by Unknown
Nismo mnogo govorili za vreme istraživanja Korsarijusa. Nije imalo ni šta da se kaže, čini mi se. Ali kad smo nešto rekli, činili smo to uvek šapatom, kao da je tamo bio još neko ko bi nas mogao čuti. Karmodi na Tenandromu je to verovatno osećao, jer kad bismo povremeno začuli njegov glas i on je bio tih i prigušen.
Prošlo je već mnogo godina od te Mekajresine i moje šetnje po Korsarijusu. Zebnju koja nas je tada obuzimala osećam i danas u svojim besanim noćima. Nikad nisam gubio živce i, u stvari, često sam se hvalio kako sam bio hladnokrvan u svim situacijama u kojima bih se našao obavljajući svoje dužnosti na Surveju. Ali takve stvari se nikad nisu dogodile ni ranije ni kasnije. Približavali smo se mostu i zbog onog što se tada desilo morao sam čitavog svog života docnije da budem obazriv čovek.
Navikao sam se bio na svakojake komande i instrumente na brodovima klase Survej, tako da isprva nisam shvatio prirodu i funkciju komandnog mosta na brodu Kristofera Sima. Tu su bile samo tri jedinice, a veći deo preostalog prostora bio je ispunjen kompjuterima. »Zastarela oprema«, rekla je Mekajres. Pogledala je za trenutak komandnu stolicu, mesto sa kog je Sim upravljao operacijama koje će postati predmet legende. Oči joj zasvetleše. A onda se zamišljeno uputi među konzole i ugledavši ono što je tražila, dodirnu dugme na ploči svojim dugim kažiprstom: »Jedan agregat izgleda radi, Hju«, rekla je pritiskajući dugmad jedno za drugim, da bi se zatim namrštila kad se ništa nije dogodilo. Pokušala je ponovo: ovog puta nešto je u zidovima zaškripalo, zapucketalo i zastrujalo. Osetio sam kako mi se krv, unutrašnji organi i kosa 50
dižu prema tavanici. »Uključila sam sada i grejanje«, objavi ona.
»Kapetane«, rekao sam, »mislim da je vreme da čujemo šta kapetan Sim ima da
kaže o sebi.«
Ona klimnu glavom i prekinu vezu sa Tenandromom. »Ne znam šta ćemo čuti«, rekla je nadnoseći se nad komandnom konzolom. »Mislim da bismo mogli otpočeti sa poslednjim celovitim zapisom u brodskom dnevniku.«
Morala je malo da manipuliše uređajima dok nije našla ono što je tražila. Dok je to radila, zabavljao sam se razgledanjem jednog komandnog centra kog su projektovali ljudi sa nesumnjivo dubokom i trajnom naklonošću prema luku, krivulji i paraboli. Bila je to ista ona geometrija koja je krasila unutrašnjost broda: bilo je gotovo nemoguće naći negde pravu liniju.
»Okej, Hju, uspela sam«. Ona se uspravi, upirući samouvereno prstima o tastere.
»Sledeći glas koji slušate...«
»...Nije zacelo bio glas Kristofefa Sima. Nula‐šest četrnaest‐dvadeset dva, govorio je glas, Abonaj četiri. Opravke kategorije jedan i dva završene danas. Opravke kategorije tri specificirane su programom. Sistem naoružanja potpuno pretresen.
Korsarijus spreman za dejstvo. Bio je to očigledno tonski zapis načinjen dok je brod još bio u pristaništu, verovatno od strane kontrole servisa. Pogledao sam Mekajres.
»To je i sada uobičajena praksa«, rekla je. »Pristanište uvek sačini zapisnik prilikom primopredaje broda kapetanu. Trebalo bi još nešto da bude.«
I bilo je: Kristofer Sim nije nikada držao govore, nije govorio u parlamentu i nije živeo toliko da bi imao priliku za oproštajni govor. Za razliku od Tarijenovog, njegov glas nije nikad postao poznat školskoj deci u Konfederaciji. No i pored toga ja sam ga odmah prepoznao. Nula‐šest‐četrnaest‐trideset sedam, govorio je dubokim baritonom.
Korsarijus je primio po radnom nalogu dva‐dva‐tri kapa. Neka se vodi računa o tome da prednji transformatori povuku na devet‐šest‐zarez‐tri‐sedam, što nije prihvatljiv nivo za borbeno dejstvo. Komanda shvata da su pristanišne mogućnosti u ovom trenutku ograničene. Ipak, ako služba održavanja nije u stanju da završi opravke kako treba, ona treba barem da je svesna tog nedostatka. Korsarijus se ovim vraća pristaništu.
Komandujući Kristofer Sim.
Sledeći niz podataka govorio je o uspostavljanju snage transformatora, što je Simov odlučan glas prihvatio bez primedbe. Ali čak i pored toga što su od tada prohujala dva veka, u njegovom glasu se moglo osetiti zadovoljstvo. Poslednja reč opet, pomislio sam, bila je šaljiva.
»To bi bio završetak popravki u Abonaju«, rekao sam, »neposredno pre pobune posade.«
»Da, datumi se slažu.«
»Zaboga«, rekoh, »Pobuna, sedmorica, pa sad imamo sve. Dajte ostatak
dnevnika!«
Ona se okrenu polako prema meni, a na usnama joj je titrao uplašen osmeh. »To
je poslednji zapis«, rekla je. »Nema ništa posle njega«. Glas joj je bio bezbojan, a iznad gornje usne pojaviše joj se graške znoja, iako je vazduh još uvek bio hladan.
»Neko mora da je izbrisao ostatak!« rekao sam malo preglasno.
»Ovo je brodski dnevnik, Hju. On se ne može izbrisati, ne može se doterivati, ne može se ni na koji način izmeniti, a da ne ostane trag o tome. Proverićemo to u arhivu, ali sumnjam da je bilo nekog prepravljanja. To ne bi imalo nikakve svrhe.«
»Ali Korsarijus je ušao u borbu uskoro posle toga! Moralo bi o tome biti nekog zapisa u brodskom dnevniku!«
»Da rekla je.« Po zakonu bi tako trebalo da bude; sada, a i onda je tako bilo. Iz nekog razloga, Sim je za posadu regrutovao dobrovoljce za najveću bitku svog života, a o tome nije ostavio ni reč u svome dnevniku.«
»Možda ga je nešto u tome sprečilo«, dobacio sam.
»Hju«, ona odvrati, »to se nije moglo dogoditi.«
51
Otkako smo došli, ona se sada prvi put spusti u kapetansku stolicu i otipka nova uputstva kompjuteru. »Da vidimo šta ćemo dobiti ako odemo malo unazad.«
Glas Kristofera Sima se ponovo začuo. Sim nije posedovao oratorske sposobnosti
svoga brata. Ali imao je dobar glas, obdaren izvesnom životnošću, zbog čega je bilo teško poverovati da je njegov vlasnik već odavno mrtav.
...Nema nikakve sumnje u to da će uništenje dveju borbenih krstarica svratiti neprijateljsku pažnju na malu vasionsku bazu u Dimonidesu II i bazu u Čipevi. Drukčije ne može biti. Te položaje će otkriti neprijatelj kao kost u svom grlu i napasti čim mu pode za rukom da prikupi dovoljne snage. Ašijurci će za tu svrhu izdvojiti svoju glavnu borbenu grupu...
»Mislim da je to zapis sa početka rata«, rekao sam.
»Da, dobro je što bar znamo da je vodio dnevnik.«
Slušali smo kako Sim procenjuje snagu i sastav neprijateljskih formacija koje je očekivao, upuštajući se u detaljan opis psihologije neprijatelja i njegove moguće napadačke strategije. Mekajres je sa divljenjem prokomentarisala činjenicu da su njegove procene bile, uglavnom, tačne. Potom je ustala i krenula prema vratima. »Ima još stvari koje moram pogledati, Hju. Hoćete li da pođete sa mnom?«
»Ostaću ovde«, rekao sam. »Voleo bih da čujem još nešto od ovoga.«
A možda je trebalo da pođem.
Kad je otišla, sedeo sam u polumraku slušajući analizu energetskih potreba, i komentar o neprijateljskoj tehnologiji i povremene kraće izveštaje o ratnim operacijama Simovih borbenih grupa prilikom napada na neprijateljske komunikacije.
Postepeno sam ulazio u svu tu dramatiku davnašnjih bitaka i video te đavolske ašijurske formacije očima komandanta koji je stalno uspevao da ih rasturi, ili bar odbije sa svega desetak lakih fregata. Počeo sam da shvatam da je Simovo glavno oružje bila njegova sposobnost da prikuplja informacije koje su emitovale neprijateljske stanice i da izbegava neprijateljske uređaje za otkrivanje letelica. Ašijurski komandanti, kako se ispostavilo, nisu bili u stanju da se brane od Simovog intelekta.
Pojedini izveštaji su se ponavljali. Kod Sanusara Delakendijci su, uz pomoć nekoliko savezničkih brodova, dočekali u zasedi i uništili dva teška razarača, izgubivši pri tom samo jednu fregatu. Blizu Spinerza, u središtu ašijurskih linija snabdevanja, Sim je opustošio i razorio jednu neprijateljsku bazu, pošto je prethodno namamio njene branioce u sumanutu i bezuspešnu potragu. Ali ljudska bića se nisu mogla neprestano boriti: iz bitke u bitku. Sim je bio prinuđen da se povuče, jer su mu nedostajale jače snage kojima bi mogao dotući neprijatelja.
Tako sam postepeno
počeo da uviđam, prvo iz tona njegovog glasa, a potom iz njegovih komentara, kako je očaj rastao sa svakom od njegovih pobeda i svakim povlačenjem koje bi zatim usledilo. Delakonda je uskoro bila izgubljena, i kad je čuo tu vest Sim je samo uzdahnuo, pomenuvši ime svoje supruge.
Jedan za drugim pali su spoljni svetovi, a on se morao ograditi od kratkovidosti Rimveja, Toksikona i Zemlje koji su smatrali da su bezbedni jer je neprijatelj daleko i da ih on neće dirati ako ga ne budu izazivali. Sem toga, iscrpljivali su svoje snage duboko usađenom ljubomorom i međusobnim sumnjičenjima, umesto da su zajednički pružili otpor osvajačkim hordama. I kad ga je sreća napustila kod Grand Salinasa, gde je izgubio veći deo svoje eskadrile i jedan razarač sa dobrovoljcima iz Toksikona, on je samo mogao da konstatuje: izgubili smo naše najbolje i najhrabrije. A zbog čega? Iza toga sledila je duga pauza, zatim je rekao nešto što se nije moglo zamisliti: Ako oni ne dođu, onda je vreme da se sami izmirimo!
Njegovo raspoloženje postajalo je sve mračnije sa nastavkom povlačenja. I kad je izgubio još dva broda iz svoje već okrnjene eskadrile kod Komo Desa, bes, koji je on do tada potiskivao, postao je očigledan, naročito zbog gubitka ljudstva. Biće Konfederacije i u budućnosti, Tarijene, doviknuo je svome bratu, ali je ne treba izgrađivati na telima 52
mojih ljudi!
Bio je to isti onaj glas koji je optuživao Spartance.
*
Na Tenandromu je bilo različitih nagađanja: jedni su bili mišljenja da su Sima i njegovu posadu odveli Ašijurci, a Korsarijus ostavili da kruži, što bi trebalo da bude neka vrsta njihove šale. Drugi su se opet pitali da se možda brod nije sastojao od dva dela, što bi bila lukava igra da se zavara neprijatelj i stvori predstava o natprirodnom protivniku.
Ako je Mekajres imala mišljenje o svemu tome, ona ga je čuvala za sebe.
Što se mene tiče, ja nisam mogao istisnuti iz misli sliku Kristofera Sima kako očajava. Nikad mi ni na pamet nije palo da je on pre svih drugih mogao posumnjati u konačni ishod. Bila bi to luda pomisao, a ipak, po svemu sudeći, bilo je tako. Sim je, kako se sada činilo, bio kao i ostali ljudi. I u svom očajanju, u brizi za sudbinu svojih drugova i naroda koji je pokušavao da zaštiti, ja sam naslutio odgovor na zagonetku napuštenog broda. Ali to je bio odgovor koji ni sam nisam želeo sasvim da prihvatim.
Počeo sam da čitam o Ašijurcima sve do čega sam mogao doći: o ratu, o Korsarijusu i naročito o rigelskoj akciji. U toj poslednjoj bici, Sim je usko saradivao sa Kudasaijem, jednom bojnom krstaricom na kojoj je bio i njegov brat. Korsarijus je ušao u bitku da dotuče jedan nosač, prišao mu suviše blizu i bio zahvaćen eksplozijom. Ali ovog puta, u tom poslednjem okršaju, Simova strategija se čudno razlikovala: do tada on je uvek predvodio Delakondijce lično. Kod Rigela, međutim, on je pratio Kusadia za vreme glavnog napada dok su njegove fregate zabijale nož u bok neprijateljske flote.
Ima neke ironije u tome da je taj isti Kusadai odneo njegovog brata u smrt samo
nekolko nedelja kasnije, kod Nimroda. Ali Tarijen je živeo još toliko da sazna da su njegovi diplomatski napori urodili plodom. Zemlja i Rimvej su se udružili, obavezali se na međusobnu pomoć, a Toksikon je trebalo svakog časa da objavi da će podržati svoje stare neprijatelje.
Voleo bih da su mi bile dostupne navigacione beleške kako bih došao do zaključka o konačnoj sudbini sedam članova posade koji su napustili Korsarijus uoči bitke kod Rigela. Ali, sem navigatora Ludona Talinosa, niko se nije ponovo pojavio u istorijama toga doba. Pitao sam se nisu li oni možda bili kažnjeni, a činilo mi se i čudnim da to niko nikada nije pomenuo. Prvi formalni napadi na njih pojavili su se tek trideset godina kasnije. Od tada, naravno, oni su popularna meta optuživanja. Talinos, navigator, obreo se za kratko na Rimveju, gotovo pola veka posle rata, tek toliko da tamo umre i zasluži pomen u dnevnim vestima. Zanimljiva je njegova tvrdnja da je učestvovao u bici kod Rigela, istina ne na Korserijusu, nego na krstarici. Nije bilo nikakvih pojedinosti o tome, a ta izjava se pripisivala borbi koju je vodio sa svojom savešću čitavog života.
Bio sam posebno zainteresovan za sudbinu sedmorice bezimenih heroja regru-tovanih u srcu Abonaja te kobne noći uoči ašijurskog napada. Kako se moglo desiti da niko ništa ne zna o njima? Dali je to bila puka slučajnost da jedini i najbolji mogući izvor podataka, dnevnik Korsarijusa, ne govori ništa o njima i, konačno, ni o samoj bici? Nije mi iz glave izlazila primedba Sejdži Mekajres: To se nije moglo dogoditi!
I nije, zaista.
Ujutro sam pitao Mekajres šta namerava.
»Već sam napravila izveštaj. Ostavićemo Korsarijus tu gde jeste, i ako više vlasti žele da dođu i pogledaju ga, neka to učine.«
»Tako, znači! Zašto?«
»Eto, tako. Ne verujem da vam mogu dati odgovor koji će vas zadovoljiti, Hju, sem da je to otkriće koje nikoga neće učiniti srećnim. Kristofer Sim, bez obzira kako je poginuo, predstavlja jedan od stubova Konfederacije. Ovo mesto ovde, ovaj svet, u izvesnom smislu je groblje: groblje sa nekom grešnom tajnom, u koju ja ne želim da zalazim dublje.« Oči joj se malo smanjiše. »Želela bih da odem odavde, što pre.«
53
»Da«, rekao sam, »u pravu ste. Ali groblje, čega?«
*
Prikupili smo naše ekipe i uprkos Mekajresinoj neodlučnosti ponovo ih poslali na tlo planete. Posmatrao sam sve to bez naročitog zanimanja, a sve to vreme senka onog drugog broda i dalje je lebdela nad nama. Tokom dana koj su sledili, razgovor sa Mekajres mi se stalno vrteo po glavi. Do vraga i groblje: kakvo groblje, kad tu nema nikakvih tela? Nema tela, nema imena, nema ni brodskog dnevnika. A Korsarijus, kog bi trebalo da nema, i dalje kruži oko ovog sveta kao kazaljka na časovniku, praveći krug svakih šest sati i jedanaest minuta.
»Oni su nameravali da se vrate«, rekao sam Mekajresi.
»Ali se nisu vratili«, odgovori ona. »Zašto?«
Tokom čitavog perioda helenske civilizacije, nije se desio, koliko znam, nijedan crnji ni svirepiji zločin nego što je bilo nepotrebno žrtvovanje Leonide i njegove herojske družine kod Termopila. Bolje bi bilo da je Sparta propala nego što su takvi ljudi izginuli. »Da«, rekao sam, »ali gde su tela?«
Duboko dole na površini planete, kroz pukotine u oblacima, videlo se svetlucavo more.
*
Otišao sam dole sa Holtmejerovom grupom u nameri da pomognem u razjaš‐
njavanju nekih pitanja u vezi sa njegovim fosilima. Ali, umesto toga, provodio sam vreme upravljajući letelicom, koju sam snabdeo hranom i vodom, ne poslušavši Mekajresin savet da nema nikakve svrhe dalje istraživati, jer su oni već odavno mrtvi.
Ipak, mislio sam, istina mora da ima neku vrednost nezavisno od toga.
A tu je bio i Talinos, čuveni navigator, čije je ime sada bilo sinonim za strah, koji je verno služio svom kapetanu i svome svetu, a onda, na kraju, umro ojađen i pun gorčine na Rimveju, Izvesno je da njemu, a i drugima, nešto dugujem.
Holtmejerovi ljudi su još uvek pravih skloništa kada sam se polako uzdigao iznad drveća i poleteo prema zapadu u suncem isprano nebo. Na hiljade ostrvaca bilo je bukvalno rasuto po planetarnom okeanu. Sva se, dabome, nisu mogla pretražiti; ali jasno je bilo da je posada napustila Korsarijus. Da li su hteli da ga muče prisustvom broda, ili su brod ostavili kao potvrdu namere da se vrate po njega, činjenica je da su ga napustili i ja sam se samo pitao da ga, možda, nisu ostavili negde duž putanje broda, odmah ispod njegove orbite.
Uneo sam podatke o kursu u memoriju letačkog kompjutera, podesio brzinu tek nešto ispod brzine zvuka i spustio se na tri hiljade metara. Onda sam obavestio Tenandrom o svojoj poziciji i prepustio se razmišljanju. Ispod mene, more je bilo glatko i prozirno i veoma plavo. Takav bi po svemu mogao biti i okean na Rimveju, Zemlji ili Fišbolu. Jedna grupa nekih velikih stvorenja crnih tela igrala se odmah ispod površine.
Nebom, duž zapadnog horizonta, plovile su ogromne kule sivih kumulusa. Bio je to, sve u svemu, divan svet.
Prošao sam iznad grupe peskovitih nepošumljenih ostrva površno ih osmotrivši.
Kao i sve obale na ovoj planeti i ove su bile bez galebova, koji su i
nače obavezni stanovnici obale poznatih okeana. (Ptice se ovde kao vrsta nisu razvile, a prema Jespersenovom mišljenju, nikada i neće.)
Kružio sam iznad jednog pošumljenog arhipelaga u severnoj umerenoj zoni.
Stenoviti kraci šuma, koji su zadirali u kristalnu površinu mora, prelazili su postepeno u sve sitnije rtove prema severo‐zapadu. Ali ničega sem granita i drveća tu nije bilo pa sam, posle kraćeg zadržavanja, odleteo dalje. Kasno po podne prešao sam u južnu hemisferu i približio se jednom vulkanskom ostrvu u obliku slova »Y«; neposredno pred zalazak sunca. Bilo je to raskošno tropsko mestance prepuno purpurno‐zelenih paprati i ogromnih belih rascvetanih biljaka. U glatkim jezercima odslikavalo se nebo, a potočići 54
su krivudali i kotrljali se niz usamljenu planinu.
Bilo bi to, pomislio sam, idealno mesto.
Spustio sam se na obalu, izašao i priredio večeru, a zatim posmatrao Korsarijus kako prolazi iznad mene kao mutno bela zvezda na smračenom nebu.
Tenandrom me je obavestio da Mekajres želi hitno da govori sa mnom, što je značilo da je zbog nečega ljuta. Rekli su mi, takođe, da je Jespersen došao do uzbudljivog otkrića. U pitanju je bila neka vrsta slična vodozemcima, ali niko nije imao pojma šta bi to moglo da bude. Zamolio sam ih da mu isporuče moje čestitke, a potom se pripremio za spavanje. Vazduh je bio čist i prohladan, a šum vode više nego uspavljujući. Zaspao sam sa otvorenom haubom, suprotno propisima o bezbednosti, što bi sigurno razjarilo kapetana.
Ujutro sam letelicom satima istraživao ostrvo uzduž i popreko, ali ništa posebno nisam video, pa sam se ponovo otisnuo u beskrajne prostore nepreglednog okeana.