by MoZarD
zanimaju me vaša bedna shvatanja is‐
35
pravnog i pogrešnog; samo mi recite kako
uspevate da nastavite tu igru. Koga
mislite da impresionirate? Mislite li da
treba da pobedite na izborima? Da obez‐
bedite mesto u istoriji? Nema više isto‐
rije! Završena je prošlog avgusta! Zato me
poštedite fantaziranja o bolnici i nepo‐
stojećem odeljenju za sestre. Niko sa
Korsakovljevim sindromom ne bi izmislio
takvu priču. Uočio bi razliku između pro‐
zora i ekrana. I mnoštvo drugih grešaka.
Niste dovoljno dobar glumac.«
Ruka joj je podrhtavala. Pištolj je bio
težak. Glas joj je takode podrhtavao, i
prezirala je sebe zbog toga. »Ponekad
mislim da me je u životu držala pomisao
da mi je ostalo pola kutije cigareta. To, i
želja da vas nateram da puzite.«
»Nemojte, molim vas«, reče Evansova.
Starac je sedeo i gledao pištolj u njenoj
ruci. »Bio sam predsednik?«
»Nemojte šta? Ko ste vi?«
»Ne«, reče Evansova gorko, »ja sam sve
Evansova je videla kako mu crte lica
postaju neoštre. Kroz suze joj je ličio na
to izmislila.«
mnogo mlađeg čoveka. Pištolj joj klonu u
»Otpočeo sam rat?«
ruci. Pokušala je da ga podigne, ali kao da
Evansova oseti kako joj srce lupa.
»Dosta laganja! Vi ste poslali rakete;
je bila načinjena od dima — od nje nije
ostalo ništa čvrsto. Nije mogla ni da se
naredili ste preventivni udar.«
zaštiti od rastakanja, a kamoli da ubije
»Star sam. Koliko imam godina?«
»I te kako dobro znate koliko...« zastala
nekog tako bezazlenog i nevinog kao što
je Robert Hejvelman. Uzeo joj je pištolj iz
je. Jedva je uspela da uhvati vazduha.
ruku. »Je li vam dobro?« upitao on.
Osećala je oštar bol u grudima. Šezdeset
jednu.«
Dr. Evans je sedela u svojoj ordinaciji,
»Gospode Bože.«
nadajući se da je ne očekuje loš dan. Bol
u grudima se tog dana nije pojavio, ali je
»Tako? To je sve što imate da kažete?«
ostala bez cigareta. Pretražila je sto u
Starac je šuplje zurio, a zatim polako,
nadi da je u uglu neke od fioka zaturila
tako polako da u početku nije bilo jasno
kutiju, ili makar opušak. Ništa od toga.
šta radi, spustio lice u šake i zaplakao.
Njegovi jecaji su bili gotovo nečujni u
Odustala je od potrage i okrenula se
poređenju sa šištanjem detektora. Dr.
prema prozoru. Roletne su bile podig‐
Evans ga je pažljivo posmatrala. Stavila je
nute; otkrivajući zavejano polje. Posmat‐
laktove na sto i umirila pistolj držeći ga
rala je kako vetar valja oblake. Bilo je
obema rukama. Ispred nje se tresla
mračno. Zima. Sve je bilo mrtvo.
Hejvelmanova glava. Uprkos godinama,
»Tamo je hladno«, prošaputa ona.
seda kosa mu je bila gusta.
Na vratima se začu kucanje. Bože, pusti
me na miru, pomisli ona. Samo me pusti
Posle nekoliko trenutaka Evansova je
na miru.
pružila ruku i isključila zvučnik. Šištanje
prestade.
»Udite«, reče ona.
Vrata se otvoriše i u ordinaciju uđe sta‐
Nešto kasnije, Hejvelman prestade da
rac u izgužvanom odelu. »Dr. Evans? Ja
plače. Podigao je glavu. Izgledao je oša‐
sam Robert Hejvelman. O čemu ste hteli
mućen. Izraz lica mu postade nedokučiv.
da razgovaramo?«.
Pogledao je Evansovu i pištolj.
»Zovem se Robert Hejvelman«, reče on.
»Zašto ste uperili taj pištolj u mene?«
36
U roku od jednog sata, dva specijalna aviona poletela su sa suprotnih krajeva sveta.
Prvo se sa piste tajnog razvojnog centra u blizini Minska podigao »Aeroflotov« sovjetski džin. Četrdeset minuta kasnije, »Pan Am‐ov« gorostas izvijenih krila napustio je najstrože čuvani kompleks za obuku u Provu, u državi Juta. Oba aviona su imala lovačku pratnju u međunarodnom vazdušnom prostoru. Oba su, pomoću osmatračkih satelita iznad njih, sledila kurs garantovano izvan zone veštačkih vremenskih prilika.
Za posade je let bio neprekidna dosada. Povremeno bi neko razmetljivo uzviknuo:
»Pokopaćemo ih, a, Nikita?« »Hej, Stilte, kad raspalimo po tim budalama, propišaće crveno!«
Sleteli su na odvojenim pistama havanskog aerodroma »Hose Marti«. Trostruke ograde od bodljikave žice bile su međusobno udaljene dvesto metara. U oba slučaja teleobjektivi su skratili rastojanje.
»Poddelka!« vrisnuo je Rus kada je, nekoliko časova kasnije, video snimke američkog iskrcavanja.
»Podvala!« ponovio je Amerikanac pred svojim prikazom ruskog dolaska.
Sledećeg popodneva stajali su jedan pored drugog na pretrpanom olimpijskom sta‐
dionu, izgovarajući zakletvu bratstva i poštenog nadmetanja. Pravi Vavilon. Sto šesnaest zemalja. Šezdeset i osam jezika. Kada je, posle zakletve, urlik gomile preplavio platformu, Dankan Šerman se kiselkasto osmehnuo svom ruskom dvojniku.
»G Smerdakove«, poče on blago formalno, »pretpostavljam da možemo da otpus‐
timo prevodioca.«
Georgij Smerdakov se takode nasmeši. »Da. Ja pomalo govorim engleski, g.
Širmane.«
Oni učtivo ali otvoreno odmeriše jedan drugog. Rus je pred sobom video grubog čoveka oštre brade, sivkasto‐belog, verovatno bivšeg atletičara, sada omekšalog, sa kožom nekog ko mnogo vremena provodi unutra — ili ispod zemlje. Amerikanac je uočio malo iskošeno pljosnato lice nalik na omlet; već je bio siguran da sovjetski rukovodilac nikad nije obuo patike, i sumnjao je da bucmasti Smerdakov može da dohvati čak i svoje čarape bez savijanja u kolenima.
»Nadam se da ste imali prijatan let«, reče Šerman.
»Veoma prijatan. A ja se nadam da ste se meko spustili.«
»Zar niste i sami videli?«
Smerdakov za trenutak nije znao šta da kaže, ali tada blesnuše Šermanovi zubi, i obojica se nesigurno nasmejaše.
»Nadam se da vam magla nije zamutila snimke«, reče Rus. »Morali smo da
upotrebimo kompjuter da izoštrimo svoje.«
»Ah, Smerdakove, zar nas je tričava magla mogla sprečiti da vidimo vaše dizače tegova — one koje ste morali postrance da istovarate iz aviona?«
»Prtljag je bio kabast.« Smerdakov svadljivo odmahnu rukom. »Nas je brinuo onaj
vaš košarkaš visok četiri metra. Nije lupio glavu? Ili je to bila skakačica uvis? Moj trener tvrdi da je video ruž na usnama!«
»Mora da ste videli Stilta kako nosi devojku na ramenima. Naš najviši košarkaš ima
samo devet stopa. Jedno triput više nego oni vaši patuljci.«
»Pasulji... ?« pravio se Smerdakov da ne razume.
»Kepeci. Znate već, malci... Mali ljudi.«
»Naša gimnastička ekipa je mlada.« Smerdakov bespomoćno sleže ramenima. »Ali
dozvolite mi da vam čestitam na neobičnom skeletu koji ima većina vaših atletičara. Da smo pokušali to da postignemo, morali bismo da prekršimo sva pravila ustanovljena drugom Olimpijskom konvencijom o genetskim manipulacijama.«
Kao i sve rusko osoblje, Smerdakov je bio doktor genetskog inženjerstva. Šermana
je to vređalo. Nije mogao da se upušta u podrobnu diskusiju.
Revnosno se isprsio kad je prošla olimpijska baklja. Išla je trkačkom stazom, nemiran prizor u inače dostojan-38
stvenoj Havani. Nosilac ju je poneo uz stepenice, do vrha stadiona, i tamo se i sam isprsio. Zastave su lepršale. Olimpijski lanac se počeo hidraulično dizati — nagoveštaj Volta Diznija. Ko je drugi i mogao da izgradi sve potrebne objekte? Posle igara drugi i četvrti prsten u lancu pretvoriće se u mišje uši. Plamen je prešao u posudu i suknuo uvis. Graja je još jednom preplavila platformu na kojoj su stajali Šerman i Smerdakov. Među predstavnicima zemalja točio se šampanjac.
»Svom prijatelju Sir‐manu«, obrati mu se Smerdakov. Na ruskom je izgovorio bujicu
reči od koje je njegov nazovi‐prevodilac dobio histerični napad.
Šerman klimnu glavom u znak zahvalnosti. »Smerđakovu«, reče on, podigavši čašu.
»Jamog grmleg jazalak poktuz vrg!«
Sledećeg jutra, pre nego što su takmičenja zvanično počela, Šerman je bio na atletskom stadionu, gde je gledao dolazak atletičara i diktirao beleške svom pomoćniku.
Dok su grupe sportista skidale trenerke i počinjale da se zagrevaju, pronašao je način da prepozna one koji nisu nosili brojeve. »Autogram?« Zamolio bi, kuckajući olovkom po notesu ispred izabranog atletičara. »Au‐to‐gram, mo‐li‐ću?« Polaskani sportista bi se potpisao, a pomoćnik bi ga za to vreme fotografisao. To je bilo neophodno jer za poslednjih petnaest meseci nije održano nijedno međunarodno takmičenje, zbog obaveznih hromozomskih testova, koji su bili potrebni da bi se sprečilo genetsko varanje. Niko nije želeo diskvalifikacije u olimpijskoj godini.
Šerman je video prvu predstavu kada su ruske atletičarke izašle na teren. Video je
da su žene jer im se natpis CCCP nalazio na levoj strani grudi, za razliku od muškaraca koji su ga imali na desnoj. Kad bi skinule trenerke, razlike nije bilo. Ali ono što je stvarno zabezeknulo Šermana — i ispunilo kalup odlivkom sumnje, dobivši neljudski oblik — bili su skakači.
»Gos‐pode...« oteže on.
»Skakavci«, jezgrovito potvrdi njegov pomoćnik.
Sa nogama tankim kao žice, oblikovanim ravnomerno poput lanca kobasica, ruska
ekipa je izgledala kao insekatski ekvivalent morskim sirenama. Istovremeno su počele da se svlače. Skakutavi čučnjevi, ludačko trčanje u mestu i skokovi kao u gazele izbrisali su svaku sumnju.
»Protest, protest, protest«, šaputao je Šerman, brzo pucketajući prstima.
Pomoćnik zgrabi punu šaku formulara iz akten‐tašne. Ali proseda Šermanova brada
već se kretala kroz niskoorbitalni balet. »Autogram — pripremi kameru. Felikse —
autogram, molim vas,« Pomoćnik se batrgao sa tašnom, formularima i kamerom.
Iznenada se začula provala dubokog basa i jedna od žena je krenula prema Šermanu, mlatarajući po vazduhu skupljenim prstima kao da briše mrlju sa vetrobrana,.
»Ona je trener, gospodine«, reče Feliks.
Šerman ostade na svom mestu.
»Kaže, ako se još koji put približite njenim devojkama, reći će Ljudmili da vas šutne u... u...«
»Jasno, Felikse«, izveštačeno se isceri Serman i povuče se, salutirajući olovkom.
Neke devojke se zakikotaše. Dubokim glasovima.
»Vidiš? Vidiš? Fino. Nemaju šanse, Felikse. Ne mogu da odbiju protest.« Šerman se
uspravi i uspori govor. »Popuni formular. Samo ispiši optužbe. Imena ćemo saznati kasnije.«
»Za šta da ih optužim, gospodine?«
»Za bilo šta. Napiši da si video kako trljaju noge i cvrče. Da su im listovi duži od butina. Hoćemo hromozomsko poređenje sa njihovim roditeljima, majku mu! Ako treba
i sa precima do devetog kolena unazad — sve do zečeva!«
»Razumem, gospodine«, reče Feliks.
Ruska verzija ove scene odigrala se u sali broj 1 Velike sportske hale, kuda je Smerdakov otišao nakon paničnog poziva sovjetskog rvačkog trenera.
39
Američki rvači su se poput gmizavaca na suncu izležavali pored strunjače gde se
vodila borba izmedu ukrajinskog tiroidnog kretena i jenkijevskog piramidalnog grbavca.
Vrh njegove grbe nalazio se izmedu ključnjača.
»Mogao bih šešir da okačim na nju!« reče ruski trener, upirući prstom.
Smerdakov iskolači oči, a brada mu se povuče u nabore na vratu.
»Pobedili smo sve osim Amerikanaca«, zapišta trener. »Nemoguće ih je uhvatiti.
Grbavci. Baš svi. Ne možemo ih pobediti ni na poene. Panikin je povredio grudni koš pokušavajući da izvrši zahvat.«
»Uložite proteste. Kada nastupa Koroljenko?«
»Sledeći.«
Ukrajinski kreten je držao Amerikanca za noge i vrteo ga u krug oko grbe. Smerdakov se spusti na sve četiri i potapša strunjaču. Amerikanac uskoro obori protivnika.
Začu se odbrojavanje.
»Koroljenko!« povika ruski trener.
Koroljenko ustade i skide trenerku. Trener poče da ga masira parom rukavica, i u
celoj sali se začu škripanje.
»Ima krljušt!« dopre šapat pun neverice sa kapitalističke strane.
Američki Kvazimodo se povuče na ivicu kruga, ne više tako siguran u lak plen. »Da li je ekcem zarazan?« zakuka on. Trener ga je umirio rekavši mu da se sibirska koža Rusa jednostavno oljuštila na kubanskom suncu. Ali već kod prvog dodira Amerikanac je izvio ruku, a kada ga je Rus ščepao uz praseće skičanje, vrisnuo je kao da ga nabijaju na kolac.
»To nije koža!« dreknu on, izgubljeno gledajući u stranu. »Taj tip je aligator«
Sudija je govorio uglavnom japanski, ali je razumeo urlike. Prstom je pokazao Koroljenku da dođe na proveru.
»Postavili su ga fiberflasom«, kukumavčio je Amerikanac, pokazujući pruge
ogrebotina na grudima. »Neću da se rvem sa ananasom.«
Do tada su se oba tima približila strunjači, besneći svako na svom jeziku. Zvaničnik, koji se uzdržao od dodirivanja kože Rusa iznenada se uspravio i izjavio na istočnjačkom engleskom: »Nei — ma nič loš — ga«. Elegantno je pljesnuo rukama, pokazujući da borba može da se nastavi, i kada je Amerikanac oprezno navukao trenerku i divljim glasom proglasio svog neprijatelja za »Komunistički kaktus«, razjareni sudija je prekinuo borbu u njegovu korist par forte.
40
Smerdakov sleže ramenima i sede naspram američkog trenera, za sudijski sto, da popuni još jedan protest.
Tako je prošlo nedelju dana dok Olimpijski komitet nije, kao izraz bespomoćnosti,
organizovao privatan sastanak dvojice protivnika u havanskom hotelu »Libere«.
Prvi se pojavio Šerman, raščupaniji nego ikada, bleđi nego što je bio, u plavom džemperu koji nije skidao već trideset i šest sati. Smerdakov se iz psiholoških razloga razbaškario u obližnjem kafiću, ali je došao podjednako iscrpen; njegovo debelo i pok-retljivo lice bilo je lišeno šarma bucmastog anđelčeta, nalik na zapušteno polje, izrovano i stvrdnuto. Sedeli su na suprotnim krajevima uglačanog stola i svaki je posmatrao iglu na reveru onog drugog.
»Gospodo«, poče mudri stari olimpijski patrijarh koji im je sadeo sa strane, »svi smo veoma iznureni...«
Sve ostalo što je rekao bilo je nevažno. Smerdakov je znao. Šerman je znao. Ostala
dva člana izvršnog komiteta su znala. Znao je i nasmešeni Kubanac koji kao da je greškom zalutao. Svima je bila mrska kosmopolitska poruka starčevog govora. Nisu došli da bi ih smirili. Došli su da ukrste mačeve, zadaju rane, a onda — ako proliju dovoljno krvi odgovarajuće boje — da sahrane žrtve.
»Od strane Sjedinjenih Država«, ožive Šerman u jednom trenutku, »i za dobro igara, zahtevam genetske testove sledećih sovjetskih sportista: Ivana Spadunke, centra...«
»Spadunke!«
» ... centra sovjetske košarkaške ekipe«, nadglasa Šerman Smerdakovo razočaranje.
»Daćemo vam da testirate Spadunku u zamenu za test onog humanoida koga
zovete Stilt!«
» ... i skakača s motkom Olge K. i Mihaila C«,
nastavi Šerman neuznemireno,
»bacača diska Pjotra I. ... «
»Inbera ili Ismailova?«
»Onog sa podlakticama kao od livenog gvožđa.«
»Svi nasi bacači imaju dobro razvijene mišiće ruku«, izjavi Smerdakov.
»Hoću sve da ih testiram.«
»I šta očekujete da ćete naći? Dokaz hemijske sinteze?«
»Ne biste bili toliko blesavi.«
Smerdakov se samozadovoljno nasmeja smehom koji je dopirao iz dubine vrata i ramena.
»Podozrevamo da su oni himere, reče Šerman polako. »Rekombinovani geni koje ste nekako zaustavili na stupnju blastocita — četvoro, osmoro roditelja, bilo koji broj, Slobodan izbor ... «
»Ap — sur — dno!« Za nijansu previše besa. Smerdakov pokuša da ga zabašuri nemarnom zajedljivošću. »Osmoro roditelja! Naravno. Osam prosečnih modela umesto
dva. Logično. Nešto ni iz čega, je X da, Sir — mene? Ako nađeš genetski model za tu vrstu razvoja u bilo čijem precima, lično ću povesti Inbera i Ismailova kući. Zašto da ne?
Jednostavno ćemo dovesti njihove roditelje!«
»Ne, nećemo naći odgovarajući genetski model«, složi se Šerman. »Ali bićemo u stanju da dokažemo da njihovi geni ne mogu nastati nikakvom permutacijom gena bilo
kojih ljudskih roditelja koje navedete.«
Smerdakov poče da lupa o sto. »Dokaz, dokaz, dokaz, Sir — mane! Ne možeš ih okriviti u nedostatku dokaza. Zar bi kapitalistička pravda prihvatila takvu glupost? Gde je predak ovog genetskog cirkusa za koji nas optužujete?«
»Popaj!« uzviknu Šerman sarkastično.
»Pap — aj?« zatrepta Smerdakov. »Ko je Pap — aj?«
»Ovo nije sud«, reče Šerman. »U pitanju je podobnost za Olimpijske igre«.
»Ko je Pap — aj?« upitao Smerdakov patrijarha.
41
» Popaj«, reče mu taj dostojanstveni čovek.
»Poup — aj«, ponovi Kubanac sa unutrašnjom razdraganošću.
Smerdakov je izgledao zabrinut. Popaj. Šta ako je to engleska reč za metode koje su upotrebili?
» ... i ako se ne obezbede ubedljive genealogije svih navedenih sportista, morate ih ili diskvalifikovati i oduzeti im medalje«, zaključi Serman.
»Genealogije?« zakrešta Smerdakov. »Američki neurotičar hoće da dobije pedigre!