by MoZarD
»Danas taverna, juče kompjuterica. Ništa ne razumem.«
»Ni ja«, odgovorio je.
»A ako sada počnem da maštam o nečem drugom?«
»Već je kasno. Ništa se neće promeniti. Vaša mašta više nikada neće aktivirati Loelove aparate.«
»Kakvi su to aparati?«
»Oni samo dopunjavaju neverovatna svojstva planete Libertas. Planete na kojoj se
odgovara na sva pitanja.«
»Šta tu ima da se razmišlja«, rekao sam. »Pa, moj postupak nije bio dostojan čoveka.«
»Konačno ste to sami sebi priznali. A sada vam predlažem odmor.«
»Priznao sam sebi?« pitao sam zato što mi ništa nije bilo jasno.
»Sam sebi. Vi ste u celom kosmosu jedini gospodar svoje svesti. I sada, konačno, polažete samom sebi račune.«
»U pravu ste«, procedio sam i obrisao maramicom oznojeno čelo. »Trebalo bi da se
odmorim.
»Popnite se gore. Prva soba na drugom spratu je uvek slobodna«
»Ipak, kakva su to svojstva?« upitah.
»To niko živi ne zna. Ni sam Loel nije uspeo da ih do kraja odgonetne. Ali, zar je to važno, ići u svemu do kraja?«
»Laku noć«, rekoh.
»Dobro sanjajte«, odgovorio mi je.
I ponovo su, na sav glas, zaškripale stare stepenice. Sa visine drugog sprata, još jednom sam razgledao salu. Svi su, i dalje, pili svoje pivo, a domaćin je, stojeći za šankom, zažmurivši pušio lulu.
Ubrzo sam ležao u mekoj postelji, slušajući bubnjanje vetra i razmišljajući o tome kako je Loel bio u pravu što je uložio toliko napora u svoju tavernu. Iako je zasigurno znao da astronauti koji su boravili na ovim mestima nikada neće ispričati detalje svog boravka ovde.
I ako me pitaju kako sam proveo vreme u ovoj taverni, teško da ću se odlučiti da
kažem istinu, da sam, eto, konačno, pronašao način da svojoj savesti položim račune.
Ali, nije u tome stvar. Stvar je u tome da ću se potruditi da objasnim ljudima da nikada nisam imao nameru da odem na planetu Danaj i da je njihovo mišljenje o meni pogrešno, jer ja sam hteo da se očešem o slavu zbog podviga u kome nisam ni učestvovao.
70
To je bila kuća sreće sve dok se nije pojavilo nešto fantasično
Bili smo u braku oko godinu dana kada me je Žak odveo da posetimo kuću koju je na-sledio. Nije bilo daleko od Pariza, ali kada napustite auto‐put, nađete se u kraju gde postajete stranci. Žak se loše osećao za vreme vožnje. Dolazio je samo jedanput vozom, a sada smo prolazili kroz sela čiji su stanovnici čudno odgovarali na naša pitanja.
Bila je gotovo noć. Pošli smo na put pošto se Žak sastao sa svojim poslednjim, važnim klijentom. Zaključen je krupan posao koji će doneti mnogo novca. U tom času
imali smo ga manje nego kasnije, kada će se izmeniti moj život, a želeli smo novac jer je omogućavao putovanja, uzajamne poklone, dodatni komfor.
Ušli smo u kafanu čiji je šank bio pokriven cinkom. Na prozorima je nedostajalo ne‐
koliko okana i ona su zamenjena plakatima iz 1900: Ivet Gilber, sa dugim crnim rukavicama, zakićena ešarpom kao ptica.
Žak i ja smo se oslonili na laktove, zadivljeni. U to vreme, sve nam je izgledalo udešeno za naše zadovoljstvo, pa i to što smo se našli u čudnoj staroj kafani gde je život zaustavljen pre nekih pedeset godina. Nijedan od muškaraca naslonjenih na šank nije nam pokazao svoje lice. Njihovi potiljci pod kapama zarasli su u kosu. Čekali su berbe-rina koji je dolazio ovde jednom nedeljno.
Čim je stigao, na sto kraj našeg poređao je sve svoje stvari: zdelu, četku, češalj s po-lomljenim zupcima, dugačke makaze, mašinicu za šišanje i povrh svega jednu bočicu
»mirisa«, napunjenu mrkom tečnošću koju je široko rasipao pa glavama svojih mušte‐
rija. Ljudi su se divili, u zamućenom ogledalu, svojoj kosi, dobro namazanoj i pravilno razdeljenoj po lobanji, koju je brica oblikovao prstima. Iza ušiju koža je ostajala gola i crvena. Berberin je u svoj rad unosio malo više žara nego obično. Ne pogledavši nas nijednom znao je da ga posmatramo.
Večerali smo punjeni kupus koji je bio vrlo dobar. Ludo smo se voleli. Mada je vlasnik kafane video naša kola, nije povisio račun ni za cent i mi smo platili koliko i drugi. Ali svi prisutni čekali su naš odlazak, s nestrpljenjem koje je raslo, kako bi mogli da govore o nama, da pitaju gazdu ko smo i šta tražimo kod njih. Pošto smo se raspitivali za put, gazda je već znao da je Žak naslednik gospođe Baron, a gospođa Baron je dugo živela u ovom kraju, pre no što je kuću zaveštala unuku. Bila je poštovana i bez sumnje cenjena.
Imali smo, znači, dobru preporuku.
Kada sam izašla iz kola, na početku velike aleje mirisi šume preplaviše me kao mu‐
zika. Bože moj! Kakve divne uspomene! Orlovi nokti svirali su violinu solo, a ostalo drve‐
će ih je pratilo svojim glasovima. U kući je bilo slično. Generacije naslednika neumorno su glačale voskom nameštaj i pločice. Miris meda, pomešan sa mirisom tavana iz mog
detinjstva, konačno me je zarobio.
Spavali smo u postelji s baldahinom, gde su nam zavese sa mirisom trave još govo‐
rile o vrtu, i vodili smo ljubav više puta u toku noći. Kako je to daleko.
Sutradan je bila nedelja, prava majska nedelja. Žena koja se brinula o kući od smrti gospođe Baron pekla je u kuhinji veliki hleb. Mleko je bilo gusto kao pavlaka. U kafu je stavljala cikoriju.
— Gospođo, to je dobro za varenje.
Videla sam pred sobom uzbudenu, drhtavu staru damu, ali šta je ona videla u me‐
ni? Mi smo predstavljali događaj. Verujem da sam je tog dana rasplakala, najpre zato što sam bila vrlo mlada, pomalo bezobrazna, i što je shvatila moju želju da joj ugodim.
Ona je ostala sa nama. Stanovala je u selu, ali je živela sama bez dece, bez životinja, i, čim je saznala da očekujem bebu, prodala je svoju kućicu kako bi se smestila u čuvarevoj kući.
Žak i ja nismo više oklevali da prodamo naš stan u Parizu kako bismo se potpuno
nastanili u selu. Trbuh mi se zaokruglio, ali nisam osećala umor. Stara Moriseta je za-72
poslila Polinu, seosku devojku, mrku i suvu, iako je imala samo osamnaest godina. Bio je to odličan potez. Digavši se u šest sati, Polina je radila čitav dan, s poletom i energijom, što je za nas bila prijatna promena u poređenju sa našom pariskom uslugom, jednim parom lenjih Portugalaca.
Ja sam jurila po radnjama u okolini, kupujući nameštaj koji se nikad nije sviđao Moriseti. Malo‐pomalo, prebacivali smo na tavan stvari koje nismo voleli. Moriseta je uzdisala, ali nije pokušavala da me uzme pod svoje kako sam se u početku plašila. Na kraju, to je normalno, ona je ovde živela pored gospođe Baron, održavala je kuću sa potpunom odanošću pokojnici. Bila je tamo malo vezana za sopstvene stvari u čuvarevoj kućici, ali srce joj se cepalo dok je gledala kako na tavan odlazi stočić koji je gospođa mnogo volela, ogledalo pretrpano pozlaćenim gipsom, koje je oduvek ukrašavalo zid u trpezariji ili možda u salonu? Zar je noguće da se toga ne sećam tačno? Kuća je već bila lepa. Postala je još lepša. Za vikend, sobe su se punile prijateljima. Ja sam volela goste, Žak takođe. Bili su ushićeni mojim izgledom a posle očarani Katarinom. Sin kojeg smo očekivali bio je u stvari devojčica, smeđa kao Žak, sa zlatnim očima kao ja. A dečak kog sam donela na svet posle dve godine imao je plave Žakove oči i moju riđu kosu.
— Tvoje oči male divlje zveri — govorio je Žak.
Takođe je rekao:
— Kosa ti liči na krzno mlade zveri, ali ne znam koje.
Kakvu sam divnu decu imala! Pjer, moj sin, bio je srdačniji, ali je Katarina bila tako zabavna. Imala je maštu koja je preobražavala sve što vidi.
Od jutra do večeri trčali su po parku oko kuće. Njihove male noge bile su pokrivene ogrebotinama. Često sam pincetom morala da vadim trnje zaostalo od njihovih nestašluka po drveću.
Od proleća smo doručkovali napolju. Ptice su pevale. Senice su pravile gnezda svuda oko kuće: Kreje su se potpuno navik
le na nas. Zimi su gacale po travnjacima pokrivenim snegom, povlačeći komade slanine koje sam pričvrstila za grane.
— Prava menažerija, — govorila je Moriseta.
Osim senica i kreja dolazili su detlići sa crvenim tačkama po trbuhu i vratu, šumske kavgadžije, pa prugasti pupavac s narandžastom ćubom i priličan broj oblapornih veverica. Proždirale su sve što im se da i jednog dana nije ih prepao ni ostatak velikog kolača s rumom. U vreme kestena odvlačile su prema svojim dupljama grane natovarene teškim čaurama.
Žak je uživao da ih gleda, pokušavajući da nađe među njima one čije je krzno naj‐
više ličilo na moju kosu. Nijedna od svih tih žutih i riđih nije ga zadovoljavala, sve dok jednog dana nije prepoznao nijansu koju je tražio. Zima se završavala, mrtvo lišće mešalo se sa prvim poljupcima. Ručali smo u trpezariji čije smo prozore proširili da budemo što bliže drveću i životinjama.
Nasuprot nama jedna veverica je krckala koricu hleba. Sedeći udobno, pokazivala je
svoj beli trbuh. Da bi se bolje zaštitila od vetra, spustila je na glavu rep koji je podrhtavao kao laka perjanica. Bila je puna poverenja, sva obuzeta proždrljivošću, i smrt je došla bešumno, odpozadi. Njena brzina sprečila nas je da reagujemo. Veverica je pustila koricu da padne, ispustila oštar i drhtav krik, dok je crvena traka odjednom presekla snežnobeli trbuh. Bila je zaklana na mestu, tu pred nama i Žak je rekao odmerenim glasom:
— Ima tačno boju tvoje kose.
Bila je to lasica i tog dana videli smo je prvi put.
Posle smo se, naravno, okrenuli. Žak je otrčao da nađe svoj karabin. Vratio se. Nije bilo suviše kasno. Lasica je još bila tu. Veverica je nepokretno ležala na tlu. Lasica se uspravila na zadnje noge, njena crvena njuška se cerila. Ipak je bila lepa i, kad je Žak 73
polako otvorio prozorsko krilo, nije se pomerila. Mogao je da puca, ali je rekao:
— Ima i tvoje oči.
Zatvorio je prozor. Hladnoća je ušla i ja sam drhtala. Bila sam sleđena, ali začudo zadovoljna što Žak nije ubio životinju koja je ličila na mene. Međutim, imala sam u ustima gorak ukus i nisam mogla da završim ručak.
Lasica je najzad otišla. Žak je ostavio karabin i sa preteranom veselošću rekao da će je ubiti sledeći put:
— Jesi li primetila — upita me, — da ima okruglo lice kao devojčica?
Bez odgovora dodirnula sam svoje okrugle obraze. Bila sam istovremeno potištena i
srećna. Bila sam tako naviknuta na sreću. Trebalo mi je mnogo više da je izgubim, mnogo više.
Te noći usnila sam san. Ležala sam, ali sam videla svoje telo koje još uvek počivalo kraj Žaka. Disanje mi je lako podizalo grudi. Moja riđa kosa bila je rasuta po uzglavlju.
Posmatrala sam sebe bez zadovoljstva sa nekom vrstom antipatije. Zatim sam gledala
Žaka i zaključila da je lep, iskusivši prema njemu isti osećaj podrugljive antipatije.
Dvojnica iz mog sna sišla je zatim stepenicama i skliznula napolje tako tiho i brzo, da nijedna vrata nisu zaškripala.
Napolju se nalazila lasica i moja joj se dvojnica približi. U tom snu, bila sam ludački zadovoljna što ponovo vidim lasicu, i zamolila sam je:
— Pusti me da živim malo na tvome mestu.
— Pristajem — reče lasica, — ali potrebno je da spavam kraj tvoga muža. Ako se
probudi, osetiće da nisi tu.
I lasica mi podari jedan trenutak svog noćnog života. U istom trenu ja sam bila lasica u zasedi. Osećala sam glad i mada nisam tražila, brzo nađoh plen: Uhvatila sam poljskog miša koji se branio i pritom me ugrizao. Pila sam njegovu krv, ali nije mi se dopala. Sećala sam se ukusa veveričije krvi.
Vratih se u svoju sobu, lasica koja je spavala na mom mestu vrati mi moje telo i uze opet svoje, ali mi reče:
— Probudio se dok nisi bila tu i vodili smo ljubav.
Plakala sam kad sam se probudila. Žak je ljubio moje suze:
— Imala si moru. Svršeno je.
Nisam mu ništa ispričala jer je dodao:
— Ugrizla si usnu u snu. Imaš malo krvi u uglu usana.
I on uze maramicu da bi nežno obrisao tu malu ranu.
*
To je mogao biti samo san, jednu noć za drugom sanjala sam ga potpuno slično.
Razlikovali su se jedino razgovori sa lasicom. Ona je htela da naša razmena života traje duže, a ja nisam želela.
Svakog jutra budila sam se slomljena. Žaka je uznemiravalo moje bledilo i nedosta‐
tak apetita. Došlo je dotle da me pita da li ga još volim. Toliko sam želela da mu ispričam svoje snove, ali nisam bila sigurna da je to zaista košmar. Bilo je neobičnih trenutaka kada sam lovila kao lasica, kada sam pila krv svojih žrtava i ja ne bih mogla da mu sakrijem zadovoljstvo koje sam pritom osećala. Moja deca su se žalila da se manje igram sa njima. Popodne, sve češće, mučno bih zaspala, budeći se tek uveče, sva teška i zlovoljna.
Ne tražeći moju dozvolu, Žak je doveo doktora koji je ustanovio malokrvnost. Iste
noći sanjala sam da gotovo odmah izlazim i vraćam se u zoru, zamenivši lasicu baš u času kada se Žak budio. Sledeće noći prihvatila sam da lasica zauzme moje mesto u to-ku tri dana.
Kada sam otvorila oči ležala sam na goloj zemiji, u nekoj vrsti tunela, lasićinoj jazbini. Lizala sam ranu koju sam zadobila na nozi, nisam više znala kako. Bilo je stvarno jutro, ali ja sam imala riđe krzrto, zlatne oči, a veverica koju sam zaklala u toku noći 74
ležala je na ulazu u moju jazbinu.
Oprezno sam se uputila prema kući. Moj muž je u sobnom ogrtaču sedeo u trpe‐
zariji. Preko puta njega, lasica obučena u moj ružičasti penjoar. Bez oduševljenja je pila belu kafu iz plave šolje, one koja je bila rezervisana za mene. Ta scena je izazvala u meni želju da se nasmejem ali je Žak podigao oči i njegov pogled se susreo s mojim. Učinilo mi se da je malo prebledeo. A lasica me je takođe pogledala i rekla nešto što nisam čula. Žak se podiže, kada se vratio imao je u rukama karabin. Držao ga je mlitavo, ali sam presudila da je bolje da pobegnem. Pre no što sam utekla, videla sam da se lasica jako nasmejala. Žak ju je pogledao iznenađeno.
Za vreme tri dana i tri noći, vodila sam život lasice koji mi se toliko sviđao. Na tre-nutke, čak i deca su mi nedostajala pa sam se približavala kući da ih vidim. Nisam bila stvarno ljubomorna na lasicu nego nejasno razdražena na pomisao da je Žak uzimao u
zagrljaj verujući da grli mene. U noći trećeg dana došla sam na ulazna vrata. Lasica me je obavestila da će ih ostaviti otvorena. Trebalo je da joj vratim obličje koje mi je podarila i da ponovo uzmem svoj život žene i majke. Dogovorile smo se da se ona zatim udalji zauvek. Nisam više želela da sanjam. *
Vrata su bila zatvorena. Napravila sam krug oko kuće, ne našavši ni najmanji otvor.
Izludela sam. Plakala sam, ispuštajući male krike i tako privukla pažnju jedne ptice koju je noć izbacila preda me. Ubila sam je, ali ona me je ranila svojim oštrim kljunom i noć sam provela ližući ranu.
Rano izjutra bila sam pred trpezarijom, nasuprot samom prozoru. Udaljila sam se samo dok je Polina otvarala kapke.
Najazd se pojavio Žak, zatim lasica. Videla me je, ali ništa nije rekla i otvoreno je gledala u drugom pravcu. Žak nije zapazio moje prisustvo. Jednim nerazumnim skokom
bacila sam se na okno. Oni se oboje okrenuše prema meni. Oči lasice svetlucale su od veselja. Prilepila sam njušku za staklo i čula sam šta su govorili:
— Postaje agresivna — rekli su.
Glas moga muža me je obeshrabrio. Bio je miran, gotovo ravnodušan. Lasičin je zvučao odlučno:
— Najbolje će biti da je ubiješ.
— Izgleda kao da pati — reče zamišljeno moj muž.
— Gladna je — odgovori lasica. — Treba da se odlučiš i smestiš joj nekoliko me‐
taka u glavu. Moriseta mi je rekla da su te životinje opasnije nego što se misli.
Odjurila sam u svoju jazbinu. Tu sam provela dan jecajući, potpuno satrvena. Znala
sam da mi lasica nikada više neće otvorit
i vrata. Ona je odlučila da umrem. U toku sedmice, baštovan je tražio moj trag. Nisam više spavala na istom mestu. Lasica je ubila psa, pacolovca, kome sam samo čudom izmakla.
Ona je primala naše prijatelje koji su joj davali komplimente — za kuhinju, za moju kuću, za moju decu.
Moja deca! Kada bi mogla da me uzmu u zaštitu, kad bi verovala da me mogu krišom pripitomiti, pružiti mi malo nežnosti s vremena na vreme.
Ali jednog dana lasica me pokaza njima. Jazavičar je spavao i ja sam se približila najviše što sam smela.
— Gledajte dobro ovu malu zver — reče ona pokazujući mene — dobro pazite, ona je vrlo zla. Ubija slatke male veverice i napada čak i decu.
Nisam pobegla kad je moj sin podigao kamenicu da je baci na mene. Na žalost, nije
me dostigla. Više bih volela da sam umrla, nego što sam nastavila da živim kako bih videla ono što će se uskoro dogoditi.
Pronašla sam način da se popnem duž jedne puzavice, do sobe mojih mališana. Pre
no što će navući zavese videla sam ih kako spavaju. Osmelila sam se da se krijem do časa kada se izjutra otvara njihov prozor i tako sam ih gledala kako se oblače i brbljaju.
75
Izgledali su zdravi i veseli. Bili su tako lepa deca. Moja deca!
I došlo je strašno jutro. Oni su ležali nepomično. Žaka nikada pre nisam videla da
plače. Lasica je takođe plakala. Plakala je mojim očima. Moriseta se onesvestila. Zatim je stigao doktor, onaj koji je mene ispitivao i on je ponavljao:
— Ništa ne razumem. Nikada nisam video ovako nešto. Kažete da je to lasica. Ja nisam video nikada da lasica nekog napada. Prozor je bio otvoren, ali to ne može biti lasica.
Zatim je došlo do istrage. Moju decu su sahranili. Svi su grlili zločinku. Mrmljali su joj reči utehe.
Imala sam samo jedan cilj: da se osvetim. Tražila sam plan bez greške. Nisam ga našla. Htela sam da ubijem lasicu pre nego što učini još neko zlo, ali ona je bila oprezna kao sve lasice. Neprestano je vrebala. Uprkos vrelom letu, svi prozori ostajali su zatvoreni.