by MoZarD
Povukao sam blokirajuću kočnicu i izašao. Počeo sam da hodam.
Hladno, postajalo je tako hladno. Ovde gore. Noću? Zašto? Zašto je to učinila?
23
Zašto bežati od logorske vatre, kada dolazi noć!
Išao sam gore, dole, okolo, kroz svaki ponor, klisuru i prolaz, svojim dugim koracima i lakoćom pokreta, koju nikada na Zemlji nisam spoznao.
Jedva dva dana su preostala, ljubavi moja, a ti si me se odrekla. Zašto?
Puzao sam ispod nadvijenih stena. Kliznuo sam preko grebena. Ogrebao sam
koleno, lakat. Čuo sam kako mi se jakna čepa.
Nema odgovora, Malane? Da li zaista toliko mrziš svoj narod? Onda ću pokušati nešto drugo. Višnu, ti si čuvar. Sačuvaj je, molim te!
Jehova?
Adonise? Ozirise? Tamuze? Manitu? Legba? Gde je ona?
Krstario sam daleko, visoko i okliznuo se.
Stena se otkotrljala ispod stopala i poleteo sam preko ivice. Prsti su mi bili tako hladni. Tako je teško uhvatiti se za stenu.
Pogledao sam dole.
Otprilike, tri metra.
Pustio sam se i pao, kotrljajući se pri padu.
Tada sam čuo njen vrisak.
Ležao sam bez pokreta, gledajući gore. Gore, spram neba, ona je pozvala.
Galingere!
Mirno sam ležao.
— Galingere!
Onda je nestala sa vidika.
Čuo sam kotrljanje kamenja i znao sam da dolazi nekim putem pravo dole, ka meni.
Skočio sam na noge i sklonio se u senku obližnje stene.
Zaokružila je i nesigurno tražila put kroz stenje.
— Galingere?
Istupio sam i obuhvatio joj ramena.
— Braksa.
Vrisnula je ponovo, a zatim počela da plače, privijajući se uz mene. To je bilo prvi put da sam je čuo da plače.
— Zašto? — upitao sam. — Zašto?
Ali ona se samo privijala uz mene i jecala.
Konačno: — Mislila sam da si se ubio.
— Možda i bih — rekao sam. — Zašto si napustila Tirelijan? I mene?
— Zar ti M'Kvaji nije ništa rekla? Zar nisi nagađao?
— Nisam nagađao, a M'Kvaji je rekla da ne zna.
— Onda je lagala. Ona zna.
— Šta? Šta to ona zna?
Tresla se celim telom, a zatim je dugo ćutala. Iznenada sam shvatio da na sebi ima
samo prozračni plesni kostim. Odgurnuo sam je od sebe, skinuo svoju jaknu i obavio je oko njenih ramena.
— Veliki Malane! — viknuo sam — smrznućeš se nasmrt!
— Ne, — rekla je. — Neću.
Nameštao sam ružu u svom džepu.
— Šta je to? — upitala je.
— Ruža, — odgovorio sam. — Ne možeš mnogo videti u mraku. Ne tako davno,
uporedio sam te sa jednom. Sećaš se?
24
— D‐da. Mogu li je poneti?
— Naravno. — Gurnuo sam je u džep jakne.
— Pa? Ja još uvek čekam objašnjenje.
— Zaista ne znaš?
— Ne!
— Kada je Kiša došla — rekla je, — samo naši muškarci su bili napadnuti, što je bilo dovoljno... Jer ja nisam... zaražena...
— Oh — rekao sam, — oh.
Stajali smo tamo i ja sam razmišljao.
— Pa dobro, zašto si bežala? Šta je na Marsu loše u tome što si trudna. Tamur je
grešio. Tvoj narod može ponovo živeti.
Nasmejala se. Ponovo ta violina koju svira poludeli Paganini. Zaustavio sam je pre
nego što ode predaleko.
— Kako? — upitala je, hvatajući se za obraz.
— Tvoj narod živi duže od nas. Ako je naše dete normalno, to znači da se naše rase mogu međusobno mešati. Mora da ima još plodnih žena u tvojoj rasi. Zašto da ne?
— Čitao si Knjigu Lokara — rekla je, — pa ipak me to pitaš? Smrt je odlučena, izglasana, kratko nakon što se pojavila u toj svojoj formi. Ali mnogo ranije, sledbenici Lokara su znali. Oni su to odlučili pre mnogo vremena. »Uradili smo sve stvari«, rekli su,
»videli smo sve, osetili sve. Ples je bio dobar. Sada neka se okonča«.
— Nemoguće da ti veruješ u to.
— Ono u šta ja verujem nije važno — uzvratila je. — M'Kvaji i Majke su odlučile da moramo umreti. Njihove titule sada su bespredmetne i smešne, ali njihove odluke će biti izvršene. Ostalo je samo jedno proročanstvo i ono se nije ispunilo. Moramo umreti.
— Ne — rekao sam.
— Šta, onda?
— Pođi sa mnom na Zemlju.
— Ne.
— U redu. Pođi sada sa mnom.
— Kuda?
— Nazad, u Tirilijan. Razgovaraću sa Majkama.
— Ne možeš. Večeras je tamo Svečanost!
Nasmejao sam se.
— Svečanost za boga koji vas je oborio, a zatim šutnuo u zube?
— On je još uvek Malan — odgovorila je. — Mi smo još uvek njegov narod.
— Ti i moj otac biste se vrlo lepo slagali — frknuo sam. — Ali ja idem, a ti ideš sa mnom, čak i ako te budem morao nositi, a ja sam veći od tebe.
— Ali nisi veći od Ontra.
— Ko je, do đavola, Ontro?
— On će te zaustaviti, Galingere. On je Pesnica Malana.
IV
Dojurio sam džipsterom i otišao do ulaza koji sam znao, M'Kvajinog. Braksa, koja je videla ružu pri svetlosti lampe, sada ju je ljuljala u naručju, kao naše dete i nije govorila ništa. Na njenom licu bio je strastven, ljubak izraz.
— Jesu li sada u Hramu? — želeo sam da znam.
Izraz Bogorodice je i dalje bio na njenom licu. Ponovio sam pitanje. Trgla se.
25
— Da — rekla je odsutno, — ali ti ne možeš unutra.
— Videćemo.
Obišao sam i pomogao joj da side.
Vodio sam je za ruku i ona je išla, kao u transu. Na svetlu novoizašlog meseca oči su joj izgledale kao onog dana našeg prvog susreta; kada je igrala. Pucnuo sam prstima.
Nije reagovala.
Otvorio sam vrata i uveo je unutra. Prostorija je bila osvetljena prigušenim svetlom.
I vrisnula je po treći put te večeri:
— Nemoj ga povrediti, Ontro! To je Galinger!
Nikada ranije nisam video marsovskog muškarca, samo žene. Tako nisam ni mogao
znati da li je čudovište, mada sam jako sumnjao. Podigao sam oči ka njemu.
Njegovo polunago telo bilo je prekriveno mladežima i otocima. Nevolje sa
žlezdama, pretpostavljao sam.
Mislio sam da sam najviši čovek na planeti, ali on je imao oko dva metra i petnaest centimetara i viška kilograma. Sada sam znao odakle potiče moj džinovski krevet!
— Nazad! — rekao je. — Ona sme da uđe. Ti ne smeš.
— Moram uzeti svoje knjige i stvari.
Podigao je ogromnu levu ruku. Pratio sam pravac.
Sve moje stvari su ležale u uglu, uredno spakovane.
— Moram da uđem unutra. Moram da razgovaram sa M'Kvaji i Majkama.
— Ne smeš.
— Život tvog naroda zavisi od toga.
— Nazad — grmeo je. — Idi kući svom narodu. Ostavi nas, Galingere!
Moje ime je zvučalo tako drugačije na njegovim usnama, kao nečije tude. Koliko je
star, pitao sam se. Tri stotine? Četiri? Da li je čuvar Hrama ceo svoj život? Zašto? Od koga je trebalo da ga čuva? Nisu mi se sviđali njegovi pokreti. Viđao sam i ranije ljude koji se kreću na takav način.
— Nazad — ponovio je.
Ako su razvili svoju marsovsku umetnost kao što su razvili umetnost plesa, ili još gore, ako su borilačke veštine deo njihove umetnosti plesa, bio sam u gadnoj nevolji.
— Idi unutra, — rekao sam Braksi. — Daj ružu M'Kvaji. Reci joj da sam je ja poslao. Reci joj da ću ubrzo doći.
— Učiniću kao što tražiš. Seti me se na Zemlji, Galingere. Zbogom.
Nisam joj odgovorio i ona je prošla kraj Ontra u sledeću prostoriju, noseći svoju ružu.
— A sada, hoćeš li otići? — upitao me je. — Ako želiš, reći ću joj da smo se borili i da si me gotovo pobedio, ali da sam te ja onesvestio i odneo do broda.
— Ne, — rekao sam. — Ili ću te obići ili ću preći preko tebe, ali proći ću.
Spustio sam se u čučanj, ispruživši ruke.
— Greh je dići ruku na svetog čoveka, ali ja ću te ipak zaustaviti, Galingere —
zabrundao je.
Moje sećanje je bilo zamagljeni prizor iznenada izložen svežem vazduhu. Stvari su
postajale bistrije. Pogledao sam šest godina unazad.
Bio sam student orijentalnih jezika na univerzitetu Tokija. Jedna od mojih dvaput‐
nedeljnih večeri rekreacije. Stajao sam u desetometarskom krugu u Kodokanu, džudogi mi je bio vezan visoko oko struka braon pojasem. To je bio ik‐kju, jedan stepen ispod najvišeg stepena majstora. Braon dijamant iznad desne strane mojih grudi govorio je džiu‐džicu na japanskom, što je značilo atemivaza, zbog tehnike jednog udarca, koji sam 26
naučio i našao da je iznenađujuće pogodan za mene, s obzirom na moju visinu, i njime sam dobijao mečeve.
Ali nikada je nisam primenio na čoveku, a prošlo je pet godina otkako sam vežbao.
Znao sam da sam van forme, ali sam se prisilio da mislim cuki no kokoro, kao mesec, reflektujući celog Ontra.
Negde, iz prošlosti, glas je rekao, hidžime, neka počne.
Skočio sam u moj neko‐aši deči, mačiji stav i njegove oči su čudno blesnule. Požurio je da ispravi sopstveni stav, a ja sam skočio.
Moj jedini trik!
Moja dugačka leva noga je sunula kroz vazduh kao odapeta opruga. Dva metra i petnaest centimetra od tla, moja noga se spojila sa njegovom bradom, kada je pokušao da uzmakne.
Glava mu je odskočila nazad i on je pao. Jedva čujan jauk oteo mu se sa usana. To je bilo to, pomislio sam. Žao mi je, staro momče.
I kada sam ga prekoračio, nekako grogi, on me je zgrabio i pao sam preko njega.
Nisam mogao da poverujem da mu je nakon udarca još ostalo snage i svesti da se pokrene. Mrzeo sam da ga još kažnjavam.
Ali on je pronašao moje grlo i kliznuo podlakticom preko njega, pre nego što sam
shvatio svrhu njegove akcije.
Ne, ne dozvoli da se ovako završi!
Bila je to čelična greda preko mog dušnika, karotida. Tada sam shvatio da je još uvek u nesvesti i da je ovo refleks, usađen u njega nebrojenim godinama treninga.
Video sam da se to jednom dogodilo u šaiu. Čovek je pao, jer je bio onesvešćen jednim udarcem, i nastavio je da se bori, a njegov protivnik je mislio da ga nije dobro pogodio, pa je pokušao još jače.
Ali to se retko događalo, tako retko!
Zario sam mu laktove u rebra i udario ga glavom u lice. Stisak je popustio, ali ne dovoljno. Mrzeo sam to što radim, ali posegnuo sam i slomio mu rukom mali prst.
Ruka se opustila i ja sam se iskobeljao.
Ležao je tako, dahćući, izobličenog lica. Srce mi je plakalo za ovim palim divom, koji je branio svoj narod i religiju, prateći svoja naređenja. Prisilio sam se, kako se nikada do tada nisam prisiljavao, da pređem preko njega, umesto da ga obiđem.
Oteturao sam preko sobe do male gomile mojih stvari u uglu. Seo sam na kovčeg
projektora i pripalio cigaretu.
Nisam mogao da uđem u Hram dok ne povratim dah, dok ne smislim šta ću reći unutra?
Kako govoriti rasi koja želi da se ubije?
Iznenada...
...Da li bi moglo tako? Da li bi vredelo? Ako im pročitam Prorokovu knjigu, ako im
pročitam bolji komad literature nego što je Lokar ikada napisao, isto tako tmuran, pesimističan, i ako im pokažem da je naša rasa nastavila uprkos osuđivanju svega što znači život od strane jednog čoveka i to u najvišem obliku poezije, ako im pokažem da nas je zaludnost, koju je on ismejao uzdigla do Nebesa, da li će verovati, da li će se predomisliti?
Bacio sam cigaretu na predivni pod i pronašao svoju beležnicu. Čudan bes je rastao
u meni dok sam ustajao.
I ušetao sam u Hram da govorim Crnu propoved, prema Galingeru, iz Knjige života.
27
Tišina je bila svud oko mene.
M'Kvaji je čitala Lokar, ruža u njenoj ruci bila je meta svih očiju.
Dok ja nisam ušao.
Stotine bosonogih ljudi sedelo je na podu. Nekoliko muškaraca bili su mali, kao i žene, primetio sam.
Ja sam na nogama imao svoje čizme.
Moraš napred, shvatio sam . Ili ćeš izgubiti ili dobiti — sve.
Tuce smežuranih baba sedelo je u polukrugu iza M'Kvaji. Majke.
Gola zemlja, suva materica, dodirnuti vatrom.
Krenuo sam ka stolu.
— Ubijajući sebe, osuđujete svoj narod — obratio sam im se. — Oni neće moći da
osete život koji ste vi živeli, užitke, tugovanja, punoću života. Ali nije istina da svi vi morate da umrete. — Sada sam se obraćao svima. — Oni koji to tvrde, lažu. Braksa zna, jer ona nosi dete...
Sedeli su tako, kao gomila budista. M'Kvaji se povukla nazad, u polukrug.
— ...moje dete! — nastavio sam, pitajući se šta bi moj otac mislio o ovoj propovedi.
— ...I sve žene koje su dovoljno mlade, mogu nositi decu. Samo su vaši muškarci
sterilni. A ako dozvolite našim doktorima da vas ispitaju, možda će i vama moći da pomognu. Ali i ako ne mogu, još uvek se možete ukrštati sa muškarcima naše vrste.
A Zemlja nije beznačajno mesto, niti su Zemljani beznačajni ljudi, — nastavio sam.
— Pre hiljade godina, Lokar našeg sveta je pisao knjigu. Govorio je kao i Lokar, ali mi nismo podlegli lažima, kugi, ratovima i drugim nevoljama. Mi nismo umrli. Jednu po jednu, pobedili smo bolesti, nahranili gladne i već dosta dugo smo bez ratova. Možda smo ih se najzad i oslobodili. Ne znam.
Prešli smo milione kilometara ništavila. Posetili smo jedan drugi svet. I naš Lokar je rekao »Zašto braćo? Kakva korist od toga? Ionako je sve uzalud«.
A tajna je u tome, — snizio sam glas, kao u čitanju poezije, — da je on u pravu! To jeste uzalud; to jeste ponos! U suštini racionalizma je da uvek napada proroke, mistike, bogove. Naše bogohuljenje nas je učinilo velikim, održaće nas i zbog toga nam se bogovi potajno dive. A zaista izgovarati sveta imena Boga su bogohulne stvari.
Sav sam se kupao u znoju. Zastao sam.
— Ovo je Propovednikova knjiga, — objavio sam i počeo:
— »Zaludnost uzaludnosti, kazaše Molilac, uzaludnost zaludnosti; sve je uzalud.
Kakve koristi ima čovek...«
Ugledao sam Braksu u pozadini, nemu, ushićenu.
Pitao sam se o čemu razmišlja.
I motao sam noćne sate oko sebe, kao crni konac oko kalema.
Oh, bilo je kasno! Govorio sam dok nije došao dan i još uvek sam govorio. Završio sa Propovednikom i nastavio Galingera.
A kada sam završio, bila je samo tišina.
Bude, svi na gomili, nisu se makli celu noć. Nakon čitave večnosti, M'Kvaji je podigla desnu ruku. Jedna po jedna, Majke su učinile isto.
I ja sam znao šta to znači.
To znači ne, nemoj, prekini i stani.
To je značilo da nisam uspeo.
Lagano sam izašao iz prostorije i sručio se kraj svog prtljaga.
28
Ontro je bio otišao. Dobro je da ga nisam ubio...
Nakon hiljadu godina, ušla je M'Kvaji.
— Tvoj posao je završen — rekla je.
Nisam se pomerio.
— Proročanstvo je ispunjeno, — rekla je. — Moj narod se raduje. Pobedio si, sveti
čoveče. Sada nas brzo napusti.
Moja svest je bila izduvani balon. Napumpao sam malo vazduha, nazad u njega.
— Ja nisam sveti čovek, samo drugorazredni pesnik.
Pripalio sam svoju poslednju cigaretu.
Konačno: — U redu, kakvo pr
oročanstvo?
— Obećanje Lokara — uzvratila je, kao da je objašnjenje nepotrebno, — da će sveti čovek doći iz Nebesa da nas spase u našim poslednjim časovima, ako svi plesovi Lokara budu završeni. On će potući Pesnicu Malana i doneti nam život.
— Kako?
— Sa Braksom i primerom u Hramu.
— Primerom?
— Čitao si nam njegove reči, velike koliko i Lokarove. Čitao si nam kako »nema ništa novo pod suncem«. A onda si ismejao njegove reči dok si ih čitao, pokazujući nam novu stvar. Nikada nije bilo cveća na Marsu — rekla je, — ali mi ćemo naučiti da ga uzgajamo.
— Ti si sveta Rugalica — završila je. — Onaj — Koji — Mora — Ismevati u Hramu.
Ušao si obuven na sveto tle.
— Ali glasali ste »ne«. — Rekao sam.
— Glasali smo »ne« za naš prvobitni plan. Umesto njega, Braksino dete će živeti.
— Oh — kako sam bio blizu. Kako sam malo znao!
— A Braksa?
— Ona je bila izabrana pre pola Procesa da nauči sve plesove i da čeka tebe.
— Ali ona mi je rekla da će me Ontro sprečiti.
M'Kvaji je stajala tamo jedan dugi trenutak.
— Ona sama nikada nije verovala u proročanstvo. Sada joj nije baš najbolje.
Pobegla je jer se bojala da je to istina. Kada si završio i kada smo glasali, ona je znala.
— To znači da me ona ne voli? Niti je ikada?
— Žao mi je, Galingere. To je bio deo njene dužnosti koji nije uspela da izvrši.
— Dužnosti, — rekao sam napuklim glasom... — Dužnost dužnost dužnost! Tra‐la
la.
— Rekla ti je zbogom. Ne želi više da te vidi.
... i...
—... I mi nikada nećemo zaboraviti tvoje učenje, — dodala je.
— Nemojte — rekao sam automatski, iznenada spoznavši veliki paradoks, koji leži
u srcu svakog čuda. Ja nisam verovao ni u slovce svoje propovedi, nikada.
Ustao sam kao pijan čovek i promrmljao »M'nara«.
Izišao sam napolje, u moj poslednji dan na Marsu.
Pobedio sam te, Malane, a pobeda je tvoja! Odmaraj se mirno u svojoj zvezdanoj postelji. Bože prokleti!
Ostavio sam džipster tamo i odšetao nazad do Aspika, ostavljajući teret života mnogo koraka iza sebe.