by MoZarD
pojačanoj gravitaciji. „Ljudsko srce ne može večno da izdrži ovakve uslove. Prvo naprezanje, pa oštećenje, i onda ‐ kraj.”
„Vi biste se iznenadili da vidite koliko u stvari ima snage u ljudskom srcu i celom
ljudskom organizmu.”
„Možda u vašem”, reče Nissim. „Vi ste uvežbani i u formi a mi smo, recimo to otvoreno, debeli i mlitavi. I bliže smrti nego ikad. Ja znam da ne mogu još dugo, i ako vi nećete, idem ja prvi.”
„A vi, Aldo?”, reče Stan.
„Nissim govori i za mene. Ako moram da biram radije ću kroz ekran nego da ostanem u ovom položaju, ovde gde se ne može preživeti. Ekran daje mnogo bolje izglede.”
„Pa, dobro”, reče Stan, boreći se sa svojim otežalim nogama ne bi li kako ustao.
„Izgleda da nema više mnogo šta da se kaže. Vidimo se momci gore u stanici. Bilo je lepo raditi sa vama, i bogami ćemo imati šta pričati svojoj deci.”
Aldo je prebacio ručicu na položaj „slanje”. Stan se dovukao do ivice ekrana.
Smešeći se, mahnuo im je za zbogom, i više pao nego skočio u ekran; i nestao.
Momenat potom početak trake izađe iz ekrana. Aldove ruke su se tresle dok je uvodio traku u magnetofon.
„... da, evo njega, vas dvojica mu pomozite! Halo, brod C. Huygens, major Brandon
je prošao i izgleda grozno, ali to vam je verovatno dobro poznato, mislim u stvari sasvim dobro. Doktori su sad s njim, razgovoraju s njim... samo trenutak...”
Glas je spao na udaljeno mumlanje zato što je govornik stavio ruku preko
mikrofona, i na sledeće reci se moralo dugo čekati. A kad je opet progovorio, glas mu je bio izmenjen.
„... Hteo bih da vam kažem... Malo je nezgodno. Možda će to bolje dr Kreer.”
„Ovde dr Kreer. Pregledali smo vašeg pilota. Izgleda da ne može da govori, ne prepoznaje nikog, iako je nepovređen, bez znakova fizičkih oštećenja. Ne znam baš kako ovo da vam kažem, ali stvari izgledaju vrlo rđavo po njega. Ako to ima veze sa usporenim refleksima kod kunića, onda su možda oštećene više moždane funkcije.
111
Major Brandon još uvek ima perfektne reflekse, ako se uzme u obzir umor. Ali one više
sposobnosti, govor, inteligencija, to, ovaj, vidite, izgleda da nedostaje. I bojim se da ću morati da vam savetujem da ostanete tamo još jedno duže vreme radi daljih
podešavanja...”
Kraj trake je prošao kroz magnetofon, koji se sam zaustavi. Njih dvojica se pogledaše, užasnuti, pravo u oči, a onda otkloniše pogled.
„On je mrtav”, reče Nissim. „Gore nego mrtav. Kakva užasna nesreća. A izgledao je
tako smiren i samouveren...”
„Gagarin koji pilotira sve dok se ne razbije o zemlju da bi spasao druge. Šta je drugo mogao da učini? Da se uspaniči, kao mi? Mi smo mu praktično rekli da počini samoubistvo.”
„Ne možeš nas za to optužiti, Aldo.”
„Još kako mogu. Mi smo se saglasili da on ide prvi. I uverili smo ga da nismo u stanju da još poboljšamo rad mašine zbog svog fizičkog stanja.”
„Pa... to je bilo istinito.” .
„Da li je?” Opet se pogledaše pravo u oči, ovog puta bez uzmicanja. Aldo nastavi.
„Sada se vraćamo na posao, zar ne? Nećemo kroz MT kakav je sada. Znači, radićemo doklegod ne budu dobri izgledi da prođemo živi. Čini mi se da možemo, a ako je to sad
tako, da li smo stvarno govorili istinu kad smo rekli da ćemo radije u ekran?”
„Na to je pitanje vrlo teško odgovoriti.”
„Ma, da li je? A tačan odgovor je takav da će s njim biti vrlo teško živeti. Mislim da
možemo zapravo reći da smo ubili Stana Brandona!”
„Ne namerno!”
„Ne. Što je verovatno još gore. Ubili smo ga svojom nesposobnošću suočavanja sa
novom situacijom. Bio je u pravu. Bio je profesionalac, i trebalo ga je slušati.”
„Biti mudar unazad, to je divno. Ali trebalo je onda biti mudar pa predviđati stvari.”
Aldo odmahnu glavom. „Ne mogu da podnesem misao da je umro apsolutno
nizašta.”
„Postojao je razlog, i možda je on to tada i znao. A to je, da nas vrati bezbedno.
Učinio je sve što je mogao da se svi vratimo bez štete. Ali nije mogao da nas ubedi samo rečima. Čak i da je ostao ovde, ne vidim da bismo nešto uradili, sem što bismo ga mrzeli. Ne verujem da bi ijedan od nas dvojice stvarno imao petlju da prođe prvi. Prosto bismo ostali da ležimo ovde dok ne umremo.”
„Sad nećemo”, reče Aldo, trudeći se da ustane. „Sad ćemo istrajati dok MT ne bude savršen i dok obojica ne izađemo. Bar toliko mu dugujemo. Da bi njegova smrt imala ikakvog smisla, moramo obojica da se vratimo bezbedno.”
„Da, mi to možemo”, složio se Nissim, protiskujući reči kroz stisnute usne. „Sada
možemo.”
Posao je posao.
112
Tatjana Jambrišak
Darko Macan
Goran Konvični
KAMENJE VOLI TVOJE
TABANE
1. ONA
Ni slutila nisam da ću te izgubiti. I to baš ovdje, na ovoj prašnjavoj, tvrdoj, negosto-ljubivoj planeti.
Natovarenim transporterom stigli smo do jednog sivog (kao da ovdje i postoje drugačija) jutra. Prizor nije bio romantičan, no, nakon nekoliko mjeseci u skučenim kabinama, činilo se da našoj sreći nema kraja. Jedva da sam i primećivala da nigdje u vidokrugu nije raslo ni puzalo ni stajalo ništa osim betonskih zidova stanice i bezbrojnih hrpa siva kamenja. Kamenčići i gromade. Hrpice i gomile jednolična sivila.
Toliko je poslova trebalo obaviti: raspremiti stvari, organizirati smeštaj i prehranu,
provjeriti instrumente, javiti se, poslati očitane podatke i spavati, spavati, spavati. Tih prvih dana padali smo od umora i nismo imali vremena za švrljanje po okolici.
Uostalom, ostajemo ovdje tri godine, bit će vremena za šetnje.
Isprva je sve bilo tako dobro. A onda su počele tvoje noćne more. Budio si me usred noći, govoreći da sanjaš, ali nisi znao što. Zabrinuo si se kad su se slike počele javljati svaki puta kada bi zaklopio oči. Uzimao si tablete za spavanje i nisi više sanjao.
Tada se javila glazba. Tiha, šaputava melodija u tvojoj glavi, gde god bi se nalazio.
Nisam je čula. Mislim da ti nisam ni vjerovala. Krivila sam umor, klimu, napetost, strah od nepoznatog. Proći će, važno je da smo zajedno, daleko od gomila nezaposlenih, gladi
i obijesnih klinaca po prenatrpanim gradovima.
Prevarila saam se. Glazba više nije postojala. Ulazila bih u sobu i zaticala te kako
osluškuješ, zaklopljenih očiju. Nisi se plašio niti si se pitao odakle dolazi. Samo si slušao, umrtvljen. I kada bih napokon nadglasala te demonske note, pogledao bi kroz mene, oteturao do prozora i zagledao se u sivi horizont. Plakala sam, vikala, danima bježala od tebe.
A onda je prestala glazba i počeo pakao. Uzalud sam se nadala da će s prestankom
glazbe sve biti u redu, da si ozdravio, da ćeš me ponovo pronaći u sebi. Ti si zapušten i neispavan lutao hodnicima. Odbijao si svaki razgovor sa mnom, bojeći se da će baš tog
trenutka započeti tiho pjevušenje, a buka naših glasova prekrit će ga i nećeš ga čuti.
Pokušala sam popraviti uređaj za komunikaciju, ali kao tehničar dobro si znao koje
dijelove treba razmrskati da se više nikada ne naruši tišina kamene planete. Izmišljala sam razloge kako bih te izvukla iz zgrade, nadajući se da će te puste Utiče i kamenje podsjetiti gde smo i zašto je potrebno da jedina dva bića na udaljenoj stanici u dubokom svemiru razgovaraju, prežive zajedno. Svjetionik nasred mora, dvoje ljudi i zavodljivi pjev sirena.
Shvatila sam tada da sam prepuštena sama sebi. Obavljala sam rutinske kontrole,
113
pripremala obroke, zavaravala sebe i stišavala rastuću paniku i sve jaču usamljenost.
Ne znam točno kada sam prvi put primijetila da se kamenje pomiče. Možda sam
trebala posumnjati kada se ona nagnuta stijena urušila na stazu kojom sam svakog dana prolazila ili kada sam pronalazila oblutke skrivene po kutovima soba, na stolu ili nagomilane pred ulazom u stanicu. Vjerovala sam da ih skupljaš, promatraš i gubeći interes, odlažeš kud stigneš. Odlučila sam ne spominjati ih i ostavljala sam ih gde su ležali. Nisam mnogo o tome razmišljala. Mislila sam o tome kako se čovjek brzo navikne
na sve, ravnodušno promatrajući kako nestaju i poslednji plamičci nade.
Nisam se iznenadila one noći kada si ušao u moju sobu, prvi put nakon toliko vremena. Probudio si me laganim dodirom. Okupan zelenim svjetlom s ekrana, nad mojom glavom lebdio je osmijeh. Onaj koji sam nekad toliko voljela, za kojeg bih učinila sve, za kojim sam krenula na kraj svemira.
Nisam plakala kada si rekao da opet čuješ. Glasove, nepoznate riječi, pozive.
Ustala sam tek kada sam čula zatvaranje vanjskih vrata, lupkanje kamenčića po metalu i
udaljenu tutnjavu stijena koje su se pomicale.
Ujutro je oko mene bilo mračno. Automatsko noćno osvjetljenje još uvijek je
gorjelo. Prošla sam stanicom. Svi prozori bili su zatrpani sivom masom, nijedna vrata nisam mogla otvoriti. Tek tada sam poslala signal za pomoć.
I otada čekam. Vjerujem da će me uskoro pokupiti. Sigurno će te tražiti, ali znam
da će biti uzaludno. U tvoj dosje unijet će stavku nestao, ispitivat će me i reći ću im što znam.
Ali kako da im opišem sreću i smirenost na tvom licu kada si odlazio? Nisu sa mnom gledali za tobom i neće mi vjerovati ni riječi. Još malo i uvjerit ću se da sam to tek sanjala: ravnu stazu k horizontu, omeđenu sivim oblucima; lebdeće stijene kao čuvare na tvom putu; male, razigrane kamenčiće i zrnca prašine koji oblikuju promenljive šare u zraku.
Pratila sam te dugo pogledom. Nisi se okretao, a iza tebe staza je nestajala, kamenje se povlačilo i u tihom redu kotrljalo iza tvojih stopa. Začepljenih ušiju i zavezana za jarbol, nisam mogla čuti zov sirena.
Da, kamenje je zaista voljelo tvoje tabane.
2. ON
Ni slutio nisam kako će sve dobro ispasti. Na samom početku, put nije obećavao ništa posebno. Jasno, bio je to posao i već to je bilo puno. Tek četvoro od deset uspijeva ga pronaći. Ali, osim činjenice da smo se osigurali, ništa nije nudilo povoda za tulumarenja.
Nas dvoje četiri mjeseca u konzervi tri s tri, zapucani među zvijezde. Pa tri godine
na golom kamenu, odsječeni od civilizacije. Pa još četiri mjeseca do kuće. Isuse, skoro četiri godine. Smučit ćemo se jedno drugom! No, bilo je ili to ili socijalna pomoć i spavanje u košnicama. Ovo je prevagnulo.
Kamenje gdje god se okreneš. Prizor mi je dosadio nakon pet minuta i mrak mi je
pao na oči. Skaniranje terena završit ćemo do kraja tjedna, dnevne dužnosti oduzet će
nam sat, sat i pol ako se potrudim da ih radim polako. A onda? Da počnemo prvu od
deset tisuća partija remija?
Barem je atmosfera bila kakva takva, živjelo se bez zaštitnih odijela i mogli smo se
kretati razumno odjeveni. Što je imalo i svojih felera. Kamenčići u cipelama, na primer.
Isuse, prvog dana mora da sam ih izbacio pedeset. A ona niti jednog. „Kamenje voli tvoje tabane”, rekla je. Rado bih se odrekao takve ljubavi.
114
Kako sam samo bio glup.
Kada su se pojavili snovi, prvi put sam posumnjao da je u pitanju nešto više od moje uobičajene loše sreće. Snovi nisu bili nalik ičemu što sam sanjao ranije. Kasnije ih se ne bih uspjevao sjetiti, ali znam da nisu bili od onih svakodnevnih. Poslije više nisam mogao zatvoriti oči, a da mi se nestvarne slike ne počnu rojiti pod kapcima. Uhvatila me frka da nisam popušio neki virus. To nije mala stvar, na četiri mjeseca od iole ozbiljnijeg doktora.
Srećom, ona je našla tablete za spavanje i slike su nestale. A glazba je došla. Isuse,
koji zvuk! A ona nije ništa čula, ni pol note! Sigurno sam bio opako komičan skačući tamo oko nje i čupajući kosu da bih je uvjerio da tu, negde oko nas, netko proizvodi melodiju. U očima joj se moglo pročitati da mi ne vjeruje.
A iz tih očiju sam tako dobro znao čitati. One su bile ono što sam prvo spazio na
tom smotuljku krpa i kuštrave kose što se vrpoljio ispred mene u redu za besplatan obrok ispred onoga što je ostalo od crkve svetog Patrika. Oči većine ljudi po gradovima tamo dole imaju sivu boju, boju previše puta iskuhanog kombinezona od flanela. Njene
nisu bile takve, bile su žive i sjajile su bojom jednog drugačijeg neba i vedrinom koja je slikala budućnost duginom paletom.
Ona nas je prijavila na tečaj za posade udaljenih stanica, ona nas je provukla kroz
njega. Ma koliko izgledala krhkom i lomljivom, njezina je snaga bila ono što nas je održalo na površini. Međutim, kada smo se našli na brodu, ona je prestala brinuti.
Njezin svijet sada je bio sređen, naočale ružičaste. Bila je sretna s postignutim i mogla je tako živjeti do dana nakon vječnosti.
E, ja ne bih. Ona se možda može zadovoljiti malim, ali ja ne mogu. Njoj,
jednostavno, nedostaje vizija, poticaj da se popne na slijedeću planinu, da učini nešto zaista veliko. Ženske su takve, njima je opstanak dovoljan.
Ja sam znao da, ako želimo više, moramo odmah početi raditi na tome. Ništa ne
pada s neba, ne postoje besplatni ručkovi. Nitko nam nije garantirao nov posao nakon
povratka na Zemlju. Ove tri godine je bolje iskoristiti, ne gledati ih samo kao zakašnjeli i dugi medeni mjesec.
I zato sam se žderao. Ni traga od novih minerala, nikakvih astronomskih otkrića na
vidiku, nikakva znaka neklasificirana života. Kako glupo straćeno vrijeme! Tu je moralo biti nečega. Moralo je! Znao sam to.
Zato nisam bio nespreman kada su note počele. Nisam znao što znače, ali sam znao da je to TO, moja velika prilika, ona koja se ne smije propustiti. Sve se potvrdilo kada se kamenje počelo kretati.
A pomicalo se. Kada je mislilo da ga nitko ne gleda, krišom, na izmaku pogleda.
Kamenčići su mijenjali rasporede, stijene su padale iz čista mira, prašini nije trebao vjetar da je podigne.
Ništa joj nisam rekao, znao sam da mi ponovo ne bi povjerovala, da bi se
umirujuće smiješila preda mnom, a suzama natapala jastuke kada bi mislila da nisam u
blizini. Nešto je na ovoj planeti pogubno djelovalo na njenu psihu. Možda je ono što sam ja čuo kao glazbu, u njezinoj glavi proizvodilo sasvim oprečne reakcije. Možda nije vidjela kamenje jer se izbjegavalo pokrenuti pred njom. Možda sam samo ja odabran.
Zašto?
Da li je to zbog toga što sam prvi stupio na njihov svijet? Da li je zato što sam bolji u apstraktnom razmišljanju? Da ti sam prvo svijesno biće s kojim su uspjeli uspostaviti kontakt? Kakvo to iskustvo mora biti za njih! Kada bih samo razumio što mi žele reći!
Već mogu zamisliti svoj povratak na Zemlju! Prvi čovjek koji je stupio u dodir s izvanzemaljskom inteligencijom. Prvi zemaljski ambasador u beskrajnom galaktičkom 115
carstvu!
Ne bi više bilo briga niti strepnje hoću li zadržati posao i nakon povratka. Osiguran
sam do kraja života!
Onda je glazba prestala. O, kako me je razdirala njezina odsutnost, kako sam jurio
hodnicima i ravnicama očekujući trenutak kada ću ponovo začuti drage ljestvice. Ne postoji dovoljno crna boja da opiše ton tadašnjih mojih misli. Sve slike koje sam izgradio urušile su se u istom trenu, sve svjetlo zamrlo je i jedino mi je preostalo puzati kroz glib očaja do kraja svojih dana.
Zašto su otišli? Što ih je otjeralo?
Ona! Ne želeći da išta promeni njezinu idealnu sliku, uplela je svoje misli u našu komunikaciju. Znam kako sam je jedva spriječio da ne pozove ostale da mi otmu moje
otkrića. Ali sad joj je uspjelo. Oterala ih je. Vidim je kako se pakosno smije mome porazu. Mrzim je.
Molim ih da se vrate.
I vratili su se. Prvo sam ih primetio oko stanice, sve više i vi�
�e njih, ali još nisam znao što smeraju. Tada se melodija vratila.
Zvali su me, sad sam bio siguran. I tako sretan. Ni nju više nisam mogao mrziti.
Pošao sam u njezinu sobu i rekao joj da su se vratili. Nasmiješio sam joj se da zna da joj je oprošteno. Nije njezina greška što nije posvećena. Potom sam se okrenuo i pošao im
u susret.
Bosim nogama gazio sam kameno tlo na putu k svojoj sretnoj zvijezdi što je sjala
iznad horizonta.
3. ONO
Odjednom — varta na nebu. Malo sunce silazi. Nije sunce. Metal. Keramika. Nešto
novo.
Živo. Miče se. Brzo je.
Iznenađenje, šok, ekstaza: ŠTO JE OVO?
Odnos Kamen:Kamen? Mekše.
Kamen:zrak? Kamen: voda? Punije. Toplije. Jače. Bolje.
Kamen:PRAŠINA/Još jače. Još bolje. JAKO DOBRO!
Prenosim iskustvo. Novi pojmovi. Jedan je „!”. Tako dobro? Tako dobro. Jako
dobro!
Ima ga još. Puno, ali drugačije. Tvrđe. Hladnije. Grublje. Slabije. Puno slabije. Nije
dobro.
Definiramo razliku. Loš dodir: „TO”. Jako dobar dodir: „TA”. Ista vrsta, različiti oblici. Kao: stijene/ONI/mlade, spore, glupe. I: Kamenje/MI/JA/mudro, brzo, lijepo.
Nema ekvivalenta PRAŠINE.
Maštanje. Novo, neobično, strano. Jako dobro! Dodir ekvivalenta prašine.
ZAMISLI!
Potreba. Hoćemo dodir TE!
Šaljemo poruke. Pozivamo. >DOĐI TA<. >DOĐI TA
TO smeta. Preuzima. Ne propušta. Glupo i veliko. Novi pojam: „mržnja”. Mrzimo
TO.
Novi pojam: „pobuna”, stijene su se pobunile. Ljubomorne su. Uvrijeđene. Baš su
glupe. Ružne. Jedna se srušila. Skršila Kamenje. Nije važno. Bit će manje Kamenje, Pijesak, PRAŠINA. Divno je biti PRAŠINA. Najstarije, najbrže, najlepše. Ali... nema 116
dodira?!
Da li je bolje biti PRAŠINA ili imati dodir? Jako nesigurno. Kaos. Slom reda. Ne znam. Nije važno. Hoću dodir. Hoćemo dodir!