Prišao joj je, iznenadivši je kraj paradajza koji je stavljala u korpu lučno okačenu preko lakta.
– Zdravo.
Videvši ga, blago je pobledela, pored i tako blede puti. A da nije bilo tezge, odstupila bi za korak ili dva. Načinila je pokret, kao da je htela da skrije korpu iza leđa. Ne, ne korpu. Ruku. Krila je podlakticu i šaku, čvrsto obavijene svilenom maramom. .Nije propustio signal, a neobjašnjiv impuls naredio mu je da dejstvuje. Uhvati devojčinu ruku.
– Pusti – šapnu, trudeći se da se iščupa.
– Pokaži. Insistiram.
– Ne ovde...
Dozvolila je da je otprati daleko od tržnice, do mesta gde su mogli makar malo da budu sami. Odmotao je maramu. I nije mogao da se suzdrži. Opsova. Oštro i gadno.
Leva devojčina ruka bila je preokrenuta. Izvrnuta u zglobu. Palac je štrčao ulevo, vrh dlana bio je usmeren nadole. A unutrašnja strana uvis. Linija života dugačka i regularna, proceni on mahinalno. Linija srca jasna, ali istačkana i isprekidana.
– Ko ti je to učinio? Ona?
– Ti.
– Šta?
– Ti! – istrže ruku. – Iskoristio si me da bi se njoj narugao. Ona tako nešto ne može da progleda kroz prste.
– Nisam mogao...
– Da predvidiš? – pogleda ga u oči. Loše ju je procenio, nije bila ni bojažljiva, ni zastrašena. – Mogao si i trebalo je. Ali hteo si radije da se poigraš vatrom. Da li je makar vredelo? Dobio si zadovoljštinu, popravio si raspoloženje? Imao si čime da se hvališ drugovima u krčmi?
Nije odgovorio. Nije mogao da nađe reči. A Mozaik se, na njegovo iznenađenje, iznenada osmehnu.
– Ne uzimam ti za zlo – reče slobodno. – Mene samu je razveselila tvoja igra, da se nisam toliko bojala, smejala bih se. Vrati mi korpu, žurim. Moram da kupim još namirnica. I imam zakazano kod alhemičara...
– Čekaj. Ne možemo ovo ovako da ostavimo.
– Molim te – glas Mozaik blago se izmeni. – Ne mešaj se. Samo ćeš pogoršati...
– A ja sam se – dodade uskoro – ionako izvukla. Ponela se blago prema meni.
– Blago?
– Mogla je da mi izvrne obe ruke. Mogla je da mi izvrne stopalo, petom napred. Mogla je da mi zameni stopala, levu desnom i vice versa, videla sam kako je to nekome uradila.
– Da li je...?
– Bolelo? Kratko. Pošto sam gotovo odmah izgubila svest. Što tako gledaš? Tako je bilo. Nadam se istom kada mi bude vraćala ruku. Za nekoliko dana, kada se nauživa u osveti.
– Idem kod nje. Odmah.
– Loša ideja. Ne možeš.
Prekinu je brzim gestom. Čuo je kako svetina šumi, video je kako se razmiče. Vaganti prestaše svirati. Spazio je Nevena koji mu je iz daljine davao žustre i očajničke znake.
– Ti! Veščevska štetočino! Izazivam te na dvoboj! Borićemo se!
– Neka me đavo nosi. Odmakni se, Mozaik.
Iz mase istupi nizak i zdepast tip u kožnoj maski i panciru od cuir bouilli, učvršćene goveđe kože. Tip zatrese trozupcem koji je držao u desnoj ruci, žestokim potezom leve ruke raširi u vazduhu ribolovačku mrežu, zamahnu njome i zatrese je.
– Ja sam Tonton Zroga, zvani Retijarij! Izazivam te na boj, vešč...
Geralt podiže ruku i udari ga Znakom Ard, ulažući u njega onoliko energije koliko je samo mogao. Masa vrisnu. Tonton Zroga, zvani Ratijarijus, odlete u vazduh i ritajući se nogama, upleten u vlastitu mrežu, počisti tezgu s đevrecima, teško grunu o zemlju i s glasnim zveketom mlatnu glavom u statuu čučećeg gnoma od livenog gvožđa, koja je iz nepoznatih razloga bila postavljena ispred prodavnice s priborom za šivenje. Vaganti nagradiše let gromkim aplauzom. Ratijarijus je ležao, živ, premda je slabo davao znake života. Geralt, ne žureći se, priđe i energično ga šutnu u predelu jetre. Neko ga uhvati za rukav. Mozaik.
– Ne. Molim te. Molim te, ne. Ne smeš.
Geralt bi još prašio mrežara, jer je dobro znao šta se sme, šta ne sme, a šta treba. I u takvim stvarima nije imao naviku da sluša ikoga. Pogotovo ne ljude koji nikada nisu bili izgaženi.
– Molim te – ponovi Mozaik. – Ne sveti se na njemu. Za mene. Za nju. I za to što si se i sam izgubio.
Poslušao ju je. Uhvati je za ramena. I pogleda u oči.
– Idem kod tvoje učiteljice – saopšti oporo.
– Ne valja – zavrte glavom. – Biće posledica.
– Po tebe?
– Ne. Ne po mene.
Wild nights! Wild nights!
Were I with thee,
Wild nights should be
Our luxury!
Emili Dikinson
So daily I renew my idle duty
I touch her here and there – I know my place
I kiss her open mouth and I praise her beauty
And people call me traitor to my face.
Leonard Koen
Sedmo poglavlje
Čarobničino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena tetovaža, na kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba.
Nil admirari, pomisli veštac. Nil admirari.
•
– Ne verujem svojim očima – kaza Lita Nejd.
Za to što se dogodilo, za to što je ispalo tako kako je ispalo, krivicu je snosio samo on, niko drugi. Na putu do čarobničine vile prolazio je pored vrta, nije odoleo iskušenju da ubere jednu od frezija što su rasle u rondeli. Sećao se mirisa koji je dominirao u njenim parfemima.
– Ne verujem svojim očima – ponovi Lita, stojeći na vratima. Lično ga je dočekala, krupnog vratara nije bilo. Možda je imao slobodan dan.
– Da pogađam, došao si da me izgrdiš zbog Mozaičine ruke. I doneo si mi cvet. Belu freziju. Uđi pre nego što dođe do senzacije, a gradom odjeknu glasine. Muškarac s cvetom na mom pragu! Najstariji ljudi ne pamte nešto takvo.
Nosila je ležernu crnu haljinu u kombinaciji svile i šifona, tananu, talasala se pri svakom pokretu vazduha. Veštac je stajao, zagledan, i dalje držeći freziju u ispruženoj ruci, težeći da se osmehne, ali ni za šta na svetu nije mogao. Nil admirari, ponovi u mislima maksimu koju je pamtio s Oksenfurta, univerziteta, s kartuša iznad ulaza na katedru filozofije. Maksimu je ponavljao u mislima tokom celog puta do Litine vile.
– Ne viči na mene – ona uze freziju iz njegove ruke. – Popraviću devojci ruku čim se pojavi. Bezbolno. Možda ću joj se čak izviniti. I tebi se izvinjavam. Samo ne viči na mene.
On odmahnu glavom, ponovo pokuša da se osmehne. Nije išlo.
– Zanima me – približi freziju licu i upilji u njega svoje jadeitne oči – da li znaš simboliku cveća? I njihov tajni govor? Znaš li šta govori ova frezija, i potpuno svesno mi prenosiš njenu poruku? Ili je cvet čista slučajnost, a poruka... podsvesna?
Nil admirari.
– Ali to nije važno – priđe mu, vrlo blizu. – Naime, ili mi jasno, svesno i proračunato signaliziraš šta želiš... Ili se kriješ sa željom koju tvoja podsvest odaje. U oba slučaja, dužna sam da ti se zahvalim. Za cvet. I za to što on govori. Hvala ti. Revanširaću se. I ja ću tebi nešto pokloniti. O, ovu tračicu. Povuci je. Smelo.
Šta ja radim, koji moj, pomisli, povlačeći. Pletena tračica glatko se izvuče iz opšivenih očica. Do samog kraja. A onda je svileno-šifonska haljina skliznula sa Lite poput vode, mekušno se namestivši oko članaka. Na trenutak je zatvorio oči, njena nagost ga je pogodila kao iznenadan blesak svetlosti. Šta ja radim, pomisli, obrglivši je oko vrata. Šta ja radim, pomisli, osetivši ukus koralnog ruža na usnama. Ovo što ja radim nema apsolutno nikakvog smisla, mislio je, delikatno je navodeći ka komodi kraj patija i postavljajući je na malahitsku ploču.
Mirisala je na freziju i kajsiju. I na još nešto. Možda mandarinu. Možda vetiver.
Trajalo je to neko vreme, a pred kraj se komoda dosta jako klatila. Koral, iako ga je snažno grlila, ni na trenutak nije ispustila freziju iz ruku. Miris cveta nije suzbijao njen miris.
– Tvoj entuzijazam mi laska – otrgnu usne od njegovih usana i tek tada otvori oči. – I jako komplementira. Ali im
am krevet, znaš?
•
Istina, imala je krevet. Ogroman. Prostran poput palube fregate. Vodila ga je tamo, a on je išao za njom, ne mogavši da se nagleda. Nije se osvrtala. Nije sumnjala da ide za njom. Da će bez dvoumljenja poći onamo kuda ga vodi. Ne skidajući pogled.
Krevet je bio ogroman i imao je baldahin, posteljina je bila od svile, a čaršav od satena.
Iskoristili su krevet, bez imalo preterivanja, u potpunosti, svaki col. Svaki pedalj posteljine. I svaku faltu čaršava.
•
– Lita...
– Možeš me zvati Koral. Ali za sada ništa ne govori.
Nil admirari. Miris frezije i kajsije. Riđa kosa rasuta po jastuku.
•
– Lita...
– Možeš me zvati Koral. I možeš mi to uraditi još jednom.
•
Litino bedro krasila je prefinjena i bajkovito detaljno obojena tetovaža, na kojoj je bila predstavljena prugasto obojena riba, a zahvaljujući ogromnim perajima bila je trouglastog oblika. Takve ribe, zvane skalari, bogati skorojevići snobovi držali su u akvarijumima i bazenima. Stoga su te ribe uvek asocirale Geralta – i ne samo njega – na snobizam i pretenciozno pozerstvo. Zato je začudilo što je Koral izabrala baš tu, a ne neku drugu tetovažu. Čuđenje je kratko trajalo, objašnjenje je usledilo brzo. Lita Nejd je po spoljašnjem izgledu bila nesumnjivo vrlo mlada. Ali tetovaža je poticala iz vremena njene istinske mladosti. Iz vremena kada su skalari, donošeni iz prekomorskih zemalja, bili prava raritetna atrakcija, bogataša je bilo nekolicina, nuvoriši su tek zarađivali i malo ko je imao za akvarijum. Otuda je njena tetovaža kao krštenica, pomisli Geralt, milujući skalara jagodicama prstiju, čudo da ga Lita i dalje nosi, umesto da ga magijski ukloni. Šta da se radi, pomisli on, prenoseći maženje na rejone udaljene od ribe, divna je stvar sećati se mladalačkih dana. Nije lako rešiti se takvog mementa. Čak ni kada je već zastareo i patetično banalan.
Pridiže se na lakat i podrobno je osmotri, tražeći pogledom na njenom telu druge, jednako nostalgične uspomene. Nije ih pronašao. Nije računao da će pronaći, želeo je jednostavno da pogleda. Koral uzdahnu. Videlo se da su joj dosadile apstraktne, a slabo konkretne peregrinacije njegove ruke, zgrabila ju je i odlučno usmerila na konkretno, i po njenom ličnom mišljenju jedino pravo mesto. I dobro je, pomisli Geralt, privlačeći čarobnicu ka sebi i zagnjurujući glavu u njenu kosu. Prugasta riba, i to mi je nešto. Kao da nije bilo bitnijih stvari kojima vredi posvetiti pažnju. O kojima bi valjalo misliti.
•
Možda i modeli jedrenjaka, Koral pomisli haotično, teško ovladavajući isprekidanim disanjem. Možda i vojne figurice, možda lovljenje riba na veštačku mušicu. Ali ono što se računa... Šta se odista računa... To je način na koji me grli.
Geralt je zagrli. Tako, kao da je za njega bila čitav svet.
•
Prve noći nisu mnogo spavali. A čak i kada je Lita zaspala, veštac je imao problema s padanjem u san. Obujmila ga je rukom oko struka tako snažno, da je teško disao, a nogu je zabacila preko njegovih butina.
Druge noći bila je manje posesivna. Nije ga držala, niti grlila tako jako kao prethodne noći. Očigledno se više nije bojala da će u zoru pobeći.
•
– Zamislio si se. Izraz lica ti je neumoljiv i turoban. Razlog?
– Intrigira me... Hmm. Naturalizam naše veze.
– Šta kažeš?
– Rekao sam. Naturalizam.
– Upotrebio si, čini mi se, reč „veza“? Doista, začuđava me semantički opseg tog pojma. Osim toga, stigla te je, kako čujem, postkoitalna tuga. Zbilja prirodno stanje, pogana sva viša bića. I meni se, vešče, upravo mota u oku neka čudna suza... Razvedri se, razvedri. Šalila sam se.
– Namamila si me... Kao mužjaka.
– Šta kažeš?
– Ne ljuti se. Molim te, Koral.
– Ne ljutim se. Naprotiv. Razmislivši, moram priznati da si u pravu. Da, to je naturalizam u čistom obliku. Toliko da je sasvim suprotno. Ti si mene omamio i zaveo. Na prvi pogled. Naturalistički i animalistički si otplesao preda mnom mužjački ples parenja. Poskakivao si, toptao, podizao rep...
– Nije istina.
-... podizao rep i lupao krilima kao tetreb. Kreštao si i kokodakao...
– Nisam kokodakao.
– Kokodakao si.
– Ne.
– Da. Zagrli me.
•
– Koral?
– Šta je?
– Lita Nejd... Ni to nije tvoje pravo ime, zar ne?
– Moje pravo bilo je teško za upotrebu.
– Kako to?
– Pa reci brzo: Astrid Litnejd Asgeirfinbjornsdotir.
– Shvatam.
– Sumnjam.
•
– Koral?
– Aha?
– A Mozaik? Otkuda njen nadimak?
– Znaš, vešče, šta ne volim? Pitanja o drugim ženama. A još pogotovo kada onaj što pita leži sa mnom u krevetu. I zapitkuje, umesto da se usredsredi na ono na čemu upravo drži ruku. Ne bi se usudio na tako nešto da si u krevetu s Jenefer.
– A ja ne volim pominjanje određenih imena. Naročito ne u trenutku kada...
– Da prestanem?
– To nisam rekao.
Koral ga poljubi u rame.
– Kada je došla u školu zvala se Aik, ne sećam se porodičnog imena. Nije dovoljno što je ime čudnovato, nego je još i patila od gubljenja pigmenta kože. Obraz joj je bio isflekan svetlim pegicama, to je faktički izgledalo kao mozaik. Izlečena je, naravno, već nakon prvog semestra, čarobnica ne može imati nikakav ožiljak. Ali se ispočetka zloban nadimak zadržao. I ubrzo je prestao da bude zloban. I ona sama ga je zavolela. Ali dosta o njoj. Govori meni i o meni. Pa, hajde.
– Hajde šta?
– Govori o meni. Kakva sam. Lepa, zar ne? Pa, kaži!
– Lepa. Riđa. I pegava.
– Nisam pegava. Uklonila sam pege uz pomoć magije.
– Nisi sve. Na neke si zaboravila. A ja sam ih opazio.
– Gde si... Ah. Pa da. Istina. Znači da sam pegava. I kakva sam još?
– Slatka.
– Slatka?
– Slatka. Kao vafla s medom.
– Ne sprdaš se sa mnom?
– Pogledaj me. U oči. Vidiš li u njima makar trunku neiskrenosti?
– Ne. I to me veoma uznemirava.
•
– Sedi na kraj kreveta.
– Zbog čega?
– Hoću da se revanširam.
– Molim?
– Za pege koje si opazio tamo gde si ih opazio. Za uloženi napor i preciznu... eksploraciju. Želim da se revanširam i odužim. Mogu li?
– I te kako.
•
Čarobničina vila, kao bezmalo sve u tom delu grada, imala je terasu s koje se širio pogled na more. Lita je volela da sedi tamo i satima posmatra brodove na sidrištu, za šta joj je služio dvogled na stativu velikih razmera. Geralt nije delio njenu fascinaciju morem i onim što je po njemu plovilo, ali voleo je da joj pravi društvo na terasi. Sedao je blizu, tik do nje, licem tik uz njene riđe lokne, uživajući u mirisu frezije i kajsije.
– Onaj galeon što baca sidro, pogledaj – pokazivala je Koral. – Na zastavi je plavi krst, to je „Ponos Cintre“, sigurno je na putovanju do Kovira. A ona tamo koga je ,,Alke“ iz Cidarisa, verovatno preuzima tovar koža. A tamo, eno, „Tetida“, transportni hulk, lokalni, dvesta lasta{7} nosivosti, kabotažni, saobraća između Keraka i Nastroga. Onamo, pogledaj, u sidrište upravo uplovljava novigradski škuner „Pandora Parvi“, divan, divan brod. Pogledaj u okular. Videćeš...
– Vidim bez dvogleda. Ja sam mutant.
– Ah, tako je. Zaboravila sam. Eno, tamo, to je galera ,,Fuksija“, trideset dva vesla, može da natovari četiristo lastova. A onaj graciozni trojarbolni galeon je „Vertigo", doplovio je iz Lan Eksetera. A tamo, dalje, s grimiznom zastavom, to je redanjski galeon ,,Albatros“, tri jarbola, sto dvadeset stopa među statvama... Oh, onde, pogledaj, pogledaj, jedro diže i izlaz
i na more poštanski kliper ,,Eho“, poznajem kapetana, hrani se u „Ravenzi" kada je ovde usidren. Opet tamo, pogledaj, pod punim jedrima, galeon iz Poviša...
Veštac razgrnu kosu s Litinih leđa. Polako, jednu po jednu, razape kopče, smaknu haljinu s čarobničinih ramena. Posle čega je dlanove i pažnju u potpunosti posvetio paru galeona pod punim jedrima. Galeona, kojima je zalud tražiti slične po svim pomorskim putevima, sidrištima, lukama i admiralitetnim registrima.
Lita se nije protivila. I nije skidala pogled s okulara dvogleda.
– Ponašaš se – reče u jednom momentu – kao petnaestogodišnjak. Kao da ih vidiš prvi put.
– Za mene je uvek prvi put – prizna on s otezanjem. – A istinski nikada nisam bio petnaestogodišnjak.
•
– Potičem iz Skeliga – kaza mu kasnije, u krevetu već. – More mi je u krvi. I volim ga.
– Ponekad maštam – nastavi ona, dok je on ćutao – da isplovim. Ja sama. Da podignem jedro i izađem na more... Daleko, daleko, iza horizonta. Unaokolo samo voda i nebo. Prska me slana pena talasa, vetar čupa kosu s pravom muškom nežnošću. A ja sam sama, potpuno sama, beskrajno usamljena usred strane i neprijateljske mi stihije. Usamljenost usred mora stranosti. Ne maštaš o njoj?
Ne, ne maštam, pomisli on. Imam je svakog dana.
•
Došao je dan letnje dugodnevice, a posle nje i magična noć, najkraća u godini, u toku koje je po šumama cvetao cvet paprati, a nage devojke natrljane jednolistom plesale na poljanama mokrim od rose.
Sezona Oluja Page 6