Alef Science Fiction Magazine 002

by MoZarD

  »Slep se, Ra‐uto, kao i svi tvoji. Sugovi su odavno uočili dve njihove staze. I usek kojim bismo odozgo mogli da se spustimo...« Bit‐sug malo zastade da bi u glas uneo vi‐

  še mržnje. »Hajdemo. Možda će ti to biti poslednji zadatak. Vreme Utoa je i onako prošlo!«

  Ra‐uto dade znak saglasnosti za pokret i krenu za Sugovima. Imao je osećaj da je zapovednik istrebljivačkog voda bio u pravu. Sve češće se Forum odlučivao za njih; samo ponekad, složeniji poslovi, poveravani su njegovom androidskom soju.

  Pratio ih je pogledom dok su se prebacivali do staze koja je vodila naviše. Njihova smeđa odeća, ojačana metalnim bruniranim površinama, savršeno se uklapala u okoli-nu. Pokatkad bi sevnuo odblesak sa oružja, ali, Sunce je bilo za njihovim leđima i pogledi iz pećina to nisu mogli da vide. Prebrojao je dvadeset i dvojicu. Znači da su šestorica ostala dole, kao podrška njemu, dok bude slobodno prilazio naseobini. I Bit-sug da mu satera snop energije u leda, ako bude zakazao.

  Možda je to bio deo njegovog zadatka.

  U prvi mah ga je zbunila odluka da on vodi grupu. Utvrđena naseobina Otkačenih

  po prijavi je brojala gotovo tri tuceta muškaraca, žena i dece, rizično za mentalni sklop jednog Utoa. Ali, naređenje Foruma stiglo je na njegov sto, podatke o okolini, broju Otkačenih, njihovim zločinima, o sastavu i naoružanju voda Sugova i mnogo drugih sitnica računar je upisao u njegov memorijski blok i Ra‐uto nije mogao da odbije.

  Nijedan Uto nije mogao. Utoi su androidi sa prokleto složenom svešću, sa sećanjima na dečje igre, sa krhotinama uspomena na nepoznate litice u svojim neuronskim čvorišti-ma i niko ih ne pita za njihove snove. Ako sami kažu, propišu im san o zalasku Sunca, a sledeće naređenje, opet, neumitno stiže. Mi smo roba, pomisli još Ra‐uto, roba koja kad se potroši — baca se.

  Jedna ruka je mahnula sa vrha litice. Vreme je da se i sam pokrene po stazi. Stoti‐

  njak metara laganog silaženja. Zatim, po proširenom, zapečenom širem koritu reke, koja naraste u bujicu samo za prolećnih voda, skakanje sa kamena na kamen preko uskog vodenog toka. Androidima je svejedno da li su mokri ili suvi, ali, on sada nije android. Njegova uloga je da bude jedan od Otkačenih, pridošlica koja se posle lutanja vraća svom domu, glineni golub koji treba da odvrati pažnju.

  Iza jednog grma primetio je parče smeđe uniforme. Bit‐sug ili neko drugi? Svejedno. Ne sme zastati.

  Pokušao je da neprimetno pogleda naviše. Šta razmišlja stražar na ulazu u pećine

  Otkačenih? Kako mu izgleda čovek koji dolazi? Visok, vitak — ljudski? Otkačeno?

  Njegova neuredna odeća podseća na dugo putovanje. Zavrnute čakšire i kožna dolama

  na golom telu. Kosa duga, masna, ukovrdžana. Smeđe oči... ne, sa ove daljine su neraspoznatljive.

  Lažna staza je dobro utabana, kozja, brabonjci stari, isušeni i mrve se, doneseni ko 48

  zna otkud da zavaraju radoznale. Ona prava je obrasla niskom klekom, raznobojnim čičkom i ponekom bodljikavom oskorušom. Odaje je raspuzani divlji krastavac: mahune su nedozrele i zelene, one spremnije da izbace svoje seme neko je zakačio u prolazu i eksplodirale su.

  »Ko si ti?« tuđa misao kuca o koru njegovog mozga.

  Provera Otkačenih koja je bez rizika kada su u pitanju ljudi. Obični ljudi. Oni ne bi osetili. To je i bio razlog da obračun među njima počne. Neprihvatanje posebnosti ma-njine. Nejednakost u količini novca, broju kuća, veličini imanja, vlasti na ljudima, bile su činjenice koje se podnose i uvek će se podnositi zbog obmane da se mogu nadoknaditi i premostiti. Unutrašnja nadmoć Otkačenih značila je potpuno Odvajanje i bila pravi povod za obračun sa njima.

  »Ko si ti?« unutrašnji glas se ponovio. Zatim: »Kleg, opet neki seljak iz okoline ili agent Foruma. Kako saznati, a da se ne otkrijemo?«

  Ra‐uto se napregnu da primi i odgovor. Bilo je važno da sazna šta će da odaberu.

  Pritajivanje ili napad? Njegova androidska otkačenost bila je razlog što je odabran za ovaj zadatak. No, stražareve reči se odbiše od njegovih receptora i sluh je beležio tihe zvuke zakačinjanja oštrih klekinih iglica i daleko zvrčanje cikada. Nije više smeo da okleva.

  Moždani impuls krenu da opipava isprane površine stena. Još više, do zakriljenog otvora u useku. Napred u unutrašnjost stene. Bila su dvojica. Stražar i Otkačeni po imenu Kleg.

  »Dvojica...« šanu sebi u bradu. Mali odašiljač zakačen za koren glasnih žica preneo je poruku Bit‐sugu.

  »Hej, vas dvojica!« misao se uobličila u mračnom hodniku pećine.

  »Ko je to?« javio se Kleg.

  »Mene ste zvali maločas.«

  »Zašto nisi odgovorio?«

  »Brojao sam kozje brabonjke. ..«

  »Umalo te nismo ubili«, oglasio se stražar. »Umalo ponekad traje čitavu večnost.«

  »Ko si ti?«

  »Oros. Sa Parapotamosa...«

  »Parapotamos...?«

  »Medurečje, dole, na jugu. Dosadila mi samoća...«

  »Kako si se probio? Ima patrola Foruma...«

  »Traže Otkačene, a ja sam prost seljak. Glupo je kriti se kao što to vi radite. Treba nabaviti hranu, odeću i — domaći ljudi tu i tamo zapaze strance. Sledi prijava, patrole, pročešljavanje bliže i dalje okoline. Baš je glupo izdvajati se u pećine. Najbolja skloništa od ljudi su među ljudima. Onako kako je bilo poslednjih hiljadu godina...«

  »Stani! Moramo tražiti saglasnost da te pustimo...«

  »Opet budalaština. Neka patrola će primetiti zgubidana pod izrovašenom plani-nom. Čovek stoji i čeka. Šta čeka, zašto čeka? Pitanja počinju i želite li da vam ispričam kraj?«

  »Sakrij se, tu dole... samo malo... Molim te!«

  Ra‐uto ču još krik i ispade iz veze.

  Sugovi su iskoristili dugi mentalni kontakt i probili se u ulaz. Pitanja počeše da se roje. Da li su njegovi sagovornici uspeli da prenesu uzbunu u dubinu pećine? Da li je Bit-sug zaposeo i pomoćni izlaz? Da li da se penje gore ili da sačeka čistih ruku u podnožju?

  Mogu li ruke da budu čiste... ?

  Nešto ga pokrenu i on u desetak dugih skokova dospe do ulaza. Zaostali Sug, ostavljen da čuva stražu, umalo ga nije ubio. Zadržao mu je ruku sa energanom dok ga nije prepoznao.

  Bit‐sug je sa svojim ljudima odavno nestao u mraku.

  49

  U polutami, na kamenitom tlu, ležala su dvojica Otkačenih. U sopstvenoj krvi, sa zatečenim izrazom na licu. Ra‐uto se povuče dva koraka unazad i ostavi krvave tragove.

  Kao spahova deca iz Men‐utove priče.

  Potrča u dubinu pećine.

  *

  U mislima zagušljivi kafanski prostor. Probija se po spratovima u potrazi za prijateljima. Kojim prijateljima? Ne zna. Suviše ljudi i svaki čas zakači nekog laktovima ili biva zakačen. Prvi sprat. Drugi, treći... Još gore nalazi se pozornica. Suviše visoko za realnost.

  ali, san je san. Otkuda san dok trči dugim pećinskim hodnicima? U jednom trenutku san prestaje da bira vreme i sve se meša. Njemu preostaje da se izdvoji u svoju stvarnost.

  Da odabere. Uostalom, nema razlike između trčanja po hodnicima i trenutnog traženja po spratovima lokala.

  Što više napreduje dim je gušći i žena na pozornici je prosto nestvarna. Kako se isplati da bude tako visoko? Žena‐zmija. Spretno izvija svoje telo u nemoguće položaje.

  Nema romboidnih šara, telo joj je golo, ali ne zapaža detalje. Samo pokretna plastika, nadrealni murovski oblici koji se pokreću i uvijaju.

  Nepoznat glas najavljuje vrhunac tačke. Žena će na samoj ivici ponora ko‐zna‐kog‐

  sprata izviti svoje telo u kolut i dovesti sebe u neponovljivu neravnotežu. Ra‐uto vidi kako hvata svoje gležnjeve i lagano ih prevlači preko ramena, nožni prsti zaobilaze dojke i upiru se negde na slabinama, ruke se hvataju za kukove i čitav splet počinje da se premeće ka ivici podijuma. Nije video kolika je dubina ispod nje, ali zna.

  Na samom pregibu počinje grčenje stomačnih mišića i kao da će se to telo prevaliti

  u bezdan.

  Ra‐uto okreće
glavu. Zatvara oči. Više ne vidi ništa. Samo oseća grčenje njenih mišića i pomeranje ravnotežne tačke. Nalazi se u njoj i u nekoliko navrata zna da je pomeren iznad ponora Zašto ne pada? Pada. Ne pada... Ne pa...

  *

  Ne pada jer svetlo, jer dim, jer graja je svuda oko njega. Odobravanje? Pljesak? Ne, to Bit‐sug završava svoj posao.

  Podzemno delovanje vode ponekad izvaja čudne pećinske oblike i prostore. Mesto

  gde je dospeo jedno je od takvih. Kao koncertna hala za hiljadu ljudi. Sa odeljenim prostorima za porodice. I trg za pozornicu. Scenu klanja.

  Bit‐sug je igrao svoju igru iako je bilo očito da su dvojica Otkačenih sa straže uspeli da upozore ostale. Mala grupa branilaca posula je svoje mrtve povlačeći se duž trga ka zadnjem zidu pećine. I Sugove. Bit‐sug je imao samo još trojicu sposobnih da krenu u napad. Branilaca šest‐sedam. I troje dece zaklonjene iza njih.

  Kratak pogled na zgrčene šake i Ra‐uto zaključuje da su sva energetska oružja sposobna za dejstvo na daljinu iscrpljena. Kroz glavu mu prolaze misli o božanskoj pravdi i vremenima kada su preživljavali bolji i spretniji, a ne mnogobrojniji ili oni koji mogu da se obračunaju izdaleka. Pita se otkud mu priče o golorukim borcima i vitezo-vima, legende o dvoseklim mačevima i jataganima koji se nadmeću na nakovnju i nojevom peru. Ko su to bili Ričard Lavovo Srce i Saladin?

  Bit‐sug i njegovi su malobrojniji, ali čudesno opremljeni za obračun. Svejedno je što im je oružje neupotrebljivo, ta stvoreni su da uništavaju Otkačene. Šake Sugova zadaju udarce koji lome kosti. Njihovi muški protivnici stoje nošeni još jedino snagom volje.

  Jedan od njih je na kolenima; tvrdi brid stopala polomio mu je butnu kost. Drži pred sobom komad drveta, odlomljen od provizornog nameštaja u pećini, i pokušava da od

  njega načini pokretni zid. Drvo i Otkačeni su isto za Suga. Polomiti i izobličiti. Prekinuti niti koje spajaju. Drvo pršti pod novim udarcem.

  Muškarci padaju, ostaju samo žene. One nisu vične oružju, ne znaju borbene zahteve. One imaju decu i adrenalin. Ra‐uto može da oseti kako struji po njihovom 50

  krvotoku, nadire do eksplozije, božanska supstanca koja potpuno otvara vratnice nesvesnog i pušta zver da u vonju svoje pećine razdere uljeze. Njine šake se stežu u naporu da istisnu kidačke kandže kojih nema, smeh se ledi na licu Bit‐suga, koji još misli da je posao obavljen. Mentalni bičevi počinju da šibaju po androidskim moždanim opnama, potiskuju ih do krvavih podliva. Dva Suga počinju da se tresu, grčevito traže oslonac onemoćalim prstima, klize naniže kao da se otapaju, nestaju u vrećama smeđe tkanine označene bruniranim pločama. Treći koluta očima, ukočen, dok mu se na nogavicama pantalona razliva mokra mrlja i naokolo širi zadah.

  »Ra‐uto, učini nešto... !« urla Bit‐sug i brani se od nevidljivog neprijatelja koji pokušava da mu se domogne grla. »Poteg... ni..., pseto!«

  On je Ra‐uto. Androidski univerzalni taktički posmatrač. Ali i izvršilac. Mašina koju je stvorio ljudski rod da bi se zaštitio od natprirodnih nasilničkih moći Otkačenih.

  Ljudska su samo sećanja unesena u njegovu memoriju, nekim podprogramom, da bi bolje shvatio ljudsku nevolju. Sve ostalo, što ga mesecima muči, samo je nekontrolisani bilijarski karambol između spletova neurona, nemoguća verzija prošlih događaja. Ipak, adrenalinski mentalni bičevi njega ne dohvataju, ostaju usmereni na vrištavog Bit‐suga, kao da su u doticanju njegove moždane kore osetili nešto prisno i otkačeno. No, on je Ra‐uto i mora da izvrši svoj zadatak.

  Naglo je izvukao energan ispod dolame i serija impulsa energije sipa po ženama i deci Otkačenih. To što pred njim pršti na sve strane je ljudsko meso. Otkačeni ili ljudi svejedno. Krvavi su pod kožom, imaju i mišice iste, pluća i jetre, i nerve i kosti. Utroba mu se grči ali nastavlja. I androidi su krvavi pod kožom, i sam je pun ključale krvi.

  Razlika je u tome što smo isti. Isti smo zato što smo različiti. Zašto... zašto... zašto... ?

  Pitanja i udari energije uspostavljaju sklad, ritam usporavanja ravan je beznađu postavljenog pitanja.

  Stoji Bit‐sug. Pokušava da ponovo postane ispravan android. Sve ostalo je popločano telima i zaliveno krvlju. Odjednom ponovo panika na Bit‐sugovom licu. Ra-utov pogled traži uzrok. Jedna žena kleči, telo joj je sasvim opušteno i nadvijeno nad suviše malim detetom, glava polunagnuta, a oči blistave i prkosne.

  »Ra‐uto,... udri je...« muca Bit‐sug. »Zašto već ne okončaš sve ovo?«

  »Zašto, čoveče to činiš?« progovara najzad i žena.

  Zašto protiv zašto.,.

  Iznenada oseća potrebu da govori. Neka se Sug malo znoji pod mentalnim

  pritiskom.

  »Ja sam android, Ra‐uto.«

  »Zar zato?«

  »Ti pripadaš Otkačenima...«

  »Zar zato?« odjek ili ponavljanje, on ne zna.

  Oseća da je Bit‐sug utihnuo. Žena ga je ostavila da se pribere. Još neko vreme će

  biti samo povređena masa nesposobna da funkcioniše u skladu sa svojom

  uslovljenošću.

  »Mislim da je to dovoljan razlog.« mora da nastavi razgovor.

  Žena ga odjednom zaboravlja. Okreće glavu prema detetu koje se pokrenulo. Lice

  joj se razvlači u blag osmeh. Ra‐uto je to negde video. Ne u svojim ugradenim uspomenama, ne dosežu toliko u predstave detinjstva. To je neka druga slika, jedinstven pogled brižnosti i ljubavi. Likovi se umnogostručavaju i postaju freske, živopisi i ikone. Ko je to u meni i kada nataložio te uspomene? Kakva je razlika između snova i sećanja?

  Kraj njega munjevito promiče senka Bit‐suga i dva precizna udarca završavaju na odabranom mestu. Likovi žene i deteta spajaju se u jedan jedini. Sug ostaje po strani, u magli neizoštrenog pogleda, i Ra‐uto mrmlja još jedno svoje sećanje:

  »Pieta...«

  51

  »Šta — pieta, budalo?« Bit‐sugov glas vraća ga u pećinu. U svesti se oblikuje činjenica da je sve gotovo.

  Svet se polako mrači dok skače ka Sugu, ispruženih stopala da smrskaju lice i grudi, oseća dodir, i paniku, krckanje frontalnih i nazalnih kostiju, i šištanje vazduha iz pro-bijenih pluća, i smrt. I mrak...

  *

  »Ra‐uto 1102 AKR!« poziva glas i on otvara oči.

  »Ra‐uto 1102 AKR, na obnavljanju po svom zahtevu.«

  Nalazl se u beloj i aseptičnoj sobi. Mirisi su tu da ubede u uspešnost tretmana. Ljudi nema i možda je tako i bolje. Forum nema lice kad naređuje, samo zvučnici i računarski blok sa hipnotičkim okretanjem magnetnih diskova.

  »Sam si se javio zbog obnavljanja?«

  »Jesam, ali... ne znam...«

  »Mi znamo. Uspešno si obavio zadatak kod Gune.«

  »Sugovi... ?«

  »Znamo da su tvoji drugovi nastradali, ali, Forum je tu da organizuje nove.«

  Zašto upotrebljavaju reč »organizovati«? Zar je stvaranje sramno? Ili nas zauvek treba podsećati da smo samo mašine u ljudskom obliku, koje otaljavaju prljav veš? Ra-uto se upija pogledom u mehaničke sklopove računara pokušavajući da u njima prepozna likove ljudi.

  »Molim potpuno obnavljanje memorije...« iskazuje svoju želju koja će završiti sa Ra‐utom 1102 AKR, pustiti u pogon nekog novog Uta, neki novi broj.

  »Šteta.« u glasu prepoznaje čoveka. Ipak, negde sa druge strane nije mašina kao on. »Godinama si najpouzdaniji Uto. Seti se svih zadataka koje si izvršio.«

  »Ne želim da se setim.«

  »Zar ni prvih kada si učestvovao u raskrinkavanju političkih protivnika Foruma?«

  »Ne.«

  »A dovodenje grupe naučnika Otkačenih na ispitivanje njihovih mentalnih sposobnosti?«

  »Ne.«

  »Šteta.« Čovek je sada pomalo u njemu, gotovo prepoznatljivo obličje. »Bilo je za‐

  nimljivo dok si ispitivao njihovog vođu Malverna i iz njega istiskivao jednu po jednu neljudsku sposobnost. Seti se kako se uvijao dok si ga lagano palio po čitavom telu.« .

  »Ne.«

  »Možda ti se više sviđa krađa deteta pobunjenog deputata Tirinta?«
glas se počeo

  cerekati. »Ispustio si ga kroz prozor iznad gradskih kapija Bitela, upravo pred noge njegovog oca, koji je pokorno dolazio da iskamči njegov život!«

  »Neeeee!« Ra‐uto poče da vrišti zatiskujući uši.

  Glas prestaje da ga podseća i tišina neumitno davi.

  »Hoću ob‐nav‐lja‐nje« nešto ga tera da prestane da moli.

  »Šteta.«

  »Nema štete. To samo prljavi android želi da promeni svoju dušu i — gotovo!«

  »Ne mogu androidi, makar bili kako ti kažeš — prljavi, tek tako da promene dušu

  obnavljanjem...«

  »Zašto?«

  »Jer pravi androidi nemaju dušu...«

  »Ja imam. To su snovi i sećanja nezabeleženi u mojoj memoriji, noćne more zbog

  kojih sam i dobio na raspolaganje san o zalazećem Suncu...«

  »Slažem se. Zato ti san i nije pomogao. Uostalom, ti i nisi android...«

  »Šta... ?« Ra‐utu poče da se vrti u glavi. Čovek Foruma sa druge strane zida očito ne želi da mu omogući obnavljanje. Neka, bilo kakav kraj će biti dobar. Kao Men‐utov... Ali, šta je hteo, zapravo, da kaže... ?

  52

  »Znaš, mi baš i ne pravimo previše dobre androide. Sugove, da. Ali, jedan Uto, sposoban da reši sve dileme koje postavlja složen zadatak, to je već druga priča. Za takve kao što si ti koristimo dečake. Napuštene dečake koji pokazuju zadovoljavajuću obdarenost. Čvaknemo vam memoriju, tu i tamo, tek toliko da u vama razvijemo androidsku poslušnost i bezobzirnost...«

  »Laž... ! To je... laž... !« urliknu Ra‐utu pokušavajući da dohvati neki od zvučnika, visoko iznad svoje glave.

  »Dobro znaš da nije laž.« Glas je odjednom postao ozbiljan. »Inače se ne bi toliko

  drao. Uspomene iz detinjstva su samo tvoje, a druga sećanja, eh, zar nikada nisi čuo za druga sećanja'?«

  Ra‐uto se umiri sa dlanovima na zidu.

  »Eto, vidiš da se sećaš... ?

  »I... ?« začu se potmuli glas udvojen blizinom zida. »... šta sada?«

  »Slobodan si. Nekoristan. Možeš da ideš.«