Alef Science Fiction Magazine 005

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 005 > Page 17
Alef Science Fiction Magazine 005 Page 17

by MoZarD


  koještarija takođe. Koliki deo njihovog

  Megan Lindholm, Čarobnjak golubova

  stvaralaštva je brilijantan? A koliko su

  (The Wizard of the Pigeons)

  stvarno odličnih romana (ne samo

  Tim Pauers (Powers), Anubisova kapija

  »interesantnih« ili »obećavajućih«) oni

  (The Anubis Gate) i Večera u Devija‐

  proizveli? Oprobajmo ovu listu, za koju

  ntovoj palati (Dinner at Deviant's Palace).

  verujem da je kompletna:

  Svaka od ovih knjiga je bar jednaka

  većini onih koje sam pomenuo na

  Odlični romani novih lifijevaca:

  lifijevskoj listi — jednaka po originalnosti,

  svežini i, iznad svega, zanatskom

  Vilijem Gibson, Neuromanser (Neuro‐

  majstorstvu. Knjige na ovoj drugoj listi

  mancer)

  imaju, većinom, izraženije one atribute

  Ruddi Ruker, Tajna života (The Secret of

  koje najviše cenim: prodornu jasnoću,

  Life)

  odgovornu moralnu viziju, uverljiva

  Hauard Voldrop, Te kosti (Them Bones)

  društva, a i neprekidnu, neodoljivu

  Kim Stenll Robinson, Ajshendž (Ice‐

  napetost koja ih čini ne samo dostojnim

  henge] i Divlja obala (The Wild Shore)

  divljenja, nego i postojano zabavnim.

  Džejms Patrik Keli i Džon Kesel, Plaža

  Sa izuzetkom romana Pauersa i Lind‐

  slobode (Freedom Beach).

  holmove, ove knjige su, usuđujem se reći,

  Možete se ne slagati sa mojim izborom,

  nepoznate većini pripadnika lifi grupe.

  možete tu nešto dodati ili oduzeti, ali ako

  Svonvik samo kratko pominje Pauersa i

  znate te knjige, biće vam jasno na

  klima glavom u pravcu »značajnih pisaca

  84

  koje sam morao izostaviti« — ali možete

  sagledava naše polje danas, i pritom

  biti sigurni da je one, koje je smatrao

  beznadežno greši.

  stvarno značajnim, bez greške uključio; u

  Svonvikovom članku nikakvog drugog

  Ko je stvarno nov?

  nagoveštaja nema da uopšte zna za ove

  pisce, niti da čak i pomišlja da je

  »Humanisti« su nesumnjivo u literarnoj

  potrebno da ih potraži da bi mogao

  tradiciji Novog talasa Legvinove, Najta i

  opisati

  probojnu

  oštricu

  naučne

  Dilejnija. Kiberpankerska frakcija lifijeva‐

  fantastike! Drugim rečima, ni nagoveštaja

  ca pretenduje na to da bude podjednako

  nema da bi ne‐lifijevci ikako mogli biti

  inovativna i buntovna (a svakako jeste

  podjednako značajni, podjednako vitalni

  podjednako bučna) kao što su bili Harlan

  za shvatanje te najnovije generacije SF

  Elison i Norman Spinrad, ali činjenica

  pisaca, kao oni koje Svonvik pominje.

  ostaje da se kiberpankerska pobuna

  Verujem da ta dva spiska, zajedno, daju

  sastoji isključivo od dogmi iz šezdesetih

  neku predstavu o onome što se dešava

  godina. Kiberpankeri nisu ništa više

  među najboljim SF i F piscima koji su se

  revolucionarni nego sovjetska nomenkla‐

  pojavili u osamdesetim.

  tura. Uzalud tragam za ma kakvom ki‐

  berpankerskom filozofijom koja bi bila

  Kratkovidost

  iole novija od tih umornih starih tehno‐

  fobičnih cičanja i od opšteg raspoloženja

  Zašto Svonvik nije pomenuo te ne‐

  dosade, cinizma i omfaloskeptičnog

  lifijevce? Očigledno, zato što ne spadaju u

  angsta. Kad bi kiberpankeri bili stvarno

  grupu o kojoj je govorio. Kao i naš

  razbešnjujući, onda bi stari novotalasovci

  pretpostavljeni venecijanski istoričar,

  poput Spinrada već jurišali na njihove

  Svonvik je nesvestan njihovog postojanja.

  zidine. Umesto toga, Spinrad predvodi

  Bilo je to izostavljanje bez zlobe. Ali,

  kliku hvalitelja kiberpanka. To bi, svakako,

  izostavljanje ipak obezvređuje njegov

  moralo značiti poljubac smrti za ma kakve

  izveštaj. Da je Svonvik zaista dao prikaz

  tvrdnje

  kiberpankera

  da

  poseduju

  najboljih novih pisaca osamdesetih

  zastavu revolucije.

  godina, ti pisci ne bi mogli biti izo‐

  Lifijevci su staromodni i zastareli isto

  stavljeni. Činjenica da jesu izostavljeni

  koliko i »populisti«; i jedni i drugi drže se

  dokazuje uskoću njegovog gledanja.

  SF tradicija koje su decenijama stare.

  Ne govorim samo o gledanju Svonvika

  Nema u tome ničeg lošeg — izmišljanje

  lično. Skoro cela lifijevska zajednica

  nečeg novog ne mora biti vrlina. Još se

  ignoriše većinu tih knjiga. Kad pomišljaju

  mnogo finih priča može ispričati u

  na »drugo« pisanje, na ono o kome se ne

  okvirima tih dvaju starih tradicija.

  trude da razgovaraju, oni uglavnom to

  Problem se sastoji u tome što Svonvik i

  nazivaju »popularnom naučnom fantasti‐

  još neki lifijevci tvrde da, kao grupa, čine

  kom«. Imena koja oni sa prezirom

  nešto novo — a to nije istina.

  odbacuju glase Brin, Niven, Can (Zahn),

  Hoćete li da vidite prave inovacije? Eno

  Hogan; Palmerov Izlazak (Emergence) za

  romana Uvek se vraćajući kući (Always

  njih je oličenje propelerkapastog pisanja.

  Coming Home) Ursule Legvin — to je bio

  Oni najčešće podrazumevaju da je svako

  projekat istinski smeo i nov i po formi i po

  pisanje koje nije vidno lifijevština

  upotrebljenom medijumu. (Knjiga plus

  automatski »novo kako Niven piše« i da

  audio kaseta, prim. prev.) Ili čitajte Novi

  prema tome nije vredno čitanja.

  svet Frederika Tarnera (Frederick Turner,

  Dodao bih da su ti pisci »popularne SF«

  The New World) — koji se lifijevac ikad

  često bolji nego što to lifijevci misle —

  usudio da pokuša pisanje istinske, duge

  lifijevci uglavnom i ne razumeju šta to i

  epske SF poeme? Što se toga tiče, koji je

  pisci i publika toliko cene u »popularnoj

  to lifijevac ikad skupio dovoljno hrabrosti

  SF«. Što je baš fino — jer i pisci

  da posegne ka stvarnoj veličanstvenosti,

  »populisti« podjednako preziru lifijevce.

  kao Brajan Oldis Helikonijom (Brian

  To je stara rasprava, datira iz šezdesetih.

  Aldiss, Helliconia) ili Džin Vulf Knjigom

  Da, tačno tako, iz šezdesetih godina.

  novog sunca (Book of the New Sun)? U

  Tad se poslednji put moglo kazati, sa

  poređenju sa tim inovacijama i postig‐

  nekom merom istinitosti, da je sva

  nućima (sve iz osamdesetih, imajte to u

  naučna fantastika bila podeljena na pisce

  vidu) — lifijevci se bliže beznačajnosti.

  Novog i pisce Starog talasa — a to su

  Kako, zaboga, iko može smatrati da oni

  ekvivalenti današnje pod
ele na populiste i

  iscrtavaju »pravce i ciljeve« naučne

  lifijevce. Ipak većina lifijevaca tako

  fantastike? Ovom zonom stupaju i giganti

  85

  i proroci u odnosu na koje smo svi mi,

  tih romana, a ne baš za taj koji je na kraju

  ostali, kao deca koja još ne znaju koliko

  pobedio. Nemam razloga da verujem da

  će visoko porasti i koliko će duboko

  je u tome godina 1984. bila neki izuzetak,

  snevati.

  a nema ni Svonvik.

  Čak i ako zapnete da izbacite svakog ko

  Sem toga, ko god misli da su Nebule

  se pojavio pre 1982. godine, teritorija ne

  bitke dvaju tabora pisaca, živi u svetu

  ostaje u vlasti lifijevaca. Ne‐lifijevci čije

  snova; većina glasača za Nebulu nije

  sam odlične knjige nabrojao (i to samo

  imala ni pojma da postoje neki tamo

  romane — a bilo je i mnogih koji su

  kiberpankeri ili »humanisti«, a oni koji su

  objavljivali samo kraća dela) ne pripadaju

  to znali, u najvećem broju nisu marili. Oni

  ni Novom talasu ni »populističkom«

  su jednostavno glasali za knjige koje su im

  taboru. Neki, na primer Tim Pauers,

  se dopadale. To i jeste smisao te nagrade.

  svesno pokušavaju da kreiraju literaturu

  Nebula je priznanje za vrednost, a ne

  sa elementima »literarne« tehnike, ali

  ratni plen.

  izbegavaju, pri tom, one elemente koji bi

  štetili jasnoći, tenziji i identifikaciji; drugi

  Zbog čega je to štetno?

  jednostavno pišu ono što im odgovara.

  Kakve god bile njihove namere, oni svi

  Lifijevci imaju svoje manifeste i svoje

  postižu, čini se, uspešnu sintezu tih dvaju

  slavljenike, svoje časopise, parole, ikone, i

  tradicija. Možda se vama neće sve

  bojne krike. Oni su grupa mala, inten‐

  njihove knjige svideti koliko meni — bilo

  zivna, glasna, talentovana. Uz pomoć

  bi i čudno da se to desi. Ali bez tih knjiga

  reklamiranja kakvo su, na primer, dobili u

  ne možete razumeti »novu generaciju«.

  Svonvikovom članku, oni čak mogu uspeti

  da postanu grupa »u modi«. Ali njihov

  Rezimiranje dosadašnjih razmatranja

  dnevni red nije dnevni red cele naučne

  fantastike. Oni samo otkrivaju pitanja;

  Ne postoji grupa »humanista« — to je

  sigurno je da odgovore nemaju.

  kritičarska izmišljotina.

  Svonvikov članak je mogao biti odličan

  Lifijevci, kao grupa, ne čine ništa

  uvod za upoznavanje te svadljive familije

  osobito novo.

  dobrih mladih pisaca. To ne bi bilo štetno,

  Neki od lifijevaca spadaju među najbo‐

  jer ti pisci su maltene onoliko dobri koliko

  lje nove pisce, ali ima i drugih novih

  to Svonvik tvrdi, a neki su i bolji. Svonviku

  pisaca koji su isto tako dobri, a neki su i

  skromnost nije dopustila da samome sebi

  bolji. Većina lifijevaca spada medu onu

  iskaže zasluženo priznanje, ali činjenica je

  većinu koja je talentovana ali još nije

  da je on jedan od najboljih medu njima.

  ostvarila prava dostignuća.

  Njihovi radovi su često uzbudljivi; čak i

  A što se tiče Nebula za 1984, od kojih

  kad su neuspešni, to su skoro uvek dela

  Svonvik pravi veliku temu, i što se tiče

  vredna da se pročitaju.

  stava većine drugih pisaca, može se reći:

  A ipak, ako biste pročitali svaku reč koju

  većina članova SFWA (The Science Fiction

  je napisao svaki pojedini od njih, pročitali

  Writers of America — privatno udruženje

  biste, time, ne samo neke od najboljih SF

  SF pisaca objavljivanih u SAD, koje

  tekstova koji se danas štampaju, nego i

  dodeljuje Nebulu, prim. prev.) bila je

  neke od najgorih.

  nesumnjivo iznenađena koliko i ja kad je

  A ako biste čitali samo njihova dela i

  pročitala, u Svonvikovom članku, da je

  ništa drugo, svakako biste propustili

  dodeljivanje Nebule 1984. bilo bitka

  glavninu najbolje i najvažnije naučne

  između samo dva rivala, Neuromansera i

  fantastike osamdesetih.

  Divlje obale.

  Tvrdeći da je dao celovit prikaz naj‐

  Pošto je moj favorit među flnalistima te

  boljeg »novog« stvaralaštva osamdesetih,

  godine bio roman Te kosti, utoliko sam

  Svonvik je svoj članak pretvorio u

  skloniji da se prisetim da je na listi za

  reklamerstvo. Iako njegove namere,

  glasanje bilo šest romana, a ne dva.

  svakako, nisu bile takve, završilo se time

  Takođe je dobro prisetiti se da

  da Svonvik hvali svoje prijatelje na uštrb

  Neuromanser nije pobedio sa »postiđu‐

  drugih novih pisaca čija dela zaslužuju

  jućom lakoćom«. To je uvreda, ničim

  podjednaku pažnju. Neke od tih sam već

  opravdana, svim ostalim finalistima u tom

  pomenuo. Postoje i mnogi drugi — Karen

  glasanju. Koliko je meni poznato, nikad

  Džoj Fauler (Karen Joy Fowler), Lilian

  nijedan roman nije dobio Nebulu kao prvi

  Stjuart Karl (Lillian Stewart Carl), Rebeka

  izbor većine članova SFWA. Uvek je bilo

  Braun (Rebecca Brown), M. Koulman

  više onih koji su glasali za neki drugi od

  Iston (M. Coleman Easton), Edvard A.

  86

  Bajers (Edward A. Byers), Endru Vajner

  Šepardov rad je odličan i važan; čak je,

  (Andrew Weiner), Vejn Vajtman (Wayne

  usuđujem se reći, bolji i važniji nego

  Waghtman), Bob Bakli (Buckley), Dejvid

  Gibsonov, pri čemu ne želim ni u koliko

  Cindel (David Zindell), Dejv Smeds (Dave

  da umanjujem Gibsonove nesumnjive

  Smeds), Džim Ejkin (Jim Aikin), Bred

  uspehe. Pa ipak, ni jedan ni drugi od te

  Striklend (Brad Strickland), Hari Tartldouv

  dvojice nisu književne revolucije, sem u

  (Harry Turtledove); kad bih pisao takav

  onoj meri u kojoj svaki pisac sa jasnom i

  pregled, umesto što ga pobijam, svakako

  potpuno razvijenom vizijom predstavlja

  bih ta imena uključio u spisak najboljih

  revoluciju.

  novih pisaca.

  Brzo će, na žalost, doći doba kad će

  Svonvikov članak svakako neće smetati

  imitatori Gibsona potopiti naučnu fan‐

  karijerama onih pisaca koje on jeste

  tastiku tolikom količinom kvazigibso‐

  pomenuo, ali bi se lako moglo desiti da

  novskih priča da će se dobiti utisak da su

  ipak nanese štetu ličnosti, jer bi neki od

  priče Gibsona samog klišetirane i

  pisaca koje on pominje mogli poverovati

  epigonske. Ako se Gibson ne prebaci, i to

  da su stvarno toliko važni u naučnoj

  uskoro, na nešto što ne zvuči kao nova

  fantastici koliko Svonvik to tvrdi. Što dalje

  količina istog, otkriće da je sva ta

  zabrazde u tom prav
cu, to će teže biti

  pričancija o »pokretu« bila barski gas.

  pogođeni kad im, jednog dana, bude

  Publika će tražiti neku drugu inovaciju.

  nametnuta realnija perspektiva.

  Blazirani od silnog kiberpankerstva, ljudi

  će okrenuti leđa prvom i najboljem

  Uzleti i padovi

  kiberpankeru.

  Zapravo, ako će nam nedavna literarna

  Postoji samo jedan jedini pravi kiber‐

  istorija biti učiteljica, uvidećemo da će se

  panker, a to je Vilijem Gibson. On je

  to dogoditi bez obzira da li će Gibson

  napisao seriju energičnih, zasenjujućih

  preći na nešto novo ili ne.

  priča smeštenih u visokotehnološku

  Čini se da se karijere mnogih »vrućih

  budućnost gde su kompjuteri direktno

  novih pisaca« kreću sličnom trajekto‐

  uključeni u ljudski mozak. To je

  rijom. Dok su novi, njihovo pisanje je

  plauzibilna, ubedljiva vizija, moćan milje.

  takvo iznenađenje da privuku mnogo

  Ali to nije literarni pokret.

  pažnje. Ljudi rado pričaju svojim

  Ima mnogo pisaca koji se dive Gibso‐

  prijateljima o njima (»Jesi li video šta ovaj

  novom stvaralaštvu. Jedna manja grupa

  novi radi?«), a moć, vizija i glas novog

  prihvatila je i njegove vrednosti. Jedna još

  pisca su oštri kao munja, silni kao grom.

  manja grupa ponekad imitira njegov stil ili

  Ali posle nekog vremena inovacija

  postavlja priče u njegov milje.

  izbledi. Dok su bili novi, bilo je lako

  Ali Gibsonova kiberbudućnost nije

  prevideti mane u njihovim delima. A sad,

  ubedljivija, a nešto je manje verovatna,

  međutim,

  pukotine

  izgledaju

  kao

  nego, na primer, milje centralno‐

  provalije; ono što je solidno, mi jedva i

  američkih priča Lucijusa Šeparda. I

  primećujemo; imamo oči samo za mesta

  Šepard je izazvao divljenje, čak i izazvao

  koja se mrve i otpadaju.

  pojavu nekolicine imitatora — koji su dali

  Da promenimo metafore; umesto da

  priče takođe o ratovima u džunglama

  uskaču na tvoja paradna kola ili se

  dvaju Amerika, sa visoko‐tehnološkim

  pridružuju tvojoj paradi, ljudi počinju da

  naoružanjem, bespomoćnim građanima i

  ti dobacuju pogrde.

 

‹ Prev