by MoZarD
nagoveštaj uznemirenosti? Evansova je
gleda mi sasvim obično. Lako bih mogao
bila tiha i nepomična koliko je god mogla.
da zaboravim tako nešto. U čemu je
»Sećam se da je na mene ostavila
stvar?«
snažan utisak«, nastavi Hejvelman.
»Uoćićete da je to kopija Linkolnovog
»Kakav utisak?«
spomenika.«
»Na osnovu profesorovih reči očekivao
»Verovatno ste ga nabavili u nekoj pro‐
sam nešto sasvim drugo. Bio je ubeđeni
davnici suvenira. Vašington je pun takvog
liberal. Očekivao sam neku srceparajuću
đubreta.«
knjigu. Ništa od toga.«
»Odavno nisam bila u Vašigntonu.«
»Da li vas je onespokojila?«
»Ja tamo živim. U stvari, u Aleksandriji.
»Ne. Nisam u njoj pročitao ništa što već
Vozim se u Vašignton svakog jutra.«
nisam znao. Jednostavno je pokazala koje
Evansova zaklopi notes. »Imam moguću
su greške kolektivizma. Znate, komuni‐
dijagnozu vašeg stanja«, iznenada reče
zam potiskuje pojedinca, uništava inicija‐
ona.
tivu. Tvrdi da su mu najvažniji interesi
»Kakvog stanja?«
većine. Ubija sve ljudske vrednosti. To je
Ovoga puta je bilo teže obuzdati smeh.
ono što sam zaključio iz 1984. mada je
Od napora su joj gotovo pošle suze na
sve što je profesor o tome govorio bilo o
oči. Povratila je dah i nastavila. »Ispo‐
Niksonu i Vijetnamu.«
ljavate simptome Korsakovljevog sindro‐
Evansova je ćutala. Hejvelman nastavi.
ma. Jeste li ikad čuli za njega?«
»Video sam slično ponašanje i u
Hejvelmanovo lice je bilo bezizrazno
poslovnom svetu. Velike korporacije su
kao sveže okrečen zid. »Ne.«
baš kao vlada: ogromne i spore. Možete
»Korsakovljev sindrom je neobičan oblik
im pokazati način da uštede milijarde, a
gubitka pamćenja. Najstariji zabeleženi
one će vas zgnječiti kao stenicu jer im je
slučajevi potiču sa kraja XIX veka. Oko
toliki problem da se promene.«
1970. pojavio se jedan čuven slučaj —
»Zvuči kao da ste ozlojeđeni«, reče
mislim, čuven među lekarima. Mornarički
Evansova.
narednik po imenu Artur Brigs. Bio je u
Starac se nasmeši. »I jesam, priznajem.
svojim pedesetim i dobrog zdravlja, ako
Mnogo sam razmišljao o tome. Ali imam
se izuzmu posledice alkoholizma. Bio je
vere u ljude. Možda ću jednog dana
podoficir dok ga sredinom šezdesetih ni‐
pokušati da se kandidujem za Kongres i
su otpustili, posle dvadeset godina služ‐
vidim mogu li da učinim nešto dobro.«
be. Živeo je sasvim normalno do ranih se‐
Vrh njene olovke puče. Pogledala je
damdesetih, a onda je potpuno zaboravio
32
sve što mu se desilo posle septembra
drugovi stare i umiru, nije zapamtio da je
1944. Mogao je do u tančine da se seti
sam postao usamljeni alkoholičar. Devoj‐
događaja do tog vremena, kao da su se
ka ga je još uvek čekala u Kolumbiji,
nedavno desili. Ali ostatka života, nikako.
Misuri. Zauvek je imao dvadeset godina.
I ne samo to: njegovo pamćenje je bilo
lzvršio je savršeno bekstvo.
tako oštećeno da je mogao da pamti
Evansova izvuče fioku i iz nje izvadi
dogadaje koji su se odigravali u
malo ogledalo. »Koliko imate godina?«
sadašnjosti samo nekoliko desetina
Hejvelman je izgledao uplašeno. »Čujte,
minuta, a onda bi ih potpuno zaboravio.«
zašto se...«
»Koliko vam je godina?« Glas joj je bio
tih ali odlučan. Srce je pretilo da joj
prepukne od veselja.
»Trideseti i pet. Šta to, do vraga...«
Gurnula mu je ogledalo u ruke, osetivši
pri tom zadovoljstvo kao da je pucala u
njega. Hejvelman ga je uzeo, pogledao je,
a zatim oprezno, kao najnervozniji brucoš
koji proverava ocenu na ispitu, pogledao
u svoj odraz. »Isuse«, reče on. Počeo je
da se trese.
»Šta se desilo? Šta ste mi uradili?«
Zgrčenog lica je ustao sa stolice. »Šta ste
mi uradili? Ja imam trideset i pet godina!
Šta se to desilo?«
Dr Evans je stajala ispred ogledala u
svojoj ordinaciji. Nosila je uniformu,
izgužvanu gotovo koliko i Hejvelmanovo
odelo. Šinjel joj je bio otkopčan; opipava‐
la je levu dojku. Legla je na pod i nastavila
»Mogu da se setim svega što mi se
ispitivanje. Tvrda izbočina je neporecivo
desilo do trenutka kada sam ušao
bila tu. Još uvek nije bilo bola.
ovamo.«
Uspravila se, dohvatila kutiju cigareta sa
»To je lekarima govorio i narednik Brigs.
stola, izvadila poslednju cigaretu i pri‐
Da bi to i dokazao, rekao im je da drugi
palila je. Zgužvala je kutiju i ubacila je u
svetski rat još traje, da je on smešten u
korpu za otpatke. Dva poena. Bila je
San Francisku pred odlazak na Filipine, da
prilično dobra košarkašica na fakultetu,
bi »Sen Luis Braunz« konačno mogao da
pre dvadeset godina. Ponovo je legla,
osvoji titulu prvaka ako dobro igra u
duboko uvukla dim i silovito ga izdahnula,
septembru, i da ima dvadeset godina.
sa uzdahom iscrpljenosti. Verovatno više
Imao je držanje i sposobnosti inteligen‐
ne bi mogla ni da optrči teren.
tnog dvadesetogodišnjaka. Nije mogao da
Okrenula je glavu prema prozoru i
se seti ničega što mu se desilo pre više od
pogledala kroz njega. Roletne su bile
četrdeset minuta. Svet je nastavio svojim
podignute, otkrivajući isti pusti predeo
putem, ali on je zauvek ostao u 1944.«
koji je videla i ranije. Na vratima se začu
»To je užasno.«
kucanje.
»Tako se činilo i njegovom lekaru« u po‐
»Uđite«, reče ona.
četku. Kasnije je pomislio da to i nije tako
U ordinaciju uđe Hejvelman. Video ju je
loše. Brigs je još uvek imao stabilan
kako leži na podu, izvio obrvu, iscerio se.
emocionalni život. Još uvek je mogao da
»Vi ste dr. Evans?«
uživa u sadašnjosti; ona jednostavno nije
»Da.«
ostavljala traga na njemu. Sećao se svoje
»Mogu li da sednem ili treba i ja da leg‐
mladosti; za njega ona nikad nije prestala.
nem?«
Nikad nije ostario i video kako njegovi
»Šta god vam padne na jebenu pamet«
33
Seo je na stolicu. Nije se uvredio. »Pa,
su se jedva nazirali ostaci jedne zgrade;
zašto ste hteli da me vidite?«
ogoljena šuma, napola zavejana; pusta
Evan
sova ustade, zakopča šinjel i sede
petlja na auto‐putu. Prilikom svake pro‐
na stolicu. Posmatrala ga je. Lice joj je
mene zvučnik bi zaćutao za delić sekun‐
bilo bezizrazno i bledo, a tanke usne mir‐
de, a onda bi se šištanje nastavilo.
ne. Bio je to izraz neizlečivo bolesne žene,
Hejvelman je sve ovo ozbiljno pos‐
toliko naviknute na bolest i neophodnost
matrao.
da se na nju ne obraća pažnja, da je
»Stanje na površini je ovakvo već go‐
jedino što je pokazivala od bola bila blaga
dinu dana, otkako su pale poslednje bom‐
dosada. Dovešću ovo do kraja, govorilo je
be. Koliko znam, u celoj Severnoj Americi
njeno lice, a onda ću se ubiti.
nema živog ljudskog bića — ni na celoj
»Da li smo se negde već sreli?« upita
severnoj hemisferi, kad smo već kod
ona.
toga. Za poslednjih osam meseci su jedna
»Ne. Siguran sam da bih zapamtio.«
po jedna prestale sve radio‐poruke iz
Bio je siguran da bi zapamtio. Ubiće ga.
Južne Amerike, Novog Zelanda i Austra‐
To će svakako zapamtiti.
lije. Od početka godine nismo na površini
Zgnječila je opušak. Osetila je kako joj
primetili ništa živo iznad nivoa insekata.
se vilice stežu; sa žaljenjem je pogledala u
Sada je leto 2010. Mada, kada se uzme u
pepeljaru. »Sad moram da prestanem.«
obzir situacija, brojanje godina po starom
»Trebalo bi i ja da prestanem. Suviše
sistemu čini mi se prilično beskorisnim.«
pušim.«
Dr. Evans izvuče fioku i iz nje izvadi au‐
»Hoću da me pažljivo slušate«, reče ona
tomatski pištolj. Stavila ga je na sredinu
polako. »Ne odgovarajte dok ne završim.
podmetača za pisanje i zavalila se, desna
»Ja sam major D. S. Evans, vojni psiho‐
ruka joj je dodirivala ivicu stola u blizini
log. Ova ordinacija pripada ambulanti Na‐
pištolja.
cionalnog centra za odbrambene komuni‐
»Sada ćete mi reći da nikad niste čuli za
kacije u slučaju opasnosti, koji se nalazi
ovo i da me u životu niste videli«, reče
tristo metara ispod brda Zapadne Virdži‐
ona. »Uprkos tome što veće dve nedelje
nije. Koliko nam je poznato, mi smo je‐
svakog dana razgovaram s vama i što ste
dino preostalo vladino telo u kontinen‐
za to vreme čuli ovo objašnjenje od mene
talnom delu Sjedinjenih Država. Ono što
bar tri puta. Reći ćete mi da je 1984. i da
vidite kroz prozor prenosi nam površinski
vam je trideset i pet godina, uprkos ap‐
monitor u centralnoj Nebraski, mogu da
surdnosti takve izjave. Ispoljićete zapre‐
izdam naređenje kompjuteru da nas po‐
pašćenje i zbunjenost; i što više budem
veže sa bilo kojim od dvanaest monitora
insistirala da se suočite sa činjenicama,
koji još uvek funkcionišu na površini.«
bićete sve uznemireniji. Na kraju ćete
Evansova se okrenu prema tastaturi i
briznuti u plač i očekivati od mene da se
otkuca komandu; slika na prozoru se
sažalim na vas. Možete se tornjati do
promeni i ukaza se prizor razrušenog zida
đavola.«
i iskrivljenih armaturnih šipki. Vidik je bio
Dok je govorila, u glasu joj se osećao
zamućen usled stvrdnute prašine na
sve veći bes. Morala je da prekine, bilo je
sočivu kamere i guste vejavice. Evansova
gotovo neizdržljivo. Kada je nastavila, po‐
otkuca dodatnu komandu i pomeri jedan
novo je gospodarila sobom. »Ako ustra‐
od prekidača na stolu. lz zvučnika se
jete u toj gluposti, možda ću vas ubiti.
oglasi snažan statički šum, cvrčanje kao
Budite uvereni da nikome ne bi bilo žao.
kad se prži slanina.
A sada govorite.«
»To je Dalas. Zvuk koji čujete potiče iz
Hejvelman je zurio u prozor. Usta su mu
radijacionih detektora na mestu gde je
se glupo otvarala i zatvarala. Kako je star
kamera.« Otkucala je novu komandu i na
izgledao, kako slabašan. Evansova oseti
»prozoru« se ukaza niz podjednakih sce‐
iznenadan nalet sažaljenja i sumnje. Šta
na pustoši; svaka se zadržavala deset
ako greši? Predočila je sebi svoju sliku
sekundi pre prelaska na sledeću. Sumrač‐
kako ju je on mogao videti; arogantna,
na, nepomična pustinja ispod niskih ob‐
opora, neshvatljiva; inkvizitor čiji su razlo‐
laka, nejasan podvodni snimak na kome
zi što ga muči za njega savršena tajna.
34
Posmatrala ga je. Nakon nekoliko minuta
»Zašto se i dalje pretvarate?«
on zatvori usta; brzo je trepnuo nekoliko
Starčevo lice se zacrvene, »Crkli
puta i oči su mu ponovo bile bistre.
dabogda! Recite mi šta se desilo!«
»Molim vas. Recite mi o čemu pričate.«
»Čuveni Hejvelmanov bes. Treba li da se
Evansova se strese. »Pištolj je napu‐
uplašim?«
njen. Nastavite.«
Sum iz zvučnika kao da se pojačavao.
»Šta hoćete da vam kažem? Ništa nisam
Hejvelman poseže za pištoljem. Evansova
o tome čuo. Ovog jutra sam video ženu i
mu ga otrže i povuče ga prema sebi.
decu i sve je bilo u redu. A sada mi
Starac zgrabi pritiskivač i zamahnu njime.
servirate priču o atomskom ratu i 2010.
Ona uperi pištolj u njega.
godini. Zar sam prespavao tridest
»Vaša žena nije stigla na avion. Nalazila
godina?«
se u zapadnom krilu Bele kuće. Ne znam
»Niste bili preterano iznenađeni kad ste
gde su bila vaša prokleta deca — vero‐
ušli ovamo. Ako ste toliko izgubljeni, kako
vatno su pretvorena u paru sa svojim po‐
objašnjavate činjenicu da ste se našli
rodicama. Ali vas je spasila operacija
ovde?«
Meniskus. G. predsedniče. A sada sedite i
On se teško spusti na stolicu. »Ne
recite mi zašto igrate tu igru, ili ću vas
sećam se. Mislim da sam došao ovamo —
istog časa ubiti. Sedite!«
u bolnicu — na pregled. Nisam razmišljao
Hejvelmanu kao da je puklo pred očima.
o tome. Vi morate znati kako sam tu
»Ludi ste«, reče on tiho.
dospeo.«
»Vratite pritiskivač na sto.«
»I znam. Ali mislim da i vi to znate, i da
Vratio ga je i seo.
se prosto igrate sa mnom — sa svima.
»Ali ne možete biti tek tako ludi«, nas‐
Ostali se brinu, ali meni je dosto svega. U
tavi Hejvelman. »Nema nikakvog razloga
stanju sam da vas prozrem, tako da mo‐
da me odvučete iz kuće i izložite ovome.
žete prekinuti s glumom. Bili ste poznati
/>
To je neka zavera. Vlada, CIA.«
po svojoj iskrenosti, ali podozrevam da je
»I vi tvrdite da vam je trideset i pet
i to bila samo poza, tako da to kod mene
godina?«
neće upaliti. Niste otpočeli tu igru do‐
Hejvelman ponovo pogleda svoje ruke.
voljno brzo da biste me ubedili da ste
»Nešto ste mi učinili.«
ludi, ma šta ostali mogli pomisliti.«
»A logori? Vladina naredba broj 31?«
Evansova se poigravala ugašenim opuš‐
»Ako sam predsednik, zašto me onda is‐
kom. »Ili je možda u pitanju sistem zava‐
pitujete? Zašto ne mogu da se setim baš
ravanja«, nastavi ona, »Mislite da ste u
ničega u vezi s tim?«
bolnici, a vaša šizofrenija se razvila do te
»Dosta. Prekinite«, reče Evansova pola‐
mere da poričete sve što se ne slaže sa
ko. Po prvi put je čula svoj glas. Zvučao je
vašim pokušajima da izbegnete odgovor‐
starije nego Hejvelmanov. »Neću više da
nost. Pretpostavljam da bi vam se ta vrsta
trpim laži. Kunem se da ću vas ubiti. Prvo
ludila na neki način mogla oprostiti. Ako
smo imali monodramu vrhovnog koman‐
je to u pitanju, bila bih objektivnija. Znam
danta: gimnastičke vežbe, kruto držanje i
da to nisam, i da izdajem svoj poziv.
disciplinu. Zaim ulogu Velikog brata: haj‐
Gadna stvar.« Osećanja su lagano čilela iz
de da popijemo po jednu i porazgova‐
nje, sve dok se, na kraju, nije osećala kao
ramo o tome, sinko. Razumen, gospodine
da ih razdvaja okean, a ne sto.
predsedniče.« Hejvelman je zurio u nju.
»Još uvek mi nije jasno o čemu govo‐
Nateraće je da ga ubije, a znala je da za to
rite. Gde su mi žena i deca?«
neće imati snage.
»Mrtvi su.«
»A sada se ničeg ne sećate«, reče ona.
Hejvelman se ukoči. Čulo se jedino
»Vaši momci su zbunjeni i dosta im je
šištanje detektora. »Dajte mi cigaretu.«
svega. Kao i meni.«
»Nemam ih više. Upravo sam popušila
»Ako je to tačno, morate mi pomoći!«
poslednju.« Glas joj je bio dalek. »Rasteg‐
»Ne pada mi na pamet!« povika Evan‐
la sam dve kutije na godinu dana.«
sova. »Hoću da vas nateram da kažete
Hejvelman obori pogled. »Kako su mi
istinu. Zar ne shvatate da smo mrtvi? Ne
ruke stare! ... Helen ima divne ruke.«