by MoZarD
To vrijedi za narode kod kojih je bilo mnogo rasnog miješanja. Heterozigotnost i genetska raznovrsnost kao da dovode do veće otpornosti. Ljude „čistog”, uskog rasnog
porijekla mnogo je teže spasiti, rasizam, dakle, ima svoju neizbježnu cijenu.
Zaista šteta za gole majmune i konje, ali će sve to, molim, bar pružiti šansu tropskim šumama da ponovno izrastu.
U međuvremenu, svi i dalje ustrajavaju. Nigdje nema panike, za kakvu čitamo da je
izbijala za ranijih kuga. Čini se da smo napokon odrasli. I uzajamno se pomažemo.
44
Ali ja ipak i dalje u lisnici nosim karton koji govori da sam kršćanski scientist, da mi je grupa AB minus, i da sam alergičan malne na sve. Transfuzija danas spada u terapije koje se primjenjuju prilično često, a ja sam prilično važna ličnost. Ali ja ne želim primiti krv. Ne želim. Ja je dajem, ali je nikad ne bih primio. Ne bih je primio sve da se i srušim.
Mene nećeš dobiti, ALAS. Ne, nećeš.
Jer ja sam zao čovjek. Pretpostavljam, kad bi se sve zbrojilo, da sam u životu učinio više dobra negoli zla, no sve je to bilo slučajno, sve je to bilo tek posljedica okolnosti i kaprica ovoga svijeta.
Ja nad svijetom nemam vlasti, ali bar mogu donositi vlastite odluke. Poput, recimo,
ove.
Iz svog visokog, bjelokosnog, istraživačkog tornja spust ih se dolje. Na ulice, gdje sve vrvi od klinika, punih truleža i gužve. Eto gdje ja sada radim. I zaista mi ništa ne znači što se ne ponašam drukčije nego što se danas ponašaju i svi drugi. Jer svi su oni samo marionete. Oni misle da se ponašaju altruistički, ali ja znam, ALAS, da su svi oni samo tvoje lutke.
Ali ja sam čovjek, čuješ li me? I ja sam donosim svoje odluke.
Groznica mi potresa tijelo, dok se vučem od kreveta do kreveta i prihvaćam ruke
što ih pružaju prema meni tražeći utjehu, i činim sve što je u mojoj moći da olakšam njihovu patnju, da spasim bar ponekog.
Ali ALAS, mene nećeš dobiti.
Ja činim ono što sam sam odabrao.
45
46
Jašim Magični se u početku uopšte nije tako zvao, i razumno bi bilo postaviti pitanje je li mu uopšte pripadalo kakvo ime ili se samo odazivao.
Otac mu bese ofucani krajputaš s misterioznim natpisom „Umro u prisustvu
vlasti”, a majka beše ona nesretna hraniteljica bika koji će je ubiti i rasturiti po celoj livadi besneći i ričući, da bi ga petnaest seljaka jedva savladala i naterala na prikolicu nekakvog Muja, koji je zlikovca ubio čim je zašao iza prve krivine.
Loš polaz za čoveka, dobar za umetnika; i onaj što je sada Jašim odao se klesanju
figura u drvetu.
Od ruke su mu lepo išle čaplje i magarci sa buradima, i narod je izdaleka dolazio da
se čudi i kupuje ih. Ali ne, nije to bilo ono zbog čega je u ruke uzeo dleto i čekićak.
Lepo se snalazio i sa malim topuzima, imitacijama gusli i preslica, ali ne, nije zbog toga lutao kanjonom Bjaske u potrazi za panjevima izglodanim maticom i kamenjem.
Onaj što se otprilike samo odazivao stotinu puta je pokušao da između čvorova i
poprečnih vlakana provuče jedno telo, žensko, zbog kog su mu noći bile bez spokoja a
dani puni očekivanja.
Grešno bi bilo reći da je smoto ili da među nogama ima roze ratluk od ekstrakta
ruže umesto žile. Kleveta bi bilo šapnuti da nije imao žena.
Ipak, kad bi se u hodu mimoišli i bogzna kako ljubazno prijavili jedno drugom, zavodnički sistem bi pristo tiltovao i od jednog skoro šmekera ostajala bi samo drhtavica.
A to beše dok ime nije stekao.
Te jesenje večeri ustao je iz kreveta posle prespavanog dana, progrgotao malo vode po ustima i uzeo kašiku meda ne skidajući pogled sa pokušaja br. 106.
Nije mu se činilo da je daleko od uspeha, ni da je blizu. Video je samo granicu koju
će možda, možda, možda preći ovaj put.
Uzdahnuo je bučno kao službenica na projekciji indijskog ljubavnog filma i krenuo
ka alatu.
„Stani”, nezbrinuti komšija je uleteo kao da ga đavoli gone, „sve je uzalud!”
I pun strepnje za ono što bi se te noći moglo desiti obazrivo je objasnio da objekt
umetnikove žudnje nije eterična osoba što bistri poeziju, ljubavnu, ili setno prebraja dirke na kakvom razdrndanom klaviru već prava, normalna žena koja voli da se kresne
kad se prilika ukaže.
„Grešiš”, blago je rekao budući Jašim.
Donosilac abrova je kazao i ime i učestalost.
„Grešiš”, blago je rekao budući Jašim.
Zauvrat je dobio tačnu lokaciju na kojoj se često parkirao žuti auto da bi bio ispunjen uzdasima i priču:
kako je jedan znao, u stvari, nije samo jedan ali taj je bitan;
kako se nešto zakačio i na uski put, ćoravi, posle prolaska žutog auta izručio prikolicu rizle i ostavio lopatu;
kako je poslao fotografa lokalnog lista da snimi noćnog udarnika.
„Grešiš...”
„Ne jedi govna!” planuo je nezbrinuti komšija i raširio novine.
Sličica oštra, dobro kadrirana i na njoj mangaleja koji sedi na haubi i hladno puši i uplakana inspiracija sa razmazanom šminkom i lopatom u nejakim rukama.
Onome što se odazivao na neko ime prvo je zadrhtala donja usna, pa brada cela.
47
Sklopio je na tren oči, uzdahnuo kako je uobičajio i uzeo alat.
Donosilac abra je zapanjeno gledao kako iverje prašti otkrivajući pogledu bokove i
grudi i prosto čuo čopor sačinjen od hiljadu pasa lutalica što juri po jednoj ispražnjenoj duši. Činilo mu se da ispod dleta plavičaste iskre sevaju i da je uopšte previše plavetnila i žutila za ovaj stepen svesnosti.
Stvaralac je brzo završio, pljucnuo precizno pogađajući vazu sa oklembešenim cvećem i upitao:
„Kako ti se čini?”
„Magično... Stvarnija je od prave!”
„E, nije!”
Ruka je ispustila čekić i dohvatila sekiricu.
Sa nekoliko udaraca razlomio je skulpturu i zgranutom nezbrinutom komšiji je jedno pitanje skoro izgorelo mozak dok je padao u nesvest od zaprepašćenja:
„Zar je moguće da ova budala uništi skulpturu a da na njenom mestu ostane figura
one kukače u svim bojama?”
„Sinoć sam prešao granicu”, rekao je stvaralac kad je onesvešćeni posle dvanaest
časova došao sebi. „I više nisam taj i taj već Jašim Magični.”
„Kako?” zatrokirao je komšija.
„Ne znam, ali evo, opet ću.”
I u neurednoj sobici se ukazala vila koja češlja svoju dugu kosu.
„Bajno...” zadivljeno je gledao nezbrinuti.
Smeh, pljesak dlanovima i nestajanje prizora.
„I ja držim da je tako”, izjasnio se Jašim Magični. „A šta sad?”
Izašao je iz nazovi ateljea i žurno, onako malo povijen, otišao do Bjaske.
Nebo teško kao sudbina, voda sijera, i zvuk koji ona pravi valjajući se preko stenja
nikako nije onaj zbog kog se na ovo mesto dolazi.
Unosi mu nespokoj.
Poželeo je drugo i mučni šum postade šapat i svetlo se promeni; neko što misli da
je to čuveno stanje spokoja i blaženosti bio bi potpuno zadovoljan.
Seo je, pomilovao ovlaš mahovinu i ispalio nekoliko sličica za svoju dušu, i jedna mu je rekla da će tu tako sedeti i uživati dok dve rode spremne za odlazak ne prelete preko neba gonjene vranama uzbuđenim zbog narušavanja teritorijalnog suvereniteta.
Onda će sići do mračnog grada, pozvati bližnje i obavestiti ih da je taj i taj mrtav, a Jašim Magični živ, i da bivšeg treba sahraniti kako valja.
I naći će se pop spreman da očita praznom tabutu, i biće velika šarana, lepa šarana, sa narikačama i kolektivnim pijanstvom na kraju.
Godinama potom dokoni svet pričaće da je fini sanduk
bio težak kao da u njemu
neko leži iako je prazan zakucan tankim peticama sa upuštenom glavom. Onaj vrljavi što je nosio krst i u nastupu pijane razneženosti obećao zadušnog brava često će umovati o činjenici, neospornoj za njega, da u svakom insanu čuči bar još jedan isti takav, a različit, isto težak, pa i teži, i da je taj u toku nošenja ušao u sanduk i bio sahranjen.
A nezbrinuti komšija, e on će poželeti i sam da ostavi tog teškog sustanara strpljivoj majci zemlji i upisaće se u sektu visokoletača.
Jašima će pozvati da ga indentifikuje posle spuštanja na napušteni uskotračni kolosek ispod Starog grada.
48
„Ne znam,” reći će Magični, „ja se više ničeg surog ne sećam.”
Jedno godinicu posle indentifikacije Jašim je i dalje sedeo pored reke i svirao gitaru i klincu zabavljajući sebe i slučajno nabasale tvorevinama uma.
Ništa nije radio, vajao pogotovu, a nekako je ipak živeo i pare za piće i cigarete su se uvek nalazile.
„Bilo bi dosta”, odložio je gitaru iznenada.
Sišao je u grad i iznenadio se videvši praznilo i dosadu umesto vrcavosti, zajedljivost umesto zdrave zajebancije.
Čuo je da neki pate zbog nemoći da i drugima urede njihovu patnju; video je mnoge kako uzdišu za zemljama u kojima bi sa svojim znanjem i radom bili čistači ili klozetari, i nije mu bilo milo.
„Alo, ker!” zovnuo je vukoliku lutalicu sa kojom je zbog čestitog društva ponekad
jurio kroz svoje i tuđe snove. „Priđi nozi.”
„Radije bih s tobom da srne i zečeve vijam, snegom utolim suvoga grla plam i ovu
setnu dušu sirotom đavolu da dam.”
„Luks, nestaško”, počešao ga je Jašim po vratu. „Rekao bih da u ovim brdima više
nema vukova.”
„Ni velikih jebača.”
„I šta sad? Da bežimo odavde negde daleko, gde ima neprskanih srna i ostavimo
ovu gologuziju da se utopi u vlastitim iserotinama?”
„Nije pošteno” zamislio se pas. „Ova zemlja nas je othranila, njojzi fala.”
„Onda...”
„Onda.”
Pogledi obešenjački, a pomalo tužni; osmesi, a neverica.
Ipak, posle jurnjave kanjonom, prepadanjem mesta gde bi u nekim boljim danima
moglo biti ljubavnih parova i zanesenjaka sa gitarama, jevtinim kobasicama nataknutim na zašiljeno drvo i oporim vinom u kanisteru od bar pet litara, stigli su do veštačkog jezera u Vrutcima.
„To je mesto?” dahtavo je pitao pas.
„Jedino.”
Jašim je stao na kamen s koga je onaj prethodni rado pecao kleniće na „Ružno pače” i iz momenta postao svestan da su mu prethodne tvorevine uma luk i voda, i da
ako ima pola poštene namere mora dobro zagrabiti pod korenje uma, skroz dole, u čkalje kojima opasni rakovi i neugodne zmije caruju a poneka zlatna ribica retko i plaho prolazi.
Punom snagom a bez napora. Kako je to lako pomisliti!
I vrisnu sila skrivena ispod korena, i vrisnu Jašim Magični i strese se sav. Linuo je znoj ledeni kao da je sav od te malo ustajale vode pored koje stoji sačinjen.
Luks je pokušavao da odvrati pogled muklo cvileći a glava se nevoljno okretala terajući ga da bude svedok rađanja zlatnog grada iznad tamnozelene vode, čardaka ni
na nebu ni na zemlji.
Magični je urliknuo i onesvešćen bućnuo u jezero.
„Je li...” trgao se kad je došao sebi.
Jeste. Još je tu.”
„I neka bude dok ga ne opozovem!” utvrdio je stvaralac delo svečanim rečima.
Čisto teoretski gledano grad su prvi ugledali seljaci nastanjeni oko jezera i mirne 49
duše ga svrstali u oblast priviđenja; neškodljiv i nekoristan. Kasnije, kad ludilo uzme maha zabacivaće šajkače na potiljak i važno, epski, raspredati da je on tu odvajkada bio, u stvari, od rušenja legendarnog manastira Rujno u kom je kaluđer Teodosije deljao drvena slova za „Četvorojevanđelje” i da tu jeste zbog opominjanja svakodnevaca da postoji štošta izvan ovoga.
Titulu prvog vidioca ipak je poneo Bora Klen, primenjeni pesnik iz Čačka zabasao u
ovu nedođiju navučen neproverenom pričom o klenu glavonji metar i dvadeset
dugačkom i boktepita koliko teškom.
Borčula je prvo pomislio da je viđeno posledica blažeg komatoznog stanja u kome
se lepo proveo prošle noći, pa se, ne uzbuđujući se vidno, umio jezerskom vodom, mućnuo glavom i zažmurio nekoliko puta.
„Bože, ukazalo mi se!” jeknuo je kad se uverio u postojanost prizora.
Uživao je ispunjen ekstatičnim uzbuđenjem dok mu oštro kamenje nije nažuljilo kolena, pa je ustao i odlučio da na licu mesta sačini pesmu.
Anđeli i duše nikako nisu hteli da uđu u njegov stih, jednom je dosta za pametnog,
a najčistije od primenjenog bilo je previše smrdljivo za ovaj dan i Borčula je odustao.
(Kasnije će štampati tematsku knjižicu u privatnom izdanju sa udarnom „Bog te jebo, Zlatni grad, Boro Klenu šta ćeš sad” i prodavaće je po, ceni blinker po komadu.)
I drugi ribari su pristizali, i svakom od njih je prvi vidioc objasnio svoje impresije i unutrašnje lomove. Iz SMB rančuljaka hitro su povađene pokilice, pljoske, kilače i jedna reklamna flaša sa pet litara viskija i parti povodom ukazanja je oštro stanovao.
Za razliku od nekih drugih događanja Užice nije iz momenta reagovalo na čudne vesti iz gornjeg toka Bjaske, o, ne, previše puta su se zaleteli i bili izrađeni. Cinično su komentarisali lakovernost onih što su verovali subjektivnim doživljajima objektivno pijanih ribara a neka slatka vatra oblizivala je davno smrznute delove njihovih bića.
Jedan po jedan i bi šta bi:
pukla zora nedeljna a magla probijena zlatnim sjajem i hiljade posmatrača u stenju
i blatu; plaču.
Rus Vanja je video kule od jantara sa zlatnim krovovima, divovske mozaike sačinje‐
ne od rubina, ametista i topaza sa sjajnim probojima božanski raspoređenih brilijanata.
Desimir Gujar se divio parkovima sa bezbroj vrsta bilja i borovima čiji se vrhovi stapaju sa nebom; oko njih košute sa mladima pasu bez straha od lovca i vuka.
Zoki Šljiva je odmah snimio bar sa muzikom koja direktno vodi na drugi sprat i u
kome pedeset duplikata Nene Šljuke iz mlađih dana u toplesu služe nebeske opoje.
I svako drugačije, i svi sve.
Jašim Magični je u međuvremenu ponovo otkrio fizički svet i rado mu se prepustio.
Nije mu loše išlo par nedelja, a onda je zaprepašćeno zaključio da više nema sa kim da se odaje porocima ‐ sve što je rado i što vredi po ceo dan dangubi na Vrutcima.
„Alo, ker!” viknuo je u sebi i Luks nije odmah stigao.
„Gde si dosad? Sezona parenja?” malo mrzovoljno mu je prebacio.
„I ja sam bio gore.”
„Zar?”
„Svaki dan i mnoge noći.”
„I šta si video?”
„Sve o čemu sam sanjao.”
„Ti znaš...”
50
„...da je to delo Jašima Magičnog” nastavio je Luks započeto. „Da, znam, ali i Jašim
bi u svom umotvorju mogao videti ponešto o čemu je samo slutio. Ili ni to nije.”
„Ne zezaj. Zar može delo biti veće od tvorca? Čovek od Boga?”
„Ne bih direktno odgovorio. Samo mala opaska: Zlatni grad se razvija i sem po formi ni nalik nije onom što si ga ti stvorio.”
„Zabludeli psu”, ustao je Jašim sa kreveta, ,,i ti si naseo! Pođimo.”
Živ je bio grad, napokon, prepun žurbe i sveta sa strane.
Autobusi puni turista i vernika, vozila TV ekipa. Policijska.
„To!” oduševio se tvorac. „To sam hteo!”
Jedva su se probili kroz gužvu do jezera, a to baš i nije hteo, i Jašim se sturio kad je video stotine koje kleče i hiljade kako hipnotisano pilje.
Desantne jedinice najupornijih Užičana su gumenim čamcima
špartale mirnom
površinom pokušavajući da prodru odozdo, bez uspeha.
„Šta to rade?” zgranuo se onaj od kog je sve počelo. „Ne mogu ući u nematerijalno!”
„Nematerijalno kažeš?” znalački se nasmejao Milovan Pičur ne prekidajući konver‐
ziju deviza sa petoricom turista. „Dule Mudo je prepoznao u gradu tipa koji mu duguje lovu za komplet knjiga sa srpskom tematikom, gađao ga ovećom cicom i pogodio ga.
Ovaj otud je vratio kamen i razbio kameru TV Novi Sad!”
Zamislio se Jašim, i zagledao.
„Vidiš li snegove i vatre?” slabo je progovorio Luks. „Vidiš li srne?”
Dvonogi se zagledao.
„Vidim,” promukli glas je jedva otišao sa usana. „I mnogo toga vidim, i mnogo toga
mi se ne sviđa!”
Nekako se nasmejao i pljesnuo dlanovima i grad se nije ni pomerio.
Možda smeh nije bio pravi?
Pokušao je sa boljim, i drugim zvukom pljeska.
Promenio je mesto u mapi mozga namenjeno postojanju zdanja.
Ništa, ništa, ništa!
Soba je bila u neredu koji nimalo nije ličio na onaj stvaralački.
„Opet pijan” zaključio je Luks bez prekora.
„Krkajgovna.”
„Nije to rečnik za jednog umetnika.” „Držiš da je tako?”
„Smatram.”
Ućutali su, dugački je zaspao.
Posle nekoliko sati video je da se pas nije pomerio sa romboidne šare jedva vidljive
na prljavom tepihu.
„Potištenost je slatka ali ubija.”
Može li šta biti tužno kao pseće oči?
Jašim je u bljesku imao deset i po ciničnih odgovora. Ispalio je samo tri.
„Ne bih rekao da te vlastiti otrov usrećuje”, pridigao se pas. „Biću okolo.”
„Čekaj!”
Ćutali su dugo, sve dok tužnooki nije pitao:
„Zar ti ne bi da kročiš gore?”
„Pokušao sam!” Jašim je pesnicom udario u potamnelu lamperiju. „Sve sam
pokušao i ne mogu!”
51
„Pamet nije nazor pokušavati već pitati nekog što zna.”
„Nemoj mi prodavati moje odronjke!” obrecnuo se Magični.