by MoZarD
»Ne želim da se povučem.« Abigejl je reči birala pažljivo, a izgovarala polako, da ne bi ispoljila gnev koji se u njoj nagomilavao. »Vidi, deset godina se ja vrtim u gravita-cijskom krugu. Bila sam na svim mogućim mestima u Sunčevom sistemu. Da li si znao
da ima manje od dve hiljade živih ljudi koji su pešačili i po Merkuru i po Plutonu?
Imamo mi svoj mail klub; sastajemo se jednom godišnje.« Morske trave premeštale su
se oko nje; odsjaji podnih svetlosti davali su nebulozne ploveće oblike po zidovima.
»Ceo svoj život potrošila sam idući oko Sunca, u krug pa u krug i opet u krug, i nisam nikud stvarno stigla. Želim da putujem, a više ne postoji mesto kuda bih mogla da idem.
A ti mi ponudiš izlaz a onda me pitaš da li bih se povukla. Dabome da ne bih!«
»Zašto ti ne veruješ da je prolazak kroz jamu Ginungu smrt?« upita Pol tiho. Ona
pogleda u njegove oči i vide kako se iza njih odvijaju hladne kalkulacije. To ju je, maltene, uplašilo. On to nju odmerava i donosi ocene, izobličuje događaje da bi ih rasporedio 21
u logičke lance koji ne uzimaju ljudski faktor u obzir. Polovo prisustvo je tuđinsko prisustvo.
»Radi se o — zdravom razumu, jednostavno. Biću ista pri izlasku kao pri ulasku.
Neće biti nikakve razlike, nijednog različitog atoma neće biti, nijedne scintile.«
»Supstanca će biti različita. Svaki atom će biti drugi atom. Nijedan elektron u tvom telu neće biti onaj elektron koji sad imaš.«
»Pa dobro, a koliko se to razlikuje od normalnog života?« upita Abigejl. »Tela sva‐
koga od nas je celo u konstantnom fluksu. Molekuli dolaze i odlaze. Delić po delić, i mi budemo zamenjeni. Da li to znači da smo iz momenta u momenat drugi ljudi? 'Sve što
telo jeste, isparenjima pokretnim nalikuje', je l' tako?«
Polove oči se suziše. »Markus Aurelius. Međutim, tvoj citat nije kompletan. On ima
i nastavak koji glasi: 'A sve što duša jeste, od snova i isparenja se sastoji'.«
»Šta bi to trebalo da znači?«
»Znači da taj citat ne znači ono što si ti tvrdila da znači. Ako se potrudiš da ga pročitaš bukvalno, zastupa mišljenje tačno suprotno tvom.«
»Svejedno, ne možeš imati oba dobitka. Ili ona ja koja izlazim iz paučje crne jame
jesam ista ona ja koja je ušla, ili sad nisam ona osoba koja sam bila pre jednog trena.«
»Ja bih zastupao drugačije gledište«, reče Pol. »Ali nije bitno. Aj' mi da se vratimo na spavanje.«
Pružio joj je ruku, ali Abigejl nije osećala sklonost da tu ruku prihvati. »Da li to znači da sam prošla na tvom testu?«
Pol sklopi oči i protegnu se malo. »Još uvek se razumno plašiš smrti, ali ne veruješ da ćeš umreti«, reče on. »Da. Položila si.«
»Ma hvala ti o‐grom‐no«, reče Abigejl. Spavali su ne dodirujući se, i tako im je prošao ostatak noći.
Tri dana kasnije. Abigejl je, budeći se, videla da Pol nije tu. Dotakla je zid i izustila njegovo ime. Pojavi se nasnimana slika. »Dominges je pozvan gore, u administraciju«, reče slika. Pol kao da je bio malo rasejan; nije gledao pravo u kameru i zato je njegova slika izbegavala Abigejlin pogled. »Otvoriću mrežu pre nego što se on vrati. Najbolje je da prvi potez bude naš a ne njegov.« Slika se ugasi.
Abigejl uputi poziv pomoću interkoma do sale za posadu. Jedan mali zvon javio mu
je da ga ona zove, i on joj mahnu rukom na način koji je istovremeno značio i pozdrav i uputstvo da ćuti. Bio je nagnut nad konzolom. Ekran iznad konzole, ispred Pola, ožive.
»Ritualni pozdravi, pauče«, reče on.
»Zdravo, ljudsko biće. Želimo da ponovimo svoje predašnje raspitivanje: značenje termina 'umetnost' koji je ljudsko biće Dominges upotrebilo u šestoj šesnaestini svoje glavne prezentacije.«
»To je teško pitanje. Da biste razumeli definiciju umetnosti, morate prvo znati filozofiju estetike. To je jedno obimno polje znanja koje se može uporediti sa proučavanjem percepcije. U mnogo čemu je sa njim i povezano.«
»Kolika je trgovinska vrednost tog polja znanja?«
Pojavi se Dominges. Izgledao je uznemiren. Zaustio je da nešto kaže, ali Pol stavi sebi prst preko usta u znak da treba ćutati, i klimanjem glave pokaza ka ekranu.
»Značajna. Naše društvo smatra da umetnost i nauka imaju približno istu
vrednost.«
»Razmotrićemo šta da ponudimo u zamenu.«
»Dobro. Takođe imamo jedno pitanje za vas. Molim sačekajte dok odaberemo for‐
mulaciju.« Ugasio je translacijske veze sa paucima i okrenuo se Domingesu. »Izgleda da se tvoj gambit sa splavom isplatio. Mada me iznenađuje da su zagrizli baš taj mamac.«
Dominges je izgledao umorno. »Da li su pomenuli incident sa mačorom?«
»Nisu, a ni prekid komunikacija.«
Starac uzdahnu. »Uvek sam osećao neku bliskost sa tim tuđinima«, reče on. »A sad
22
mi izgledaju — hladni, neljudski.« Pokušao je da se tiho nasmeje. »To ispade maltene igra reči, zar ne?«
»Takav izgled kod ljudi nazivamo profesionalnim držanjem. Ne dozvoli da ti to kvari postignuće«, reče Pol. »Ovo bi nam moglo biti podjednako uspešno kao optika.« Opet
je otvorio komunikacijsku liniju. »Naše pitanje je sada formulisano.« Abigejl zapazi da on Domingesu nije kazao da je ona prisutna.
»Molimo kažite ga.«
»Zašto ste izmenili našu test‐životinju?«
Mnogo mahanja nogama. »Poboljšali smo odnos nerazumljivo centara percepcije nerazumljivo organsko programiranje nerazumljivo čineći životinju dvanaest, šesnaestina onoliko inteligentnom koliko je ljudsko biće inteligentno. Mislili smo da ćete biti zadovoljni.«
»Nismo bili zadovoljni. Zašto se test‐životinja ponela neprijateljski prema nama?«
Paukove noge su se brzo trgle, i on iščeze sa ekrana. Kao eho, mašina reče: »Molim
sačekajte.«
Abigejl je gledala kako Dominges dobacuje Polu zbunjen pogled. Videla je kako, iza
njihove konzole, jedan čovek sa kožnom vrećom prebačenom preko ramena polako hoda krivudavom pristupnom stazom. On zavuče ruku u vreću, izvuče je, rasu izvestan broj svitaca po zelenilu. Zavuče ruku ponovo, rasu još tih insekata. Čak i usred krize, trivijalnosti svakidašnje egzistencije su se nastavljale.
Ponovo se pojavio onaj pauk, ali u pratnji još dvojice pripadnika svoje rase. Njihove noge su se rapidno preplitaie i povlačile: vizuelna pantomima uzbuđenog razgovora.
Najzad se jedan od njih obrati ekranu.
»Mi smo diskutovali o toj stvari.«
»To sam video.«
»Naš zaključak je da je iskustvo prolaženja kroz Ginungu imalo negativne posledice
na tu test‐životinju. To nije bilo očekivano. To je novo znanje. Mi malo znamo o psiho-logiji karbon‐baznog života.«
»Vi kažete da je test‐životinja poludela?«
»Ključna reč nije prevedena. Pretpotavljamo značenje. Moraju biti preduzeti koraci
da se ovakva šteta ne ponovi. Možete li vi to učiniti?«
Pol ništa ne reče.
»Da li je to bio razlog što su komunikacije bile prekinute?«
23
Odgovora nije bilo.
»Postoji jaz izmedu kultura. Možete li razjašnjavati?«
»Zahvaljujem vam se za saradnju«, reče Pol i ugasi ekran. »Možeš da kažeš tvojim
ljudima da pređu na posao«, reče on Domingesu. »Ali nema razloga da odgovaraju na
ova poslednja pitanja.«
»Da li su govorili istinu?« upita Dominges začudeno.
»Verovatno ne. Ali sad će bar morati dvaput da razmisle pre nego što pokušaju ponovo da nas zeznu.« Namignuo je Abigejli, a ona tad ugasi interkom.
Test su ponovili koristeći jednog babuna dopremljenog iz belterskog zoološkog vrta. Abigejl ga je gledala kako stiže sa ivične stanice, zatvoren u sanduk; kezio je zube.
»Babuni su mnogo snažniji od nas«, reče
.Pol. »Vrlo agilni. Ako pauci žele da pokušaju neki novi trik, bolji mamac od ovoga ne možemo im ponuditi.«
Test je prošao glatko kao svila. Babun je ispaljen kroz jamu Ginungu, pauci su ga čuvali nekoliko sati, onda su ga vratili. Detaljni pregledi nisu pokazali da je išta u životinji menjano.
Abigejl je pitala koliko su ti pregledi precizni. Pol sastavi šake iza leda. »Babuna vraćamo u asteroidni pojas. To ne bismo činili da je ostalo iole sumnje. Ali... »On uzdiže jednu obrvu, zahtevajući od Abigejl da dovrši tu misao.
»Ali ako su zaista neprijateljski raspoloženi, neće nas potceniti dvaput. Sačekaće da dobiju ljudsko biće, pa će njega menjati.«
Pol klimnu glavom.
U noći uoči Abigejlinog odlaska vodili su ljubav. Bio je to frenetičan i očajan akt, bez reči i bez nežnosti. Posle su ležali zajedno, a Abigejl se dokono igrala Polovim kovrdžama.
»Gejl...« Njegova glava bila je skrivena u njenom pazuhu, lice nije mogla da mu vidi.
Njegov glas se čuo prigušeno.
»Mmmmmm?«
»Ne idi.«
Poželela je da zaplače. Jer čim je to rekao znala je da je to još jedan test, finalni.
Takođe je znala da Pol priželjkuje da ona na njemu padne. Znala je da on iskreno veruje da je put kroz Ginungu nešto što će nju ubiti, i da žena koja će izići iz paučje crne jame neće biti ona.
Njegove oči bile su sklopljene; to je osećala po naboranosti njegovog čela. Znao je kakav će biti njen odgovor. Nikako ne bi mogao da izbegne da to zna.
Abigejl oseti da je ovo najveće približavanje izjavi emocija za koje je Pol uopšte sposoban. Osetila je koliko on sebe prezire što koristi svoje istinske emocije kao još jedan test, i takođe da on ne može ni da laže samog sebe da uopšte postoje okolnosti pod kojima ne bi na takav načim nju testirao. Mora biti da se ovako oseća čovek koji razmišlja na način kako on razmišlja, mislila je. Neprestano grebeš ne bi li sljuštio i poslednji sloj implikacije, kao da večno češeš neku krastu.
»O, Pol«, reče ona.
Naglim trzajem uvio se tako da joj je okrenuo leda. »Ponekad poželim...«, digao je
šake kao kandže pred svoje lice, zatim ih stisnuo u pesnice i polako pomicao ka očima,
»...da uzmognem da bar na deset bogomprokletih minuta isključim svoj um.« Njegov glas bio je pun gorčine.
Abigejl se pribila uz njega, prebacila jednu ruku preko njegovog boka i na njegova
prsa. »Tiii‐hoo«, reče ona.
Tegljač je uzmakao od platforme »Kioto«, zatim se smanjivao, najzad je postao
samo jedna od sjajnih iskri koje su, raspoređene u krug, pratile platformu. »Majka« je bila tačkasti izvor izgubljen u zvezdanom polju. Abigejl se stresla, svukla sa mišica svojih 24
ruku ukrasne trake, strpala ih u vreću za čuvanje. Posegnula je ka svojoj cache‐sexe, oklevala.
Ma do vraga, pomislila je. Tu stvar su oni imali prilike da vide i ranije. Svukla je i to, stajala potpuno gola. Duž zadnje strane nogu njena koža se namreškala od jeze.
Otplovila je ka transmitoru, osećajući se nezgrapnom pod pogledima dalekih posmatrača.
Hvatajući se rukama za školjku, uvukla se u nju. »Aj' sad«, reče ona.
Metal se sklopio oko nje bezšavno, tako da je ostala u tami, sasvim zatvorena.
Plovila je u vazduhu, u lotos — poziciji, njišući se pomalo.
Polje sile ju je dotaklo i ovlaš steglo, tako da je njeno pokretanje prestalo. Dat je znak, i hipnotičke komande su zavladale njenim mozgom. Njeno disanje postade plitko, otkucaji srca se usporiše. Osetila je kako njeno telo polako prelazi u stanje stasisa.
Finalna komanda potom stupi na snagu.
Abigejlina masa iznosila je pedeset kilograma. Iako voda iz njenog tela neće biti transmitovana, polimerski lanac u koji će ona biti pretvorena biće 275 kilometara dug.
Petnaest minuta i sedamnaest sekundi će se taj lanac odmotavati blisko — svetlosnom brzinom, postizanjem potpune brzine svetlosti taj interval bio bi samo neznatno skraćen. Kad pauci počnu da je sastavljaju, ona će još uvek sedeti u »Kiotou«.
Postojala je mogućnost da je Ispreturani poludeo zbog relativno velike brzine putovanja. Pol u to nije verovao, ali nije hteo ništa da rizikuje. Da bi Abigejlino mentalno zdravlje bilo zaštićeno, lekari su u njen mozak organski uprogramirali jednu fantaziju o putovanju, koja će joj tokom stvarnog putovanja onemogućiti da vidi stvarnost.
Ona je orao, ženka: orlušica. Velika pernata krila šire se iz njenih ramena. Nema platforme »Kioto«, ona je sama u kosmosu. Njena koža je crvena i tvrda kao uštavljena, njena prsa su tvrda, nepopustljiva. Butine su joj perjem pokrivene, a blizu kolena perje je prestalo a prsti sa kandžama već počeli.
Maše krilima, lako odskakuje pod naletima razređenog solarnog vetra koji se u kovitlacima obrušava nadole, u crnu Ginungu. Vakuum daje osećanje apsolutne slobode. Ona klikće, oštrim zvukom oduševljene grabljivice. Ništa je ne sputava, slobodna je od svih ograničenja zauvek.
Ispod nje leži provalija Ginunga, praiskonska dubina, nevidljivi izazov maskiran crvenom mrljom usijanih gasova. Ginunga je začetak ludila, nesuvislo brbljanje je Ginunga, bezlična je to sila koja hoće da je uvuče, zagrli i smoždi. Glad Ginunge pomamna je i nezasita.
Trenutak ili dva Abigejl je, bez napora, zadržavala svoje mesto. Onda je svila svoja krila i zaronila.
Peckala ju je kišica X — zraka koji su proletali kroz nju: akrecioni disk Ginunge ih rasipa. No, to su kapi rastopljenog gvožda koje prolaze kroz duha. Kličući prkosno, krenula je u napad, a iza nje je ostajao talasni trag sačinjen od varnica.
Raste Ginunga, nadima se, evo već ispunjava celo njeno vidno polje. Boja Ginunge
je najčistija crna, nevidljiva boja, nespoznatljiva, stvar iz ludila. Ginunga je Neprijatelj.
Neki daleki, objektivni deo nje zna da je ona još uvek u »Kiotou«, da se iz njenog
tela ispreda polimersko vlakno, ubrzava translatorom, prolazi kroz dve crne jame i da pauci već tkaju nju od tog vlakna. Ali to nije važno.
Sjurila se u Ginungu tako lako kao da je naletela na mehur sapunice.
Ušla ‐
— i izašla.
Kao da gleda reverziranu sliku u ogledalu, ili zabavni film pušten unatrag. Istog časa počela je da izleće iz crne jame na isti onaj način kako je ušla. Nebo je zamrljana masa violetne svetlosti.
Zvezde ispred nje rasvetljavaju se, prelaze iz ljubičastog u plavo. Ona izvija vrat, gleda nazad, ka Ginungi, vidi kako se disk Ginunginog ništavila udaljava, vrišti 25
frustrirano zato što joj je Ginunga izmakla. Širi krila da uspori svoj let i ...
... i sedi u mraku. Pruža ruku, dodiruje metal, prepoznaje unutrašnjost školjkastog aparata.
Pojavljuje se pukotina tanka poput vlasi kose, sjajna, polukružna iznad nje, širi se.
Školjka se otvara.
Okeani boje oblivaju njeno lice. Abigej se ispravila, i time izazvala i svoje blago poletanje uvis. Kroz providni mehur zagledala se u fosforescentnu večitost svetlosti.
Moj bože, pomisli ona. Ove zvezde.
Te zvezde bejahu gušće raspoređene, brojnije, nego one koje je ona navikla da gleda — krupne zvezde, blješteće, svetlucavo bogate. Verovatno je dospela na neko značajno mesto, u neko zvezdano jato ili u centar galaksije; to nije mogla da pogodi.
Osećala se nerazumno srećnom što prosto postoji; duboko je udahnula, onda se nasmejala.
»Abigejl Vanderhuk.«
Okrenula se da vidi odakle dolazi taj glas; iz jedne mašine je dolazio. Pokraj mašine su čučali pauci čije noge su se micale nečujno. Napolju, u tvrdom vakuumu, bilo je još paukova.
»Žao nam je zbog eventuainog bola koji bi mogao biti ovim izazvan«, reče mašina.
Onda su pauci jurnuli napred. Nije imala vremena da reaguje. Oštre mandibule nadnele su se nad njom, pohitale dole ka njenom vratu. Nemoguće brze, presekle su joj grlo i kičmu. Iznenadan trzaj, i njena glava bila je odvojena od njenog tela.
Dogodilo se to za tren. Osetila je kratkotrajan bol, a onda
otuđenje jer je bukvalno videla kako njeno telo, lišeno glave, počinje da reaguje. Onda je umrla.
Iskrica. Svetlosti. Živa sam, pomisli ona. Svest se vraćala kao kad se zagreva katodna cev iz pradavnih vremena. Abigejl se polako protegla, njišući se blago u vazduhu; sređivala je svoje misli. Bila je opet u platformi — dvojnici platforme »Kioto« ali nije osećala bol, a glava i vrat su joj bili čvrsto na ramenima. Na platformi je bilo nekoliko paukova, a još nekoliko njih je plovilo napolju.
»Abigejl Vanderhuk«, reče mašina. »Spremni smo da započnemo pregovore.
Abigejl ništa ne reče.
Sledećeg trenutka mašina reče: »Jesi li oštećena? Da li su tvoje misli poremećene?«
Pauza, a onda: »Zar tvoj um nije bio zaštićen tokom tranzita?«
»Da li to vi mašete nogama tamo? Izvan ove platforme?«
»Da. Važno je da razgovaraš sa drugim ljudskim bićima. Moraš da preneseš naša pitanja. Oni neće da komuniciraju sa nama.«
»Imam i ja nekoliko pitanja«, reče Abigejl. »Neću sarađivati dok ne odgovorite na
njih.«
»Odgovorićemo ti na svako pitanje pod uslovom da ne činiš nerazumljivo niti nerazumljivo.«
»Pa za šta me vi smatrate?« upita Abigejl. »Naravno da neću.«
Nekoliko dugih sati posle toga, razgovarala je sa Polom i sa Domingesom. Na njen
zahtev pauci su se pre toga povukli, tako da je bila sama. Dominges je izgledao iscrpljeno i rastrojeno. »Kunem se da nismo imali pojma da će te pauci napasti«, reče Dominges. »Gledali smo to na ekranu. Bio sam siguran da si ubijena... « Njegov glas utihnu.
»Pa, živa sam, za šta nikakvu zahvalnost ne dugujem vama, momci. Šta stvarno znači ovo njihovo sranje da je u mojim kostima bila neka eksplozivna supstanca?«
»Eksploziv — kunem se da ne znamo ništa o ma čemu sličnom.«
»Bliski rođak plastičnog eksploziva«, reče Pol. »Ja sam dao da se na translator
'Kiotoa' priključi jedna mala sprava za redigovanje. Ona je zamenila približno polovinu koštane srži u tvom sternumu, karlici i femurima, tokom translacije. Bio sam se nadao da pauci to neće ukapirati tako brzo.«