by MoZarD
Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,
ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐
njenoj veličini.
Horhe Luis Borhes
Broj 26
S A D R Ž A J
Reč urednika .................................................................................................... 2
David R. Palmer – POMALJANJE ..................................................................... 3
Elizabet Lin – ČAROBNJAKOV POSED ........................................................... 35
Vera Ivosić‐Santo – ČEMU SLUŽE GRANIČARI .............................................. 56
Filip K. Dik – DANI PERKI PAT (priča) ............................................................ 70
Filip K. Dik – DANI PERKI PAT (samostalni odlomak romana) ....................... 86
Neven Jovanović – O SEKSUALNIM PERVERZIJAMA F.M. DOSTOJEVSKOG . 94
Hari Harison – PRITISAK .............................................................................. 102
Jambrišak, Macan, Konvični – KAMENJE VOLI TVOJE TABANE .................. 113
Dragan R. Filipović – MESIJA MALO KASNI ................................................. 118
Goran Konvični – PESNICA SVETOG SRCA .................................................. 122
Jacek Sjerpinjski – ŽIVOT U NASELJIMA NA RAVI ....................................... 127
Odgovorni urednik: Milorad Predojević
Urednik: Boban Knežević
Likovni urednik: Dragoljub Stanković
Copyright GPA i Permissions & Rights
Izdaje: NIŠP »DNEVNIK«, IZDAVAČKA DELATNOST
21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/XII
1
REČ UREDNIKA
Pre svega, jedno malo objašnjenje. Oni koji su čitali reč urednika u prošlom broju
Alefa mora da su bili pomalo zbunjeni. Naime, još ranije je bilo najavljeno da će Alef promeniti format i preći na oblik knjige i prodaju u knjižarama, a ta Reč urednika je upravo nagoveštavala da je to već urađeno sa tim brojem. I zaista, sve je bilo pripremljeno za promenu, kompletan slog je bio prilagođen novom formatu... međutim, kako to obično biva, u poslednji čas je došlo do nekakvih promena planova i odlučeno je da se Alef do daljnjeg zadrži u svom formatu i obliku. Štamparija je jednostavno presnimila postojeću pripremu, smanjivši je na potrebnu veličinu (zato je slog onako sitan), ali Reč urednika nije promenjena i imali ste priliku da čitate ono što ste čitali.
Šta će nadalje biti s Alefom?
Pitajte me šta god hoćete, o smislu života, veličini svemira, o izdavaštvu pedesetog veka, tražite da rešim kvadraturu kruga, da razrešim jugoslovensku krizu, sve... samo me nemojte pitati kako će izgledati Alef 27.
Ono o čemu mogu da govorim s velikom dozom sigurnosti (mada, ko zna?) jeste upravo ovaj broj Alefa koji imate pred sobom. U celosti je ispunjen pričama i tu za svakoga ima ponešto: od klasičnog SF‐a, preko čiste fantastike do potpunih fantaz-magorija. Naravno, najveći kolač pripada ljubiteljima klasične naučne fantastike. Za njih je pre svega netipična priča “Pomaljanje” Davida Palmera, zatim deo posvećen Diku i Harisonu.
Kad je Dik u pitanju neophodno je malo objašnjenje. Naime, nije uobičajeno da se u
jednom istom broju nekog časopisa donose dve priče od istog autora, pod istim naslovom. Ovde vam je pružena jedinstvena prilika da vidite kako je jedna ideja kod velikog pisca narastala u periodu od desetak godina i poslužila, praktično, kao okosnica za jedan od boljih SF romana. 1953. godine Dik je napisao priču o preživelima hidrogenskog rata kojima je glavna zabava jedna vrsta parapsihološke igre sa motivima nestalog sveta. Jedanaest godina kasnije pojavljuje se roman “Tri stigmate Palmera Eldriča” u kome nema hidrogenskog rata, ali efekat staklene bašte uveliko uništava Zemlju tako da je preduzeto naseljavanje po okolnim svetovima. Kolonisti Marsa imaju samo jednu zabavu: parapsihološku igru podstaknutu snažnim drogama i simulacijom nedostižne Zemlje. Dakle, prva priča “Dani Perki Pat” je prava priča napisana zasebno, a druga priča pod istim nazivom je zapravo samostalni odlomak iz romana koji istu temu varira na sasvim drugačiji način.
Vera lvosić‐Santo je, nesumnjivo, najkvalitetnija žena SF pisac na ovim prostorima.
Dobitnik nagrade SFera u kategoriji priče za proteklu godinu, zapažena i na konkursu Znak sagite za domaću SF priču, najavljuje uspon forme i mnogo bolja ostvarenja u narednom periodu. Međutim, ona je tipičan primer zašto žene u našem SF‐u, zapravo,
slabo prolaze. Nezahvalno je upoređivati njenu priču sa pričom Elizabet Lin, ali odre‐
đene paralele postoje. Obe biraju muškarce za glavne protagoniste svojih priča, ali naša Vera ne može da istraje na tome, već ubacuje na izgled sporedni ženski lik za koji se tokom priče ispostavlja da je pametniji, sposobniji, jači, lukaviji od svih muškaraca, da jadni muškarci danima ne mogu da shvate ono što dotična dama ukopčava u ševu inteligencije... zatim, muškarci su tunjavi, slabašni, smotani, a žene odlučne i čvrste...
takve stvari mogu da postoje samo u mašti frustriranih žena pisaca fantastike. Nije ovo usamljen slučaj, ali posebno pada u oči jer je u pitanju jedan zaista vanserijski talenat na žalost sputan pokušajima da poremeti odnose koji na ovim prostorima uspešno vladaju već nekoliko miliona godina.
Kao poslasticu, imate priču Dragana R. Filipovića, izvorno objavljenu pre dve i po
godine u užičkom Međaju, gde se njegovo veličanstvo Fipa bavi dolaskom jednog našeg poznatog političara na javnu scenu. Da su vremena srećnija mogli bismo da raspišemo igru pogađanja o kome je reč, ovako, suviše je oporo...
I na samom kraju Alefa, jedna sasvim mračna vizija malo poznatog poljskog pisca
Jaceka Sjerpinjskog. Ne sećam se kada sam imao prilike u poslednjih pet godina da pročitam nešto ovako otužno i onespokojavajuće.
U svakom slučaju, žao nam je što nismo u prilici da vam ponudimo veselije teme,
ali veliki deo svetskog SF‐a, a kako vidimo, pomalo i našeg, gaća u vodama upozorenja i mračnih vizija mogućih budućnosti. Na žalost, pre nego što smo na našim prostorima
stigli da se pozabavimo mračnom budućnošću, ona se već prelila u našu svakodnevicu.
Možda je upravo to naša krivica.
Boban Knežević
2
David R. Palmer
POMALJANJE
(Emergence, 1980)
preveo Marko Fančović
Ništa ne radite? Nikuda ne idete? Vreme se razvuklo? Dosadno? Depresivni? Takođe, veoma uplašeni? Uzročni faktori ne pod kontrolom?
Nezgodno. Za žaljenje. Zatvoreni krug ‐ zmija grize svoj rep. Um okupiran pro-blemima; problemi se zagnoje, zadobijaju sve veću važnost kojom okupiraju um. Itd.
Dovoljno loše i gde problemi minorni.
Moji nisu.
Psihološki tekstovi nude razna rešenja: preporučuju zaposlenost, zamajavanje ako
je potrebno; odvraćanje pažnje. Bolje ukoliko zamajavanje predstavlja izazov, u određenom stepenu frustraciju. Još bolje što imam odgovornost. Sve pomaže.
Možda.
U svakom slučaju, uposlenost teško postići. Jeste, više knjiga u skloništu nego u javnoj biblioteci; više alata, opreme, zaliha, itd. nego u nasukanom brodu švajcarske porodice Robinson ‐ sve najnovija dostignuća: najlakše, najjednostavnije, najpametnije, najpouzdanije, nerdajuće. Senforizovano. Sve neupotrebljivo ukoliko ne ‐ ispravka ‐ dok ne izađem (a od cele gomile znam upotrebim možda pola tuceta: šrafciger da otvorim
zaglavljenu fioku; čekić da razmekšam šniclu, lomim led za kockice; testerica da sečem
smrznuto meso...)
&
nbsp; Pa, naravno da postoje knjige koje objašnjavaju odabir, upotrebu.
Zaista, naravno postoje knjige ‐ na hiljade! Plus biblioteka mikrofilmova ‐još veća.
Mnogo značajnih stvari: klasika, savremenici; sveobuhvatni muzej najboljih Čovekovih ostvarenja: reči, platna, 3‐D i multigledne reprodukcije skulptura. I nauka: medicina, stomatologija, veterina, entomologija, genetika, pomorska biologija; mašinstvo, elek-tronika, fizika (i nuklearna i baštenska), meteorologija, astronomija; stolarstvo, poljo-privreda, zavarivanje (sačitavom opremom), lov, preživljavanje, itd. itd.; poezija, bele-tristika, biografije velikana, skoro velikana; filozofija ‐ čak i kompletan izbor svetske fantastike, stare i nove. Kompletne knjige o Ozu, itd. Lepo iznenađenje.
Tata bio odlučan da Čovekova najveća dostignuća ne treba da nestanu u Vatro-metu; takođe siguran da isti vreba iza ćoška. (Priznanje: Zapitala se ponekad igra li kompletnim špilom; potrošio nezamislivu količinu para na sklonište i sadržaj. Ispalo da u pravu; verovatno se poslednji smeje Negde. Želela da je ovde da me zafrkava zbog toga
‐ ali ne bi da može; bio previše fin. Nedostaje mi. Mnogo.)
Postajem plačljiva. Gore spomenuto po definiciji predstavlja „zadržavanje” u
patološkom smislu, po definiciji iz lekcija psihologije. Vreme da se kucne petama, pljesne rukama, nasmeši, krene poskočicom.
U svakom slučaju, planine knjiga, mikrofilmova, ograničena korist; preozbiljni.
Uzmimo klasike: mogu se tolerisati neko vreme, onda nastupaju uzgredni efekti.
Podseća na manikiranje grebanjem po školskoj tabli, moguće, ali ću radije trpeti duge
nokte. Isto sa klasikom kao jedinim lekom za „zadržavanje”. Ne sigurna šta gore. Može
biti previše kulture u naglim dozama škodi zdravlju; možda se imunitet mora postepeno
3
izgrađivati.
A tehnika još gora. lako imala dobre osnove u matišu, osnovnim naukama. Isprav‐
ka ‐ osnove dobre, s obzirom na starost; ali ovde ne pronašla bilo šta dovoljno elemen‐
tarno da iskoristim za proboj. Naravno, još se ne organizovala; ne proučila katalog, planirala postepen pristup interesantnim temama. Hoću; ali, za sada, šetnja kroz klasike skoro dosadna koliko i gledanje užasnih slika endokrinih poremećaja.
I racionišem fantastiku, naravno. Hiljade naslova, ali ne gubim glavu. Brzočitač, znate kako je; prekršim disciplinu, bunar presuši za par dana.
Onda našla knjigu o Pitmenovoj stenografiji. Promenilo sve. Čula jednom iz nesum‐
njivog izvora (gđica Hartman, Tatina sekretarica i recepcionerka) najbolji je, potencijalno najbrži, i najraznovrsniji sistem zapisivanja. Takođe najteži se nauči kako treba.
(Fusnota, u prilog istorijske preciznosti; Ona ga koristila: izvor možda zagađen nijansom pristrasnosti.) U svakom slučaju, izgledalo obećavajuće; nudilo izazov, frustraciju. Tako‐
đe, kukice prilično lepe; umetnost u neku ruku. Nadala se biće zabavno.
Bilo ‐ oko dva dana. Onda memorija završila apsorbiranje principa stenografije, vodilje skraćivanja i formulacije; prenela iste u korteks ‐ kraj izazova. Ponekad zamorno biti genije.
Pa, čak i ako ne više zabavna sama po sebi, još uvek korisna, mnogo praktičnija od
rukopisa; idealna zavođenje zapisa, pisanje biografije za arheologe. Verovatno se ne bih trudila da sam ograničena na rukopis; presporo, nezgrapno. Ulagani napor bi otupio entuzijazam (kojeg i tako nema mnogo), uništio zalihe hartije po kratkom postupku.
Pitman ćelu životnu priču smešta u red i po. (Naravno, pomaže što moj život bio kratak‐
ispravka: pomaže sažetosti; ne i stanju duha.)
Problem stanja duha ozbiljna stvar. Telo zarobljeno duboko pod zemljom;
emotivna razina pozamašne niža. Izgledi ne dobri da se telo izvuče živo, ali izgledi ne poboljšani emotivnim stanjem. Depresija čini inteligentnu procenu opcija slabo vero-vatnom. U sadašnjem stanju bih verovatno previdela deset dobrih mogućnosti, bacala
novčić zbog škarta. Situacija verovatno ne toliko bezizgledna kako izgleda; ali bez podataka, korisnog obrazovanja, specijalizovanog znanja (i jake petlje), ne mogu formirati živorođeni zaključak koji ukazuje na hepiend. U nedostatku istog, sklona pretpostavim
najgore.
Pa zapis nije samo za arheologe; terapeutski je. Katarza: Prospeš dušu na hartiju,
osetiš se bolje. Mora biti tačno ‐ tako tvrde psihološki tekstovi (iako upozoravaju da bolje platiti nedeljnu zaradu za sat slušanja voajeru opremljenom doktoratima.
Međutim, takvog nema u inventaru skloništa; valja se snaći).
Prvi korak: Ažurirati zapis. Nikad pisala tako nešto; ne prisna sa zahtevima forme,
Pravim Stvarima. Shodno, upotrebiti sopstveno nahođenje. Jedna stvar sigurna: Reče‐
nična struktura skroz će naterati profesore maternjeg jezika se okreću u grobovima (one dovoljno srećne da ih imaju).
Jezik je šezdeset procenata salo, nesimboličan, škart. Pretpostavljam, masivna
neefikasnost potiče od podsvesno priznate potrebe za odugovlačenjem, davanjem infe‐
riornom intelektu šanse skupi misli u nešto nalik koherentnosti (obično bez uspeha) i razmeće se (moja reč od dvanaest dolara može rasturi tvoju reč od deset dolara). Neću
se držati precendenta; malo smisla u pisanju stenografijom, a onda odbacivanja prednosti zalažehjem u akademsku blagoglagoljivost.
Stalno skrećem u kritiku društva. Verovatno simptom stanja. Glupo; po svemu
sudeći, društva više nema. Rekoh:
Prvi korak: Ažurirati zapis do ovog trena; iščistiti se od neuroza, raznih vezanosti.
Onda beležiti uredni dnevni napredak u proučavanju situacije, posledičnom sistemat-4
skom (briljantnom) samospašavanju iz čupave situacije. Korist dvostruka:
Prvo, opraću, osušiti, složiti, spremiti psihu; vratiti umu uobičajenu genijalnost; poboljšati izglede za uspešan spas, posledično preživljavanje. Drugo, pružiću arheolo-zima detalje o uzroku prerane smrti među zbunjujućom masom artefakata u skloništu,
ukoliko očekivani prvi doprinos izgubi ružičasti sjaj. (Moram priznati brižnost za kosto-kopače isiljena: kosti u pitanju moje!)
Dosta trabunjanja. Vreme se krene, ogoli duša za sopstveno dobro. Biti neurotičan
skoro isto zamorno kao biti genije. (Pažnja, arheolozi: Ispraznite prostoriju od osetljive mladeži i/ili mešanog društva ‐ vrući detalji slede:)
Rođena pre jedanaest godina u malom viskonsinskom gradu, jedino dete normal‐
nih roditelja. Prozvana Kandidija Marija Smit; skraćeno na Kendi pre nego se mastilo osušilo na krštenici. Rani nagoveštaji atipičnosti: Oči fokusirane, pratile po rođenju; uzročno‐posledične veze jasne sa šest nedelja; prve reči sa četiri meseca; rečenice sa šest meseci.
Siroče sa deset meseci. Roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Bez rodbine ‐ stvorilo dilemu u pogledu bebisitera. Rešeno kada se socijalni radnik
angažovao. Bila strašno slatka beba, usvojena u rekordnom vremenu.
Doktor Foster i supruga dobri roditelji: nežni, pažljivi, privrženi jedno drugom, to
pokazivali. Pružili dobru sredinu za godine formiranja. Onda Mama umrla. Ostali samo
Tata i ja; jako nas približilo. Bila verovatno besramno razmažena, ali i sputana:
Onda imala jedva pet godina, ali želela da učim ‐samo što Tata imao čvrsta ube‐
đenja u pogledu odgovarajućeg tempa učenja, smernica za „normalan” odgoj. Ne odo‐
bravao preranu zrelost; smatrao da nezdrava, vodi ka budućoj neprilagođenosti, neza‐
dovoljstvu. Takođe paternalističko seksistički; imao težak slučaj uraštenog stereotipisa.
Cenzurisao aktivnosti, čitanje; odugovlačio pri najmanjem nagoveštaju prezrelog pona‐
šanja, netipičnih interesa.
Mama se ne složila; pomagala, puštala na volju. Uz njenu pomoć naučila da čitam
> do druge godine; razumela osnovne brojčane odnose do treće: Mogla dodati, oduzeti,
množiti, deliti. Mnogo pomogla dok nije morala da ode.
Pa većinu znanja stekla krišom. Morala ‐ ne dobija se lako u provincijskoj učionici.
Ne teško; razvila brzočitačke navike, mogla završiti srednjoškolski udžbenik za deset, dvadeset minuta, svariti tipičan bestseler za pola, tri četvrt sata. Visila u školskoj, mesnim bibliotekama kad god mogla (samo čitalačke; ne mogla nositi kući). Ali grad mali; iscrpla očigledne izvore pre tri godine. Od tada preživljavala na mršavim plodovima tajnih operacija po kućama prijatelja, knjižarama; povremenim napadima na
biblioteke, škole susednih gradova. Naravno, svi takvi poduhvati ne plodonosni; provincijski izvori većinom isti, u uskom krugu. Katalozi većinom plitki, duplirani; nedostaje originalnost.
Frustrirajuće. Pojačano znanjem da Tatina lična kućna biblioteka po broju primera‐
ka tuče školske i mesne biblioteke zajedno (ne računajući kolekciju u skloništu, ali za nju onda ne znala) ‐ a ne mogla preći polovinu prve strane devedeset pet procenata knjiga.
Tata patolog; knjige nedostupno tehničke. Toliko viši nivo, ne mogla odrediti gde
leži jaz (tražite od amazonskog ljudoždera, sveže dopremljenog avionom, analizu obra‐
zovnih manjkavosti koje uzrokuju nerazumevanje strukture komercijalnog bankarstva).
Tekstovi teški; pretpostavljaju visoku kompetenciju čitaoca. U sopstvenom slučaju žalosno niska ‐ rezultat zavere. Pa čeznula, hranila se mrvicama kad bi neumorno istraživanje otkrilo nove izvore.
Jedini svetli izuzetak: Su Kim MekDivot, sin američkog misionara iz dana Bok-serskog ustanka, proizvod ranog saveza Istoka i Zapada. Imao sedamdeset tri prilikom
5
odlaska u penziju, doselio u komšiluk pre dve godine. Očigledno bio učitelj celog života, ali nikad postigao stalnu katedru; otpuštan zbog svojih pogleda. Izgleda mu nije smetalo.