by MoZarD
»Kuda? Kako? Šta da radi čovek sa onim što ni kao android nije mogao da podnese?«
»Značeš ti već. Čovek se seti šta treba da učini...«
Zvučnik neprijatno kliknu i Ra‐uto shvati da je odsečen. Amputiran. Čovek sa druge
strane možda bi još razgovarao sa androidom, ali sa čovekom njegove prošlosti ne.
*
Ra‐uto napušta grad i pita se može li se još zvati Ra‐utom. Android koji je postao
čovek čak nije saznao ni svoje ime. Od njega se očekivalo da sam donese odluku o svojoj sudbini, Androidsku ili ljudsku? Šta bi učinio jedan, a šta drugi? Možda 'druga sećanja’ sadrže sve odgovore. Ponire u njih i traga, sistematično androidski, ne zaboravlja nijedan memorijski blok. Mnogo toga je nataloženo i zapreteno, najčešće je najbolje skriveno ono što najdublje povređuje, dovodi u sumnju ispravnost rase.
Bilo je sličnih ljudi. Ljudi ili androida? Androidima se ne sudi, ali su se ovi ponašali kao Sugovi. Pokrivali se bespogovornom poslušnošću, obavezom izvršavanja tuđih naređenja. Tako bi učinio svaki android, ali, zar su se isto ponašali i ljudi? Ne, ljudi znaju da donesu presudu i sami sebi. I izvrše je. No, ko je on: čovek ili android, Ra‐uto ili...?
Šta bi učinio kada bi imao ime?
Kola tandrču negde iza njega. Sve bliže.
»Hej, čoveče« glas je starački i on se okreće, »je li teško pešice? Želiš li da te povezem?«
Pristaje i penje se na kola, kraj starca. Uzde se opuštaju i omaleni konj nastavlja prašnjavom stazom. Nepokriveni arnjevi ostavljaju senke na njihovim licima.
»Kako se zoveš?« pita starac posle nekog vremena.
»Oros«, eto sad ima i ime. »Sa Parapotamosa.«
»Lepo ime, znači — Planina u Međurečju«, starac zaklima glavom. »Treba dobro zapeti da bi se izraslo iz takve vode.«
Oros se osvrće unazad. Sada je siguran da se zove Oros. Daleko, na obzorju, Sunce
traži svoj smiraj, a senke, sve duže, pokušavaju da dostignu kola. Starac je rekao ono što mu je bilo potrebno: treba dobro zapeti... To ne može android, to može samo čovek.
»Hvala«, kaže i silazi sa kola. »Sad znam svoj put.«
Škripa kolskih točkova je utihnula kada se pokrenuo ka Suncu. Njegova narandžasta
boja sve brže je prelazila u crvenu, a on, Oros, mogao je da vidi kako se spaja krug, i dopuštao je da ga tamne i smeđe senke preplave i ostanu u njemu. Da ga podsećaju i
pomognu mu da počne da raste.
53
— Prekoračenje! Užas! I on je gurnut, izgubljen tamo, izbačen u nemogućnost, na-pušten na način koji nikad neće biti shvaćen, pogrešan čovek na najpogrešnijem od svih pogrešnih mesta u tom nezamislivom kolapsu mehanizma koji više nikad neće biti ponovo zamišljen — nasukan je, upropašćen, njegova životna linija je prerezana, u toj nano-sekundi on je znao da se njegova jedina veza raskida, odlazi, najduža linija koja ga spaja sa životom se povlači, nestaje kao u treptaju oka, iščezava zauvek onostran njegovog dohvata — teleskopira udalj od njega u sklapajući vrtlog onostran koga ostaju njegov dom, njegov život, njegova jedina mogućnost postojanja, on vidi kako je sve to usisano unazad, u najdublje ždrelo, kako se sve rastapa, i ostavlja njega na nekoj neistraživoj obali totalne pogrešnosti — na obali lepote onostran radosti, možda? Ili na obali užasa?
Ili ništavila? Duboke izmenjenosti, to je sigurno — gde‐god, tek, to mesto u koje je prekoračio nije moglo trpeti njegov dalji život, njegovo nasilno i razorno zastranjenje, pa je zato on, žestok, hrabar, lud — stisnut kao pesnica u totalni protest, pretvoren u telo-pesnicu totalnog odbacivanja svog daljeg prisustva tu, svoje dalje napuštenosti tu —
učinio šta? Odbačen, izgnan, gladujući za domom očajnije nego što je gladovala ijedna izgubljena zver u navaljivanju ka nedohvatnom domu, njegovom domu, njegovom DOMU — i to nemajući nikakvo sredstvo, nikakav prevoz, nikakvo vozilo, mehanizam, mašinu, ne raspolažući nikakvom silom izuzev svoje neizdržljive rešenosti ustremljene prema domu u smeru tog nestajućeg vektora, te poslednje i jedine životne linije — zato je učinio šta?
Krenuo pešice.
Kući.
Nikada nije utvrđeno šta je pošlo naopako u radu ekipe jedne velike industrijske firme koja je bila zakupila akcelerator instituta za akceleraciju čestica »Bounvil« u Ajda-hou, Zapravo, svi koji su možda mogli da utvrde izvor poremećaja unušteni su i sami, maltene istog časa, u široj katastrofi koja je usledila.
U prvi mah nije bila jasna ni priroda te druge kataklizme. Sa sigurnošću je, kasnije, utvrdeno samo to da je u 11 sati, 53 minuta i 6 sekundi, na dan 2. maja godine 2009. po starom računanju, bounvilski kompleks laboratorija preobraćen, zajedno sa celokupnim svojim personalom, u dubinski razorenu formu materije, sličnu visokoenergetskoj plaz-mi, koja se naglo raširila kroz atmosferu, što je bilo praćeno širenjem odgovarajućih seizmičkih i atmosferskih događaja.
Na nesreću, oblast tih potresa proširila se i na bazu sa interkontinentalnim balističkim projektilom sa više nezavisno naciljanih bojevih glava — Mirvom, i sa uključenim sistemom za automatsko uzvraćanje, koji je imao naziv »Pas‐čuvar«.
U konfuzijama sledećih nekoliko sati populacija Zemlje je bitno redukovana, biosfe‐
ra izmenjena, a površina planete prošarana kraterima čije je poreklo bilo nešto konven-cionalnije nego poreklo onog prvog. Tokom izvesnog broja godina posle toga, preživeli su bili egzistencijalno preokupirani pa je neobična prašna dolina na mestu Bounvila prepuštena sama sebi, da trpi smenjivanje klimatskih ciklusa.
Nije to bio neki veliki krater: jedva nešto više od kilometar u prečniku, lišen uobičajene ivice od nagomilanog izbačenog materijala. Površina mu je bila pokrivena fino izde-ljenom supstancom koja se sasušila u prašinu. Pre nego što su počele kiše, ta prašna dolina bila je skoro savršeno ravna. Samo pri izvesnom osvetljenju, i samo da je bilo ikog ko je to mogao gledati, bilo je moguće detektovati jedno malo narušavanje površine, malu ogrebotinu maltene u samom centru.
Dve decenije posle katastrofe došla je, sa juga, grupa niskih mrkih ljudi, sa stadom donekle atipičnih ovaca. Krater je u to doba imao izgled široke, plitke udoline u kojoj trava nije rasla dobro, nesumnjivo zbog skoro potpunog odsustva zemljišnih mikroorga-nizama. Nije se pokazalo da ovde od toga trpe ma kakvu štetu, baš kao ni od bujne trave oko kratera. Blizu južne ivice kratera izniče nekoliko grubih kolibica, a slabo 55
primetna staza poče da se pojavljuje, utabana preko kratera, usmerena tako da je prolazila blizu centralne ogoljene tačke.
Jednog prolećnog jutra dvoje dece koja su terala ovce preko kratera dotrča vrišteći u logor. Neko čudovište je bilo iskočio iz zemlje ispred njih, neka ogromna ravna životinja koja je užasno urlikala. Nestala je u jednom sevu, uz drhtanje tla, ostavljajući neki zli miris. Ovce su se razbežale.
Pošto je ovo poslednje bilo vidna istina, neki od starijih su ispitivali pojavu. Pošto nisu našli nikakav znak čudovišta, niti mesto gde bi se čudovište moglo sakriti, okončali su stvar tako što su istukli decu, koja su okončala stvar tako štu su ubuduće zaobilazila monster‐tačku, i onda se duže vremena ništa nije dešavalo.
Idućeg proleća ova epizoda se ponovila. Ovog puta je bila prisutna i jedna starija devojčica, ali ona je mogla dodati samo tvrdnju da se činilo da čudovište trči iz sve snage ali se ipak ne pomiče sa mesta. A na tlu se videlo zagrebano mesto. Opet nije nađeno ništa; tu je zaboden jedan štap zacepljen na vrhu, sa amajlijom protiv zla uvučenom u procep.
Kad se isto dogodilo i po treći put, godinu dana kasnije, zaobilazni deo staze je proširen, a pobodeno je i nekoliko novih štapova sa amajlijama. Ali pošto se nisu primećivale nikakve štetne posledice, i pošto su ti mrki ljudi viđali, ranije, daleko gore stvari, čuvanje ovaca se nastavilo kao i ranije. Zapaženo je još nekoliko trenutnih pojava prividnog čudovišta, svaki put u proleće.
Krajem treće decenije nove ere, jedan visoki starac je dohramao sa južnih bregova,
gurajući ispred sebe svoj ranac postavljen na toč
ak od bicikla. Ulogorio se na suprotnoj strani kratera, i ubrzo pronašao monster — tačku. Pokušao je da se raspituje o njoj kod ljudi, ali ga niko nije razumeo, tako da je na kraju trampio jedan nož za nešto mesa. Iako je bio očevidno slab, imao je u sebi nešto što ih je navelo da ga ne ubiju; pokazalo se da im je to bilo mudro, jer on je kasnije pomogao ženama u lečenju nekolicine bolesne dece.
Mnogo vremena je provodio oko mesta priviđenja, i bio je u blizini kad se priviđe‐
nje sledeći put pojavilo. Uzbudilo ga je mnogo, pa je uradio nekoliko neobjašnjivih ali, koliko se moglo videti, bezazlenih stvari, uključujući i to da je premestio svoj logor u sredinu kratera, pokraj staze. Ostao je još godinu dana motreći na to mesto, i bio je u neposrednoj blizini tokom sledeće manifestacije. Posle ovoga proveo je nekoliko dana praveći kamen — amajliju za tu tačku, a onda je otišao na sever, hramljući kao i kada je dolazio.
Prošlo je još decenija. Erozija je načela krater, i jedna vododerina nastala pri velikim kišama pretvorila se u potočić koji se povremeno pojavljivao i tekao duž jedne ivice doline. Banda nekih osedelih ljudi napala je mrke ljude i njihove ovce. Posle tog napada preživeli su otišli na istok. Zime su na toj teritoriji, koja se nekada zvala Ajdaho, bile sada bez mraza; jasike i eukaliptusi isklijaše na vlažnoj ravnici. Ali krater je ostao bez ijednog drveta, vidljiv kao zaravnjena udubina pokrivena travom; mesto u centru ostalo je golo. Nebo se do neke mere raščistilo.
Posle još tri decenije, pojavila se veća banda nekih crnaca, sa volovskim kolima, zadržala se neko vreme, ali je otišla kad su i ti doseljenici videli gromovitog monstruma.
Posle se tuda vukla još po koja skitnica.
Pet decenija kasnije, malena permanentna naseobina izrasla je na najbližem lancu
bregova, naseobina iz koje su ljudi dolazili na malenim ponijima sa tamnim prugama duž kičme i čuvali grbavu stoku blizu kratera. Pokraj potočića je jedan stočar načinio sebi kolibu, koja je, vremenom, postala stanište jedne crvenokose porodice maslinaste boje kože. Kad je došlo pravo vreme, neko od njih je primetio sevanje čudovišta, ali nisu otišli. Kamen kojeg je visoki čovek bio ostavio primećen je i ostavljen neuznemiren.
Novi dom na ivici kratera prerastao je u grupu od tri kolibe, iznikle su zatim i druge, a stazica preko kratera postala je kolski put, sa mostom od balvana postavljenim preko 56
potočića. U samoj sredini kratera, sad jedva primetnog, put je pravio zaobilaznu krivinu, ostavljajući travnato mesto u čijem centru je ostao približno jedan kvadratni metar čudnovato utabane gole zemlje i jedan komad kamena peščara sa dubokim urezima.
Sada se znalo da se monstrum pojavljuje regularno, svakog proleća, određenog jutra, a deca iz naselja čikala su se uzajamno da vide ko sme da priđe tom mestu. O
pojavi se govorilo jednim opisnim izrazom koji bi se mogao prevesti kao »Stari zmaj«.
Pojava Starog zmaja bila je uvek ista: kratka, žestoka grmljavina koja je počinjala i prestajala naglo, praćena pojavom zmajolikog stvora za koga se pričinjavalo da silovito juri po tlu iako se nikad nije stvarno pomakao. Posle je ostajao gadan miris, a tlo se pušilo. Ljudi koji su pojavu gledali izbliza govorili su i o osećaju drhtanja.
Početkom drugog veka dvojica mladih ljudi dojahaše sa severa u taj grad. Njihovi poniji bili su čupaviji nego ovi lokalni, a oprema koju su imali uključivala je dva sandu‐
časta predmeta koja oni ostaviše na monster — tački. Boravili su u tom kraju celu jednu godinu, posmatrali su dve materijalizacije Starog zmaja, a narodu doneli mnogo vesti i mape puteva i trgovačkih naselja u hladnijim, severnijim regionima. Napravili su vetrenjaču, koju je zajednica prihvatila, i ponudii da naprave mašinu za osvetljavanje, što je odbijeno. Onda su otputovali sa svojim kutijama, pokušavši pre toga, neuspešno, da ubede jednog mladog meštanina da nauči da rukuje jednom.
Tokom sledećih decenija nailazili su i drugi putnici, i divili se čudovištu, a u pla-ninama na jugu vođene su sporadične borbe. Jedna od oružanih bandi izvela je napad
na kratersko naselje, sa ciljem da otme stoku. Napad je odbijen ali su banditi ostavili neku pegavu bolest koja je ubila mnoge naseljenike. Tokom čitavog tog perioda, mesto u centru kratera ostalo je golo, a čudovište se redovno pojavljivalo, bez obzira da li ga je neko posmatrao ili ne.
U brdima izniče grad, a kratersko seoce preraste, takođe, u grad. Putevi su se proširili i povezali u mrežu puteva. U brdima su sad rasli sivozeleni četinari u čijem granju su živeli i cvrkutali gušteri.
Krajem tog stoleća jedna dronjava rulja naseljenika obučenih u kože, rulja koja je sa sobom vodila neke zakržljale zveri koje su davale mleko, nahrupi sa zapada, ali ne uspe da se održi; domaće stanovništvo uspelo je, na kraju, da poubija ili rastera te pridošlice, ali ne pre nego što je stoka u ovom kraju zaražena jednim opakim parazitom. Dovedeni su veterinari iz pijačnog gradića na severu, ali nije se moglo mnogo učiniti. Porodice koje su živele blizu kratera odselile su se, i tokom nekoliko decenija ta zona bila je prazna. Najzad se na ravnici ponovo pojavila stoka, ali nove sorte, a u selo pored kratera došli su opet stanovnici. Još uvek se na goloj tački u centru manifestovao, svake godine, monstrum, koji je postao prihvaćeni fenomen ovoga kraja. Nekoliko puta su dolazili izaslanici daleke Severozapadne uprave, da posmatraju čudovište.
Kratersko naselje je cvetalo i širilo se u polja gde je dotad pasla stoka, a deo starog kratera petvoren je u gradski park. Razvila se malena sezonska turistička industrija bazirana na pojavljivanju čudovišta. Varošani su iznajmljivali sobe gledaocima pojave, a u lokalnim tavernama bile su izložene mnogobrojne manje — više autentične relikvije vezane za pojavljivanje čudovišta.
Sad je oko ovog monstruma izniklo nekoliko kultova. Prema jednom upornom vero‐
vanju, čudovište je bilo ili đavo, ili neka ukleta duša, u oba slučaja prinuđeno da se u mukama pojavljuje na Zemlji da bi na taj način ispaštalo za katastrofu od pre tri stotine godina. Drugi su verovali da je to, ili on, neka vrsta glasnika čiji urlik nagoveštava ili propast ili nadu, s tim što su se razni vernici različito opredeljivali izmedu te dve mo-gućnosti. Jedna vrlo glasna sekta je učila ljude da priviđenje registruje moralno ponašanje građana tokom protekle godine, te je svake godine osmatrala monstruma da
bi uočila promene o kojima bi se moglo kazati da znače dobro ili zlo. Neki su smatrali da donosi sreću, a drugi da donosi nesreću, ako prašina koju čudovište uzvitla padne na tebe. U svakoj generaciji bar po jedan dečak je pokušao da lupi monstruma štapom, 57
najčešće stičući polomljenu ruku i doživotnu kafansku priču. Zasipanje čudovišta kame-njem i drugim predmetima bilo je popularan sport, a bilo je i godina kad su ljudi siste-matski bacali na njega napisane molitve i cveće. Jednom je jedna grupa pokušala da ga uhvati mrežom, ali ostadoše im samo končići isparenja. A samo to mesto već odavno je bilo zaštićeno ogradom, i činilo je centar parka.
Kroz sve to, monstrum je nastavljao svoja silovito enigmatična godišnja pojavljivanja, razmahan u besomučnoj nepokretnosti, nedohvatljivo urlajući.
Tek sa proticanjem četvrtog veka nove ere postade jasno da se monstrum malčice
menja. Više nije bio na tlu, nego je jednu ruku i jednu nogu podigao uvis kao da šutira i istovremeno izmahuje. Prolaženjem godina počeo je da se menja brže, tako da se krajem veka digao u zgrčenu čučeću pozu, ruku raširenih kao da se zaledio usred okretaja. Činilo se da je i njegov urlik nešto drugačiji po visini tona, a tlo se za njim pušilo sve više.
Tada je bilo veoma rašireno osećanje da se ovaj čovek — monstrum sprema da učini nešto, da se pojavi na neki definitivan način, a serija prirodnih katastrofa i čuda podržala je energično kultovsko širenje ove doktrine. Nekoliko religijskih lidera puto-valo je do grada da posmatra pojavljivanja.
Medutim, decenije su prošle, a čovek — čudovište se samo okretao polako na istom mestu, tako da se sad činilo da se kliza ili tetura i istovremeno odguruje unazad kao stvorenje potiskivano olujom. Ništa drugo nije učinio. Nikakav se vetar, naravno, nije mogao osetiti, pa se uskor
o opšte stanje duhova smirilo, i nikakvih rezultata ni posledica nije bilo.
Rano u petom veku po novom kalendaru, tri istraživačke ekipe dođoše u ovu oblast, poslate od strane Centralne uprave severa, i ostadoše da posmatraju monstruma.
U parku su postavili jednu permanentnu mašinu za beleženje, a pre toga su meštanima dali uveravanja da nikakva tvrda nauka nije umešana. Osposobili su jednog dečaka iz naselja da rukuje tom mašinom; on je dao ostavku kad ga je napustila devojka, ali javio se, dobrovoljno, drugi. U ovoj epohi skoro svi su za tu prikazu verovali da je ili čovek, ili duh čoveka. Mladi rukovalac beležeće mašine, i nastavnik mehanike u ovdašnjoj školi, opisivali su čudovište i izrazom »Čovek Džon«. Tokom sledećih decenija drumovi su bitno poboljšani; pojačan je saobraćaj svih vrsta, a počelo se govoriti i o izgradnji kanala do reke koja se nekada zvala Snejk River.
Jednog majskog jutra krajem petog veka jedan mladi par u elegantnim zelenim čezama koje je vukla mazga dovezao se, kasom, duž puta koji je vodio od planinskog lanca kod raseline Sandreas prema jugozapadu. Devojka je imala zlatnu kožu, a sa svojim mladim mužem je ćaskala na jeziku koji nimalo nije ličio na išta što je Čovek Džon čuo bilo na kraju, bilo na početku svog života. Sadržina njenih reči bila je, medutim, dobro znana na svim jezicima svih vremena.
»O, Serli, tako mi je drago što putujemo sada! Idućeg leta biću toliko zauzeta oko
bebe!«
Na to je Serli odgovorio onako kako su mladi muževi često odgovarali, i tako oni sti-goše, vozeći i dalje kasom, do gradskog svratišta. Tu su ostavili čeze i prtljag, i krenuli da traže njenog ujaka koji ih je očekivao. Sutra je bio dan godišnje pojave Čoveka Džona, a njen ujak Laban je došao iz istorijskog muzeja Makenzi da posmatra pojavu i načini izvesne aranžmane.
Našli su ga u društvu sa profesorom mehanike u gradskoj školi, koji je sad bio i sni-matelj na monster‐tački. Uskoro ih je ujak Laban sve poveo u kancelariju gradona‐