by MoZarD
Soba u kojoj se obreh bila je vrlo stara i posvećena. Prozori behu dugački, uski i zašiljeni, na tolikoj udaljenosti od crnog hrastovog poda da se nije moglo gledati napolje. Slabi tračci crvenog svetla sveća probijahu se kroz rešetkasta okna tek toliko da se mogu raspoznati krupniji objekti oko njih, oči su se naprezale ne bi li pogledom 60
dosegle udaljene uglove odaje ili udubljenu zasvođenu i ukrašenu tavanicu. Na zidovima su visili tamni zastori. Ceo nameštaj je bio raskošan, neudoban, klasičan i pohaban. Mnoge knjige i muzički instrumenti ležahu okolo, ali nisu donosili nikakvu živost prizoru.
Umesto toga, čak su doprinosili čudnom utisku koji je ovo nasilno prisećanje budilo; bilo je kao da se još jednom, posle podužeg odsustva, vraćam u poznati ambijent. Čitao sam, zamislio sam, sanjao sam, a možda čak i bio u ovakvom prostoru
ranije.
Kada uđoh, Lanselot Kaning se podiže sa sofe na kojoj se bio ispružio i pozdravi me
sa nervoznom toplinom za koju mi se u prvom trenutku učini da je prepuna usiljene srdačnosti.
Pa ipak je njegov glas, kada je progovorio o razlogu moje posete, o velikoj želji da
me ponovo vidi, o zadovoljstvu koje se nadao da će imati u razgovoru o stvarima koje
obojicu zanimaju, brzo otopio moju početnu rezervisanost.
Lanselot Kaning me primi sa zanesenošću rođenog kolekcionara — a uskoro
ustanovili da on i jeste tačno to. Jer je Poova kolekcija, koju će uskoro otkriti preda mnom, njemu pripala po nasleđu.
Jezgro sadašnje zbirke, otkrio mi je, stvorio je njegov deda, Kristofer Kaning, nekad
ugledni trgovac iz Baltimora. Ima već osamdeset godina od vremena u kojem je on bio
jedan od vodećih pokrovitelja umetnosti u svom okrugu i, kao takav, učestvovao u organizovanju prebacivanja Poovog dela u jugoistočni deo Prezbiterijanskog groblja u Fajet and Grin ulici, na mesto na kom je bilo moguće podići mu odgovarajući spomenik.
Ovo se zbilo godine 1875, nekoliko dana pre nego je Kaning udario temelje Poovoj kolekciji.
»Zahvaljujući njegovom fanatizmu«, prenese mi njegov unuk, »ja sam danas srećni
vlasnik kopije praktično svih uzoraka Poovih izdatih dela. Ako biste prišli dovde«, vodio me ka udaljenom uglu zasvođene sobe, pokraj tamnih zastora, do police s knjigama koja se protezala do tavanice u senki, »sa zadovoljstvom ću potkrepiti svoju tvrdnju.
Ovo je kopija ,Al aaraafa', ,Tamerlana i drugih pesama' u izdanju 1829, a ovo je još starije »Tamerlan i druge pesme« iz 1827, bostonsko izdanje, za koje nesumnjivo znate
da je danas procenjeno na petnaest hiljada dolara. Uveravam vas da deda nije odvojio
toliki novac da bi došao do ovog rariteta.«
Izlagao je knjige sa mešavinom ponosa i zaljubljenosti koja je česta pojava kod kolekcionara, i za koju nikako ne treba mešati sa književnim snobizmom ili običnom pohlepom. Shvatajući to, strpljivo sam pratio njegovo izlaganje svog blaga — kopije
»Filadelfijskih subotnjih novosti« sa ranim pričama, uvezana izdanja »Mesindžera« iz vremena kada je Po bio urednik, »Greemov magazin«, hvaleći se, istina oprezno, izdanjima »Njujork sana« i »Njujork mirora«, »Podvalom u balonu« i »Gavranom«, brojevima »Džentlmenskog magazina«. Otvorivši mali pregradak, pružio mi je Liovo i Blenčerdovo izdanje »Arabeski i groteski«, »Prvu knjigu skupljača školjki«, Patnamovu
»Eureku«, i najzad, papirnatu knjižicu, izdatu 1843. i prodatu za 12,5 centi, na‐slovljenu
»Romantična proza Edgara A. Poa« — beznačajnu knjižicu koja sadrži dve priče za koje
bi današnji kolekcionari dali pedeset hiljada dolara.
Kaning mi saopšti ovaj poslednji podatak, ionako komentarišući svaki primerak koji
bi izvadio na svetlo. Nije bilo sumnje da je jednako veliki poznavalac kao što je kolekcionar Poa, a odisao je oduševljenjem za ostale primerke »Brodvej džurnala« i
»Gudis lejdis buka« koje ne beše baš primereno iskrzanim stranicama ili njihovom sadržaju.
»Mnogo dugujem dedinoj opsesiji«, primetio je, zatvarajući pregradak i
61
pridružujući mi se kod police s knjigama. »Neću prekoračiti granice pristojnosti priznajući da je njegovo zanimanje za Poa doseglo ivice opsesije, ako ne i potpune manije. O tome, na žalost, javnost odavno bruji.«
»U ranim sedamdesetim, sagradio je ovu kuću, a ja sam potpuno uveren da ste vi
bili odmah svesni da ona potpuno odgovara tipičnoj poovskoj kući. Ovo beše dedina soba, u kojoj željaše samo da proučava knjige, pisma i brojne uspomene iz Poovog života.
Šta je navelo umirovljenog trgovca da se sa takvim fanatizmom posveti svom
hobiju, ne mogu reći. Neka ostane na tome da se sasvim povukao od sveta i drugih običnih zanimanja. Preduzeo je obilnu i dugotrajnu prepisku sa muškarcima i ženama koji su znali Poa za života — išao je na hodočašće u Fordhem, slao izaslanike u Vest Point, Englesku i Škotsku, praktično na sva mesta na koja je Po jednom u životu kročio.
Tražio je da mu poklone njegova pisma i sitnice, kupovao ih i — bojim se — krao ih, ako ne bi postojao drugi način da ih se domogne.«
Lanselot Kaning se nasmeja i klimnu. »Da li vam se sve ovo čini neobičnim?
Priznajem da sam i ja nekad sve ovo smatrao neverovatnim, kao iz romana. Sada, godinama okružen ovim stvarima, gubim objektivnost.«
»Da, jete čudno« odgovorih. »Ali da li ste sasvim sigurni da se zanimanje vašeg dede nije temeljilo na nevidljivim ličnim razlozima? Da li je kao dečak sreo Poa, ili bio blizak sa nekim od njegovih roditelja? Možda se iza toga krije daleka, neotkrivena srodnost?«
Pri pomenu poslednje reči, drhtavica prođe Kaningovim licem; beše očevidno
zatečen.
»Ah!« uzviknuo je. »Sada izrekoste moje najdublje uverenje. Povezanost — mora
da ju je bilo — ja sam moralno, instinktivno ubeđen da je Kaning Najstariji osećao ili znao da je krvno vezan sa Edgarom Poom. Ništa drugo ne može opravdati njegovo snažno početno interesovanje, njegovu stalnu odbranu Poa u književnim
kontroverzama tog vremena, i konačan melanholičan pad u svet iluzija i obmana.
Ipak, nikada nije to izrazio ili zapisao — a ja sam pretražio kolekciju pisama u potrazi za rešenjem.
Čudno je što ste tako brzo došli do sumnje koja ne muči samo mene nego i mog
oca. On beše tek dete kada je Kaning Najstariji umro, ali su okolnosti ostavile dubok utisak na njegovu senzibilnu prirodu. I mada je odmah prebačen kod majčine rodbine u
Baltimor, nije časio ni časka da se vrati čim mu je u mladosti pripalo nasledstvo.
Srećom po njega, posedovao je prilične prihode, koji su mu omogućili da se posveti daljim istraživanjima. Ime Artura Kaninga se još uvek pamti među književnim kritičarima, ali on je iz nekog razloga svoje studije Poove karijere čuvao od očiju javnosti. Verujem da je ovakva odluka izraz unutrašnje osećajnosti, i da je pokušavao da ustanovi podatke koji bi dokazali da je njegov otac, on sam, a time i ja, u srodstvu sa Edgarom Poom.«
»Kažete da je i vaš otac bio kolekcionar?« podstakoh ga.
»To je izjava koju sam spreman da dokažem« odgovori moj domaćin, vodeći me ka
drugom uglu senkama zarobljene sobe. »Ali prvo, jeste li za čašu vina?«
Napunio je, ne čaše, nego prave pehare od punog stakla, i nazdravismo jedan drugom u tišini. Možda je nepotrebno da naglašavam da je vino bilo dobri stari amontiljado.
»A sada« reče Lanselot Kaning, »oblast kojom se moj otac bavio bila je sakupljanje
i proučavanje Poovih pisama.«
Otvarajući redove pregrada i fioka polica s knjigama, iznosio je jednu za drugom 62
fascikle sa zastakljenim stranicama, i sledećih pola sata provedoh u proučavanju prepiske Edgara Alana Poa — pisama Henriju Heringu, doktoru Snodgrasu, Sari Šelton,
Džejmsu P. Mosu, Elizabeti Po; poruke gospođi Rokvud, Heleni Vitman, Ani Linč, Džonu
Pendltonu Kenediju; beleške gospođi Ričmond, Džonu A
lanu, Ani, bratu Henriju —
obilje dokumenata, celo bogatstvo reči.
Dok sam ja razgledao, moj domaćin nam napuni pehare vinom, čija je težina
počela da se ogleda na nama — jer nismo jeli, a ja nisam ni pomislio na hranu, udubljen u požutele stranice koje su rasvetljavale Poovu prošlost.
Ovde je bio okretni, načitani, književni sud, ovde zbrkani, suludi izlivi uma pomračenog nesrećom i pićem; ovde skica za zamišljenu priču ili delić pesme; tu žalobni krik za slobodom i oda lepoti življenja; ovde jedan dostojanstven odgovor na pismo poverioca i autorski PRONUNCIAMENTO obožavaocu; ovde behu ljubav, mržnja,
svečana iskrenost, ponizno pokajanje, ličnost, pitanja, sumnje, neodlučnost, radost, i bolna melanholija.
Ovde ležaše nadareni govornik, divna pijanica, obožavani muž, iskreni ljubavnik, ponosni urednik, puki siromašak, veliki sanjar, surovi realista, naučni istraživač, lakoverni metafizičar, zavisno posvojče, slobodni i nesputani duh, piskaralo, pesnik, zagonetka koja beše Edgar Alan Po.
Još jednom se pehari napuniše i isprazniše. Usta su žedno gutala, oči još žednije.
Prvi put se zanesenost Lanselota Kaninga podudarala sa mojom sopstvenom —
podelili smo večnu opčinjenost posmatrajući Poa pisca i Poa čoveka: onog koji je pisao Tragediju, živeo Tragediju i bio Tragedija; onog koji je perom zapisao Misteriju, živeo i umro u Misteriji, i koji danas na književnom planu svetli kao inkarnacija Misterije.
Poova misterija je još trajala, i pored pažljivih studija pisama od strane Artura Kaninga. »Moj otac nije našao ništa«, poveri mi moj domaćin, »mada je sakupio, kao što vidite, zbirku koja bi oduševila jednog Mabota ili Kvina. Zato je istraživao dalje. Do tada postadoh dovoljno veliki da podelim s njim i zanimanje i istraživanje. »Dođite«, reče i odvede me do izrezbarenog kovčega koji je ležao ispod prozora na zapadnom zidu kabineta.
Klečeći, otvori katanac, i izvuče, u brzom i zadivljujućem nizu, seriju predmeta, od
kojih svaki beše vezan za intimni Poov život.
Tu su bili suveniri sa njegovog školovanja van zemlje; knjiga kojom se koristio za kratkog boravka u Vest Pointu; uspomene u obliku računa na dane u kojima je radio kao pozorišni kritičar; pero kojim je pisao kao urednik; lepeza kojom se nekad koristila njegova žena — devojčica, Virdžinija; broš gospode Klem — obilje predmeta od kravate
do, vrlo zanimljive, Poove slomljene i potamnele flaute.
Ispismo ponovo, i vino krivim za sve. Kaningovo lice je ostalo mrtvački bledo, štaviše, u očima mu se pojavila suluda veselost — očevidna histerija se ispoljavala u njegovom ponašanju. U ovom trenutku, gonjen nastupom radoznalosti, nagnuh se i izvukoh kutijicu nezanimljivog oblika, prisiljen da pitam o njenom poreklu i ulozi koju je igrala u Poovom životu.
»U Poovom ŽIVOTU?« Vidljiv grč je promenio crte lica mog domaćina, da bi se brzo
pretvorio u grimasu, odblesak zbunjenost. »Ova kutijica — a primetićete da po svojim
odlikama ili neobičnoj slučajnosti sliči kutiji koju je posedovao i opisao u svojoj priči
»Berenika« — ta kutijica je više povezana sa njegovom smrću nego sa životom. Bila je
to ona ista kutijica koju je moj deda Kristofer Kaning stezao na grudima kada su ga tamo dole našli.«
Opet grč. Opet grimasa. »Ali čekajte, ne rekoh vam još sve. Možda će vas
interesovati da vidite mesto na kom pade Kristofer Kaning. Rekoh vam za njegovo 63
ludilo, ali to je tek naznaka njegovih sanja. Bejaste strpljivi sa mnom, više nego strpljivi.
Vaše razumevanje biće nagrađeno, jer verujem da treba da saznate pravu istinu.
Šta je dalje nameravao da kaže Lanselot Kaning, nisam znao, ali je uvod bio takav
da mi se nejasna zebnja i strah uvukoše u kosti.
Videvši moju neugodu, on se kratko nasmeja i položi ruku na moje rame...
»Dođite, ovo će vas kao obožavaoca fantazije sigurno zanimati«, reče. »Ali prvo popijmo za dobar put.«
Nasuo je, popismo, a onda mi pokaza put van zasvođene odaje, niz tihe hodnike,
niz stepenice, sve do najnižeg nivoa kuće na kom dođosmo do nečeg što je podsećalo
na tamnicu, sa podom i zidovima sa lučnim svodom obloženim bakrom. Stadosmo pred
teškim masivnim vratima. Ponovo sam imao osećaj da nešto u ovom prostoru u meni
budi prepoznavanje ili sećanje.
Kaning beše toliko zaražen da je pogrešno protumačio, ili je tako hteo, moju reakciju.
»Vašem strahu nema mesta«, uveravao me je. »Ovde se ništa nije desilo od tog dana, pre skoro sedamdeset godina, kada su ga sluge našle ispruženog ispred ovih vrata, dok je na grudima stezao ovu kutijicu; bez svesti, u delirijumu iz koga nikad neće izaći. Održavao se šest meseci, beznadni ludak — buncajući jednako od momenta u kom su ga našli do trenutka u kom će umreti — mrmljajući o svojim vizijama ogromnih
konja, napuklih kuća koje će se sunovratiti u jezero, crnim mačkama, jami, klatnu, gavranu na bledim plećima, lupanju srca, bisernim zubima, i skoro živoj gnusobi —
neopisivoj iskvarenosti iz koje dopire glas.«
»Nisu to bila tek buncanja«, poveri mi Kaning, i tu mu se glas pretvori u šapat koji
se odbijao od zidova hodnika i železnih vrata. »On je govorio stvari mnogo gore od fantazija — o stvarnom preživljavanju Poovih fantazmi.
»Po prvi put moj otac i sluge saznadoše zašto je sagradio ovu prostoriju iza gvozdenih vrata, i shvatiše šta je moj deda uradio da bi postao najveći kolekcionar Poa na svetu.
Mrmljao je o Poovoj smrti, trideset godina ranije, 1849 — o sahrani na
Prezbiterijanskom groblju i prenošenja praha 1875. u ugao gde mu je dignut spomenik.
Kao što vam rekoh, i kao što je bilo poznato, moj deda je imao javnu ulogu u toku tog
prenosa. Ali sada smo saznali za tajnu ulogu — saznali da postoji spomenik i grob, ali ne i prah na mestu gde je Poova večna kuća. Prah sada leži u tajnoj grobnici na kraju ovog prolaza. I zato je grobnica, a i čitava kuća, bila izgrađena.
Kažem vam, ukrao je telo Edgara Alana Poa — i razglasio je to u svojoj ludosti, ali
zar ga to nije stvarno činilo najvećim Poovim kolekcionarom?
Šta je tražio dole, nikad se nije saznalo, ali je moj otac došao do značajnog otkrića
— kutijica na dedinim grudima je sadržavala gomilicu zdrobljenih kostiju, originalnog praha koji je bio sve što je preostalo od Poovog leša.«
Moj domaćin se strese i okrenu. Poveo me nazad tim hodnikom strave, uz
stepenice, ka kabinetu. U tišini nam je napunio pehare, i ja svoj ispih žedno, duboko, tužno baš kao i on.
»Šta je moj otac mogao da uradi? Obelodaniti istinu, značilo je napraviti skandal.
Odlučio je da čuva tajnu i posveti svoj život povučenom proučavanju.
Naravno, bio je duboko šokiran; koliko znam, nikada nije ušao u sobu iza
gvozdenih vrata a meni tajnu nije poverio sve do časa svoje smrti — a i od tada prođe
nekoliko godina pre nego što reših njenu zagonetku.
Ali ja zagonetku reših, i priča se odmah i potpuno složila. Danas sam ja najveći kolekcionar Poa — a njega čuvam dole, svoj večni trofej!«
64
Ovoga puta sam sam sipao vino. I dok sam to radio, po prvi put primetih
nadolazeću oluju — nestrpljivi bes vetra koji je tresao prozorska okna i jeku gromova koji su se valjali i tutnjali vremenom nagrizenim hodnicima stare kuće.
Divlja, prenapregnuta živost sa kojom je Kaning osluškivao oluju, ili je bar izgledalo da je osluškuje, nije me iznenadila — jer sam na osnovu njegovih poslednjih iskaza posumnjao u njegov razum.
Da je telo Edgara Alana Poa ukradeno; da je ova kuća napravljena da bi ono u njoj
ležalo; da se stvarno nalazilo u kripti pod nama; da su starac, njegov sin i unuk provodili ovde usamljeničke živote posvećeni tajni groba — bilo je van granica pameti.
A opet, okružen olujnom
noći, u prizoru koji kao da je bio proizvod Poove bujne
mašte, nisam mogao biti siguran. Ovde je prošlost bila živa, i sve je odisalo dahom Poovih priča.
Kada je odjeknuo grom, Lanselot Kaning dohvati flautu i, možda kao odbranu od
oluje, napolju a možda kao podsmešljivu pratnju zasvira; duvajući u nju sa upornošću pijanice, u sablasnom atonalitetu, sa piskom koji se zavlačio pod kožu. Vrisku đavolovog instrumenta grom kao da je dodavao ritam.
Nesiguran, uplašen i razdražen, povukoh se u senku knjiga u udaljenom kraju sobe
i dokono gledah naslove duž redova prastarih tomova. Bila je tu »Hiromastija« Roberta
Flada, »Directorium opticum«, retka i čudna knjiga iz vremena Gotike koja beše udžbenik zaboravljene vere; a između i iznad izdanja kvazi‐naučnih istraživanja, teoloških rasprava i raznih inkunabula pronađoh naslove od kojih se naježili i prebledeh. »De vermis Mysteriis« i »Liber Eibon«, rasprave o demonologiji, čarolijama, vračanju stajale su u poluraspadnutom povezu. Knjige su bile stare, bile su iskrzane i pohabane, ali nisu bile prašnjave. Bile su čitane...
»Čitane?« Kao da je Kaning pogodio moje najdublje misli. Ostavio je flautu i približio mi se, cerekajući se i dalje u pijanom taktu oluje. Čudni zvuci i lupa su sada odzvanjali dugačkim holovima kuće, i neobični škripavi glasovi su skoro prekrili njegove reči i smeh.
»Da li su čitane?« reče Kaning. »Ja ih proučavam. Da, prevazišao sam oca, i dedu
takođe. Ja sam bio taj koji je našao u kojim knjigama je rešenje, i ja sam taj koji je to rešenje primenio. Ključ koji je mnogo teže naći nego ključ za prolaz pod nama, ja sam
otkrio. Ponekad se pitam da li je i Po otkrio ove iste tomove, i da li je znao iste tajne.
Tajne groba i onog što leži iza njega, što može da shvati samo onaj koji zna ključ.«
Oteturao se i vratio s vinom. »Pijte«, reče. »Pijte u ime noći i oluje.«
Odgurnuo sam ponuđenu čašu. »Dosta je«, rekoh. »Moram da krenem.«
Da li mi se učinilo, ili se sledio od straha? Kaning me stegnu za rame i vrisnu. »Ne,