by MoZarD
se zar je moguće da je bio toliko iscrpljen kada je mogao da se zaboravi na takav način.
Do tada mu se nešto slično nikada nije dogodilo..
Siktanje se pojača i zid od čvrstog metala se rascveta pred njim, kao da je bio sačinjen od niti koje su se u trenutku rasplele i rastvorile. Kroz tako nastali otvor uđe vitka, crnokosa devojka.
»Ana.«
Difenzorski oreol sada nije svetlucao oko njenog tela. Crvena odeća presijavala se
u polusvetlu sa otvora iza nje. Julijano Erdober Ris vide podočnjake na njenom licu i upita se gde li je sve bila dok je on spavao.
To više nije Ana Ahala koju si poznavao, reče on sebi. To je kompjuterski terminal
za direktnu vezu s bogom. Video si s kakvom je lakoćom upravljala robotima ubicama
koji su nas doneli ovamo. Ko zna šta je sve u stanju da izvede sa tako pojačanim umom.
Nijedno ljudsko biće u istoriji nije nikada imalo ni delić njene moći.
»Šta se dogodilo sa...« poče on. Onda oseti njen prst na svojim usnama i ućuta.
Dohvatila ga je za revere uniforme i silovito trgla. Pomisli da to ona hoće da ga napadne, pokuša da se otrgne i tek tada shvati kolika se snaga krije u vižljastom telu.
Anine zadihane usne spojiše se s njegovim. Kratkim, odsečnim pokretima počela je da
skida svoju i njegovu odeću. Oborila ga je na ležaj s lakoćom i upila se u njega, bez ijednog glasa, kao da joj od ćutanja život zavisi. Oseti dodir njene kože, vreo, kao grozničav, grudi su joj se napinjale kao da je dugo trčala. Skliznuo je u nju lako, ćutke, a ona ga je grabila svojim rukama do bola snažno.
Vodili su ljubav divlje, očajnički, kao da im je to poslednji put. Nijedan uzdah, nijedan jecaj nije napustio njene usne dok ga je ljubila, stezala u naručje kao da želi da ga zdrobi. Volela ga je poput divlje životinje, silovito, besomučno, kao da želi da u svom i njegovom telu nađe zaborav pred demonskom sadašnjošću i još zlokobnijom
budućnošću. Dok su ga zahvatali vrtoglavi talasi vrhunca, bio je svestan da ni u jednom trenutku otkako je ušla ono što je on mislio ili želeo da uradi nije bilo bitno — tu, u metalnoj kaverni veštačke planine Oka Zemlje, Ana je uzela njega.
39
Munja obasja prizor pod njima i u trenutku se ugasi. Ana se namršti, kao da pokušava svojim pogledom da prodre kroz pokrov oblaka. Stajali su na zaklonjenoj terasi jednog
od gornjih spratova kule‐planine i pod njima se pružao kilometarski ambis.
Čitav krajolik koji ih je okruživao bio je prekriven debelim zastorom sivih olujnih oblaka koji su se prekidali na kilometar ispod njih, na granici troposfere. Činilo se kao da lebde iznad okeana oblaka koji su tu i tamo osvetljavali bleskovi munja. Tamna masa se komešala podno njihovih nogu, vrila, izbacivala rukavce tamne vodene pare široke poput Amazona. Zgrada je poput noža prosecala brazdu u uraganu i gargantuanske munje svakog časa su skakale po njenoj površini. Ne tako daleko, činilo se, videlo se još nekoliko sličnih zdanja, okruženih oreolima električne vatre.
»Samo običan uragan. Nije nadzvučni«, reče Starbola ne obraćajući se nikom
posebno.
»Ne dopada mi se to«, reče Ana Ahala Risu. »Moglo bi da potraje, a oblaci nam ne
dozvoljavaju da vidimo šta se odigrava pod nama. Tvorevine Vrtloga mogle bi nam neopaženo prići.«
»Zar su toliko opasne?« upita Ris.
Starbolino lice se jedva primetno prezrivo iskrivi.
»Predstavljaju prethodnicu samog Vrtloga«, reče Vermer Ahala. Da li se to Risu učinilo, ili mu je glas zvučao izazivački?
»Moramo ih se kloniti«, rekla je Ana Ahala mirno. »Moramo izbegavati sukob što
je duže moguće. Zbog toga smo i ovde.«
»Ovde?«
»U radio‐gradu, kako si to rekao«, reče Ana i položi ruku na Risovu mišicu. »Ovde
smo se sklonili...«
»Pobegli«, reče glas Vermera Ahale.
»... Pobegli«, ponovi Ana, »jer su tvorevine Vrtloga sposobne da vide u
celokupnom elektromagnetnom spektru. Na nekom drugom mestu, infracrveno
zračenje naših tela smesta bi nas odalo. Ali ove antene oko nas su aktivne i emituju u svim nevidljivim oblastima spektra, stvarajući tako ekvivalent zaslepljujuće svetlosti u očima gonioca. Može se reći da nas ovde, u šumi antena, mogu tražito samo pipanjem.
Ali to neće moći dugo da potraje.«
»Misliš, na kraju će nas naći?« pitao je Ris.
Zavrtela je glavom.
»Mi ćemo im se svojevoljno otkriti kad za to dođe trenutak.«
Vermer Ahala je isceri. Ris iznenađeno pogleda Anu.
»Tvorevine Vrtloga ne tragaju za nama. Vrtlog ih šalje da nađu jedan od ogranaka
glavnog ratnog kompjutera Oka«, reče Ana ne gledajući u Risa. »To je mašina koja ga je zapravo stvorila i sa kojom sam ja u ovom trenutku povezana.«
Okrenula se prema njemu. »Rise, on želi da se ponovo spoji sa njom. Želi da uspostavi kontrolu nad njom. Shvataš li šta to znači? Ratni kompjuteri Oka u stanju su da fantomizuju čitave svetove. Vrtlog bi imao stostruko veću moć nego do sada. To je
stvar koju nikako ne smemo dozvoliti.«
Ris sleže ramenima. »Zar je to uopšte moguće sprečiti?«
»Razmestila sam kibernetske stražare svuda oko najbližeg terminala. Ova kula
predstavlja jedno od osmatračkih mesta. Ako se Vrtlog približi Terminalu, smesta ću to znati.«
»Šta nam to vredi? Protiv njega ništa ne možemo učiniti.«
»Ali protiv njegovih tvorevina možemo! One su njegove oči i njegove ruke. A one
su osetljive na klasično oružje. Ako njima presečemo put do Terminala, Vrtlog ga nikad neće otkriti!«
» Mi?«
40
Slegla je ramenima.
»Tu mi morate pomoći. Kibernetski tragači poseduju sposobnost odlučivanja, ali pravi ljudski mozak ništa ne može zameniti.«
»Šta imaš na umu?«
»Nas petoro rasporedićemo se po ovakvim osmatračkim kulama oko Terminala.
Povezani s intelektronskim pojačivačima i predajnim uređajima, moći ćemo da
upravljamo čitavim vojskama tragača, kiborela i drugih borbenih mehanizama.
Uništićemo svaku tvorevinu Vrtloga koja makar i pokuša da priđe Terminalu.«
Gledala je odozgo u veštičji kotao neba dok je govorila.
»Morali bismo da obavestimo nekoga o svemu ovome«, reče Ris. »Ana, mogli
bismo da dobijemo pomoć od Zemlje!«
Na licu joj je bio zagonetan izraz.
»Predaleko smo od najbližih vrata između svetova«, rekla je polako. »Ne možemo
napraviti antenu koja bi bila dovoljno velika da njome uspostavimo vezu, reče ona.
»Vermer može odleteti u svojoj letelici na Zemlju i direktno preneti poruku.«
»Ne.« Bio je to glas Vermera Ahale.
»Zašto?« Ris se okrenu mladom Kernlanđaninu.
»Letelica je oštećena, generale. Prenosnik više nije ispravan«, reče on.
Ris steže zube. »Kako se to dogodilo?«
»U sudaru sa Krakenom«, reče Vermer. »Dok sam pokušavao da se izvučem, otišla
je polovina upravljačkog bloka.«
»Ali još uvek možeš da letiš.«
»Još uvek mogu da letim«, ponovi on.
»Znači da se moramo boriti sami«, reče Julijano Erdober Ris.
Izraz lica Ane Ahale bio je začuđen.
»Svakako da se moramo boriti sami. To nam je i dužnost. Zar misliš da nismo dovoljno sposobni za to?«
Primeti da ga Starbola i Vermer Ahala podsmešljivo gledaju. Prekasno se setio da
Ana u svom delimično kibernetizovanom telu ima ugrađen Galerkin‐Fikratinijev
prenosnik kojim je mogla otići do drugih paralelnih svetova kada god je želela, samo da se pobrinula da odleti do najbližeg prolaza, ali to ipak nije učinila; svakako zato što je smatrala da joj je dužnost da ostane kao stražar pored Terminala i
da ne dozvoli Vrtlogu da još više ojača.
Ona se spremala da započne rat sasvim sama, shvati Julijano Erdober Ris. Moje će reči primiti kao najčistiji kukavičluk, prođe mu kroz glavu. Do vraga, pomisli, pa šta?
Mora se biti oprezan. Postoji razlika između hrabrosti i luđačkog srljanja u opasnost.
Oprez? Opasnost?
Prazne reči za jednog Kernlanđanina. Kako čoveku koji je slep od rođenja opisati
razliku između zelene i crvene boje?
Oblaci ispod njih kao da se jače uskomešaše. Ris priđe prozoru da bi bolje pogledao i u tom trenutku nebo eksplodira.
Trgao se od prozora kao oparen. Beli plamenovi zaplesaše pred njima, počeše da
skaču između okvira prozora i poda, između poda i delova nameštaja. Oseti miris ozona. Oseti da mu se kosa nakostrešila i da stoji potpuno uspravno.
Nakon izvesnog vremena shvati da je sva predstava ograničena samo na ogradu terase na kojoj su stajali. Bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da bi shvatio i njeno poreklo.
Radilo se o vatri Sv. Elmoa. Bilo je to bezopasno statičko pražnjenje do koga je došlo u trenutku kada je Ris dovoljno prišao prozoru da otpočne čitav proces. Mora da
se zgrada u uraganu naelektrisala kao Van de Grafov generator. Ris nikada nije video toliko silovitu reakciju, čak ni u tihim olujama na Okeanu Senki.
Vermer Ahala ga je posmatrao sa zanimanjem. Činilo se da tog čoveka ništa ne 41
može iznenaditi. Kada je pražnjenje počelo, njegovo lice bilo je potpuno spokojno, kao da mu je davno sve bilo najavljeno i poznato. Starbola je tada iznenađeno zatreptao, a Ana uopšte nije obratila pažnju.
Ris vide da ostali nisu zadržali pažnju na njemu duže od jednog trenutka. Sada su
svi gledali Anu Ahalu koja se okrenula prema njima i počela da govori.
»Većanje je završeno«, reče ona. Plamen vatre Sv. Elmoa blistao joj je oko rasute
kose poput oreola. »Mislim da smo se složili oko toga šta moramo uraditi. Pođimo sada
dole. Objasniću svakom posebno kako da radi svoj posao kada se budemo rasporedili
po borbenim mestima.«
Dok su silazili u uragansko prizemlje, Ris reče Ani: »Kada smo se sreli na dolasku
ovamo, jedva da smo razmenili nekoliko reči, a ti si već odjurila kao da te đavoli gone.
Šta se tada u stvari dogodilo?«
Gledala ga je ozbiljno dok je odgovarala:
»Upravo tada sam dobila poruku tragača da su uhvatili radio‐emisije nove
zemaljske letelice. Poslala sam da dovedu putnike ovamo što je pre moguće. Verovatno
će biti sa nama već za nekoliko sati.«
ČUVARI CRVENOG JEZERA
Nepogoda je za sobom ostavila nepravilne, tamne mrlje po metalnom predelu Radiograda. Kada Julijano Erdober Ris dodirnu površinu jedne od njih, na prstima mu ostade
mastan, lepljiv trag. Ulje, pomisli on. Vetar koji je duvao sa istoka, slab i mlak, donosio je mirise što su podsećali na remontnu halu.
Čekao je već satima na grudobranu od saćastog metala, a jedino što je video pred
sobom bila je šuma crnih izraslina Radio‐grada. Znao je da za boljim pregledom i nema
nikakve potrebe. Ako napad dođe, kada dođe, Ris će biti upozoren daleko pre nego što bi mogao da reaguje kada bi se oslanjao samo na sopstveni vid. Receptori stotina kibernetskih tragača rasutih svuda po okolini bili su mu povezani s umom i predstavljali su njegove oči. Osećao je golicanje tankih elektroda u traci povezanoj oko svoje glave
— bio je to interfejs između njegovog uma i moćnih kibernetskih pojačivača Oka Zmije.
Jedno vreme bio je svestan apsurdnosti čitave situacije: on i njegovi drugovi upravo su se spremali da se stave na stranu najstrašnijeg neprijatelja ljudskog roda i da se bore protiv sile koja potpomaže život, zapravo protiv same evolucije. Jer Vrtlog, u svoj svojoj nakaznosti, jeste predstavljao novi evolucioni korak. Ris se pitao koliko će života biti prisiljeni da unište ne bi li ispunili svoj cilj, života koji su, u krajnjoj liniji, bili ljudski.
Činilo se kao da Oko Zmije izvrće sve što dotakne, pretvara u apsurd i sopstvenu
suprotnost. Pa ipak, pomisli, ljudski umovi su bili ti koji su ga zamislili i stvorili. Da li je na izopačenom svetu izopačeno ne biti izopačen?
Reši da proveri funkcionisanje veza između članova grupe i zato prenese
upravljačkom sistemu misaonu komandu da uključi radio‐vezu. Na početku začu
besmislene šumove i piskanje, a onda sistem uspostavi režim za dešifrovanje i signal se smesta pretvori u reči. Starbola i Vermer Ahala nešto su razgovarali.
Veza između stražarskih grupa oko Terminala održavala se u radio‐području. Šuma
antena Radio‐grada preuzimala je signale, pojačavala i nasumce ponovo emitovala, sve
dok nije nastajao haos u kome je bilo potpuno nemoguće utvrditi početno polazište signala. Na taj način Ris je bio obavešten o stanju svih grupa tragača koje su bile pod njegovom komandom, kao i o položajima ostalih stražara. Znao je da se u ovom trenutku jedna grupa tragača nalazi u Krakenovom kanjonu radi iskopavanja u potrazi
za zatrpanim letelicama ostalih članova ekspedicije. Ana nije bogzna šta očekivala od ove grupe, naročito zbog toga što je oblast o kojoj se radilo sada vrvela od tvorevina Vrtloga. Ris je pretpostavljao da se ona plaši da su ostali članovi grupe već podlegli 42
dejstvu Svetla ljubavi i da se u difenzorskim čaurama pod milionima tona metala sada
nalaze samo čudovišna, tamna tela nalik na užasno deformisane gmizavce.
Ali ostale Risove grupe patrolirale su u ogromnom području oko kule i do sada nisu
poslale nikakav signal za opasnost. Ris se pitao koliko sve to može da potraje. Ana je govorila da ih tvorevine Vrtloga mogu tražiti još danima ili mesecima — ali da bi napad mogao uslediti i smesta.
Već je hteo da isključi radio, koji će se i tako automatski uključiti na najrjianji signal opasnosti, kada uhvati povišeni ton Vermerovog glasa. Dva Kernlanđanina su se oko nečega svađali.
»... Ostaviš toga!« govorio je Starbola.
»Ti je mrziš. Priznaj to sebi!«
Ris naćulji uši.
»Anu? Nikako!« rekao je Starbola.
»... osim što tokom čitavog većanja nisi našao za shodno da razmeniš makar i jednu reč sa njom. To je bila namerna uvreda, Večiti Dečače!« Glas Vermera Ahale ceptao je od prigušenog besa.
»Ne radi se o mržnji, mladi čoveče.«
»Shvatam. Tvoja izuzetno originalna shvatanja ljubavi...«
»Ne! Ali u jednoj stvari si u pravu . Mrzim ono u šta se pretvorila. Mrzim što se svojevoljno udružila sa demonskim razumnim napravama, što je postala deo njih.«
»Ali ti je uopšte ne posmatraš kao ljudsko biće. Misliš li da je imala izbora?«
»Ovde ne. Ali pre nego što je pošla, govorio sam joj, ubeđivao je, molio je da na
putovanje na ovaj pogani svet ne pođe pretvorena u polumašinu. Nije želela da me sluša, baš kao ni ti sada. Nikada zadovoljna, uvek je želela da prekraja stanje u kome se nalazi. Večite promene... i dovela je sebe do najgoreg pakla koji će čovek ikada zamisliti.
Čitavo ovo čudovišno mesto nastalo je kao posledica želje za zadobijanjem moći koja čoveku nikada nije bila pisana.«
»I zato si kivan na Anu?«
»Zar ne vidiš? Ono što ona čini i što je radilo Oko Zmije jedna je te ista stvar.
Rečeno je da su razumne mašine najgore prokletstvo za čoveka, i to je istina, zbog
toga što ponavljaju istu grešku koju je činio i čovek i zbog koje će zauvek ispaštati. Naši preci prognani su iz Gerimane zbog toga što su pokušali da prekroje svet. Mi smo sada, razume se, svesni grešaka koje su počinili, ali više nikada nećemo biti ono što su oni bili kada su sa svoja dva saveznika pokušali da osvoje svet. To je oholost, Ahala, koja stvara najgoru vrstu pakla!«
»Ti si obična budala, Starbola. Mogu da zamislim zbog čega tako govoriš. Čitav tvoj
život protekao je u kavezu Oka Zmije, gotovo bez ikakvih promena. Ali zar ne vidiš šta je od tebe na taj način postalo?«
»Ali...« Večiti Dečak zamuca, »kako smeš tako da mi govoriš?«
»Umukni! Ono zbog čega toliko mrziš Anu je stvar za koju nikada nećeš imati hrabrosti. Nedostaje ti smelosti da izađeš iz svoje ljušture večitog deteta i pogledaš na stvarni svet. Ti i tvoj intelekt, toliko jak, a toliko izopačen. Ako je promena pakao, Starbola, onda je i sam život pakao, svi smo mi u njemu.
Pljujem ja na tvoj raj, Starbola. Ono najbolje nalazi se u paklu!«
TALASI
Skrembler se uključi i zašišta, a onda se poruka pretoči u reči.
»Olma. Čini mi se da sam uhvatila pokret na perimetru kule.«
»Tragači?« Bio je to glas Ane Ahale.
»Ne bih rekla. Odraz je suviše raštrkan.«
Odmah se javio i Starbola.
43
»Upravo sam dobio signal alarma. Nešto se kreće u podnožju kule dva. Mislite li da
bi...« »To su oni«, rekao je Vermer Ahala spokojno.
»Poruka svima«, rekla je Ana. »Aktivirajte kontrolne jedinice. Mislim da smo upravo dobili posetu.«
Ris mislima brzo pređe preko davača alarma koji su okruživali njegovu kulu. Bili su
nemi. Onda mu se učini da je daleko između dva metalna stabla uhvatio pokret.
Zatvorio je oči i aktivirao kibernetski interfejs koji je i njega i čitavu ekipu spajao u nerazdvojivu celinu sa automatima Oka.
U istom trenutku stvarnost oko Risa zadrhta i rascepi se...
... a ostali članovi grupe nahrupe u njega. Osetio je kako im se misli stapaju sa njegovim, kako njihova prisustva mrmljaju duboko u njegovom umu. Stvarnost se namah stabilizovala i ostade tako šizofreno razdvojena.
Bio je Vermer Ahala, plamen i snaga i neodoljiva žudnja. Osećao je silinu njegovih
odluka, misli oštre poput brijača. Svojim dečijim rukama Starbole dodirivao je kontrolnu traku koja mu je prijanjala uz čelo; bio je gordost i naivnost, bio je istovremeno britko rasuđivanje i varljiva lagodnost predrasuda. Kretao se u vitkom telu Ane Anale i osećao njene misli, tamne, visoke i silovite, žestoke kao uraganski kovitlac. Zaranjao je u ćutljivi i smireni svet Olme Onole. Bio je svi i svi su bili on.