Alef Science Fiction Magazine 006

Home > Nonfiction > Alef Science Fiction Magazine 006 > Page 6
Alef Science Fiction Magazine 006 Page 6

by Unknown


  Trenutno su zauzeti spajanjem uvodnika. To su moja trenutna obaveštenja u vezi sa topom.«

  »Umereno dobre vesti«, reče Hagedorn. »Šta je sa predviđenim trupama

  naoružanih Kmetova?«

  »Radi se na tome. A.F. Mil i I.A. Berzelius sada ispituju Kmetove za potrebe regrutacije i obuke. Ne mogu dati najpotpuniju procenu vojne efektive takvih trupa, čak i ako ih obučimo i vodimo A.F. Mil, I.A. Berzelius i ja. Kmetovi su blaga i bezopasna vrsta, sazdani prvenstveno za argatovanje oko žitarica, i bez kuražnosti potrebne za borbu.«

  Hagedorn je pogledao po veću. »Ima li drugih predloga?«

  Bedri je progovorio hrapavim, ljutitim glasom: »Da su nam samo ostavili teretna kola snage, mogli bismo postaviti energo‐topove na njih. Kmetovi bar to mogu. Onda bi se mogli odvesti do Džanila i razbiti pse od pozadi.«

  »Ti Mekovi su pravi đavoli« reče Ori. »Šta u stvari oni imaju na umu? Zašto su, posle svih ovih vekova, morali odjednom poludeti?«

  »I sami se to pitamo«, reče Hagedorn. »Ksantene, vi ste se vratili sa izviđanja sa zarobljenikom. Da li ste pokušali da ga ispitate?«

  »Ne«, rekao je Ksanten. »Istinu govoreći, nisam pomislio na njega sve do sada.«

  »Zašto ne pokušati sa ispitivanjem? Možda nam može dati neki putokaz.«

  Ksanten je sa odobravanjem klimnuo glavom. »Mogao bih pokušati. Mada ne verujem da ću išta saznati.«

  »Klaghorne, vi ste ekspert za Mekove«, reče Bedri. »Da li biste pomislili da ta stvorenja, sa svojim sposobnostima, mogu skovati zaveru? Šta očekuju da dobiju? Naše zamkove?«

  »Oni su svakako sposobni za precizno i metodično planiranje«, reče Klaghorn.

  »Njihova surovost me iznenađuje, verovatno više nego što bi trebalo. Nisam znao da su ikada žudeli za našim materijalnim dobrima, i ne pokazuju tendenciju ka onome što smatramo sastavnim delovima civilizacije: finom razdvajanju opažaja i sličnom. Često sam spekulisao — neću toj čudnoj ideji dati status teorije — da je strukturalna logika mozga od mnogo veće važnosti nego što mi smatramo. Naši vlastiti mozgovi su poznati po potpunom nedostatku racionalne strukture. Posmatrajući nasumični način po kome se naše misli formiraju, registruju, obeležavaju i prizivaju, svaki racionalni akt postaje čudo. Možda smo mi nesposobni za racionalnost. Možda je svaka misao skup impulsa koje pravi jedna emocija, odražava druga, proverava treća. Nasuprot tome, mozak Mekova je čudo koje izgleda kao pažljiv inženjering. On je grubo kockast, i sastoji se od mikroskopskih ćelija, povezanih organskim vlaknima, končastim molekulima

  zanemarivog električnog otpora. Svaka ćelija ima omotač od silicijuma, i fluid promenljive provodljivosti i dielektričnih svojstava, produkt složene mešavine metalnih oksida. Takav mozak je sposoban da uskladišti ogromnu količinu informacija u pravilnim 28

  nizovima. Nijedan podatak se ne gubi, ukoliko nije namerno zaboravljen, to je sposobnost koju Mekovi imaju. Mozak takođe funkcioniše kao radio‐primopredajnik, verovatno i kao radarski odašiljač i detektor, mada je ovo samo pretpostavka.«

  »Ono gde je Mekov mozak nepotpun jeste odsustvo emocija. Jedan Mek je potpuno nalik drugom, bez ikakve lične razlike pojmljive nama. Ovo je, jasno, posledica njihovog sistema komuniciranja. Bilo bi nezamislivo da se pojedinačna ličnost formira pod tim okolnostima. Služili su nam dobro i — kako smo mislili — odano, zato što ništa nisu osećali o svojim uslovima, ni ponos zbog uspeha, ni mržnju, ni stid. Apsolutno ništa. Niti su nas voleli, niti mrzeli. Nama je teško da pojmimo taj emocionalni vakuum, kad svako od nas oseća nešto o svačemu. Mi živimo u haosu emocija. Oni su sputani emocijama kao i kocka leda. Bili su hranjeni, smešteni pod krov, održavani na zadovoljavajući način. Zašto su se pobunili? Dugo sam razmišljao, i odgovor koji mogu dati izgleda tako groteskno i nerazumno da odbijam da ga uzmem za ozbiljno. A ako je to ipak tačno objašnjenje...« Njegov glas je otplovio.

  »Da?« zapovednički je upitao O.Z. Gar. »Šta onda?«

  »Onda — svejedno je. Oni hoće da unište ljudsku rasu. Moja razmišljanja ništa ne menjaju.«

  Hagedorn se okrenuo Ksantenu. »Sve vam ovo može pomoći pri ispitivanju.«

  »Baš sam hteo da predložim Klaghornu da mi pomaže, ukoliko želi«, reče Ksanten.

  »Kako hoćete«, reče Klaghorn, »iako su po mojoj proceni informacije, kakve god bile, nevažne. Trebalo bi da brinemo kako da ih odbijemo i spasemo svoje živote.«

  »I — osim sile pantera koju ste pomenuli na prethodnom zasedanju — ne možete

  smisliti nikakvo vispreno oružje?« zamišljeno je pitao Hagedorn. »Spravu koja im zbrka električne rezonance u mozgu, ili nešto slično?«

  »Neizvodljivo«, reče Klaghorn. »Neki organi u mozgu stvorenja funkcionišu kao osigurači. Mada je tačno da za to vreme ne bi bili u stanju da komuniciraju.« Posle trenutka razmišljanja dodao je življe: »Ko zna? A.G. Bernal i Jugus su jaki teoretičari u toj oblasti. Možda bi oni mogli konstruisati jedan takav uređaj, ili čak nekoliko, ukoliko ih ustreba više.«

  Hagedorn je sumnjičavo klimnuo glavom, i pogledao ka Jugusu. »Da li je to moguće?«

  Jugus se namrštio. »Konstruisati? Mogu da napravim nacrt takvog uređaja. Ali delovi — gde ih naći?. Razbacani u onoj papazjaniji u skladištu, neki ispravni, drugi ne.

  Da bih tu nešto postigao, morao bih postati običan šegrt, Mek.« Razbesneo se, i glas mu je postao grublji. »Teško mi je da poverujem kako sam prisiljen da o ovome razgovaram. Znači vi i mene, i moje sposobnosti smatrate tako bezvrednim?«

  Hagedorn je požurio da ga razuveri. »Naravno ne! Ja prvi nikad ne bih pomislio da unizim vaše dostojanstvo.«

  »Nikad!« složio se Klaghorn. »Pa ipak, tokom ove pobune videćemo da nam događaji nužno nameću uvredljive zadatke, ukoliko ih mi sami sebi odmah ne nametnemo.«

  »Vrlo dobro«, rekao je Jugus, dok mu je veseli osmeh lebdeo na usnama. »Vi ćete

  poći sa mnom u skladište. Ja ću pokazati delove koje treba doneti gore i sklopiti, a vi ćete raditi. Šta kažete na to?«

  »Kažem da, vrlo rado, ukoliko će to biti od prave koristi. Ali, ja teško mogu uraditi posao za koji je potrebno tuce različitih teoretičara. Hoće li mi neko pomoći?«

  Niko nije odgovorio. Tišina je bila potpuna, kao da je svaki prisutni Gospodin 29

  zadržao dah.

  Hagedorn je počeo da govori, ali ga je Klaghorn prekinuo. »Izvinite, Hagedorne, ali evo nas konačno kod temeljnih principa, i to moramo sada raščistiti.«

  Hagedorn je očajnički gledao po veću. »Ima li neko primedbu vezanu za ovo?«

  »Klaghorn mora postupiti kako mu njegova priroda nalaže«, javio se O.Z Gar najmekšim glasom. »Ne mogu mu naređivati. Što se mene tiče, nikada neću moći da zaboravim svoj status gospodina od Hagedorna. Taj stav mi je prirodan koliko i disanje; ako bih pristao na kompromis postao bih karikatura gospodina, groteskna maska samoga sebe. Ovo je zamak Hagedorn, i mi predstavljamo kulminaciju ljudske civilizacije. Tu svaki kompromis postaje degradacija. Svako umanjenje naših standarda, makar i iz nužde, postaje nečasno. Čuo sam upotrebljenu reč 'nužda'. Označiti pacovsko kreštanje i škrgutanje zubima takvih kao što su Mekovi rečju 'nužda' po meni nije dostojno gospodina iz Hagedorna!«

  Žamor odobravanja začu se sa stola.

  Klaghorn se zavalio u svoje sedište, sa bradom na grudima, kao da se odmara.

  Njegove bistre plave oči prelazile su preko lica, potom se vratile na O.Z. Gara, posmatrajući ga mirno i zainteresovano.

  »Očito su te reči upućene meni«, rekao je, »Cenim njihovu zlobu. Ali to je sitnica.«

  Skrenuo je pogled sa O.Z. Gara i upiljio se u masivni luster od smaragda i dijamanata.

  »Važnije je to što, uprkos mojim najozbiljnijim uveravanjima, veće u celini odobrava vašu tačku gledišta. Ja ne mogu više da podstičem, ubeđujem i nagovaram, i sada ću napustiti zamak Hagedorn. Ova me atmosfera guši. Želeo bih da preživite napad Mekova, mada sumnjam u to. Oni su pametna i snalažljiva vrsta, neopterećena sumnjama i predrasudama i dugo smo ih potcenjivali.«

 
Klaghorn je ustao sa svog sedišta, ubacio tablicu od slonovače u futrolu. »Ostajte zbogom.« Hagedorn je skočio sa svoje stolice i molećivo ispružio ruke. »Ne idite u besu, Klaghorne! Razmislite! Treba nam vaša mudrost, vaša stručnost.«

  »Svakako da vam treba«, reče Klaghorn. »Ali je preče da poslušate savete koje sam vam dao. Do tada mi nemamo dodirnih tačaka, i svako dalje premišljanje je uzaludno i zamarajuće.« Posle kratkog opšteg pozdrava, napustio je salu.

  Hagedorn je lagano seo. Ostali su se nelagodno vrteli, nakašljavali se, buljili u luster, proučavali svoje pločice od slonovače. O.Z. Gar je mrmljao nešto B.F. Vajsu koji je sedeo do njega, a ovaj je dostojanstveno klimao glavom. Hagedorn je progovorio kontrolisanim glasom: »Nedostajaće nam Klaghornovo prisustvo, njegov britki i elastični um... Postigli smo malo toga. Jugeusu, verovatno ćete razmisliti o projektoru o kome smo pričali. Ksantene, vi ćete ispitati uhvaćenog Meka. O.Z. Gare, vi ćete se nesumnjivo postarati za opravku topova... Pored ovih sitnica, čini se da nismo utvrdili nikakav generalni plan akcije, da pomognemo i nama i Džanilu.«

  Marun je progovorio: »Šta je sa drugim zamkovima? Da li još postoje? Nemamo nikakvih novosti. Predlažem da pošaljemo Ptice u svaki zamak, da vide u kakvom su stanju«.

  Hagedorn je klimnuo glavom. »Da, to je mudar potez. Verovatno ćete se postarati

  za to, Morane?«

  »Učiniću tako.«

  »Dobro. Sada ćemo zaključiti sastanak.«

  30

  Marun od Ora je poslao ptice, i one su se vraćale jedna po jedna. Njihovi izveštaji bili su slični:

  »Morsko Ostrvo je pusto. Mermerni stubovi su isprevrtani po plaži. Dom Bisera je uništen. Tela plutaju u vodenom vrtu.«

  »Maraval zaudara na smrt. Gospoda, Kmetovi, Fani — svi mrtvi. Čak su i Ptice otišle!«

  »Delora: ra, ra, ra, neprijatan prizor. Nema ni traga životu.«

  »Alum je pust. Velika drvena vrata su razbijena. Večni Zeleni Plamen je ugašen.«

  »Nema ničeg u Halikonu. Kmetovi su bačeni u jame.«

  »Tuang: tišina.«

  »Morninlajt: smrt.«

  9

  Tri dana kasnije, Ksanten je upregao šest Ptica u stolicu za letenje. Naredio im je da prvo u širokom krugu oblete Zamak, a zatim krenu ka jugu, prema Udaljenoj dolini.

  Ptice su otpočele sa svojim uobičajenim primedbama, zatim su velikim nespretnim

  trzajevima drmusale sedište, što je pretilo da izbaci Ksantena na pločnik. Napokon se vinuše u vazduh, leteći u spirali. Zamak Hagedorn je postao zamršena minijatura daleko ispod, svaka kuća označena jedinstvenim grozdovima kula i tornjeva, svojim neobičnim linijama krovova, dugačkim lepršavim trouglastim zastavama.

  Ptice su obletele naređeni krug, očešale litice i borove Severnog grebena. Zatim, iskrivivši krila na uzlaznoj struji, otploviše prema Udaljenoj dolini.

  Preko prijatnih Hagedornovih poseda leteše Ptice i Ksanten: preko voćnjaka, polja, vinograda, kmetovskih sela. Preleteli su jezero Mos sa svojim paviljonima i dokovima, preleteli su preko livada na kojima je pasla hagedornska stoka, i uskoro stigoše do Udaljene doline, na samoj granici hagedornske zemlje.

  Ksanten je pokazao gde želi da sleti. Ptice, koje su želele sletište bliže selu odakle bi sve mogle posmatrati, mrmljale su, gnevno kreštale i spustile Ksantena tako grubo, da bi se on, nepripremljen, sigurno izvrnuo naglavačke.

  Ksanten se dočekao bez elegancije, ali ipak na noge.

  »Čekajte me ovde«, naredio je. »Ne lutajte; ne pokušavajte nikakve kitnjaste trikove sa kaiševima sedišta. Kad se vratim, hoću da vidim šest mirnih ptica u pravilnoj formaciji, kaiševe ispravljene i uredne. Bez svađanja, opominjem vas. Bez dreke, da ne brukate zamak. I neka sve bude kao što sam rekao.«

  Ptice se naduriše, zatoptaše nogama. Nakrivile su vratove i mrmljale uvrede, doduše nešto tiše no što bi ih Ksanten mogao čuti. Ksanten se okrenuo, još jednom ih prostrelio pogledom, i pošao stazom koja je vodila ka selu.

  Grozdovi zrelih kupina su se povijali, i nekoliko devojaka iz sela punilo je korpe.

  Među njima je bila i devojka koju je O. Z. Gar hteo da prisvoji za svoju ličnu upotrebu.

  Prolazeći, Ksanten je zastao i učtivo pozdravio. »Mi smo se već sreli, ako me pamćenje ne vara.«

  Devojka se nasmešila, polužalosno, polustidljivo. »Pamćenje vas dobro služi. Sreli smo se u Hagedornu, gde sam bila zatočena, i kasnije, kada ste me sproveli ovde, po mraku, iako nisam mogla videti vaše lice.« Pružila je svoju korpu. »Da li ste gladni?

  Želite li jesti?«

  31

  Ksanten je uzeo nekoliko bobica. Tokom razgovora saznao je da se devojka zove Glis Medousvit, da nije znala ko su joj roditelji, ali su verovatno bili iz zamka Hagedorn, te su već ispunili svoju zakonsku kvotu dece. Ksanten ju je zagledao pažljivije nego ranije, ali nije nalazio sličnosti ni sa jednom porodicom Hagedorna. »Možda potičete iz zamka Delora. Ukoliko postoji neka porodična sličnost koju mogu otkriti, to je sa porodicom Konsanzas od Delore — porodicom poznatom po lepoti svojih dama.«

  »Vi niste u braku?« upitala je jednostavno.

  »Nisam«, kazao je Ksanten, i zaista je prethodnog dana prekinuo svoju vezu sa Aramintom. »A vi?«

  Odmahnula je glavom. »Ne bih skupljala kupine da jesam. Taj posao je rezervisan

  za devojke. Zašto ste došli u Udaljenu dolinu?«

  »Iz dva razloga. Prvo da vidim vas.« Ksanten je iznenađen čuo sebe kako ovo izgovara. Ali bilo je to istina, shvatio je sa drugim malim šokom iznenađenja. »Nikada nisam sa vama popričao, i uvek sam se pitao da li ste šarmantni i veseli, kao što ste lepi.«

  Devojka je slegnula ramenima i Ksanten nije bio siguran da li joj je drago ili ne, ponekad komplimenti Gospodina postavljaju tlo za žalosne posledice. »Dobro, nije važno. Takođe sam došao da pričam sa Klaghornom.«

  »On je tamo«, rekla je bezbojnim glasom, hladnim čak, i pokazala: »On živi u toj kolibi. Vratila se branju kupina. Ksanten se naklonio i produžio do kolibe koju je devojka pokazala.

  Klaghorn, u širokim čakširama od grubog sivog materijala, koje su mu dopirale do kolena, sekirom je cepkao drva za potpalu. Spazivši Ksantena, prekinuo je posao, naslonio se na sekiru, obrisao znoj sa lica. »O, Ksantene. Drago mi je da vas vidim. Kako je narod u zamku Hagedorn?«

  »Kao i ranije. Ima malo toga da se kaže, iako sam došao da bih vam ispričao novosti.«

  »Zaista, zaista?« Naslonjen na držalju sekire, Klaghorn je bistrim plavim očima premeravao Ksantena.

  »Na poslednjem sastanku«, počeo je Ksanten, »složio sam se da ispitam uhvaćenog

  Meka. Pošto sam to obavio, žao mi je što niste bili tu da mi pomognete, jer biste mogli uočiti izvesne nejasnoće u odgovorima.«

  »Pričajte«, rekao je Klaghorn. »Možda ću moći to sada da učinim.«

  »Odmah posle zasedanja veća spustio sam se do ostave gde je bio držan Mek. Nije

  imao hrane; dao sam mu sirup i vedro vode koju je štedljivo srkao, a zatim je zatražio seckane školjke. Pozvao sam kuhinjsku poslugu, poslao ih po traženo, i Mek je pojeo nekoliko pinta. Kao što sam rekao, bio je to neobičan Mek, stojeći visok kao ja, i bez kese za sirup. Sproveo sam ga u drugu prostoriju, skladište za smeđ plišani nameštaj, i naredio mu da sedne.«

  »Gledao sam u Meka i on je gledao u mene. Antene koje sam uklonio ponovo su

  izrasle; verovatno je napokon mogao da kontaktira s drugim Mekovima. Izgledao je kao moćna životinja, ne pokazujući ni pokornost ni poštovanje, i odgovarao je na moja pitanja bez oklevanja.«

  »Prvo sam izložio: 'Plemstvo zamkova je zapanjeno pobunom Mekova. Smatrali smo da je vaš život bio zadovoljavajući. Gde smo pogrešili?'

  32

  'Evidentno'. Siguran sam da je to bila dojavljena reč, iako nikada nisam mislio da su Mekovi sposobni za visprenosti bilo koje vrste.

  'U redu', rekao sam. 'U čemu?'

  'Sigurno da je očito. Nismo više želeli da radimo po vašim naređenjima. Želeli smo da uredimo svoje živote po vlastitim tradicionalnim sta
ndardima.'

  »Odgovor me je iznenadio. Nisam bio svestan da Mekovi imaju ikakve standarde, a

  kamoli tradicionalne.«

  Klaghorn je klimnuo glavom. »I ja sam bio slično iznenađen širinom mekovskog mentaliteta.«

  »Upitao sam Meka: 'Zašto ubijate? Zašto uništavate naše živote da biste poboljšali vlastite?' Čim sam postavio pitanje, shvatio sam da je bilo nesrećno sročeno. Mek je, čini mi se, shvatio isto, ipak, u odgovoru je vrlo brzo rekao nešto kao: 'Znali smo da moramo odlučno postupiti. Vaši postupci su to učinili nužnim. Mogli smo se vratiti na Etamin Devet, ali nam se sviđa ovaj svet Zemlje, i učinićemo ga svojim, sa našim velikim klizalištima, bazenima i rampama za sunčanje.'

  To je izgledalo prilično jasno, ali sam osetio da postoji nešto skriveno. Rekao sam:

  'Shvatljivo. Ali zašto ubijati, zašto uništavati? Mogli ste otići u druge krajeve. Ne bismo vas mogli uznemiravati.'

  'Nemoguće, po vašem razmišljanju. Svet je isuviše mali za dve vrste koje se nadmeću. Nameravali ste da nas vratite na Etamin Devet!'

  'Smešno!' rekao sam. 'Fantazija, apsurd. Smatraš li me budalom?'

  'Ne', kazao je stvor. 'Dva uglednika iz zamka Hagedorn htela su najviši položaj.

  Jedan nas je uveravao da će, ako bude izabran, to biti njegov životni cilj!'

  'Groteskni nesporazum', rekao sam mu. 'Jedan čovek, ludak, ne može govoriti u ime svih ljudi!'

  »'Ne? Jedan Mek govori za sve Mekove. Mi mislimo jednim umom. Zar ljudi nisu takvi?'

  'Svako misli za sebe. Ludak koji vas je uverio u tu budalaštinu je zao čovek. Ali su konačno stvari jasne. Ne nameravamo da vas pošaljemo nazad na Etamin Devet.

  Hoćete li se povući iz Džanila, otići u udaljene krajeve i ostaviti nas na miru?'

  'Ne. Stvari su otišle predaleko. Sada ćemo uništiti sve ljude. Istina je jasna: jedan svet je mali za dve rase.'

 

‹ Prev