by MoZarD
koještarija takođe. Koliki deo njihovog
Megan Lindholm, Čarobnjak golubova
stvaralaštva je brilijantan? A koliko su
(The Wizard of the Pigeons)
stvarno odličnih romana (ne samo
Tim Pauers (Powers), Anubisova kapija
»interesantnih« ili »obećavajućih«) oni
(The Anubis Gate) i Večera u Devija‐
proizveli? Oprobajmo ovu listu, za koju
ntovoj palati (Dinner at Deviant's Palace).
verujem da je kompletna:
Svaka od ovih knjiga je bar jednaka
većini onih koje sam pomenuo na
Odlični romani novih lifijevaca:
lifijevskoj listi — jednaka po originalnosti,
svežini i, iznad svega, zanatskom
Vilijem Gibson, Neuromanser (Neuro‐
majstorstvu. Knjige na ovoj drugoj listi
mancer)
imaju, većinom, izraženije one atribute
Ruddi Ruker, Tajna života (The Secret of
koje najviše cenim: prodornu jasnoću,
Life)
odgovornu moralnu viziju, uverljiva
Hauard Voldrop, Te kosti (Them Bones)
društva, a i neprekidnu, neodoljivu
Kim Stenll Robinson, Ajshendž (Ice‐
napetost koja ih čini ne samo dostojnim
henge] i Divlja obala (The Wild Shore)
divljenja, nego i postojano zabavnim.
Džejms Patrik Keli i Džon Kesel, Plaža
Sa izuzetkom romana Pauersa i Lind‐
slobode (Freedom Beach).
holmove, ove knjige su, usuđujem se reći,
Možete se ne slagati sa mojim izborom,
nepoznate većini pripadnika lifi grupe.
možete tu nešto dodati ili oduzeti, ali ako
Svonvik samo kratko pominje Pauersa i
znate te knjige, biće vam jasno na
klima glavom u pravcu »značajnih pisaca
84
koje sam morao izostaviti« — ali možete
sagledava naše polje danas, i pritom
biti sigurni da je one, koje je smatrao
beznadežno greši.
stvarno značajnim, bez greške uključio; u
Svonvikovom članku nikakvog drugog
Ko je stvarno nov?
nagoveštaja nema da uopšte zna za ove
pisce, niti da čak i pomišlja da je
»Humanisti« su nesumnjivo u literarnoj
potrebno da ih potraži da bi mogao
tradiciji Novog talasa Legvinove, Najta i
opisati
probojnu
oštricu
naučne
Dilejnija. Kiberpankerska frakcija lifijeva‐
fantastike! Drugim rečima, ni nagoveštaja
ca pretenduje na to da bude podjednako
nema da bi ne‐lifijevci ikako mogli biti
inovativna i buntovna (a svakako jeste
podjednako značajni, podjednako vitalni
podjednako bučna) kao što su bili Harlan
za shvatanje te najnovije generacije SF
Elison i Norman Spinrad, ali činjenica
pisaca, kao oni koje Svonvik pominje.
ostaje da se kiberpankerska pobuna
Verujem da ta dva spiska, zajedno, daju
sastoji isključivo od dogmi iz šezdesetih
neku predstavu o onome što se dešava
godina. Kiberpankeri nisu ništa više
među najboljim SF i F piscima koji su se
revolucionarni nego sovjetska nomenkla‐
pojavili u osamdesetim.
tura. Uzalud tragam za ma kakvom ki‐
berpankerskom filozofijom koja bi bila
Kratkovidost
iole novija od tih umornih starih tehno‐
fobičnih cičanja i od opšteg raspoloženja
Zašto Svonvik nije pomenuo te ne‐
dosade, cinizma i omfaloskeptičnog
lifijevce? Očigledno, zato što ne spadaju u
angsta. Kad bi kiberpankeri bili stvarno
grupu o kojoj je govorio. Kao i naš
razbešnjujući, onda bi stari novotalasovci
pretpostavljeni venecijanski istoričar,
poput Spinrada već jurišali na njihove
Svonvik je nesvestan njihovog postojanja.
zidine. Umesto toga, Spinrad predvodi
Bilo je to izostavljanje bez zlobe. Ali,
kliku hvalitelja kiberpanka. To bi, svakako,
izostavljanje ipak obezvređuje njegov
moralo značiti poljubac smrti za ma kakve
izveštaj. Da je Svonvik zaista dao prikaz
tvrdnje
kiberpankera
da
poseduju
najboljih novih pisaca osamdesetih
zastavu revolucije.
godina, ti pisci ne bi mogli biti izo‐
Lifijevci su staromodni i zastareli isto
stavljeni. Činjenica da jesu izostavljeni
koliko i »populisti«; i jedni i drugi drže se
dokazuje uskoću njegovog gledanja.
SF tradicija koje su decenijama stare.
Ne govorim samo o gledanju Svonvika
Nema u tome ničeg lošeg — izmišljanje
lično. Skoro cela lifijevska zajednica
nečeg novog ne mora biti vrlina. Još se
ignoriše većinu tih knjiga. Kad pomišljaju
mnogo finih priča može ispričati u
na »drugo« pisanje, na ono o kome se ne
okvirima tih dvaju starih tradicija.
trude da razgovaraju, oni uglavnom to
Problem se sastoji u tome što Svonvik i
nazivaju »popularnom naučnom fantasti‐
još neki lifijevci tvrde da, kao grupa, čine
kom«. Imena koja oni sa prezirom
nešto novo — a to nije istina.
odbacuju glase Brin, Niven, Can (Zahn),
Hoćete li da vidite prave inovacije? Eno
Hogan; Palmerov Izlazak (Emergence) za
romana Uvek se vraćajući kući (Always
njih je oličenje propelerkapastog pisanja.
Coming Home) Ursule Legvin — to je bio
Oni najčešće podrazumevaju da je svako
projekat istinski smeo i nov i po formi i po
pisanje koje nije vidno lifijevština
upotrebljenom medijumu. (Knjiga plus
automatski »novo kako Niven piše« i da
audio kaseta, prim. prev.) Ili čitajte Novi
prema tome nije vredno čitanja.
svet Frederika Tarnera (Frederick Turner,
Dodao bih da su ti pisci »popularne SF«
The New World) — koji se lifijevac ikad
često bolji nego što to lifijevci misle —
usudio da pokuša pisanje istinske, duge
lifijevci uglavnom i ne razumeju šta to i
epske SF poeme? Što se toga tiče, koji je
pisci i publika toliko cene u »popularnoj
to lifijevac ikad skupio dovoljno hrabrosti
SF«. Što je baš fino — jer i pisci
da posegne ka stvarnoj veličanstvenosti,
»populisti« podjednako preziru lifijevce.
kao Brajan Oldis Helikonijom (Brian
To je stara rasprava, datira iz šezdesetih.
Aldiss, Helliconia) ili Džin Vulf Knjigom
Da, tačno tako, iz šezdesetih godina.
novog sunca (Book of the New Sun)? U
Tad se poslednji put moglo kazati, sa
poređenju sa tim inovacijama i postig‐
nekom merom istinitosti, da je sva
nućima (sve iz osamdesetih, imajte to u
naučna fantastika bila podeljena na pisce
vidu) — lifijevci se bliže beznačajnosti.
Novog i pisce Starog talasa — a to su
Kako, zaboga, iko može smatrati da oni
ekvivalenti današnje pod
ele na populiste i
iscrtavaju »pravce i ciljeve« naučne
lifijevce. Ipak većina lifijevaca tako
fantastike? Ovom zonom stupaju i giganti
85
i proroci u odnosu na koje smo svi mi,
tih romana, a ne baš za taj koji je na kraju
ostali, kao deca koja još ne znaju koliko
pobedio. Nemam razloga da verujem da
će visoko porasti i koliko će duboko
je u tome godina 1984. bila neki izuzetak,
snevati.
a nema ni Svonvik.
Čak i ako zapnete da izbacite svakog ko
Sem toga, ko god misli da su Nebule
se pojavio pre 1982. godine, teritorija ne
bitke dvaju tabora pisaca, živi u svetu
ostaje u vlasti lifijevaca. Ne‐lifijevci čije
snova; većina glasača za Nebulu nije
sam odlične knjige nabrojao (i to samo
imala ni pojma da postoje neki tamo
romane — a bilo je i mnogih koji su
kiberpankeri ili »humanisti«, a oni koji su
objavljivali samo kraća dela) ne pripadaju
to znali, u najvećem broju nisu marili. Oni
ni Novom talasu ni »populističkom«
su jednostavno glasali za knjige koje su im
taboru. Neki, na primer Tim Pauers,
se dopadale. To i jeste smisao te nagrade.
svesno pokušavaju da kreiraju literaturu
Nebula je priznanje za vrednost, a ne
sa elementima »literarne« tehnike, ali
ratni plen.
izbegavaju, pri tom, one elemente koji bi
štetili jasnoći, tenziji i identifikaciji; drugi
Zbog čega je to štetno?
jednostavno pišu ono što im odgovara.
Kakve god bile njihove namere, oni svi
Lifijevci imaju svoje manifeste i svoje
postižu, čini se, uspešnu sintezu tih dvaju
slavljenike, svoje časopise, parole, ikone, i
tradicija. Možda se vama neće sve
bojne krike. Oni su grupa mala, inten‐
njihove knjige svideti koliko meni — bilo
zivna, glasna, talentovana. Uz pomoć
bi i čudno da se to desi. Ali bez tih knjiga
reklamiranja kakvo su, na primer, dobili u
ne možete razumeti »novu generaciju«.
Svonvikovom članku, oni čak mogu uspeti
da postanu grupa »u modi«. Ali njihov
Rezimiranje dosadašnjih razmatranja
dnevni red nije dnevni red cele naučne
fantastike. Oni samo otkrivaju pitanja;
Ne postoji grupa »humanista« — to je
sigurno je da odgovore nemaju.
kritičarska izmišljotina.
Svonvikov članak je mogao biti odličan
Lifijevci, kao grupa, ne čine ništa
uvod za upoznavanje te svadljive familije
osobito novo.
dobrih mladih pisaca. To ne bi bilo štetno,
Neki od lifijevaca spadaju među najbo‐
jer ti pisci su maltene onoliko dobri koliko
lje nove pisce, ali ima i drugih novih
to Svonvik tvrdi, a neki su i bolji. Svonviku
pisaca koji su isto tako dobri, a neki su i
skromnost nije dopustila da samome sebi
bolji. Većina lifijevaca spada medu onu
iskaže zasluženo priznanje, ali činjenica je
većinu koja je talentovana ali još nije
da je on jedan od najboljih medu njima.
ostvarila prava dostignuća.
Njihovi radovi su često uzbudljivi; čak i
A što se tiče Nebula za 1984, od kojih
kad su neuspešni, to su skoro uvek dela
Svonvik pravi veliku temu, i što se tiče
vredna da se pročitaju.
stava većine drugih pisaca, može se reći:
A ipak, ako biste pročitali svaku reč koju
većina članova SFWA (The Science Fiction
je napisao svaki pojedini od njih, pročitali
Writers of America — privatno udruženje
biste, time, ne samo neke od najboljih SF
SF pisaca objavljivanih u SAD, koje
tekstova koji se danas štampaju, nego i
dodeljuje Nebulu, prim. prev.) bila je
neke od najgorih.
nesumnjivo iznenađena koliko i ja kad je
A ako biste čitali samo njihova dela i
pročitala, u Svonvikovom članku, da je
ništa drugo, svakako biste propustili
dodeljivanje Nebule 1984. bilo bitka
glavninu najbolje i najvažnije naučne
između samo dva rivala, Neuromansera i
fantastike osamdesetih.
Divlje obale.
Tvrdeći da je dao celovit prikaz naj‐
Pošto je moj favorit među flnalistima te
boljeg »novog« stvaralaštva osamdesetih,
godine bio roman Te kosti, utoliko sam
Svonvik je svoj članak pretvorio u
skloniji da se prisetim da je na listi za
reklamerstvo. Iako njegove namere,
glasanje bilo šest romana, a ne dva.
svakako, nisu bile takve, završilo se time
Takođe je dobro prisetiti se da
da Svonvik hvali svoje prijatelje na uštrb
Neuromanser nije pobedio sa »postiđu‐
drugih novih pisaca čija dela zaslužuju
jućom lakoćom«. To je uvreda, ničim
podjednaku pažnju. Neke od tih sam već
opravdana, svim ostalim finalistima u tom
pomenuo. Postoje i mnogi drugi — Karen
glasanju. Koliko je meni poznato, nikad
Džoj Fauler (Karen Joy Fowler), Lilian
nijedan roman nije dobio Nebulu kao prvi
Stjuart Karl (Lillian Stewart Carl), Rebeka
izbor većine članova SFWA. Uvek je bilo
Braun (Rebecca Brown), M. Koulman
više onih koji su glasali za neki drugi od
Iston (M. Coleman Easton), Edvard A.
86
Bajers (Edward A. Byers), Endru Vajner
Šepardov rad je odličan i važan; čak je,
(Andrew Weiner), Vejn Vajtman (Wayne
usuđujem se reći, bolji i važniji nego
Waghtman), Bob Bakli (Buckley), Dejvid
Gibsonov, pri čemu ne želim ni u koliko
Cindel (David Zindell), Dejv Smeds (Dave
da umanjujem Gibsonove nesumnjive
Smeds), Džim Ejkin (Jim Aikin), Bred
uspehe. Pa ipak, ni jedan ni drugi od te
Striklend (Brad Strickland), Hari Tartldouv
dvojice nisu književne revolucije, sem u
(Harry Turtledove); kad bih pisao takav
onoj meri u kojoj svaki pisac sa jasnom i
pregled, umesto što ga pobijam, svakako
potpuno razvijenom vizijom predstavlja
bih ta imena uključio u spisak najboljih
revoluciju.
novih pisaca.
Brzo će, na žalost, doći doba kad će
Svonvikov članak svakako neće smetati
imitatori Gibsona potopiti naučnu fan‐
karijerama onih pisaca koje on jeste
tastiku tolikom količinom kvazigibso‐
pomenuo, ali bi se lako moglo desiti da
novskih priča da će se dobiti utisak da su
ipak nanese štetu ličnosti, jer bi neki od
priče Gibsona samog klišetirane i
pisaca koje on pominje mogli poverovati
epigonske. Ako se Gibson ne prebaci, i to
da su stvarno toliko važni u naučnoj
uskoro, na nešto što ne zvuči kao nova
fantastici koliko Svonvik to tvrdi. Što dalje
količina istog, otkriće da je sva ta
zabrazde u tom prav
cu, to će teže biti
pričancija o »pokretu« bila barski gas.
pogođeni kad im, jednog dana, bude
Publika će tražiti neku drugu inovaciju.
nametnuta realnija perspektiva.
Blazirani od silnog kiberpankerstva, ljudi
će okrenuti leđa prvom i najboljem
Uzleti i padovi
kiberpankeru.
Zapravo, ako će nam nedavna literarna
Postoji samo jedan jedini pravi kiber‐
istorija biti učiteljica, uvidećemo da će se
panker, a to je Vilijem Gibson. On je
to dogoditi bez obzira da li će Gibson
napisao seriju energičnih, zasenjujućih
preći na nešto novo ili ne.
priča smeštenih u visokotehnološku
Čini se da se karijere mnogih »vrućih
budućnost gde su kompjuteri direktno
novih pisaca« kreću sličnom trajekto‐
uključeni u ljudski mozak. To je
rijom. Dok su novi, njihovo pisanje je
plauzibilna, ubedljiva vizija, moćan milje.
takvo iznenađenje da privuku mnogo
Ali to nije literarni pokret.
pažnje. Ljudi rado pričaju svojim
Ima mnogo pisaca koji se dive Gibso‐
prijateljima o njima (»Jesi li video šta ovaj
novom stvaralaštvu. Jedna manja grupa
novi radi?«), a moć, vizija i glas novog
prihvatila je i njegove vrednosti. Jedna još
pisca su oštri kao munja, silni kao grom.
manja grupa ponekad imitira njegov stil ili
Ali posle nekog vremena inovacija
postavlja priče u njegov milje.
izbledi. Dok su bili novi, bilo je lako
Ali Gibsonova kiberbudućnost nije
prevideti mane u njihovim delima. A sad,
ubedljivija, a nešto je manje verovatna,
međutim,
pukotine
izgledaju
kao
nego, na primer, milje centralno‐
provalije; ono što je solidno, mi jedva i
američkih priča Lucijusa Šeparda. I
primećujemo; imamo oči samo za mesta
Šepard je izazvao divljenje, čak i izazvao
koja se mrve i otpadaju.
pojavu nekolicine imitatora — koji su dali
Da promenimo metafore; umesto da
priče takođe o ratovima u džunglama
uskaču na tvoja paradna kola ili se
dvaju Amerika, sa visoko‐tehnološkim
pridružuju tvojoj paradi, ljudi počinju da
naoružanjem, bespomoćnim građanima i
ti dobacuju pogrde.