– Istina – napokon prizna. – To je bila njena ideja. I njen plan. Da te smestimo, oslobodimo, držimo u šaci. A na kraju da sredimo da postupak bude obustavljen. Sredila je to odmah nakon tvog odlaska, kartoteka u Keraku ti je čista kao suza. Imaš li druga pitanja? Ne? Onda hajmo u Novu Smolarnicu, bacićemo pogled na katran. Potom ću otvoriti teleport i vratićemo se u Risberg. Hteo bih još uveče da skočim s mušicom do moje rečice. Vodeni cvetovi se roje, pastrmka će tražiti hranu... Jesi li pecao nekada, vešče? Privlači li te pecanje?
– Pecam kada imam merak na ribu. Uvek nosim konopac sa sobom.
Pineti je dugo ćutao.
– Konopac – konačno prozbori čudnim tonom. – Uže opterećeno komadom olova. S mnogo udica. Na koje stavljaš crve.
– Da. A što?
– Ništa. Pitam onako.
•
Kretao se ka Borovini, sledećem ugljarskom naselju, kada je šuma iznenada zaćutala. Zanemeše kreje, utihnuše krici svraka kao nožem presečeni, naglo prestade kuckanje detlića. Šuma je zamrla u užasu. Geralt potera kobilu u galop.
Smrt je naš večiti saputnik. Uvek nam je s leve strane, nadohvat ruke iza nas. Ona je jedini mudar savetodavac na kojeg ratnik može računati. Ako mu se čini da sve ide na zlo i da će za tren biti uništen, ratnik se može obratiti smrti i upitati da li je zaista tako. Smrt će mu tada reći da se vara, da se samo njen dodir računa. A ja te još nisam dodirnula, kazaće.
Karlos Kastaneda, Put u Ikstlan
Jedanaesto poglavlje
Ugljara u Borovini izgrađena je u blizini krčevine, ugljari su iskorišćavali drvni otpad preostao od seče. Ovde je spaljivanje nedavno počelo, s vrha kupole, kao iz vulkanskog kratera, udarao je stub žućkastog i strašno smrdljivog dima. Taj vonj nije prigušivao miris smrti koji se izdizao iznad poljane.
Geralt je skočio s konja. I izvukao mač.
Prvi leš, bez glave i oba stopala, ugledao je odmah pored ugljare, krv je isprskala zemlju na humci. Nešto dalje ležala su druga tri tela, izmasakrirana tako da se ne mogu identifikovati. Krv je prodrla u porozan šumski pesak, ostavivši crvene mrlje.
Bliže središtu poljane i ognjištu obloženom kamenjem ležala su sledeća dva leša – muškarca i žene. Muškarcu je bilo iskidano grlo, rastrgano tako da su se videli vratni pršljenovi. Žena je gornjim delom tela ležala u vatri, u pepelu, ulepljena kašom iz prevrnutog kazana.
Nešto dalje, kraj hvata drva, ležalo je dete, dečkić, možda petogodišnjak. Bio je raskidan napola. Neko – bolje reći nešto – uhvatilo ga je za obe noge i raskidalo.
Opazio je sledeći leš, trbuh mu je bio rasporen i creva iščupana. Celom dužinom, to jest neki sežanj debelog creva plus preko tri tankog.
Creva su se ravnom, svetlucavom, modroružičastom linijom protezala od leša do kolibe od četinarskih grana i nestajala u njoj.
Unutra, na primitivnom brlogu, ležao je poleđuške mršav muškarac. Odmah je padalo u oči da nikako tu ne pripada. Njegova bogata odeća bila je sva u krvi, kompletno natopljena. Ali veštac nije primetio da je brizgalo, šiktalo ili curilo iz nekog od osnovnih krvnih sudova.
Prepoznao ga je, iako mu je lice bilo prekriveno osušenom krvlju. Bio je to onaj dugokosi, mršavi i pomalo feminiziran lepotan Sorel Degerlund, predstavili su mu ga na audijenciji kod Ortolana. I tada je na sebi imao slično opšiven plašt i izvezen dublet, kao i drugi čarobnjaci, sedeo je s drugima za stolom i isto kao i drugi posmatrao vešca s loše skrivenom antipatijom. A sada je ležao, bez svesti, u ugljarskoj kolibi, sav u krvi, a koren šake bio mu je obmotan ljudskim crevima. Izvučenim iz trbušne duplje leša koji je ležao ni deset koraka dalje.
Veštac proguta pljuvačku. Da ga ubijem, pomisli, dok je bez svesti? To očekuju Pineti i Cara? Da ubijem energumena? Da eliminišem goetu koji se bavi izazivanjem demona?
Iz zamišljenosti ga probudi jauk. Izgledalo je da Sorel Degerlund dolazi svesti. Podiže glavu, zajauka, ponovo pade na brlog. Pridiže se i baci unaokolo izgubljen pogled. Ugleda vešca, otvori usta. Pogleda u svoj trbuh isprskan krvlju. Podiže ruku. Vide šta u njoj drži. I stade kričati.
Geralt je posmatrao mač, Nevenov poklon s pozlaćenom nakrsnicom. Pogledao je tanak čarobnjakov vrat. Nabreklu žilu na njemu.
Sorel Degerlund odlepi i strže crevo s ruke. Prestao je kričati, samo je stenjao, tresao se. Ustade, najpre četvoronoške, potom na noge. Ispade iz kolibe, osvrnu se, zavrišta i dade se u beg. Veštac ga uhvati za okovratnik, zaustavi u mestu i obali na kolena.
– Šta... ovde... – promumla Degerlund, tresući se i dalje. – Šta se... Šta se ovde desi... desilo?
– Mislim da znaš šta.
Čarobnjak glasno proguta pljuvačku.
– Kako sam... Kako sam se našao ovde? Ničega... Ničega se ne sećam... Ničega se ne sećam! Ničega!
– U to baš ne verujem.
– Invokacija... – Degerlund se uhvati za glavu. – Invocirao sam... On se pojavio. U pentagramu, u krednom krugu... I ušao je. Ušao je u mene.
– Verovatno nije prvi put, ne?
Degerlund zarida. Pomalo teatralno. Geralt se nije mogao odupreti takvom utisku. Kajao se što nije zaskočio energumena pre nego što ga je demon napustio. Shvatio je da kajanje nije bilo baš racionalno, svestan je bio koliko je mogla biti opasna konfrontacija s demonom, trebalo bi da bude srećan što ju je izbegao. Ali nije bio srećan. Zato što bi tada barem znao šta da čini.
Zar sam morao ja ovamo dospeti, pomisli. Kako nije naleteo Frans Torkvil sa svojim odredom. Konstabl se ne bi ustručavao, niti bi imao skrupula. Umrljan krvlju, zatečen s iznutricama žrtve u ruci, čarobnjak bi smesta dobio omču oko vrata i zanjihao se na prvoj grani na koju se naiđe. Torkvila ne bi zaustavila kolebanja niti sumnje. Torkvil ne bi razmišljao da li bi feminizirani i, bolje reći, žgoljavi čarobnjak ikako bio u stanju da se okrutno obračuna s tolikim ljudima, i to za tako kratko vreme da okrvavljena odeća nije uspela da se osuši, niti da se ukruti. Da li bi stigao da raspoluti dečaka golim rukama. Ne, Torkvil ne bi bio u nedoumici.
A ja jesam.
Pineti i Cara su bili ubeđeni da neću biti.
– Nemoj da me ubiješ... – zaječa Degerlund. – Nemoj da me ubiješ, vešče... Ja više nikada... Nikada više...
– Začepi.
– Kunem se da nikada...
– Začepi. Dovoljno si svestan da koristiš magiju? Da prizoveš ovde čarobnjake iz Risberga?
– Imam sigil... Mogu... mogu da se teleportujem u Risberg.
– Ne sam. Zajedno sa mnom. Bez trikova. Ne pokušavaj da ustaneš, ostani na kolenima.
– Moram ustati. A ti... Ako misliš da teleportacija uspe, onda moraš da staneš blizu mene. Vrlo blizu.
– Ma šta kažeš? Pa, šta čekaš? Izvlači taj amulet.
– To nije amulet. Kazao sam da je to sigil.
Degerlund raskopča okrvavljeni dublet i košulju. Na mršavim grudima imao je tetovažu, dva međusobno ispresecana kruga. Krugovi su bili posuti tačkama različite veličine. Izgledalo je to pomalo kao šema orbita planeta kojoj se Geralt divio u školi u Oksenfurtu.
Čarobnjak izgovori pevljivu zaklinjalicu. Krugovi zasvetleše plavom bojom, tačke crvenom. I počeše se okretati.
– Sada. Stani blizu.
– Blizu?
– Još bliže. Prosto se pribij uz mene.
– Molim?
– Pribij se uza mene i zagrli me.
Degerlundov glas se izmeni. Njegove maločas suzave oči užasno zaplamteše, a usne se gadno iskriviše.
– Tako, tako je dobro. Snažno i nežno, vešče. Kao da sam ona tvoja Jenefer.
Geralt je shvatio šta se sprema. Ali nije stigao ni da odgurne Degerlunda, niti da ga odalami balčakom mača, nid da ga šljusne oštricom po vratu. Jednostavno nije stigao.
U očima mu zablešta prelivajuća svetlost. U deliću sekunde potonu u crno ništavilo. U prodornu hladnoću, u tišinu, bezobličje i bezvremje.
•
Tvrdo su se prizemljili, pod od kamenih ploča kao da im je skočio u susret. Silina ih je razdvojila. Geralt
nije uspeo ni da se osvrne kako valja. Osetio je intenzivan smrad, vonj prljavštine pomešan s mošusom. Povelike i moćne ručerde zgrabiše ga pod pazuh i za vrat, debeli prsti se bez muke sklopiše na bicepsima, palčevi tvrdi kao železo bolno se zariše u nerve, u ručni splet. Sav je obamro, ispusti mač iz paralisane ruke.
Pred sobom ugleda grbonju odvratne njuške obasute čirevima, glave pokrivene retkim pramenovima krute kose. Grbonja, široko raširivši krive noge, nišanio je na njega iz velikog samostrela, a tačnije iz arbalesta s dva čelična luka smeštena jedan povrh drugog. Obe četvorograne oštrice strela uperene u Geralta bile su široke dobra dva cola i naoštrene kao britve.
Sorel Degerlund stade pred njega.
– Kao što si već verovatno shvatio – kaza – nisi dospeo u Risberg. Dospeo si u moje sklonište i kuću. Mesta na kojima zajedno s mojim učiteljem vršim eksperimente za koje u Risbergu ne znaju. Kao što sigurno znaš, ja sam Sorel Albert Amador Degerlund, magister magicus. Ono što još ne znaš jeste da sam ja onaj koji će ti naneti bol i smrt.
Nestaše prividan strah i odglumljena panika, kao da ih je vetar oduvao, nestaše svi prividi. Sve ono, tamo na ugljarskoj poljani, bilo je lažno. Ispred Geralta, obešenog u parališućem zahvatu čvornovatih šapurina, stajao je potpuno drugačiji Sorel Degerlund. Likujući Sorel Degerlund, sav gord i uobražen. Sorel Degerlund koji se zlurado ceri. Osmehom što tera na pomisao o skolopendrama dok se provlače kroz proreze ispod vrata. O raskopanim grobovima. O belim crvima što se vrzmaju po crkotini. I masnim konjskim muvama što mrdaju nožicama u tanjiru supe.
Čarobnjak priđe bliže. U ruci je držao čelični špric s dugačkom iglom.
– Namagarčio sam te kao dete, tamo na poljani – procedi. – Pokazao si se naivnim poput deteta. Veštac Geralt iz Rivije! Iako ga instinkt nije varao, nije me ubio, pošto nije bio siguran. Zato što je on dobar veštac i dobar čovek. Da ti kažem, dobri vešče, ko su dobri ljudi. To su oni kojima je sudbina uskratila šansu da iskoriste blagodeti zla. Ili oni koji su imali takvu šansu, ali su bili previše glupi da bi je iskoristili. Nije važno u koju grupu spadaš. Dozvolio si da ti se približim, upao si u zamku i garantujem ti da iz nje nećeš izaći živ.
Podiže špric. Geralt oseti ubod, a odmah za njim i oštar bol. Bol koji je probadao i mračio pred očima, naprezao čitavo telo, tako užasan bol da se s najvećim naporom suzdržao od vriska. Srce poče da mu udara kao sumanuto, u odnosu na njegov uobičajen puls, četiri puta sporiji od pulsa običnog čoveka, bile su to izuzetno neprijatne tegobe. Pred očima mu potamne, svet oko njega se zakovitla, razmaza i rasplinu.
Vukli su ga, blesak magičnih kugli plesao je po oštrim zidovima i tavanicama. Jedan od zidova, skroz pokriven tragovima krvi, bio je okićen oružjem, video je široko zakrivljene handžare, velike srpove, gizarme, sekire, jutarnje zvezde. Sva su nosila tragove krvi. To su koristili u Tisama, Krivuljama i Rogovizni, pomisli svesno. Time su masakrirani ugljari u Borovini.
Potpuno je utrnuo, prestao je da oseća bilo šta, nije osetio ni gnječeći stisak ručerdi koje su ga držale.
– Buaah-hhhaaa-aaaaahhh-buaaaah! Buaah-haah!
Nije odmah shvatio da je to što čuje u stvari radosno kikotanje.
Geralt je bio blizu gubitka svesti.
Brutalno su ga posadili u fotelju s visokim naslonom. Napokon je mogao da vidi one koji su ga tu dovukli, sve vreme mu ručerdama satirući pazuhe.
Sećao se divovskog ogropatuljka Mikite, telohranitelja Pirala Prata. Ova dvojica su ga pomalo podsećala na njega, mogli bi kako-tako da prođu kao bliski rođaci. Bili su sličnog rasta kao Mikita, slično su smrdeli, slično su bili bez vratova, slično su im, kao u divljih svinja, štrčali zubi ispod donjih usana. Mikita je ipak bio ćelav i bradat, ova dvojica nisu imali brade, a ćube jajastih glava ukrašavalo je nešto što je izgledalo kao zamršena kučina. Oči su im bile sitne i zakrvavljene, uši velike, špicaste i strašno maljave.
Na njihovoj odeći bilo je tragova krvi. A dah im je vonjao kao da su se danima hranili isključivo belim lukom, govnom i crknutim ribama.
– Buaaaah! Buaah-haah-haah!
– Bue, Bang, dosta smejanja, na posao, obojica. Paštore, izađi. Ali budi u blizini.
Oba gorostasa izađoše, kloparajući velikim stopalima. Grbonja po imenu Paštor požuri za njima.
U veščevom vidnom polju pojavi se Sorel Degerlund. Preobučen, opran, očešljan i feminiziran. Privuče stolicu, sede preko puta, okrenuvši se leđima prema stolu natrpanom knjigama i grimoarima. Posmatrao je vešca, ružno se osmehujući. Uz to se zabavljao klateći medaljon na zlatnom lančiću koji je obmotavao sebi oko prsta.
– Počastio sam te – reče ravnodušno – ekstraktom otrova belih škorpija. Neprijatno, zar ne? Ni rukom, ni nogom, ni prstom čak ne možeš da makneš? Niti da namigneš, progutaš pljuvačku? Ali to još nije ništa. Uskoro će početi nekontrolisani pokreti očnih jabučica i oštećenje vida. Zatim ćeš osetiti grčenje mišića, zaista snažno grčenje, sigurno će ti se istegnuti međurebarne tetive. Nećeš uspeti da savladaš škrgutanje zubima, nekoliko zuba ćeš slomiti, to je sigurno. Nastupiće salivacija, i najzad poteškoće u disanju. Ako ti ne dam protivotrov, ugušićeš se. Ali ne brini se, daću ti. Preživećeš, za sada. Mada mislim da ćeš se ubrzo kajati što si preživeo. Objasniću ti u čemu je stvar. Imamo vremena. Ali pre toga bih želeo još da gledam kako postaješ modar.
– Posmatrao sam te – nastavi ubrzo – onda, poslednjeg dana juna, na audijenciji. Razmetao si se pred nama arogancijom. Pred nama, ljudima stoput boljim od tebe, ljudima kojima nisi ni do kolena. Video sam, zabavljalo te je i uzbuđivalo igranje vatrom. Još tada sam odlučio da ti dokažem da se igranje vatrom mora završiti opekotinama, a guranje nosa u magijske i volšebničke stvari ima podjednako bolne konsekvence. Uskoro ćeš se uveriti u to.
Geralt je hteo da se pomeri, ali nije mogao. Ekstremiteti i celo telo bili su mu paralizovani i neosetljivi. U prstima na rukama i nogama osećao je neprijatne žmarce, lice mu je kompletno utrnulo, usne kao zašnirane. Sve lošije je video, oči mu je prekrivala i lepila nekakva mutna sluz.
Degerlund prebaci nogu preko noge, zanjiha medaljon. Na njemu je bio znak, amblem, plavi emajl. Geralt nije mogao da raspozna. Sve lošije je video. Čarobnjak nije lagao, oštećenje vida se pojačavalo.
– Shvataš, stvar je u tome – Degerlund nastavi bezvoljno – što planiram da se visoko popnem u čarobnjačkoj hijerarhiji. U tim namerama i planovima oslanjam se na Ortolana lično, koji ti je poznat iz posete u Risbergu i nezaboravne audijencije.
Geralt je imao utisak da mu jezik otiče i ispunjava celu usnu duplju. Pribojavao se da to nije samo utisak. Otrov bele škorpije bio je smrtonosan. On sam nikada nije bio izložen njegovom dejstvu, nije znao kakve posledice bi mogao imati za organizam vešca. Ozbiljno se uzrujao, boreći se iz sve snage s razarajućim toksinom. Situacija nije izgledala najbolje. Izgledalo je da spas ne može očekivati niotkuda.
– Pre nekoliko godina – Sorel Degerlund se i dalje napajao tonom svog glasa – postao sam Ortolanov asistent, na to mesto me je designirao Kaptol, a to je potvrdio istraživački tim Risberga. Trebalo je da, kao i moji prethodnici, špijuniram Ortolana i sabotiram njegove sve opasnije ideje. Tu dužnost nisam dugovao samo magijskom talentu, već i lepoti i ličnom šarmu. Kaptol je, naime, starcu dodeljivao asistente kakve je on voleo.
– Možda to ne znaš, ali u vreme Ortolanove mladosti među čarobnjacima je bujala mizoginija i bila su moderna muška prijateljstva, koja su vrlo često prelazila u nešto više, a čak i mnogo više. Dešavalo se pak da mladi učenik ili polaznik nije imao izbora, morao je da sluša starije i u tom pogledu. Nekima se to nije previše sviđalo, ali su trpeli to kao neku vrstu pogodnosti. A neki su to zavoleli. U te je spadao, kao što već sigurno pretpostavljaš, Ortolan. Dečačić, kojem je tada pristajao njegov ptičji nadimak{8} , nakon iskustava sa svojim preceptorom, tokom čitavog svog dugog života ostao je, kako kažu pesnici, entuzijasta i pristalica plemenitih muških prijateljstava i plemenitih muških ljubavi. Kao što znaš, prozom se stvari definišu u kraćim i
dosadnijim crtama.
O čarobnjakov list očeša se, glasno predući, velika crna mačka repa nakostrešenog poput četke. Degerlund se sagnu, pomazi je i zanjiha pred njom medaljon. Okrenu se, davši znak da mu je igračka dosadna i baci se na lizanje krzna na grudima.
– Kao što si nesumnjivo primetio – nastavi čarobnjak – natprosečne sam lepote, dešava se da me žene zovu efeb. Dabome, volim žene, ali protiv pederastije u suštini ništa nisam imao i nemam. Pod jednim uslovom: ako je već prisutna, onda mora da mi pomogne u građenju karijere.
– Moja muška strast sa Ortolanom nije iziskivala preteranu požrtvovanost, starac je već odavno prekoračio kako granicu godina u kojima se može, tako i onih u kojima se hoće. Ali postarao sam se da misle drugačije. Da misle da je do kraja izgubio glavu za mnom. Da nema stvari koju bi odbio svom lepom ljubavniku. Da imam njegove šifre, da imam pristup njegovim tajnim knjigama i skrivenim beleškama. Da mi poklanja artefakte i talismane koje pre toga nikome nije otkrio. I da me uči zabranjenim zaklinjalicama. Uključujući i goetiju. I ako su me donedavno mnogi iz Risberga potcenjivali, sada su odjednom počeli da me uvažavaju, porastao sam u njihovim očima. Poverovali su da radim ono o čemu i sami maštaju. I da imam uspeha u tome.
– Znaš li šta je transhumanizam? Šta je specijacija? Radijaciona specijacija? Introgresija? Ne? Nemaš zbog čega da se stidiš. Ni ja ne znam mnogo. Ali svi smatraju da znam dosta. Da pod nadzorom i okriljem Ortolana radim istraživanja na usavršavanju ljudskog roda. S uzvišenim ciljem da ih popravim i poboljšam. Da poboljšam kondiciju ljudi, eliminišem bolesti i neravnopravnost, da eliminišem starenje, bla, bla, bla. Evo šta je cilj i zadatak magije. Ići putem starih velikih majstora: Malaspine, Alzura i Idarana. Majstora hibridizacije, mutiranja i genetske modifikacije.
Oglasivši dolazak mjaukanjem, crna mačka se opet pojavi. Skoči na čarobnjakova kolena, protegnu se, zaprede. Degerlund ju je ritmično mazio. Mačka zaprede još glasnije, izbacivši kandže uistinu tigrovskih razmera.
Sezona Oluja Page 14