by MoZarD
Odlučila je da krene na istok da bi stigla do Larzaka. To je bilo simbolično mesto,
mesto gde su se mnogi preživeli okupili posle kataklizme, kao privučeni sličnim životnim navikama. Usput je naišla na nove zalihe hrane, bila je to humka napravljena od ravnih kamenih ploča koje su pokrivale veliki metalni sanduk, bez sumnje vojnički kofer. S
mukom je uklonila kamenje i otvorila sanduk.
U sanduku je našla pismo koje je otkucala pisaćom mašinom i ostavila ona osoba
koja je uredila mesto za ostavljanje zaliha. Počela je da čita. Ti, preživeli koji ćeš zakucati na vrata ovog svetilišta, slušaj me. Ja sam Čovek kao i ti, biće koje je čudom preživelo mirnu i tihu kataklizmu koja nas je zadesila. Zašto sam preživeo? Zašto si ti preživeo, ti koji čitaš moje pismo? Ne bojmo se da budemo pomalo fatalisti.
Determinizam koji...
Nije nastavila da čita, savila je pismo koje je imalo šest stranica i stavila ga u jedan ugao sanduka. Uzela je nešto hrane, pre svega konzerve tunjevine i sardina, prava retkost, prava poslastica. Tu je bilo i baterija i zažalila je što nije sačuvala radio, ali bilo je kasno. Našla je i metke ali nisu odgovarali njenom oružju. Zatvorila je kofer i prekrila ga kamenjem.
Hodala je još četiri dana pre nego što je srela Žan‐Kristofa Vermela.
Pokušaj... Pokušaj još jednom... Zar zaista ne možeš? To treba najpre da se događa u glavi, a posle silazi u telo, pokušaj!
Starčev ud je ostao mekan među njenim prstima, siva i smežurana stvarčica,
77
mlitava, tako očajno mlitava. Slušaj, pustiću te da se odmoriš. Večeras ćemo pokušati još jednom, hoćeš li? Starac se cerekao, otvarao je svoja velika tamna usta gde mu je preostao još samo svaki drugi zub, kao puškarnice na bedemu. Lobanja mu je bila kvrgava i imao je prosto neverovatnu belu bradu, zamršenu i gustu koja mu je dopirala
do stomaka. Govorio je: Nisam ti ja više nizašta, dobra moja gospođo, nisam ja više nizašta što se toga tiče... Gledao je šta radi, ležao je raširenih nogu na svom krevetu sa prljavim čaršavima, a ona mlitava stvarčica se jedva videla među sivim dlakama na njegovom trbuhu. Ona se trudila, ruka ju je već zabolela, ali ništa nije vredelo. Ona stvar je ostala nepomična, nepomična. Zar ne osećaš ništa kad ti ovo radim? On se cerekao.
Prepuštao se njenim rukama, ali ništa nije mogao da uradi. Ona ga je milovala i milovala i milovala. Na pamet joj je padala jedna pesma, još jedna od onih pesama koje je pevala kad je bila devojčica, sa svojim drugaricama, pucajući od smeha. Isus ima pišicu, malu kao šibicu, njom može da piša, to je Isusova piša.
Našla je Žana‐Kristofa Vermela u blizini jedne usamljene kuće kod mesta Cel‐e-Rokozel. Dizao je koševe za hvatanje riba koje je bio bacio u veštačko jezero Arvene.
Pod dubokim večernjim nebom, jezero je imalo plavo‐zelenu boju. Desetine riba su se
praćakale umirući u mokrim koševima. Muškarac. Evo najzad jednog muškarca. Dugo ga
je posmatrala, dugo, ne usuđujući se da kaže nijednu reč, ne usuđujući se da napravi bilo kakav pokret; zanet svojim poslom nije ni video ni čuo kako se približava. A zatim se okrenuo, držeći u rukama vedro puno riba. Bio je to muškarac, da, ali kako je bio star! Koliko imaš godina? Mislim da imam oko sedamdeset i osam godina. Ili možda
sedamdeset devet. Pazi, ni sam više ne znam!
Bio je stvarno jako star! Ali možda će još moći... Pomislila je na Viktora Igoa. Ali Žan‐Kristof je bio prljav, smrdeo je, mogla je da vidi naslage prljavštine na njegovom vratu, čija koža je bila ispucala kao padine nekog vulkana, i na mršavim i dlakavim nadlakticama. Ipak je pokušala već prve večeri. Ali u njenim rukama, koje su najpre bile strpljive, zatim nervozne i na kraju umorne, starčev ud ostao je nepomičan. Ta stvarčica koja nije htela, koja nije više mogla da se digne!
Starac se cerekao! Vidiš da nisam više nizašta! Ona ga je pitala. Koliko dugo ti... ti nisi to radio? Pokušaj da se setiš. Počeo je da broji na prste. Da li su to bili meseci? Ne, sigurno se radilo o godinama. Počeo je da broji, a onda je prestao, slegnuo je ramenima, cerekao se.
Prve noći nije mogla da zaspi. Slušala je njegovo hrkanje, na obližnjem drvetu hukala je sova. Žan‐Kristof je živeo sa tri mačke, tigrastom ženkom Gurkicom i dva mužjaka, crnom Pufnom i belom Torbicom. Mačke su spavale na krevetu između njih dvoje, ona ih je zamišljeno milovala jednu za drugom.
Bio je 25. oktobar. Ona se nalazila usred svog »plodnog perioda«. Ujutro joj se čak
pričinilo da oseća nešto u svom stomaku. Možda je to ovulacija. Šta da učini da bi Žan-Kristof uspeo? Nabrojala je u mislima sve biljke afrodizijake koje je poznavala, kao i lekove protiv nemoći: zeleni anis, cimet, kleku, dumbir, ljutu mentu, naravno, crni luk, majčinu dušicu, celer, večernju ljubicu... Šta bi još mogla da nađe u ovo doba godine?
Možda mentu i večernju ljubicu.
Sutradan je uspela da ga natera da se okupa u drvenom čabru, u podne na suncu,
napolju, zagrejala je pune kofe vode, silom ga je svukla, trljala ga četkom za timarenje konja, koža mu je posle toga postala ružičasta, koža starog malog deteta. Pronašla je da ima vaši, srećom, imala je prašak i posula je njime njegovu bradu, grudni koš i dlake među nogama.
Posle toga je opet pokušala da ga ojača, mrzela je reči kao drkati ili dizati, pokušala je opet, u prijatnoj toploti posle kupanja, pored kamina u kojem je vatra stalno gorela.
Pokušala je iznova, čak i sa ustima, mada je to bilo nešto što nikad nije volela.
Ali njegova stvarčica nije htela da radi, više nije mogla da radi.
78
Nije uspela da nađe biljke koje je želela, zato je počela da ga masira, trudila se da
podstakne njegovu seksualnu moć tehnikom šiacu, pritiskajući vrhovima prstiju tačke koje je poznavala, iznad zglavka na nozi, iza ramena, ispod palca, u preponi.
Tako je došlo i vreme kada je prestala da se trudi. Plodan period je bio odavno prošao, ništa nije postigla. Ipak je ostala još dve nedelje kod Žana‐Kristofa. Stari je bio lud ali veoma zanimljiv. U svojoj kući je držao neverovatnu gomilu starih stvari, bicikle, konjske amove, razne alatke, čitavu hrpu elektronskih aparata, pokvarenih, slepljenih rđom. Imao je i čitave police pune tegli u kojima su, potopljene u alkoholu, lebdele u bestežinskom stanju razne životinje, salamanderi, žabe krastače, slepići, zmije, gušteri, poljski miševi, krtice. Mislila je da pravi zbirku, sve do onog dana kada je videla Žana-Kristofa da jede jednu zmiju, brižljivo je seckajući na male komade u svom tanjiru, kao da se radi o običnoj kobasici.
Bio je to stari ludak, nije mogao da joj posluži za ono što je želela, ali ipak joj nije bilo žao vremena koje je provela s njim.
Jednog jutra je krenula na put, navukla svoj debeli pocepani džemper mrke boje,
stavila ranac na leđa, obula široke i udobne cipele, uzela štap u ruke. Sedeći jedna pored druge na oniskom zidu, Gurkica, Pufna i Torbica su je gledale kako odlazi. Ali to je bilo srećno doba. Petnaest dana kasnije našla je Žanu.
Kod Žane je provela četiri meseca, celu zimu, od decembra do marta. Žana je stanovala u udobnoj staroj pastirskoj kući, na visoravni iznad Miloa. Videla je kroz prozore crveni odsjaj upaljenih sveća dok je gazila po tankom sloju ranog snega, stvrdnutom od vetra, koji je škripao pod njenim nogama: mala tamna prilika između sivila neba i beline snega.
Žana ju je dugo grlila, pritiskajući je na svoja široka prsa, ali bilo je potrebno da prođe nekoliko dana pre nego što su uspele da međusobno opšte drugačije, a ne samo
pomoću jednosložnih reci. Kod Žane je mirisalo na jabuke, imala ih je pun tavan. Bilo je i kestenja koje su uveče pekle na ognjištu prijeći prste. Voda je bila jedini problem.
Trebalo je ići po nju na izvor, nekadašnje pojilište, udaljen dva kilometra. Kada je zima bila najjača, morale su da probijaju led. Žanin pas, osmogodišnja ženka po imenu Sivka, grebla je sneg svojim šapama, a iznad njihovih glava gavrani su parali tmurno nebo.
Žana već čitavu godinu nije videla nikog jer je
i visoravan počela da se prazni. Plela je džempere, nazuvke, prsluke, svakojaku odeću raznih boja, sama je pravila vunu strižući poludivlje ovce, sama je pripremala boje za vunu, od raznih biljaka, agremonija za zlatnožutu boju, trandavilje za plavu, belodun za crvenu, trska za mrku, divlja loboda za maslinastozelenu; sve boje je pripremala sama. U proleće, Žana bi prelazila kilometre u potrazi za biljkama. A zima je bila povoljna za pripremanje rastvora boja, sa stipsom, bizmutom, potašom i kalajem, koga je bilo veoma teško naći. Bilo je tu, stoga, velikih kazana punih ključale vode i pare nakiselog mirisa koja je nagonila na kašalj, i one prijatne toplote, onog znoja, koji usred zime teče niz gole grudi, i gromkog smeha.
Žana i ona su ubrzo počele da vode ljubav, već treće ili četvrte noći. Ona se predavala da bi pričinila zadovoljstvo Žani, a sama ništa nije dobijala zauzvrat. Žene, a Žana joj nije bila prva, nikad nisu mogle da u njoj probude osećanje zadovoljstva, pa čak ni želju. Ona često ni sa muškarcima nije osećala ništa, ili bar veoma retko. Žana je zato radi sopstvenog zadovoljstva nastavljala da miluje i ljubi njeno crno runo, a ona je, da bi pričinila zadovoljstvo Žani, ljubila i milovala pukotinu na njenom telu, usne kao otvorena školjka malo nakiselog ukusa, i tanke kovrdžave vlasi plavo‐riđeg runa na njenom venerinom brežuljku. Žana bi brzo doživela vrhunac i tada bi vikala, vikala.
Ponekad bi se pred njom samozadovoljavala, njen kažiprst bi se hitro pomerao pri dnu
trbuha a onda bi vikala još glasnije.
Kako volim da radim ovo! govorila je Žana. I smejala se. Obe su se smejale. Žana 79
je imala četrdeset godina, bila je visoka i krupna, imala je lepe pune grudi, široke kukove, uzan struk, ravan trbuh, izdužene butine. Kosa joj je bila riđa i kovrdžava, imala je pege po čitavom telu.
Tvrdila je da voli da živi sama, mada je sada bila srećna što ima drugaricu, društvo.
Možda bi više volela nekog muškarca? Žanin smeh bio je jedini odgovor.
Jednog dana je odlučila da porazgovara sa Žanpm o starosti koja je dolazila, o bliskoj menopauzi, o neplodnosti. Pričala joj je o detetu koje je želela da rodi pre nego što bude suviše kasno, pre nego što njeni jajnici usahnu. Pričala joj je o dva spontana pobačaja koje je imala pre više godina, kada je Erik još bio živ. Objasnila joj je da to dete ne želi toliko zbog sebe koliko zbog sveta, zbog sutrašnjice: to je dete koje treba doneti na svet. Pričala je kako osluškuje svoje telo koje počinje da je izdaje, koje postaje tvrdo, životni sokovi sahnu, kora se suši, a njoj je tek četrdeset devet godina. Pričala joj je o svom traganju za muškarcem, za bilo kojim muškarcem, samo da bude sposoban da joj
napravi dete.
Žana je slušala držeći ruku zavučenu u dugodlako krzno oko vrata svoje keruše Sivke. Nije rekla ni reči na sve to, samo se smejala dugo i glasno kada joj je ispričala događaj sa starcem.
Žanina mesečnica bila je crvena i obilna, zavidela joj je na tome, na toj jakoj i mlakoj krvi koju bi ponekad okusila među‐njenim nogama. Zar ti ne želiš dete?
Žana se smejala.
Vuci su nekoliko puta obilazili oko kuće, čopor od dvanaestak životinja, sa malima
koji su se kotrljali po snegu tačno ispred prozora kuće. Sivka se plašila, cvilela je krijući se ispod stola. Vuci su prilazili sasvim blizu, obe žene su mogle da vide kroz prozorska stakla kako svetlost sveća poigrava u njihovim zelenim zenicama. Jedne večeri su izbacile napolje skelet jedne ovce. Bila je to jedna od onih ovaca koje je Žana, pre nego što je zima došla, ubila, isekla na komade i nasolila. Vuci su omirisali ostatke ovce, zagrizlu tu i tamo ali nisu zapravo jeli, verovatno su više voleli živu hranu. Obilazili su oko kuće najviše iz radoznalosti.
Mi smo sada prava retkost, rekla je Žana jednog dana. Rastale su se u martu, dvadeset šestog. Cele zime ciklus joj je bio uglavnom redovan, ali su krvavljenja bila sve manje obilna. Trebalo je da požuri.
Žana joj je dala deset metaka i soli. Verovatno se više nećemo videti. Hoćemo, odgovorila je Žana smejući se.
Obe pretpostavke su bile moguće.
U aprilu, tačnije 3. aprila, našla je poruku na pragu jedne dobro očuvane kuće, u zaseoku blizu Sent‐Albana. Pored kuće su se škripeći okretale na vetru dve eolske harfe.
Prikačena na vratima, poruka je bila ispisana crnim tušem na parčetu tvrdog kartona prekrivenog plastikom. Ona je glasila: Svi su mrtvi, ne želim ovde da ostanem sam, odlazim. Krenuću prema istoku, nameravam da prođem kroz Le Kelar, Lodev,
Klermon‐Lero, Žinjak, Monpelje. Posle toga, ne znam. Ako negde nekog sretnem, zaustavicu se ako on to bude želeo. Ako neko pročita ove reći i poželi da me sledi, neka to učini. Ostavljaću tragove.
Poruka je bila potpisana imenom Pjer i nosila je datum: 11. mart.
Nije se zadržala čak ni toliko da pretraži zaselak. Poruku je potpisao Pjer, to je bio muškarac, možda je bio još mlad i dobrog zdravlja. Stavila je ponovo ranac na leđa, bio joj je dosta težak, vratila se nazad da bi izašla na put broj 9, pod naoblačenim nebom koje je nagoveštavalo kišu. Bilo je skoro hladno, imala je na sebi debeo džemper žute i ljubičaste boje, bordo kapu, ružičaste i svetloplave nazuvke preko pantalona. Da bi išla brže, da ne bi gubila vreme, birala je puteve na kojima su ležali stari zarđali automobili napola prekriveni zemljom. Prošla je kroz Le Kelar i Lodev, našla druge poruke. Ostao 80
sam jedan dan (ili: dva dana), ovde nema nikog, nastavljam put. Pjer.
Ponekad su bučne oluje cepale nebo i odjekivale među planinama. Tada je morala
da potraži zaklon u ruševinama na koje je nailazila. Jednog dana je morala da ubije nekog psa koji ju je ugrizao za nogu, iako rana nije bila teška. Nije se usudila da jede njegovo meso, mada su neki to činili.
Hodala je, zamišljala Pjera jednog dana ovako, drugog dana onako, ali stalno joj je
na umu ipak bio mlađi čovek, mlađi čovek koji će joj napraviti dete da bi svet nastavio da postoji.
Ali Pjer je stalno bio daleko, iako je hodala brzo i zaustavljala se što je manje moguće, nikako nije uspevala da mu se približi, o čemu su svedočile poruke.
Prošao je dan kada je opet trebalo da ima svoje mesečno krvavljenje. Jedan dan
zakašnjenja, zatim dva, pa tri, četiri i čitava sedmica. Gubila je vreme berući biljke za svoje čajeve, skupljala je koru čempresa, gloga, leske. Ali ciklus se nije uspostavio, a prošle su već dve nedelje.
Sedmog maja, zapisala je taj datum u svoju beležnicu, ugledala je obešenog čoveka.
Samo nekoliko desetina kilometara ispred Monpeljea. Čovek koji se obesio odabrao je
lepo drvo: hrast. Hrast je bio pri vrhu okružen jatom gavranova koji su izdaleka izgledali kao pepeo koji leti oko zapaljenog drveta. Izdaleka je shvatila, rekla samoj sebi: To je Pjer! Učinilo joj se da je njeno srce prestalo da kuca, ili je možda kucalo tako snažno da je očekivala da će joj se rasprsnuti grudni koš.
Približila se malim koracima, oslanjajući se svom težinom na štap pri svakom koraku. I govorila je sebi: Ma ne, to nije Pjer, to je nemoguće, on to ne bi učinio, on mi to ne bi učinio.
Kada se našla ispod samog drveta, na metar razdaljine od nogu obešenog,
nasmejala se glasno od olakšanja. Obešeni čovek bio je samo stara olupina, nešto što je tu visilo već mesecima, apstraktni pojam koji više nije mogao da izazove užas do kojeg dovodi pogled na meso koje krvari, kao što se to desilo na utvrđenoj farmi. Obešeni čovek bio je samo nešto crno što su kiša i ptice izbrazdali, što je vetar osušio i što se ipak i dalje klatilo u pravcu sever‐jug, sever‐jug, a kad bi zapretilo da se zaustavi, možda bi ga opet gurnuo kljun neke ptice šaljivdžije.
Osmehivala se stojeći ispod obešenog čoveka, videli su se veliki žuti ali zdravi zubi
na njenom pocrnelom licu, na kom su bore bile lepe kao jedva vidljive pukotine na nekoj uljanoj slici, na jednom Rembrantu. Prizor je podseti na Fransoa Vijona, Žaka Kaloa.
Pomislila je na mandragoru, plod izrastao iz semena obešenih. Pomislila je na živo
seme živog Pjera. Dok se njen štap sigurnim pokretom zabi
jao u vlažnu travu, nastavila je da ide svojim putem nade.
Dugo je lutala kroz izmučeni Monpelje gde su mačke, psi i pacovi zauzeli određene gradske četvrti jasno obeleženih granica. Ostala je u Monpeljeu šest dana. Da bi se odbranila od pasa i pacova, morala je da upotrebi sedam dragocenih metaka, a još nije
imala priliku da napravi luk i strele.
Nada je dugo gorela u njenom neposlušnom telu. Datum početka njenog ciklusa u
maju prošao je kao što je bio prošao i onaj u aprilu. Nije bilo više ni kapi krvi među njenim nogama, ni kapi, deset puta dnevno gledala je svoje gaćice ali ničeg nije bilo, još uvek ničeg, ni najmanje mrlje.
Čitavih pet dana je strpljivo tražila neki Pjerov znak. Otkrila ga je šestog dana, napisao je: Još nikog nisam sreo. Krećem ka Nimu. Njegove poruke su postale veoma kratke. Ova je bila napisana pre samo jedanaest dana. Bila je besna: deset puta je prošla ispred poruke, vrata na kojima je bila pričvršćena ispala su iz svojih zarđalih šarki, 81
bez sumnje zbog vetra, i prevrnula se na onu pogrešnu stranu.
One večeri kada je našla poruku, bila je umorna. Odlučila je da tek sutradan pođe
dalje. Ali sutradan je padala kiša i omela polazak na put. Između Nima i Monpeljea bilo je samo šezdeset kilometara razdaljine, mogla ih je preći za manje od dva dana, pogotovo kad bi išla autoputem po kome je bilo veoma lako hodati pešice jer se snažno
odupirao naletu vegetacije.
To putovanje je trajalo tri dana.
U Nimu nije zatekla nikakvu Pjerovu poruku, nikakav trag njegovog prolaska kroz
grad koji je veliki požar pre desetak godina delimično uništio. Ali pošto nije želela da se ponovi greška koju je načinila u Monpeljeu, krstarila je gradom, zagledala sva vrata, sve prozorske kapke, i s jedne i s druge strane, ali nikakve poruke nije bilo.
U Nimu je ostala dvanaest dana, a poruku nije našla. Srećom, naišla je na zalihu hrane obeleženu strelicom, na istaknutom mestu, na početku puta za Ari. Sklonište je