by MoZarD
Neverovatno. Prvo je izmislio vojsku mutanata, uvredivši cvet sovjetske mladosti; zatim njihovog pretka — tog ... tog tajanstvenog Pup — aja, koji verovatno postoji samo u imperijalističkom folkloru; a sada ... sada hoće lično da nam oduzme medalje! Začudo, nije spomenuo sovjetske proteste. Ali i ja imam spisak.« Mahnuo je papirom koji je izvadio iz jakne. »Mačevaoci čije su ruke duže od nogu, vaterpolisti sa zakržljalim palčevima koji luče ulje kao foke i njihov golman koga zovu Pon — ton! Nema potrebe da nastavim. Nema svrhe da pričam o telefonskom pozivu za Spadunku u tri izjutra, u kome su rekli da je njegova trudna žena Vera uhapšena gola pored Lenjinovog kipa u
Novgorodu. Ne vredi da pominjem anonimne poklone našim atletičarima — radio —
aparati koji ne mogu da se isključe, farme mrava sa tajnim izlazom! Ne, jednostavno zahtevam da se Amerikanci na mom spisku isključe sa svih daljih takmičenja dok se ne potvrdi njihova genetska struktura! I mi tražimo Pup — aje!«
Šerman pucnu prstima. »Medalje, Felikse.«
»Zlato: dvadeset osam (dvadeset osam. Srebro: šesnaest) jedanaest, za njih.
Bronza: dvadeset tri (dvadeset dva, za nas). Naravno, ako nijedan protest nije podržan.«
»I bez trke na hiljadu petsto metara slobodnim stilom, koja je upravo na redu«.
Šerman je mešao piće i posmatrao bazen na TV ekranu. Prestao je da odlazi na borilišta i pretvorio hotelsku sobu u obaveštajni centar sa pet telefona i televizorom pošto je otkrio da njegova krv predstavlja nektar za kubanske komarce. »Kakvo je stanje ako se svi protesti uvaže, Felikse?«
Feliks uzdahnu kao kuvani jastog. »Zlato i srebro, nerešeno. Mogli bi nas prestići u bronzi.«
»Niko ne gleda bronzu. Mislim da će hiljadu petsto metara predstavljati razliku kada se slegne prašina. Tako mi se čini. A tebi, Felikse?«
»Ne znam, gospodine. Rusi još nisu videli kako Tompson pliva. Mogli bi da protestuju. Ja ... «
Duga pauza privuče Šermanovu pažnju. »Šta je?«
»Nije li ono Smerdakov, gospodine?«
»Gde?«
»Tamo. Iza startnih postolja.«
Šerman se naže dovoljno blizu da prebroji svetleće tačkice na ekranu, od kojih su
neke, kako mu se činilo, mogle predstavljati blesavo lice Georgija Smerdakova.
»Taj nikogović rulaćki, ta smrdljiva komunjara!« Šerman oseti kako ga nešto golica
duž vrata. Predsmrtna euforija. Tompson je bio poslednja uzdanica Sjedinjenih Država.
Ako ne budu mogli da ga održe do sutra, to bi značilo poraz. Večan poraz za njega.
Video je sebe kao poslednjeg takmičara kako potvrđuje poraz na zabavama, koga neodređeno predstavljaju, izbegavaju i šapuću mu iza leda — »To je Šerman, onaj koji je uprskao stvar u Havani.«
Šerman je stigao na bazen bez krvi u licu, ali je uspeo nehajno da se provuče između vlažnih tela i blistavobelih peškira. Bazen je bio prepun plivača koji su se zagrevali; sudije su pokušavale da podese rezervne časovnike iza automatskih ploča za registrovanje. Smerdakov je cinično posmatrao njegov dolazak.
»Geoor — gij!« zavapi Šerman. »Baš sam hteo da ti kažem kako mi je drago što 42
smo pregrmeli taj odvratni sastanak. Bila je to prilika da se rešimo frustracija, a? Ovo je pretposlednji dan igara i sve nam je oprošteno. Komitet nas je zaboravio, atletičari su uradili svoje, pokazao se duh igara, a, Georgij?«
Smerdakov zamišljeno skupi usne.
»Hajde, molim te«, mladalački se nasmeja Šerman, »i mi smo uradili svoje. Sad treba samo da sednemo i gledamo.«
Smerdakov nastavi da skuplja usne dok se jedan od plivača slobodnim stilom nije
okrenuo i zapljusnuo im noge.
»Hej!« reče Šerman dok su se povlačili. »Čik pogodi. Baš sam došao sa takmičenja
skakača u vodu, gde sam povukao protest protiv vašeg skakača, Baba ... Babalusa ...
onog koji liči na leteću vevericu.«
»Onog koji je osvojio peto mesto?« nasmešio se Georgij.
»Peto? Je li? Peto mesto. Pa, mogao bi da bude i više ako bude još protesta. U
svakom slučaju, mislim da je vreme da — hm, u stvari ... u stvari, razmišljali smo o tome da povučemo sve naše proteste. Naravno, to bi bilo zajedničko povlačenje.«
Neko je udario u zid. Pljesak. Takmičar koji je čekao skoči sa postolja. Pljas! Zvuk kao da se slagao sa Smerdakovljevim izrazom lica. »Jedi spanaća«, reče on.
Šerman zatrepta. »Georgij, nema potrebe da ... «
»Jedi spanaća, Pup — aje. Znaš, imamo i mi veze. Sovjetsko — Američko društvo za
kulturno saradnju iz Jermenije prozrelo je tvoju imperijalističku mitologiju. Nismo glupi.
I mi umemo da brojimo medalje. Pretpostavljam da misliš da ćemo prevideti tog ... tog vašeg vodozemca Tompsona. Onog koji se ne zagreva. Onog sa specijalnim cipelama —
izgleda da ima veoma malo kostiju ispod članaka, Sir — mane.«
»Tompson? Tompson. Onaj sa osteogenezom stopala?«
»Prilično retka bolest, zar ne? I još nešto, kažu da ne diše tokom trke. Je l' tako, Sir
— mane? Ne diše hiljadu petsto metara? Čak i vodozemci dišu, mada često kroz otvor
na vrhu glave.«
»On vrlo brzo diše, Georgij. Časna reč. A usta su mu neobično elastična. Može da
udahne i pri najmanjem okretu.«
»Veoma zanimljivo. Snimićemo trku i videćemo.«
Seli su na stolice razdvojene pet metara, iza časovnika. Kada se bazen ispraznio i sudije pripremile, takmičari dođoše do postolja. Uz pomoć dvojice drugova koji su ga pridržavali sa strane, Tompson se dotetura do staze broj 4. Nosio je obuću nalik na velike skijaše cipele. Iz njih su virili dugački i mlitavi privesci nalik na platnene vetrokaze ili, kao reče Smerdakov sa blistavim osmehom, albino kaljače. Rusu je podjednako interesantna bila Tompsonova glava. Izuzimajući kružni venac kose na temenu, plivač je bio potpuno ćelav.
»Vodozemci!« živahno viknu Smerdakov, kuckajući se po temenu.
Sovjetske kamere se okrenuše.
Poslednji dan.
Protiv Tompsonovog svetskog rekorda bio je uložen protest. Olimpijski komitet je odugovlačio. Neko je poslao Smerdakovu sedam stripova o Popaju i pakovanje smrz-nutog spanaća. Komarci su se hranili Šermanovom krvlju.
Šerman je gledao snimak konjičkog finala, trke s preponama. Ujka Sem je dobio još
jedno zlato — privremeno. Lažno zlato. »Ostaje još samo boks, Felikse«, reče on.
»Pogledaj tu zverku. Ne skače, već lebdi. Trebalo ju je uništiti. Zar bi mogao da propustiš da uložiš taj protest? Ostaje još samo boks, Felikse.«
Jedan od telefona se oglasi zvonjavom. Feliks podiže slušalicu. »Smerdakov«, reče
on. Šerman uze slušalicu i pritisnu je uz glavu kao vruću peglu. »Zdravo, Popaje«, reče on umorno.
»Kako se usudujete da tu životinju nazovete konjem!« vrisnu Smerdakov.
43
»Ima četiri noge i rep, zar ne? Što bi trebalo da je dovoljno za sovjetsku ergelu.«
»Šir‐mane. Hoćemo njen rendgenski snimak!«
»Žalim. Trka je završena pre dva sata. Mrtva je.«
»Mrtva?« Smrdakovljev napeti glas prepuče.
»Slomila je nogu na putu u štalu. Morali smo da je ubijemo.«
»Sjajno! Poslužiće i autopsija.«
»Već je pokopana.«
»Otkopaćemo je.«
»I kremirana. Zakopali smo urnu.«
»Zaista, Šir‐mane«
»Možete da izvršite autopsiju svog ždrepca.«
»Našeg?«
»Onog koji je osvojio srebro — trup, rep i nekakva glava. Onog protiv koga pro-testvujemo. Mrtav je, zar ne?«
»... naravno.«
»To sam i mislio. Zaključili smo da ga je jedan od vaših kozaka mamuzao do smrti.«
»Dobar vic. Uginuo je usled prirodnih uzroka. Stavili smo ga na avion koji se srušio u vašem bermudskom trouglu.«
»Lepo je pričat
i s tobom.«
»I s tobom, Šir‐mane. Kako tvoji komarci?«
»Fino, a tvoji stripovi?«
»Izvrsno. Taj Badža — ha, ha. Pa... zdravo.«
»Zdravo, Popaje.«
Šerman doda slušalicu Feliksu. »Ostaje još samo boks, Felikse«, reče on.
Činilo mu se prikladnim da poslednji stupanj bratstva nacija u prijateljskom nadme‐
tanju treba da predstavljaju dva tipa u ringu koja pokušavaju jedan drugom da prospu mozak. Čak i sa šlemovima na glavi teškaši su uspevali da zadaju strahovite udarce. A američki bokser je imao šake kao maljeve. Rus je, kako im še činilo, bio baletan. Klizio je po ringu, saginjao se, uzmicao, branio se, i povremeno bi očešao protivnika lepim, ali slabim udarcima. Boksovanje mu je bilo elegantno, ali niko ga nije video da zadaje jak udarac u kvalifikacijama. Bio je krhak poput nežne biljčice. Žgoljav. Lepih očiju. Sa vili-com kao od porculana. Šerman pozva telefonom trenera koji se nalazio pored ringa. »U
glavu. Bronsone«. reče on. »Neka ga lupa u glavu. Ne može ga tehnički nadvisiti. Mora da ubije boga u njemu.« Bronson stavi Šermanu do znanja koliko mu se sviđa ometanje, i njih dvojica besno prekinuše razgovor.
Ali nije ni morao da zove. Amerikanac je na zvono iskočio iz svog ugla kao navijena igračka. U prvoj rundi je vitlao rukama, sevao pesnicama i navaljivao. Rus je uzmicao i poigravao. U drugoj je Amerikanac šibao, lupao, udarao, šamarao i tukao. Bili su to snažni i razorni udarci. Loman nos Rusa se pretvori kašu, on je, međutim, i dalje 44
izgledao nezaplašen. Plesao je isti okretni ples, zadavao iste nejake udarce, čak i zadržao isti spokojan pogled. »Hipnotizovan je«, požališe se Amerikanci. Kratak ali sadržajan razgovor sa ruskim trenerom ubedio je sudiju u suprotno. Amerikančev ubilački nastup se monotono nastavi. Drmnuo je Rusa. Zveknuo ga. Počeo je da ga lomi, krši, drobi, mrvi i melje. Na kraju je krenuo da ga CEPA i RAZARA, svog razmetljivog neprijatelja, mašući rukavicama najpre kao vetrenjača, a zatim sve slabije i slabije, dok mu se ruke najzad ne opustiše niz telo... Rus mu uputi nekoliko dečijih udaraca. Amerikanac pade, fizički i emocionalno iscrpljen zaplakao je i uhvatio se za konopce.
»Ne mogu da verujem«, promrmlja Serman.
»Lično ću uložiti protest«, reče Feliks, mašivši se za akten‐tašnu.
Predveče su zazvonila dva telefona. Jedan kod Smerdakova, a drugi kod Šermena,
obaveštavajući ih da su svi protesi uvaženi.
»Svi?« reče Šerman. »Ali to je nezamislivo!«
»Kakva je ovo Pup‐ajevština?« zagrcnu se Smerdakov.
Oni se ošamućeni zavališe, svaki su svoju stolicu u svojoj hotelskoj sobi.
»Kako su mogli da uvaže sve proteste?« obrati se Šerman samom sebi. »Mislio sam
da mogu sve da ih odbiju, ali da ih uvaže? Kako su mogli da uvaže sve proteste? Kako su mogli?«
Feliks se dovukao dvadeset minuta kasnije sa istrgnutim kompjuterskim izveštajem
o svim protestima, rezultatima i preraspodeli medalja. »Svaka značajna država sa genetskim programom... « pokuša on da počne, a onda ispusti papir Šermanu u krilo.
Šerman je osećao kako mu kosa sedi dok je čitao izveštaj. Već je video sebe u grobu. »Dvadeset osmi?« promuklo prošaputa on. »Zauzeli smo dvadeset osmo
mesto?«
»Delimo ga sa Sovjetskim Savezom«, reče Feliks.
»Šri Lanka? Pobedila je Šri Lanka?«
»Za dlaku ispred Lihtenštajna.«
Zvonio je telefon.
»Šri‐mane«, začuo se tih glas. »Dragi moj Šri‐mane. Propali smo.« Smerdakov prigušeno zajeca. »Oprosti mi, Dankane. Mogu li da te zovem Dankan? Znam koliki bol trpiš. Šta da radimo?«
Šerman se zagrcnu i proguta knedlu. »Pre svega«, nesigurno izjavi on, »otvoriću prozore ove sobe i pustiću komarce. Onda ću da se skinem i legnem na krevet... «
»Ah, Dankane... nemoj.«
»... i ukoliko ujutro još uvek budem živ, obrijaću bradu, kupiću običnu avionski kartu i vratiću se na svoju farmu u Virdžiniji.«
»Kad bi samo i za mene sve bilo tako jednostavno, Dankane. Oduzeće mi kola, stan,
besplatne ulaznice za Boljšoj teatar... Da li bi... da li bi možda američka ambasada u Havani mogla, ovaj, mogla da... ?«
»Biće im drago da te vide, Georgij. Veoma drago. Samo ne pominji moje ime, i biće
im veoma drago da te vide.«
»Da, da, razumem. A da li bih možda mogao da ti se priključim na farmi — znaš, stručnjak sam za proizvodnju hibrida... «
»Naravno, Georgij. Naravno. Ovaj... imam jedno pitanje za tebe.«
»Svakako, dru... ovaj, Dankane.«
»Kako je, kog vraga, tvoj bokser uspeo da podnese ono premlaćivanje? Bio je kao
marioneta. Mislio sam da će glava da mu se rasprsne.«
Georgij uzdahnu. »Marioneta, kažeš. Nije loše. Marioneta nema mozga, je l' tako?
Nema ga u glavi? Ni Kučka nema mozak u glavi.«
»Georgij. Nisi valjda. Ali gde... ?«
»Nisi ga video da sedi, je l' tako?«
»Ah, Georgij, Georgij«, zakikota se Šarman. »Vidimo se u Virdžiniji.«.
45
Sunce počinje da se žari dodirujući obzorje, a prikaze i dalje igraju po njegovom ovalu.
Zmija nikako da se sastavi oko njega, puzi tražeći svoj rep u talasastim naborima. Boja sve manje žuta, još ne crvena, prostor između potamneo i smeđ, preplavljen sve dužim senkama. Nenatkriveni arnjevi crno iscrtavaju lice Ra‐uta. On može da gleda u Sunce i prati ga na počinak.
Periferne memorije opominju ga da nije suton, da okna njegove sobe ne gledaju na
zapad, da zgusnuti zidovi ne propuštaju svetlost. Kao ni kapci pod kojima zenice nervozno trepere. Na Zemlji je noć i Ra‐uto samo posmatra san koji je odabran umesto noćnih mora. Umesto ponižavajućih refleksija minulih dana. Nedostojnih univerzalnog taktič‐
kog posmatrača. Legionara Konačnog društva. Androida.
Ne, ne, ne... otrže se od zabrinutih nadražaja. On mora da dostigne trenutak kada
zmija zagrize svoj rep. Pogledom ponire u koronu i razaznaje romboidne šare, sastavlja njihove oštre uglove, prebrojava ih krećući se prema repu. Još samo malo i moći će da se suoči sa razjapljenim čeljustima i pozove ih da sastave krug. Međutim, šare se pretvaraju u pulsirajuću liniju, ivice rombova se krive, temena razdvajaju... To nisu geometrijski oblici, već figure i likovi ljudi, dece, naroda... Ne, ne, ne...
Slika se prekida za trenutak. Mrak. Ra‐uto počinje da pipa oko sebe tražeći uporiš‐
te. To je svetla tačka pravo pred njim. Ubrzano raste, dobija bleštavo žutu boju i on je prepoznaje. To je Sunce. Kasno popodne. Vreme je smiraju i uskoro će započeti prelaz ka narandžastoj. Možda će ovoga puta uspeti da odvije scenu do kraja.
*
Sklonište Otkačenih nalazi se na drugoj strani tesnaca. Pogledom prebira po verti‐
kalnim zidovima stena tragajući za mogućim ulazom. Oseća oko sebe prisustvo Bit‐suga i njegovog voda Sugova. Zaklonjeni među krševitim gromadama, za sada su neprimetni, stopljeni sa okolinom, ali spremni da na njegov znak započnu prebacivanje na drugu stranu.
Slika izrovašene litice se udvoji i Ra‐uto potonu u neko drugo vreme, na mesto gde
izviru vode rashlađene u krečnjačkim ponorima, upijene u porozno tlo kilometrima daleko i visoko, iznad litica u čijim pukotinama se gnezde sokolovi. U dnu, pravo ispred njega, trebalo bi da stoji razvaljena zgrada prošlih vekova, procepljena tvrdokornim smokvama, niklim u pukotinama iz pregršti nanosa prašine i truleži. Još bliže, snažni vodeni tok, drveni most, zasuni i rešetke na ribnjačkim kanalima, praćakanje pastrmki.
Ra‐uto odmahuje glavom i slika nestaje. Pred njim su okomite stene drugog tesnaca, onoga gde je upućen da sa vodom Sugova uništi naseobinu Otkačenih. Ali, se‐
ćanje ostaje. Sećanje na sećanje. Na koje sećanje? Odakle takva sećanja jednom androidu? U memorijskom kompletu imao je tipizirana sećanja na detinjstvo, uspomene na rana druženja i prve igre
doticanja... Tek da bi bio nemilosrdniji sa neprijateljima svega toga. Tu su, gotovo nadohvat, a on u mislima preoblikuje nepostojeće dogadaje.
Androidska neuroza od koje se brani dirigovanim snovima već šest meseci. Nešto je gadno izanđalo u sklopovima i po prvi put će morati da traži obnavljanje. Ali, ne još, ne ovoga puta, ne u trenutku kada radi sa omraženim Sugovima...
Vazduh ponovo počinje da titra i Ra‐uto pogleda ka vrhovima stena iščekujući da se
pojave meteorski manastiri... Odakle znam za Meteore, za manastire... ?
»Ra‐uto, hoćemo li da počistimo ove ili ćeš i dalje da oklevaš?« Bit‐sugov glas zareža u njegovo uho.
»Možda ti znaš iza kojih rupa nas čekaju da dođemo?« osorno je uzvratio.
Mrzeo je Sugove i njihovu jednosmernost u izvršavanju zadataka. Njihova svest nije
birala postupke. Treba učiniti ovo ili ono i za njih ne postoji dilema. Počiste sve pred sobom, po naređenju, kao mašine za uklanjanje krša koje ne razlikuju upotrebljivo od neupotrebljivog. No, bez njih se nije moglo. Posebno kod ovakvih slučajeva, kada 47
Forum naredi istrebljenje čitavih porodica Otkačenih. Mnogo Utoa je propalo dok se sve poveravalo samo njima. Ra‐uto je znao neke koji su pukli na sličnim zadacima.
Njegov drug...
Njegov drug Men‐uto imao je zadatak da onesposobi spaha vardarske teme. Infor‐
macija: ne mnogo značajan android je poverenu dužnost proigrao i pokazao nasilnički karakter. Središnji računar je nagovestio moguće poremećaje i odluka o uklanjanju je doneta. Dodatak: bez svedoka. Sve je bilo jednostavno do trenutka kada je Men‐uto, još nagnut nad njegovim lešom, doživeo da u prostoriju, gde se sve odigralo, utrči buljuk dece, jedna vrištava majka i supruga. »Tata, tata!« drali su se i gacali po pro-livenoj krvi, raznoseći je na sve strane. (Odakle androidu žena i deca? Dilema obmane.) Žena se bacila na njega, počela ga tući i čupati mu delove odeće, pokušavajući da se dočepa njegovog grla. Odbacio ju je od sebe i pornele svesti izvršio svoj program dokraja. Ra‐uto je imao prilike da ga vidi pre nego što se prijavio za obnavljanje. I nikada više.