Alef Science Fiction Magazine 006

Home > Nonfiction > Alef Science Fiction Magazine 006 > Page 26
Alef Science Fiction Magazine 006 Page 26

by Unknown


  njima, i sa kupasto uzdignutim krovom.

  Opipa lice, koje beše glatko kao i

  Radili su brzo, ne mareći za finese, pa je

  obično. Ali pazuha mu behu maljava.

  do večere sve, osim krovova, bilo gotovo.

  Predeo oko polnih organa bio je,

  Frigit i Monat behu odabrani da ostanu

  međutim, gladak. Mora da to sporije

  kao stražari dok ostali odnesu zdele do

  raste nego kosa, mišljaše. Reče ostalima, i

  kamena. Onde zatekoše oko trista ljudi

  oni osmotriše sebe i jedno drugo. Bilo je

  kako grade prislonjene kuće i kolibe.

  tačno. Dlake su im se vraćale, bar po glavi

  Barton je ovo očekivao. Većinom ljudi

  i ispod pazuha. Kaz je bio izuzetak. Malje

  nisu želeli da svakodnevno, triput na dan,

  su mu se pojavile po celom telu, izuzev

  hodaju pola milje, zbog hrane. Više im je

  po licu.

  odgovaralo da se sjate oko kamenog

  Otkriće ih ushiti. Smejući se i šaleći,

  kontejnera. Kolibe ovde behu nasumice

  odoše u podnožje planine u senku.

  uglavljene i bliže nego što je to bilo

  Skrenuše na istok i pregaziše travu četiri

  potrebno. Još uvek je postojao problem

  brega, pre nego što krenuše uz kosinu

  sveže vode, a to je bio razlog što se on

  brda koje su počeli da smatraju svojom

  iznenadio zbog tolikog mnoštva ovde. Ali

  kućom. Na pola puta zastadoše nemi.

  jedan lepuškasti Slovenac ga je obavestio

  Frigit i Monat im se nisu odazivali.

  da je ovog popodneva nedaleko prona‐

  Pošto im je rekao da se rašire i produže

  đen izvor vode. Voda izvire iz jedne pe‐

  polako, Barton ih povede uz breg. Kolibe

  ćine, gotovo pod pravim uglom u odnosu

  su bile napuštene, a nekoliko manjih

  na stenu. Barton je istraživao. Voda je

  porušeno i izgaženo. Barton se sledi, kao

  izbijala iz pećine i slivala se niz greben, u

  da je osetio hladan vetar. Tišina,

  jedan basen, oko pedeset stopa širok i

  oštećene kolibe, i potpuno odsustvo one

  osam dubok.

  dvojice, behu rđav znak.

  Pitao se je li ovo naknadno delo onog

  Nedugo potom začuše uzvik i okrenuše

  koji je stvorio ovo mesto.

  se da pogledaju niz breg. Ćelave glave

  Vrati se upravo kad je plavi plamen

  Monata i Frigita izbiše iz trave, a zatim

  sunuo.

  oni krenuše uz breg. Monat izgledaše

  Kaz najednom zastade radi nužde. Nije

  ozbiljan, ali se Amerikanac smešio. Imao

  se pobrinuo da se udalji; Lođi se kikotala;

  je masnicu preko obraza, a zglobovi obeju

  Tanja pocrvene; Italijanke behu navikle

  ruku behu mu porezani i krvavi. »Upravo

  da gledaju muškarce prislonjene uz

  smo oterali četiri muškarca i tri žene koji

  zgrade, gde god im se javi potreba;

  su hteli da nam otmu kolibe«, reče.

  Vilfreda je bila na sve navikla; Alisa ga je,

  »Kazao sam im da mogu da načine

  neočekivano, ignorisala, kao psa. Možda

  sopstvene i da ćete se vi odmah vratiti i

  to objašnjava njen stav. Za nju, Kaz nije

  ubiti boga u njima, ako ne odustanu.

  bio čovek i od njega se nije moglo

  Razumeli su me dobro, govore engleski.

  očekivati da dela onako kako se od ljudi

  Oni su uskrsnuli kod kamene zdele milju

  očekuje.

  severno od naše, duž reke. Većinom su

  Nije bilo razloga da Kaza zbog ovog

  tamo bili Tršćani iz tvog doba, ali najviše

  prekori odmah, posebno ako ovaj ne

  deset, behu Čikažani, umrli oko 1985.

  razume njegov jezik. Ali moraće da

  Distribucija pokojnika bez sumnje je

  upotrebi jezik znakova, kad Kaz to bude

  komična, zar ne? Po principu slučajnog

  ponovio dok oni sede okolo i jedu. Svako

  izbora, rekao bih.

  je morao da zna za izvesne granice, i sve

  »No, kazao sam im da, što reče Mark

  što bi uznemirilo druge dok jedu, treba da

  Tven, đavo je rekao: Vi, Čikažani, mislite

  je zabranjeno. I to, mišljaše, uključujući i

  da ste najbolji ljudi ovde, a u stvari ste

  svađe u vreme obeda. Istini za volju,

  samo najbrojniji' . To nije prošlo najbolje.

  morao bi da prizna da je u životu i sam

  Izgledalo je da očekuju da ću sa njima

  učestvovao u većim sporovima nego što

  cile‐mile, zato što sam Amerikanac. Jedna

  su čarke za večerom.

  od žena mi se ponudila, ukoliko pređem

  Kad prođe mimo njega, on potapša

  na njihovu stranu i pomognem im da

  118

  prisvoje kolibe. Ona je živela sa dvojicom

  cereći se; 'Au, stvarno je divno videti

  muškaraca. Odbio sam. Rekli su da će

  tvoje lice nakon svih tih godina. Naročito

  zauzeti kolibe svakako, ako budu morali, i

  ovde, gde nema policije ni sudova!'«

  preko mene mrtvog.«

  »I pogodih ga tačno u nos! On se opruži

  »Ali bili su hrabri na rečima. Monat ih

  na leđa, a iz nosa mu poteče krv. Monat i

  već pogledom beše uplašio. Uz to, mi

  ja navalismo na ostale. Ja šutnuh jednog,

  smo imali kameno oružje i koplja. Još ih je

  a drugi me potom pogodi zdelom u obraz.

  njihov voda podsticao da nas napadnu,

  Dobro me je udario, ali Monat onesvesti

  kad sam se netremice zagledao u jednog

  jednog krajem svog koplja i polomi rebra

  od njih.«

  drugom; mršav je, ali vraški brz i šta sve

  »Glava mu je bila ćelava, nije imao onu

  ne zna o samoodbrani — ili napadu.

  svoju gustu, pravu, crnu kosu. Bilo mu je

  Šarko beše ustao i ja zamahnuh drugom

  oko trideset pet godina kad sam ga upoz‐

  pesnicom, ali mu samo očešah vilicu. Više

  nao, i nosio je onda debelo uokvirene na‐

  me je zbog toga zabolela pesnica, nego

  očare, a nisam ga video pedeset četiri

  njega vilica. On se okrenu i dade u beg, a

  godine. Ali pridoh i zagledah mu se u lice,

  ja za njim. I ostali pobegoše, pred Mona‐

  koje se cerilo baš kao što pamtim, kao u

  tom koji ih je udarao kopljem. Ja sam

  poslovičnog smrdljivca, i rekoh, 'Lem —

  gonio Šarka do sledećeg brega. Stigoh ga

  Lem Šarko! To je Lem Šarko, zar ne?'«

  na nizbrdici i udarih pesnicom, ali dobro.

  »Oči mu se onda otvoriše. Isceri se još

  Puzao je, moleći za milost, koju sam mu

  više i uze mi ruku, moju ruku, nakon

  dao nogom u zadnjicu, pa se okretao,

  svega što mi je učinio, i uzviknu, kao da

  jaučući celim putem niz padinu.«

  smo davno izgubljena braća, 'To je, to je!

  Frigit još beše primetno uzbuđen, ali

  Pit Frigit! Gospode, Pit Frigit!'«

  zadovoljan.

  »Bilo mi je gotovo drago što ga vidim a i

  »U jednom momentu sam se uplašio da

  on je
kazao da mu je drago što vidi mene.

  ću popustiti«, reče. »Najzad, sve je to bilo

  Ali potom rekoh sebi: 'Ovo je lupež,

  tako davno i u drugom svetu, a možda

  izdavač koji ti je na prevaru uzeo 4.000

  smo

  ovde

  da

  oprostimo

  našim

  dolara kada si upravo počinjao kao pisac i

  neprijateljima — i pojedinim prijateljima

  upropastio ti karijeru za dugo. Ovo je

  — i da nam bude oprošteno. Ali, s druge

  prljavi, jeftini trgovac koji je tebi i,

  strane, mislio sam, možda smo ovde da

  najmanje četvorici drugih pisaca, uzeo na

  bismo mogli vratiti bar malo onog što

  prevaru dosta para, a potom objavio

  smo morali uzeti na Zemlji. Šta kažeš na

  bankrotstvo i odmaglio. Zatim je nasledio

  to, Lev? Da li bi želeo priliku da okreneš

  mnogo novca od jednog ujaka i zaista

  Hitlera na vatri? Na vrlo laganoj vatri?«

  živeo vrlo dobro, dokazujući, na ovaj

  »Ne bih rekao da možeš upoređivati

  način, da je zločin platio. To je čovek

  jednog

  nepoštenog

  izdavača

  sa

  kojeg nisi zaboravio, ne samo zbog onog

  Hitlerom«, odgovori Rauč. »Ne, ne bih

  što je učinio tebi i drugima, nego zbog

  želeo da ga okrenem na vatri. Možda da

  tako mnogo pokvarenih izdavača na koje

  ga morim smrtnom glađu, ili da ga

  si posle naleteo.'«

  hranim taman dovoljno da opstaje. No,

  Barton se nasmeši i kaza: »Rekao sam

  ne bih to uradio. Šta bi se time dobilo? Bi

  jednom da sveštenici, političari i izdavači

  li to učinilo da on promeni svoje mišljenje

  nikada neće preći vrata raja. Mada, nisam

  ma o čemu, da li bi onda verovao da su

  bio u pravu, ako je ovo raj«.

  Jevreji ljudska bića? Ne, ništa mu ne bih

  »Jest, znam«, reče Frigit. »Nikada nisam

  učinio da je u mojoj moći, izuzev što bih

  zaboravio da si to rekao. No, nema veze,

  ga ubio da ne može nauditi drugima. Ali

  potisnuo sam prirodnu radost zbog

  nisam tako siguran da bi ubijanje značilo

  viđenja poznatog lica i kazao, 'Šarko...'«

  da će ostati mrtav. Ne ovde.«

  »S imenom poput toga, postigao je da

  »Ti si pravi hrišćanin«, reče Frigit

  mu veruješ?« reče Alisa.

  smešeći se.

  »Objasnio mi je da je to češko ime koje

  »Mislio sam da si mi prijatelj!« odvrati

  znači dostojan poverenja. Bila je to laž,

  Ruač.

  kao i sve što mi je rekao. Bio sam gotovo

  uveren da Monat i ja treba da ih pustimo.

  12

  Mi bismo se povukli, a onda, kad se vi

  vratite od kamene zdele, isterali bismo ih.

  Ovo je drugi put da je Barton čuo ime

  Tako bi bilo najpametnije. Ali, kad sam

  Hitler. Hteo je da dozna sve o njemu, ali

  poznao Šarka, poludeo sam. Rekao sam,

  su u tom trenu svi morali da prekinu

  razgovor, kako bi završili krovove na

  119

  kolibama. Prionuše na posao, sekući još

  On zaćuta za tenutak. Prvo mu dođe da

  trave makazicama koje su našli u svojim

  je napadne jetkom uvredom. Ali bila je u

  zdelama, ili se penjući na gvozdeno

  pravu. Premalo ju je poštovao. Čak iako je

  drveće i otkidajući trougaono zeleno,

  bila kurva, imala je pravo da bude

  skerletom protkano lišće. Mnogo je

  tretirana kao ljudsko biće. Naročito otkad

  trebalo da krovovi budu onakvi kakve su

  je naglasila da ju je glad odvela u

  želeli. Barton mišljaše da potraži

  prostituciju, iako je on bio skeptičan u

  profesionalnog majstora i nauči kako se

  odnosu na to. Previše prostitutki moralo

  to zbilja radi. Kreveti će, zasad, morati da

  je da opravda svoje zanimanje; previše ih

  budu hrpe lišća, preko kojih će doći

  je imalo opravdavajuće fantazije u vezi sa

  mekanije lišće sa gvozdenog drveća.

  svojim ulaskom u posao. Ipak, njen bes

  Pokrivači bi bili druge hrpe istog lišća.

  na Smitsona i ponašanje prema njemu,

  »Hvala Bogu, ili kome god, da ovde

  pokazali su da je bila iskrena.

  nema insekata«, reče Barton.

  On ustade i reče: »Nisam hteo da te

  On podiže šolju od sivog metala u kojoj

  uvredim.«

  još behu dve unce najboljeg viskija koji je

  »Jesi li zaljubljen u nju? upita Vilfreda,

  ikad probao.

  gledajući ga.

  »U zdravlje bilo koga. Da nas je oživeo

  »Samo sam jednoj ženi rekao da je

  na jednoj savršenoj kopiji Zemlje, morali

  volim«, odgovori on.

  bismo deliti postelju sa deset hiljada vrsta

  »Svojoj?«

  ujedajućih, grebućih, ubadajućih, stružu‐

  »Ne. Devojci koja je umrla pre nego

  ćih, golicajućih, krvopijućih gamadi.«

  sam mogao njome da se oženim.«

  Ispiše i posedeše oko vatre neko vreme,

  »A koliko si dugo bio oženjen?«

  pušeći i pričajući. Senka potamne, nebo

  »Dvadeset devet godina, iako to nije

  izgubi plavetnilo, a gigantske zvezde i ve‐

  tvoja stvar.«

  like sevalice, koje su, u nejasnom nazi‐

  »Svašta!« Toliko vremena, a nikad joj

  ranju, malo pre sutona, Učile na sablasti,

  nijednom nisi rekao da je voliš!«

  zasvetleše punim sjajem. Nebo je uistinu

  »Nije bilo neophodno«, odgovori on i

  bilo obliveno sjajem slave.

  ode. Kolibu koju je odabrao, behu zauzeli

  »Kao Sime ilustracija«, reče Frigit.

  Monat i Kaz. Kaz je hrkao; Monat je ležao

  Barton nije znao šta je Sime. Pola kon‐

  nalakćen i pušio cigaretu od marihuane.

  verzacije sa nepripadnicima devetnaestog

  Više je voleo nju nego duvan, jer je imala

  veka sastojalo se od njihovog objašnja‐

  ukus na koji je bio navikao. Svejedno,

  vanja

  svojih

  odnosa,

  i

  njegovog

  imao je malu korist od toga. S druge

  objašnjavanja svog.

  strane, ona bi mu katkad uzrokovala

  Barton ustade, ode s druge strane vatre

  kratke, ali živopisne vizije.

  i čučnu uz Alisu. Ona se upravo beše

  Barton beše odlučio da sačuva ostatak

  vratila iz kolibe u koju je odnela devojčicu

  gume snova, kako ju je zvao. Pripali ciga‐

  Gvenafru u krevet.

  retu, znajući da će marihuana, verovatno,

  Barton pruži gumeni štapić Alisi i reče:

  pojačati njegov bes i razočaranje Pitao je

  »Upravo sam sažvakao pola. Da li bi

  Monata o njegovom zavičaju, Gurku. Bio

  želela drugu polovinu?«

  je jako zainteresovan, ali marihuana ga je

  Ona ga pogleda bezizrazno i reče: »Ne,

  zavela i on je otplovio, dok je Cetanov

  h
vala.«

  glas postajao sve slabiji.

  »Imamo osam koliba«, kaza on, »i nema

  »...sada pokrijte oči, momci!« reče

  dileme ko sa kim deli koju, izuzev što se

  Gilkris svojim upadljivim škotskim govo‐

  tiče Vilfrede, tebe i mene.«

  rom.

  »Ne mislim da ima ikakve dileme s tim u

  Ričard pogleda Edvarda; Edvard se

  vezi«, reče ona.

  nasmeši i stavi ruke preko očiju, ali je

  »Onda, spavaš s Gvenafrom?«

  sigurno virio kroz prste. Ričard metnu

  Bila je licem okrenuta od njega. On je

  svoje ruke preko očiju i nastavi da stoji na

  čučao nekoliko sekundi, a zatim ustao,

  vrhovima prstiju. Iako su se on i njegov

  vratio se na drugu stranu i seo kraj

  brat popeli na kutije, morali su da se

  Vilfrede.

  istegnu da bi videli preko glava odraslih

  »Možeš da se udaljiš, gospodine

  pred sobom.

  Ričarde« reče ona. Usna joj beše izvijena.

  Glava žene već je bila na panju; njena

  »Umrla dabogda, ako volim da sam re‐

  duga smeđa kosa pala joj je preko lica.

  zerva. Mogao si da je ne pitaš na moje

  Želeo je da joj može videti izraz, dok zuri

  oči. Imam i ja malo ponosa.«

  dole u korpu koja je čeka, ili, pre, čeka

  120

  njenu glavu.

  pokopan šezdeset tri godine.«

  »Ne virite sada, momci!« ponovi Gilkris.

  »Možda«, reče Barton.

  Čulo se udaranje doboša, usamljen po‐

  Ućuta. Sevnu munja i udari grom u

  vik i, pošto se sečivo sjurilo, jednodušan

  daljini. Ubrzo se začu zvuk obrušavanja

  uzvik gomile, uz pokoji vrisak i jecaj, i

  kapi koje počeše da dobuju po krovu.

  glava pade. Iz vrata je šikljala krv koja

  Kišilo je, otprilike, u isto vreme kao i

  nikada neće stati. Liptala je i liptala,

  sinoć, oko tri ujutru, rekao bi. I ove, druge

  preko gomile i, iako je on bio najmanje

  noći, padala je kiša u isto vreme. Pljusak

  pedeset jardi udaljen, krv mu se uli u ruke

  se pojača, ali je krov bio čvrsto nabijen i

  i iscuri između prstiju i preko lica,

  ne propusti ni kap. Malo je vode,

  napunivši mu oči i zaslepivši ga i ostavivši

  međutim, prošlo ispod stražnjeg zida, koji

  mu usta lepljiva i slana. On vrisnu...

  je bio na uzbrdici. Razlila se po podu, ali

  »Probudi se, Dik!« govorio je Monat.

  ih nije skvasila, jer su se trava i lišće pod

  Drmao je Bartonovo rame. »Probudi se!

  njima zbili u, oko deset centimetara

 

‹ Prev