by MoZarD
Zemljanin reši da se i sam oproba u napadu. Sečivo široko izmahnu po vazduhu, promaši cilj za bar nekoliko desetina centimetara, a onda Ris oseti oštri udar ljutine bola kada mu jedna od oštrica protivnika plitko zaseče nadlanicu. Jeknuo je, ali nije ispustio nož, a trenutak kasnije ratni sistem za održavanje života prekide krvarenje, zatvori ranu i već na ruci nije bilo nikakvog traga povrede, samo je sećanje na bol kao avet strujalo Risovim mišićima.
To kao da nije iznenadilo napadača. Znao je s kim ima posla, pomisli Julijano Erdober Ris. Mladić obliznu usne i gotovo nemarno ponovi napad, ovog puta promašivši
Zemljanina za nekoliko milimetara. Oči su mu svetlucale paklenom mržnjom.
Igra se mnome, pomisli Ris. To svakako nije doprinosilo slici zemaljskog dostojanstva pred okupljenim ratnicima. Mlađi je i mnogo izdržljiviji. Na njemu nije bilo ni traga zamoru koji se postepeno uvlačio u Julijana Erdobera Risa i terao ga da diše sve teže, izbijao sa svakom kapljicom znoja kroz njegove pore. Ali ratni kompjuteri, koji su održavali Zemljaninov život, nisu pravili razliku između umora i normalnih telesnih procesa. Da li mu je to cilj? Da me izmori, i kada više ne budem u stanju da mu pružam otpor, da me pobedi kao da sam dete? Ris otkri da se pita zbog čega je stupio u tu borbu. Međutim, dobro je znao da ni jednog trenutka nije imao iz‐bora.
U tom trenutku, Kerlanđanin hitrinom zmije i žestinom koju je Ris pre samo nekoliko sekundi smatrao nemogućom nasrnu na njega i obori ga na tlo. Siloviti udarac
drškom nadrah noža zahvati Risa po slepoočnici i za trenutak mu zatamni sve pred očima. Kernlanđaninovo koleno zarilo mu se u gornji deo stomaka i uz nemoguć bol isteralo sav vazduh iz pluća, a odmah zatim lakat pogodi Risovo grlo silinom koja bi verovatno ubila normalnog čoveka. Zemljanin zahropta, pokušavajući da dođe do daha,
a sledeći udarac zakači ga po desnoj podlaktici koja prasnu poput suve grane i prelomi se. Beskorisni nož se otkotrlja nedaleko od Risovih prstiju, ali je isto tako mogao biti i na kilometre odatle. Ris je soptao i kroz talase bola uvlačio vazduh u pluća koja kao da su gorela. Njegova se ruka, uz zvuk krckanja kostiju, vrati u prethodni položaj, odaslavši nove talase bola kroz čitavo telo, i trenutak kasnije lom više nije postojao.
»Moli«, rekao je Kernlanđanin i dograbio ga za kosu. Jedna oštrica noža nađe se
nedaleko od Risovog desnog oka. Ovaj jeknu i zakotrlja se po zemlji, ostavivši pun pramen kose među Kernlanđaninovim prstima, a onda kroz plamenove bola posegnu 11
prema nožu koji je ležao poluprekriven suvim lišćem.
Nova eksplozija bola. Mladić je punom snagom zamahnuo nožem, probio Risov
dlan i prikovao ga za šumsko tlo na nekoliko centimetara od palog nadraha. Iz Zemljaninovog grla ču se nešto nalik na cviljenje, a krv mu se razli ispod dlana po opalom lišću, da bi se trenutak kasnije vratila i ostavila lišće čisto, bez traga krvarenja.
»Moli«, ponovio je mladić. Ris zaurla i trže ruku prema sebi.
Kroz bol, trostruko jači nego trenutak pre, njegov dlan se rascepi i oštrice između
srednjaka i domalog prsta prosekoše put kroz njegovo meso. Ruka je bila slobodna.
Prstima koji su još uvek bili okrvavljeni Ris dohvati svoje oružje i nasumce izmahnu nagore. Začuo je urlik i mladić pade poleduške iza njega. Dok su mu oči još uvek bile pune suza, Ris vide kako se njegov protivnik uvija po opalom lišću, ruke su mu grabile oštricu koja mu je probila rame i provirila neposredno iznad lopatice. Streljao je Zemljanina pogledom punim mržnje i još uvek pokušavao da ga dohvati, iako ranjen, kao da želi da ga zdrobi golim rukama.
Ali krv je kuljala iz mladićeve rane, Julijano Erdober Ris mora da je svojim nasumičnim zamahom povredio neki od važnijih krvnih sudova i nije prošlo više od nekoliko sekundi, a mladić nemoćno klonu, obliven krvlju i ulepljen opalim lišćem.
Dvojica posmatrača pritrčaše i odnese ga sa poprišta da bi mu ukazali pomoć, a Julijano Erdober Ris ostade na borilištu, sopćući i osvrćući se po prisutnima.
Tipično za Kernlanđane, pomislio je. Iako nisu želeli da odvajaju ljude za pomoć Zemlji, pružili su mu priliku da se izbori za to, ukoliko bude imao dovoljno snage. Uz te misli postideo se. Borba besmrtnika i običnog čoveka bila je sve pre nego ravnopravna, iako je malo nedostajalo da Kernlanđanin pobedi. Pomislio je koliko se srčanosti krije u borcu koji je upravo iznesen sa poprišta. Znao je ko ga čeka na bojnom polju — pa ipak je pošao, ne obraćajući pažnju na rizik. Ja sam mogao da izgubim dostojanstvo, pomisli Ris, a on život.
Ali za jednog Kerlanđanina to su verovatno sinonimi.
Gledaoci su se polako vraćali u podzemno naselje. Sajmor Ajola, Najstariji, priđe Risu, u njegovim očima bilo je samo poštovanje.
»Bila je to dobra borba«, reče on. »Pošteno si savladao protivnika i više te ništa ne
sprečava da povedeš ratnike koje si tražio. Ipak, savetujem ti da proširiš poziv na sve Kernlanđane, jer sada će biti mnogo onih koji će želeti da pođu sa tobom. Velika je slava onih koji pobede u ritualnom Dhaillu.«
Starac odmeri Julijana Erdobera Risa.
»Verovatno si već zaključio da je ova borba bila unapred smišljena«, reče on.
Ris zapanjeno uvuče vazduh. Nije mu ni na kraj pameti padalo da bi Najstariji na
tako otvoren način progovorio o tome. Bili su u pravu oni koji su govorili da taktičnost jednog Kernlanđana ima suptilnost čeonog sudara dva vozila.
»Znali ste šta ću tražiti?« upita on. Činilo mu se da su mu usne još uvek natečene
od udaraca koje je primio tokom borbe.
»Ne. Ali smo znali da ćeš baš ti doći. Čim je za to čuo, tvoj mladi protivnik zahtevao je da mu se pruži prilika za borbu protiv tebe. Pokušali smo da ga ubedimo da odustane, ali on se pozvao na stari zakon o krvnoj osveti. Veće ga nije moglo odbiti.«
Julijano »Erdober« Risu se učini da je pogrešno čuo. » Krvnoj osveti?«A onda se seti da mu je lice mladog borca delovalo neodređeno poznato još kada ga je prvi put video.
Najstariji klimnu. »Smatrao je da si ti odgovoran za nestanak Ane Ahale na Oku Zmije, a to je u izvesnoj meri tačno, budući da si lično doneo odluku da bude upućena
na taj svet.« On zastade i zagleda se pravo u Zemljaninove oči. »Generale Rise, ime ratnika koga si danas pobedio je Vermer Ahala. On je rođeni brat Ane Anale.«
ZEMLJA
12
Po nebu su lebdeli trodimenzionalni natpisi veliki kao planine, okretali se, prelivali u svim bojama duge, nestajali i ponovo se pojavljivali. Činilo se da je prostor iznad grada oživeo. Stotinu vestačkih aurora borealis plesalo je ritmom radosti ljudskog roda.
Julijano Erdober Ris za trenutak zadrža pogled na uskomešanoj paleti nebeskih boja, a onda brzo, kao krivac, spusti pogled. Žurnim korakom išao je sredinom pokretnog kolovoza, kao da mu nije dovoljna brzina metalne reke koja mu se slivala pod nogama. U vazduhu se osećao miris skore nepogode — uskoro će se prirodni vatromet munja pridružiti ovom drugom, veštački stvorenom. Julijano Erdober Ris žudeo je za dodirom ledenih kapi na licu. Proteklih dana neprekidno je bio na nogama i umor je počeo da se skuplja u njemu u obliku grozničave napetosti, koju neredovni odmor nije ublažavao. Izgleda da postoji granica do koje deluju uređaji za ubrzani odmor i oporavak — nakon izvesnog vremena tragovi iscrpljenosti u telu povežu se u
jedno i čovek naprosto nije više u stanju trezveno da misli. Zbog toga je Ris i pošao peške do zgrade Instituta za međusvetska istraživanja, nadajući se bar trenutku osveženja i popuštanja napetosti, ali je zaboravio praznični karneval koji se u to doba godine održavao u Groningenu kad god su to ratne prilike dopuštale. Vreva gomile koja
se tiskala oko njega svakako mu nije pomagala da se oseća bolje.
Bilo je tu ljudi desetina hiljada boja i isto toliko raznolikih osećanja; pokuljali su iz podzemnih gradova u kojima su morali već dugo da žive, a miris slobode i trenutni zaborav na pritisak ratne opasnosti kao da su sada eksplodirali u njima. Nedelju dana
svake godine Groningen je privremeno zaboravljao na Oko Zmij
e i pretvarao se u veliki
karneval, očajnički žedan blistavila i igre.
Jedna devojčica, lica obojenog zelenim šarama, naiđe na Risa i zastade. Video je blesak straha u njenim očima kada ga je ugledala, a onda je brzo nestala u vrevi.
Ja sam sen, mislio je Julijano Erdober Ris, i nije mi mesto među njima, tako mladima i željnima života. Divio se njihovoj vitalnosti. Većina je izgubila ponekoga tokom surove klanice koju je izazvalo Oko Zmije, ali kao da je to samo ulivalo još veću radost i okretnost u njihove mladenačke igre. Stvar za koju ja nemam sposobnosti, pomisli Ris. Čitav sam život posvetio borbi protiv zla i ono je postalo deo mene, više ne vidim ništa osim njega..Žurio je kroz gomilu koja se razmicala i široko ga obilazila kada bi ugledala njegovu uniformu boje krvi. Bili su lavina živih dragulja, plima najčistijeg veselja, a on im ni po čemu nije pripadao. Nije se mešao sa njima, nije ih doticao, gavran koji je donosio podsećanje na ružnu stvarnost.
Požele da se obistine pretpostavke stručnjaka i da do novih Oka Zmije više nikada
ne dođe. To je ekspedicija na svet napadača mogla da potvrdi ili opovrgne, ali su se pripreme za njeno izvođenje odvijale, činilo mu se, neobično sporo.
Majko Zemljo, pa dajem sve od sebe, očajno je pomislio. Već dva meseca, otkako
se vratio sa Ahrimana, nije prekidao grozničave organizacione aktivnosti na nekoliko polja istovremeno. Svi Kernlanđani koje je tražio doputovali su na Zemlju još pre više dana i ekipa je praktično bila kompletna. Do planiranog polaska ostalo je još manje od mesec dana, a on je činio sve što je u njegovoj moći da predvidi i najmanje sitnice koje bi mogle izjaloviti ili bar odložiti plan. Sada mu se program činio manje‐više zaokruženim, ali bio je toliko umoran da nije mogao jasno razaznati da li je usput počinio neku grešku.
Išao je dalje i ubrzo primeti da se na prilazima Institutu gomila malo razredila. U
svetlosti reflektora iznad njegove glave proletelo je zdepasto policijsko vozilo, a za njim još jedno. Redovno aerodromsko obezbeđenje, upita se, ili su negde izbili neredi?
Institut se nalazio na nekoliko kilometara od groningenskog aerodroma u Friziji, najveće međusvetske prelazne stanice na Prvoj Planeti. Čak i tokom najžešćih ratnih sukoba, ogromne količine raznovrsne robe i nebrojeni ljudi svakodnevno su se slivali u Groningen, na putu za jedan od stotinjak poznatih paralelnih svetova. Zapravo je i 13
naseljavanje nekih alternativnih Zemalja otpočelo u ovoj niziji. Ogromni, stotinjak metara visoki kipovi Aleje Multatuli presijavali su se u odblesku veštačke polarne svetlosti.
Na nekoliko stotina metara od ulaza u zgradu prešao je na sporiji rub pokretne trake. Aleja je sada bila gotovo pusta, a graja gomile ostala je udaljena, kao razmazana u udarcima bila grada.
Nešto u podnožju kipa, pored koga je upravo prolazio, pokrenulo se žustro,
nervozno i ponovo zastalo — pomislio je da se radi o jednom od veselih pripadnika karnevala, ali onda vide odblesak metala u rukama figure. Trenutak potom, prilika se vrati u senku i nestade, ali tek nakon što je Ris dobio priliku da dobro osmotri ono što je držala. Bio je to neuro‐bacač, jedno od najopasnijih oružja za borbu izbliza. Prepun zle slutnje, još jednom se osvrnu, ali činilo se da je prostor ispod stuba prazan.
Pokušavajući da ne obraća pažnju, Ris pusti korak niz traku i nastavi prema Institutu. Nakon nekoliko sekundi učini mu se da čuje kako neko žustro hoda iza njega i naglo se okrenu. Na sredini trake nalazio se čovek u širokoj crvenoj odori, cev bacača svetlucala mu je u rukama. Njegovo lice bilo je osvetljeno odbleskom nebeskih svečanosti i izgledalo je kao da se smeši.
Vermer Ahala!
On vide da je jedno mladićevo rame obgrljeno protetičkim držačem za pojačavanje
pokreta. Takvo pomagalo teško da mu je bilo potrebno, jer zahvaljujući moćnoj kernlandijskoj medicini rana koju mu je zadao Ris svakako je već bila sasvim zarasla, ali je mladić verovatno želeo da bude siguran da ga telo neće izdati.
Kratka njuška bacača bila je poluuzdignuta, a projektili spremni za izbacivanje.
Tane ispaljeno iz bacača se raspada u stotinjak delova koji se upravljaju prema elektromagnetnom zračenju neurona žrtve. Šrapneli oštri poput stakla nalaze delove tela koji imaju najviše nerava i zarivaju se u njih — oči, usne, jezik, prostor između kičmenih prsljenova. Oblik im je takav da se zabijaju sve dublje što se žrtva više miče.
Nakon kratkog vremena, potpomognuti grčevima napadnutog tela, oni prosecaju put do mozga ili nekog od važnijih nerava i to za žrtvu znači smrt ili paralizu.
Ali gubitak života nije stvaran, reče sebi Julijano Erdober Ris. Ratni kompjuteri Prve Planete poklonili su ti besmrtnost. Samo je bol bitan.
Verovatno je i mladi Ahala bio svestan toga, pomisli on, jer je izabrao oružje koje
donosi neljudsku patnju. On se upita kako je mladi ratnik uspeo da prenese bacač kroz
neobično stroge kontrolne sisteme međusvetske luke. Da li mu je pomogao neko od Kernlanđana odabranih za ekspediciju, kojima je dozvoljeno da na Zemlju donesu sve oružje koje im je palo na pamet? Setio se šta za njih predstavlja krvna osveta.
Pokretna traka nosila je sada Risa i Kerlanđanina smerom koji se postepeno
udaljavao od Instituta i vodio prema treptavim svetlostima aerodroma. Ko zna koliko me je čekao, pomisli Julijano Erdober Ris. Iskoristio je karneval da bi se neopaženo privukao Institutu. On poče da razmišlja kako bi mogao da se baci na mladića i otrgne
mu oružje iz ruku, ali ovaj je stajao na mestu gde ga je bilo nemoguće doseći. Zašto nema nikoga iz obezbeđenja, pomisli bespomoćno Julijano Erdober Ris. Mogao bi satima da me mrcvari dok oni ne dođu. Čitav poznati univerzum bio je zvanično još uvek u ratnom sukobu, i premda već duže vremena nije bilo nijednog okršaja, ulice su
vrvele od oružanog osoblja. Kako to da sada nema nikoga?
»Dobro veče, generale Rise«, rekao je mladić glasom visokim od uzbuđenja. »Šta
želiš?« promuklo je upitao Ris. Možda mogu bar malo da dobijem u vremenu, pomislio
je, oprezno posmatrajući oružje u Kernlandanovim rukama.
»Došao sam da razgovaram sa tobom. Dugo sam te tražio, ali je do tebe veoma teško doći«.
»Da?« rekao je Julijano Erdober Ris. Vrh napadačevog oružja sada nije bio uperen
u njega. Ako bih mu prišao još samo korak ili dva...
14
»Čim mi se zalečila rana koju si mi zadao, smesta sam došao na Zemlju da bih te
našao. Žudeo sam da te sretnem. Da li je istina da ćeš i ti na Oko Zmije?« rekao je ovaj.
Stiskao je oružje u rukama, kao da ne zna šta bi s njim. Neodlučnost? To nije ličilo na mladog Ahalu.
»Da. Da, istina je. Zašto si me tražio?«
Kerlanđanin spusti pogled. Da li da ga sada napadnem, pomisli Julijano Erdober Ris. Ali daleko je, prokleto daleko.
»Tražio sam te da bih ti predao oružje i izvinio se, generale Rise«, reče mladić jedva razgovetnim glasom. Julijanu Erdoberu Risu učini se da je pogrešno čuo. »Optužio sam te da si kukavica, a ti se nisi plašio sukoba sa mnom. Pobedio si me u poštenoj borbi, kao što bi to učinio jedan Kerlanđanin. Mogao si me ubiti, ali nisi«. Mladić priđe nekoliko koraka i svečanim pokretom, kao u nekakvom ritualu, predade bacač u Risove
ruke. »Dvaput sam uvredio tvoju čast. Rekao sam da ne smeš da podeš na Oko Zmije i
da radije tamo šalješ Kernlanđane. Optužio sam te da si poslao moju sestru u smrt samo da bi sebe zaštitio. Dok sam se oporavljao, saznao sam koliko sam grešio. Mogao
sam shvatiti i ranije, ali izgleda da to nisam želeo«. On diže pogled prema Julijanu Erdoberu Risu, koji je u neprilici stajao pred njim sa bacačem u rukama.
»Trebalo je da znam da u takvog čoveka ne smem sumnjati. Potpuno sam te
pogrešno procenio, generale Rise«.
Julijano Erdober Ris pomisli kako je pre svega nekoliko sekundi bio spreman da stupi u borbu na život i smrt sa Kerlanđaninom. Nisi jedini koji je pogrešio, prođe mu kroz misli.
»Mislim da ima još mnogo toga što treba da naučimo jedan o drugome«, rekao je
glasno. Kiša je upravo počinjala, a negde iz daljine čuo se odjek grmljavine. Činilo se da će početi pravi pljusak, jer kapi su sve glasnije šumile po gvozdenoj reci pod njegovim nogama. Vermer Ahala nije se pogurio niti pokušavao da se skloni pred kišom koja ga je tukla u lice.
»Kaži mi jednu stvar, mladi ratniče«, reče Julijano Erdober Ris. »Da li bi voleo da se pridružiš ekspediciji? «
ZONA SMRTI
Kada se zavalio u upravljačkom sedištu, blagi šum, koji je na izgled dopirao sa svih strana, označi da se automatski uključio gravitacioni mehur za zaštitu kabine. Odnekud dopre jedva čujno škripanje metala i brzo prestade.
Julijano Erdober Ris ne gledajući posegnu za kontaktnom pločicom neuropriključka
i prisloni je uz čelo. Jedan trenutak se petljao da bi je što bolje prilepio, a onda svetla u kabini kao da izmeniše nijansu. To je bilo sve, ali on je znao da je sada njegov um direktno priključen na složene upravljačke i zaštitne sisteme letelice.
Požele da oproba vezu. Pomislio je na osmatranje okoline i u istom deliću sekunde
kabina kao da izblede i nestade. Ris se obazre oko sebe. Činilo se da sedi u vazduhu na tri ili četiri metra iznad aerodromskog tla, a nigde oko njega nije bilo nikakvih vidljivih komandi. Pade mu na pamet da treba da proba motore i u istom trenutku iza njegovih
leđa začu se prigušeno režanje, poput glasa neke moćne zveri, i brzo ponovo prestade.
Blag smešak mu prede preko lica kada se setio Starbolinih reakcija na inteligentno
ponašanje komandi letelice. Večiti dečak je naglavačke iskočio iz kabine čim je počela prva proba, ošinuo Julijana Erdobera Risa pogledom tako punim mržnje kao da ga je ovaj, recimo, upravo prisilio da izvrši veliku nuždu nasred trga prepunog ljudi, a onda piskavim glasom zatražio da se iz njegove letelice izbace sve te »beskorisne budalaštine koje samo ometaju koncentraciju dobrog pilota«, čak se i povučena Olma nasmejala 15