by MoZarD
Sem Salazar stavi veličanstveni crno‐zeleni šlem na glavu.
»Sada obuci ovaj prsluk«
Prsluk je bio načinjen od zelenog i crnog metala, sa nekoliko skerletnih zmajevih glava sa obe strane grudi.
»Sad ogrtač«, Lord Fejd prebaci crni ogrtač preko Slazarovih ramena. »Ne
približavaj se suviše Balant Kipu. Tvoja svrha je da privučeš na sebe vatru Volkana.
Održavaj ravnomernu brzinu oko zamka, u dometu strela. Ako te strela pogodi, plan propada.«
»Vi biste više voleli da me ubije Volkano?«, zapita Sem Salazar.
»Ne. Želeo bih da sačuvam kola. Imaju veliku vrednost. Izbegni razaranje kako god
znaš. Lukavstvo verovatno neće nikoga zavarati... U tom slučaju moraću da žrtvujem kola Fejdovih. A sada — zauzmi moje mesto.«
Sem Salazar se pope u vozilo i smesti se na sedištu.
»Sedi pravo«, zagrme lord Fejd. »Uspravi glavu! Ti igraš ulogu lorda Fejda! Moraš
da deluješ dostojanstveno!«.
Sem Salazar se uspravi na sedištu. »Da bi se na najbolji način igrala uloga lorda Fejda, trebalo bi da hodam ukorak s ratnicima a da neko drugi vozi kola.«
Lord Fejd ga pogleda i besno promumla. »Učini kako sam ti zapovedio«.
IV
Hiljadu i šest stotina godina ranije, dok je rat besneo svemirom, grupa svemirskih kapetana čiji je dom bio razoren, izbegla je na Pengborn. Da bi se zaštitili od osvetoljubivih neprijatelja, izgradili su velike tvrđave snabdevene oružjem iz
rasklopljenih brodova.
Ratovi su utihnuli, Pengborn je zaboravljen. Pridošlice su nagnale Prvi Narod u šume i počele da obraduju rečne doline. Balant Kip se, kao i Fejd Kip, Zamak Oblak, Boghoten i ostali dizao nad jednom od tih dolina. Četiri zdepaste kule od crnog kamena
13
pridržavale su ogroman suncobranski krov a bile su spojene zidovima koji su dosezali tri četvrtine visine samih kula. Na vrhu krovne kupole nalazio se Volkano, oružje koje je odgovaralo Fejdovim Paklenim Ustima.
Fejdov ratni konvoj osećao se gotovo sigurnim kod velikih kapija; parapeti između
kula tiskali su se izmešani sa strelcima. U skladu sa strategijom lorda Fejda, ratni konvoj se približavao u širokom frontu. U sredini je nastupao Sem Salazar, preobučen u odeću
lorda Fejda. Međutim, on se malo trudio da podražava dotičnog. Umesto da sedi ponosno uspravno, on se izvalio na sedištu, odloživši koplje u stranu. Lord Fejd ga je s gađenjem posmatrao. Protivljenje šegrta Salazara beše neshvatljivo: ako je njegova bezličnost propustila da ubedi lorda Balanta, barem su drevna kola mogla da budu sačuvana. Balantovo oružje, Volkano, moglo je da se vidi na vrhu kupole.
Očigledno da je taktika razbijenosti, bez nuđenja zgomilane mete, bila efikasna.
Fejdov ratni konvoj je brzo napredovao do tačke udaljene od zamka dve stotine koraka,
ispod efektivnog polja Volkana, bez izazivanja paljbe; najpre su išli vitezovi, pa pešadija a za njima tandrčuća kola sa magovima. Lagana Fejdova kola su daleko uznapredovala.
Šegrt Salazar, nesklon usamljenosti, u želji da poveća brzinu kola. okrenuo je jedno
od suvišnih dugmadi a potom i drugo. Iz poda se začuo zavijajući zvuk; kola su zadrhtala i počela da se dižu. Sem Salazar je pogledao preko ivice i izbacio noge, u želji da iskoči.
Gestikulirajući i vičući, lord Fejd potrča prema kolima. Sem Salazar uvuče nogu i vrati prekidač na prethodni položaj. Kola padoše na tle kao kamen. On ponovo okrenu prekidače, ublažavajući pad.
»Izlazi iz tih kola!«, urlao je lord Fejd. Povukao je šlem sa Semove glave i zgrabio ga za ramena; »Svlači odeću i marš na redovnu dužnost!«
Sem Salazar pohita prema kolima baksuzlija, gde poče da pomaže u podizanju
crnog šatora Isaka Komandora. U šatoru beše rasprostrt crni ćilim sa crvenim i žutim znacima; uneseni su Komandorov sanduk, stolica i koplje. U svećnjaku poče da gori sveća. Tačno ispred glavne kapije Hein Hus je nadzirao sklapanje kotrljajućeg podijuma, dvanaest metara visokog i dvadeset dugačkog, čiju je površinu skrivala cerada.
U međuvremenu, lord Fejd je lordu Balantu poslao izaslanika sa zahtevom da se preda. Lord Balant je oklevao sa odgovorom, nadajući se da će tako, što je moguće duže, odlagati i sam napad. Ukoliko bi izdržao dan i po, pridružene snage iz Gizborn Kipa i Zamka Oblak mogle bi prinuditi lorda Fejda da se povuče.
Lord Fejd je čekao samo dok baksuzlije nisu završile sa pripremama a onda je poslao još jednog glasnika, nudeći još samo dva minuta za predaju.
Prošao je prvi minut. I drugi. Izaslanici su se okrenuli na petama i domarširali u logor.
Lord Fejd se obrati Heinu Husu. »Jesi li spreman?«
»Spreman sam«, promumla Hein Hus.
»Oteraj ih.«
Hus podiže ruku; cerada spade sa površine velikog ekrana i otkri sliku Balant Kipa.
Hus se povuče u svoj šator i navuče sva krila. Mangale su žestoko gorele,
osvetljavajući lica Adama MekAdama, osmorice spletkara i šestorice najnaprednijih opčinitelja. Svaki od njih radio je na klupi koja je sadržavala nekoliko desetina lutaka i male, raspaljene mangale. Spletkari i opčinitelji su radili sa lutkama koje su predstavljale najbliže Balantove ljude; Hus i Adam MekAdam behu zaposleni modelima
Balantovih vitezova. Lord Balant neće biti začaran sve dok ne naredi baksuziranje protiv 14
lorda Fejda — bila je to milost koju su gospodari zamka ukazivali jedan drugom.
»Sebastijane!«, viknu Hus.
Sebastijan, jedan od Husovih opčinitelja, čekao je kod ulaznog krila šatora. »Da, gospodine«, odgovorio je spremno.
»Uključi ekran«.
Sebastijan otrča do podijuma i startova štapin za paljbu. Posmatrači unutar Balant
Kipa opaziše kako plamen počinje da zahvata zamak. Vatra je kuljala iz prozora, krov je plamteo a unutar šatora dvojica baksuzlija, opčinitelji i spletkari metodično su uzimali lutke, potapali ih u žar mangala i koncentrisali se, posežući za umovima ljudi koje su lutke predstavljale. Ljudi unutar zamka počeše da se osećaju neprijatno. Mnogi počeše
da zamišljaju spaljivanje, koje je postajalo realnije što su njihovi mozgovi postajali osetljiviji na ideju vatre. Lord Balant primeti nelagodnost. Dade signal svom glavnom baksuzliji Andersonu Grajmsu. »Započnite sa čaranjem«. U podnožju zamka ukaza se ekran, veći od ekrana Heina Husa. Odslikavao je neverovatnu zver sa četiri noge i razjapljenim čeljustima; iz čeljusti su se batrgala dva para ljudskih nogu. U
međuvremenu, Grajmsovi opčinitelji uzeše lutke koje su predstavljale Fejdove ratnike,
ubaciše ih u sliku sa razjarenom zveri i sklopiše joj čeljusti. Gledajući razbesnelu zver, Fejdovi ratnici osetiše užas i nemoć u udovima.
U Husovom šatoru jedan od čudesnih radnika s vremena na vreme je signalizirao
prodor u neprijateljske umove. Sada je objavio novi uspeh. Lutke u mangalama su gorele a ratnici u zamku počeli da se panično kreću levo‐desno, da se pljeskaju po zapaljenoj koži i bojažljivo gledaju jedan drugog, uočavajući iste simptome. Jedan od njih napokon povika: »Ja gorim! Veštice me spaljuju!« Njegov bolni krik uznemiri druge
i ubrzo se zamkom prolomiše krici ostalih.
Najstariji sin Lorda Balanta u čiji je um prodro lično Hein Hus odbaci štit sa naslikanom pesnicom. »Spaljuju me! Sve nas spaljuju« Bolje je da se borimo nego da izgorimo!«
»Hoćemo borbu! Hoćemo borbu!«, začu se iz stotinu grla.
Lord Balant pogleda na izbezumljena lica. »Njih užasava naše čaranje! Čekajte još
malo!«
Iz gomile se javi njegov brat. »Ne gori tvoje telo u vatri Heina Husa već moje! Ne
možemo dobii bitku čaranjem! Moramo je dobiti borbom!«
Lord Balant očajnički kriknu: »Čekajte, naša dejstva uspevaju! Umreće od užasa!
Čekajte! Čekajte!«
Njegov rođak strže svoj prsluk. »To je Hein Hus! Osećam ga! Moje noge su u plamenu, đavo mi se kezi! Sad mi je glava na redu
, kaže! Borite se ili odlazim da se borim sam!«
»Vrlo dobro!«, reče Lord Balant sudbonosnim glasom. »Idemo da se borimo!
Najpre izlazi zver a mi za njom, da ih tamanimo u užasu koji preživljavaju!«
Kapije zamka najednom se širom otvoriše. Kroz jednu iskoči nešto što je nalikovalo
projektovanom čudovištu: čudovište s kretalo na četiri noge, mahalo rukama, kolutalo
očima i ispuštalo užasne krike. U normalnom slučaju, Fejdovi ratnici bi smatrali čudovište za ono što je zapravo i bilo: model nošen na leđima tri konja. Međutim, njihovi umovi behu pod uticajem; bili su zaraženi užasom; uzmicali su, u panici dižući ruke. Iza čudovišta su galopirali vitezovi Lorda Balanta, praćeni pešadincima. Lor Fejd je naredio protivnapad. Vitezovi su se podelili u tri voda i na tri punkta udarili u Balantove 15
grupisane napadače.
Uvidevši da propada napad na Fejdove snage a u želji da sačuva vlastite, Lord Balant naredi povlačenje. Fejdovi vitezovi pojuriše za njima, u nadi da će osvojiti dvorište. Iza njih su nastupala kola, krcata oklopljenim konjima.
Lord Fejd izdade naređenje; rezervni vod, sastavljen od deset vitezova, nađe se iza
leđa glavnoj grupi Balantovih konjanika, projaha kroz pešadiju i baci se na zamak, posekavši čuvare kapija.
Lord Balant se obrati Andersonu Grajmsu: »Prodrli su u zamak! Brže sa tim tvojim
prokletim demonom! Ako može da nam pomogne, neka nam pomogne sada!«
»Zaposedanje demonom nije stvar trenutka!«, promrmlja baksuzlija. »Potrebno mi
je vremena«.
»Nemaš vremena! Kroz deset minuta ćemo svi biti mrtvi!«
»Potrudiću se! Everide, Everide, izađi lagano!«
On ulete u svoju radnu sobu, stavi demonsku masku i potopi gomilu sveća u
mangale. Kraj jednog zida nalazio se veliki model: crn, zatvorenih, očiju, bez nosa.
Model se za tili čas uspravi na debele noge i poče da mlatara rukama. Anderson Grajms
mu dodade zdelu sa sirupom i koraknu nazad.
»Grajmse!« začu se Balant od spolja. »Grajmse!«
Jedan glas reče: »Uđite bez straha«.
Lord Balant ude i istog časa ustuknu sa neobičnim krikom. »Grajmse!«, prošaputa.
»Grajms nije ovde«, reče Glas. »Ovde sam ja. Uđi«.
Lord Balant priđe, drhteći od straha. Izuzev žara u mangalama, soba beše potpuno
mračna. Anderson Grajms se beše sklupčao u uglu, povijene glave, prekriven
demonskom maskom. Senke na zidovima oblikovale su čudne figure i forme, obrise koji
su pokušavali da se materijalizuju u čvrstom obliku. Činilo se da crna senka podrhtava
od života.
»Uvedi svoje ratnike«, reče Glas. »Uvodi po petoricu, naredi im da gledaju u pod
sve dok ne bude potrebno da podignu pogled«.
Lord Balant se povuče. U sobi beše jezivo tiho.
Kroz nekoliko sekundi, u sobi se nade pet iscrpljenih ratnika oborenih očiju.
»Sad lagano dižite pogled«, reče Glas. »Posmatrajte narandžastu vatru. Dišite
duboko. Onda pogledajte mene. Ja sam Everid, Demon Mržnje. Pogledajte me. Ko sam
ja?»
»Ti si Everid, Demon Mržnje«, promucaše ratnici.
»Nalazim se svuda oko vas, u desetinama oblika... Prilazim bliže... Gde sam?«
»Blizu si«.
»Sada sam ja vi. Zajedno smo«.
Ratnici se najednom uspraviše, čvrstih i odlučnih lica.
»Idite«, reče Glas. »Izađite lagano u dvorište. Za nekoliko minuta ćemo otići da ubijamo«.
Petorica ratnika izadoše a umesto njih u sobi se pojaviše nova petorica.
Izvan zidina Balantovi vitezovi su se povlačili; unutra, u dvorištu, nekoliko preživelih Fejdovih vitezova pružalo je otpor Balantovim ratnicima.
U Fejdovom logoru Hein Hus poziva Komandora. »Everid je budan. Prizovi Kirila«.
»Pošaljite ljude«, naredi Komandor oštrim glasom. »Pošaljite mi ljude. Ja sam Kiril«.
16
Dvadeset ratnika umarširaše u dvorište zamka. Koraci im behu lagani i oprezni; lica
su im izgubila individualnost i svaki izraz.
»Začarani!«, šaputali su Balantovi vojnici, povlačeći se. Sedam Fejdovih vitezova osetiše iznenadan strah pri pogledu na njih. Međutim, dvadesetorica ratnika, ne obraćajući pažnju na njih, promarširali su kroz kapiju.
Balantovi vitezovi se razdvojiše; istog trenutka dođe do potpunog prestanka borbi.
Dvadesetorica vitezova baciše se kao tigrovi. Njihovi mačevi zablistaše a oni uskliknuše i skočiše: ruke, noge i glave Fejdovih vojnika počeše da lete na sve strane.
Fejdov napad poče naglo da slabi. Vitezovi, čiji oklop nije pružao zaštitu od demonskih mačeva, počeše da uzmiču. Dvadeset opčinjenih ratnika potrčaše ka
otvorenom prostoru, prema pešadiji, vitlajući sečivima na sve strane. Fejdova pešadija
se borila još koji trenutak a onda se dala u beg.
Sa zadnje strane Komandorovog šatora pojavilo se trideset Fejdovih ratnika u
laganom maršu. Njihova lica behu nalik licima Balantove dvadesetorice — ali, između
ljudi koje je opčinio Everid i onih koje je zaposednuo Kiril postojala je razlika —
razlikovala su se lica Everida i Kirila.
Kiril i Everid su se borili, koristeći se ljudima kao oruđem, bez straha, povlačenja ili milosti. Ruke i noge su napuštale trupove. Fijuci sečiva svuda u vazduhu. Bezglava tela su još nekoliko trenutaka stajala uspravno a onda padala na krvavo tlo.
U jednom trenutku ostalo je samo petnaest Kirilovih ljudi. Međutim, Everidovih više nije bilo. Kirilovi ljudi krenuše prema kapiji koju su još uvek držali Fejdovi vitezovi.
Balantovi vitezovi su ih presretali u očaju, znajući da je u pitanju odlučujući momenat.
Usklikujući pobednički, Fejdovi vitezovi potpuno prodreše u dvorište. Tamo nastaviše sa uspešnim pohodom. Više nije bilo sumnji u ishod. Balant Kip bio je zauzet.
Isak Komandor je žudno grabio vazduh u svom šatoru. Drhteći, skinuo je s lica demonsku masku.
Lord Balant usmeri svoje drevno ručno oružje na Lorda Fejda; ono blesnu a jedan
zrak svetlosti pogodi kosu na Fejdovoj glavi. Istog časa oružje u Balantovim rukama poprimi crvenu boju i istopi se. Lord Balant baci oružje i izvuče mač, krenuvši izazovno ka Lordu Fejdu.
Lord Fejd nije želeo ovu nepotrebnu borbu te je dao znak svojim vojnicima. Vojnici
obaviše posao za tili čas, spašavajući Lorda Fejda neugodnosti formalne egzekucije Lorda Balanta.
Nije više bilo otpora u zamku. Branioci Balanta pobacaše oružje i odmarširaše da
pokorno kleknu pred Lordom Fejdom, dok se u zamku Balantove žene dadoše u plač.
V
Lord Fejd nije želeo da se zadržava u Balant Kipu, jer mu pobeda nije donela olakšanje.
Morao je da donese hiljadu odluka. Šest najbližih Balantovih rođaka bili su probodeni a izveštaj je glasio da su mrtvi. Drugima iz klana ponuđen je izbor: zakletva na doživotnu vernost uz umereni otkup ili smrt. Samo su dvojica, sa mržnjom u očima, izabrali smrt i bili smesta pogubljeni.
Sada je Lord Fejd ostvario svoju nameru. Preko hiljadu godina su se gospodari zamkova borili za prevlast; čas je jedan a čas drugi uspevao da se izdigne iznad ostalih ali, niko ranije nije proširio svoj autoritet na čitav kontinent — što je značilo 17
uspostavljanje kontrole nad planetom, pošto je preostali deo zemlje ili predstavljao stenje sprženo suncem ili večiti led. Balant Kip je dugo sprečavao Lord Fejdovu želju za moći; sada — uspeh, potpuni i apsolutni. Još je preostalo da se poraze gospodari Zamka
Oblak i Gizborna: obojica su bili svrstani iza Lorda Balanta. Ali bile su to stvari koje bi se mogle dodeliti Heinu Husu.
Po prvi put u svom životu, Lord Fejd oseti tračak neizvesnosti i nesigurnosti. Šta sada? Prvi Narod mora biti odbačen, ali to nije bio naročit problem;
bilo ih je mnogo, ali ne na nivou višem od divljaka. Znao je da će nezadovoljstvo i zbunjenost narasti među
njegovim rođacima. Inercija i dosada će uzrokovati razdražljivost; čak će se i najodaniji sećati borbi sa nostalgijom i čeznuti za oduševljenjem i zadovoljstvom ratovanja. On bi nekako morao da pronađe načina da apsorbuje energiju tolikog broja aktivnih i uzbuđenih ljudi. Kako i gde, postavljalo se pitanje. Izgradnja puteva? Stvaranje novih farmi na pustim pašnjacima? Godišnji turnir viteških borbi? Lord Fejd je uzdahnuo, nezadovoljan idejama. Prvobitni naseljenici Pengborna bili su ratnici i sa sobom su doneli određenu količinu praktičnog znanja i gotovo ništa drugo. Pripovesti koje su se
prenosile s generacije na generaciju opisivale su ogromne svemirske brodove koji su se
kretali magičnom brzinom, čudesna oružja, ratove u praznom svemiru; međutim, ništa
nisu govorile o ljudskoj istoriji ili civilizacijskim dostignućima. I tako je Lord Fejd, pun snage i uspeha, ali bez cilja prema kome bi trebalo da usmeri svoju moć, osećao više zlovolje nego ikad.
Krenuo je da razgleda plen iz Balant Kipa. Nije ga naročito zainteresovao;
Balantova drevna kola više se nisu koristila već su se nalazila u staklenoj vitrini. Obišao je i oružje Volkano, ali ono nije moglo da se pokrene. U svakom slučaju, bilo je beskorisno, njegova magija beše zauvek iščezla. Lord Fejd je sada znao da je Lord Balant naredio da se oružje usmeri ka Fejdovim kolima ali da je ono odbilo da otvori svoju razarajuću vatru. Bilo je vrlo zapušteno. Rđa je obuzela metal a nemarno čišćenje je upropastilo cevi. Takve nemarnosti nema u Fejd Kipu! Oružari su održavali Paklena Usta
sa apsolutnom predanošću. Bilo je tu i drugih drevnih uređaja, interesantnih ali beskorisnih — istih onih koji su krasili vitrine u Fejd Kipu. (Čudnih li ljudi iz davnina!, pomisli lord Fejd: pametni a tako primitivni i nepraktični! Okolnosti su se izmenile; učinjen je ogroman napredak od mračnog doba pre hiljadu i šesto godina. Drevni ljudi
su se, na primer, koristili fetišima od metala i stakla da komuniciraju jedan s drugim.
Lord Fejd jedva da se i glasom koristio u ovu svrhu — Hein Hus je mogao da projektuje