by MoZarD
uskratiti priliku da poslednji put pogleda
su platili cenu da bi drugi mogli bezbedno
svoje dete?«
koračati njihovim stopama. Ti već deset
Medijum očajno, naglim trzajem, ispruži
godina radiš za nauku, po cenu strašnog
ruke pred sebe.
naprezanja nerava. Sad je tvoj posao
»O, mučiš me«, promrmlja ona. »Ipak, u
okončan, od danas si slobodna da budeš
pravu si. Učiniću kako želiš, ali sad znam
srećna.«
čega se bojim — bojim se reči 'majka'.«
Nasmešila mu se sa naklonošću; njen
»Simon!«
mir bio je opet uspostavljen. Onda je
»Postoje izvesne primitivne, elemen‐
hitro pogledala na svoj časovnik.
tarne sile, Raule. Glavninu njih civilizacija
»Gospoda Eks kasni«, progunda ona.
je uništila, ali materinstvo stoji i sad tamo
»Možda neće ni doći.«
gde je stajalo na početku. Životinje,
»Mislim da hoće«, reče Raul. »Tvoj ča‐
ljudska bića — u tome su jedno isto.
sovnik malo žuri, Simon.«
Nema na svetu ničeg kao što je ljubav
103
majke prema svom detetu. Ta ljubav ne
vrlo dubokim glasom.
zna za zakone, nema milosti, usuđuje se
»Bojim se da sam malo zakasnila,
na sve, bezobzirno mrvi sve što joj se
gospodine.«
nade na putu.«
»Samo nekoliko minuta«, reče Raul,
Ona zastade, malo zadihana, onda mu
nasmešen. »Gospoda Simon je prilegla.
se okrete sa brzim, razoružavajućim
Žao mi je što moram reći da joj uopšte
osmehom.
nije dobro, vrlo je nervozna i napeta.«
»Znam, glupo se ponašam danas,
Njena šaka, koju je počela povlačiti,
Raule.«
iznenada se steže oko njegove kao
On uze njene ruke u svoje.
mengele.
»Prilegni minut‐dva«, predložio joj je.
»Ali će sedeti?« upita ona oštro.
»Odmori se dok ona ne dođe«.
»O, da, gospođo.«
»Vrlo dobro.« Nasmešila mu se i izašla
Gospoda Eks uzdahnu sa olakšanjem, pa
iz sobe.
utonu u jednu od stolica, olabavljujući
Raul provede minut ili dva zadubljen u
jedan od teških crnih velova koji su plovili
misli, onda krupnim koracima ode do
oko nje.
vrata, otvori ih, pređe malo predsoblje.
»Ah! Gospodine!« promrmlja ona, »ne
Uđe u sobu na suprotnoj strani
možete zamisliti, ne možete pojmiti
predsoblja, veoma sličnu onoj iz koje je
koliko mi divote i radosti te seanse
izašao, s tim što je na jednom njenom
donose. Moja malena. Moja Amelija.
kraju bila niša sa velikom foteljom. Teške
Videti je, čuti je, možda — čak — da,
crne zavese od somota bile su
možda čak pružiti ruku i dotaći je.«
postavljene tako da su se mogle navući
Raul progovori brzo i odlučno.
preko niše. Eliz je radila u toj sobi,
»Gospodo Eks — kako to da objasnim?
dovodeći je u red. Pokraj niše je stavila
— ni u kom slučaju ne smete učiniti ništa
dve stolice i mali okrugli sto. Na stolu su
mimo mojih izričitih uputstava, inače će
bili tamburina, rog, i nešto hartije i
nastupiti najveća opasnost.«
olovaka.
»Opasnost za mene?«
»Poslednji put«, promrmlja Eliz sa
»Ne, gospođo«, reč Raul, »za mediju‐
sumornom satisfakcijom. »A, gospodine,
ma. Morate razumeti da nauka na izve‐
kamo sreće da je to već svršeno, gotovo.«
stan način objašnjava pojavu tih feno‐
Odzvoni oštri udar električnog zvona.
mena. Iskazaću ovo veoma jednostavno,
»Evo ide ona, ta žena velika k'o neki
ne koristeći tehničke termine. Da bi se
žandarm«, nastavi stara sluškinja. »Zašto
jedan duh manifestovao, mora upotrebiti
ne može da ode i da se pristojno pomoli u
konkretnu fizičku supstancu medijuma.
crkvi za dušu svoje devojčice, i da zapali
Videli ste kako iz njenih usta izlaze
sveću našoj bogorodici? Zar dobri bog ne
isparenja. Ta isparenja se konačno
zna šta je najbolje za nas?«
kondenzuju i sačine nešto slično
»Otvori
vrata,
Eliz«,
reče
Raul
pokojnom telu tog duha. Ali mi verujemo
energično.
da je ta ektoplazma uzeta baš iz samog
Dobacila mu je jedan pogled, ali,
tela medijuma. Nadamo se da ćemo ovo
poslušala je. Ubrzo se vratila, uvodeći
jednog dana dokazati pažljivim merenjem
posetiteljku.
i testiranjem — ali veliku teškoću čini to
»Reći ću svojoj gazdarici da ste stigli,
što je svako doticanje tog fenomena vrlo
gospodo.«
opasno i bolno za medijuma. Kad bi neko
Raul priđe da se rukuje sa gospodom
grubo uhvatio materijalizaciju, mogla bi
Eks. Simonine reči doploviše u njegovo
nastupiti smrt medijuma.«
pamćenje.
Gospoda Eks ga je slušala vrlo pažljivo.
»Tako je velika i crna.«
»To je veoma interesantno, gospodine.
Bila je stvarno krupna, a teška crnina
Recite mi, zar neće doći vreme kad će
francuske žalosti izgledala je u njenom
materijalizacija napredovati toliko da će
slučaju maltene preterana. Progovorila je
biti u stanju da se odvoji od svoje
104
roditeljke, medijuma?«
užeta.
»To vam je neka fantastična spekulacija,
»Gospodo!« povika Raul. »To je
madam? «
uvreda!«
Insistirala je.
»Predostrožnost.«
»Ali, prema činjenicama, ne nemo‐
»Ponavljam da je to uvreda.«
guća?«
»Ne razumem vaše protivljenje, gospo‐
»Sasvim nemoguća danas.«
dine«, reče gospoda Eks hladno. »Ako
»Ali možda u budućnosti?«
nema podvale, nemate se čega bojati.«
U tom času ušla je Simon, oslobađajući
Raul se prezrivo nasmeja.
ga potrebe da odgovori. Izgledala je
»Mogu vas uveriti da se nemam čega
malaksala i bleda, ali jasno se videlo da je
bojati, gospođo. Vežite mi i ruke i noge
opet potpuno ovladala sobom. Prišla je
ako hoćete.«
gospodi Eks i rukovala se s njom, mada je
Njegov govor nije dao željeni efekat, jer
Raul primetio mali drhtaj koji je tom
gospoda
Eks
samo
promrmlja,
prilikom prošao kroz Simon.
neuznemireno:
»Žalim, gospodo, što čujem da ste
»Hvala vam, gospodine«, i priđe mu sa
indisponirani«, reče gospođa Eks.
/>
svojim namotajem konopca.
»Nije to ništa«, reče Simon prilično
Iznenada Simon iza zavese jeknu.
odsečno. »Hoćemo li početi?«
»Ne, ne, Raule, ne dopusti joj da to
Prišla je niši i sela u fotelju. Raul
uradi.«
iznenada oseti kako, sad, kroz njega
Gospođa Eks se podrugljivo nasmeja.
prolazi talas straha.
»Gospođa se plaši«, reče ona ironično.
»Nisi dovoljno jaka«, uzviknu on. »Bolje
»Tačno, plašim se.«
bi bilo da otkažemo seansu. Gospođa Eks
»Imaj u vidu šta govoriš, Simon«,
će razumeti.«
uzviknu Raul. »Izgleda da gospođa Eks
»Gospodine!«
smatra da smo mi šarlatani.«
Gospođa Eks indignirano ustade.
»Moram biti sigurna«, reče gospođa
»Da, da, bolje je odustati, siguran sam u
Eks gorko.
to.«
Metodično je obavila svoj posao, i
»Gospođa Simon mi je obećala jednu,
čvrsto privezala Raula za stolicu.
poslednju, seansu.«
»Moram vam čestitati na ovim vašim
»Istina je«, reče Simon tiho, »i spremna
čvorovima,
gospođo«,
primeti
on
sam da ispunim svoje obećanje.«
ironično kad je završila. »Jeste li sad
»Držim vas za reč, gospođo«, reče
zadovoljni?«
druga žena.
Gospoda Eks nije odgovorila. Obišla je
»Ja svoju reč ne kršim«, reče Simon
sobu, izbliza posmatrajući drvene ploče
hladno. »Ne plaši se, Raule«, dodade ona
na zidovima. Onda je zaključala vrata koja
blago, »pa, najzad, ovo je poslednji put —
vode ka predsoblju, i, vadeći ključ, vratila
hvala bogu, poslednji put.«
se na svoju stolicu.
Na njen znak, Raul navuče teške crne
»Da«, reče ona neopisivim glasom, »sad
zavese preko udubljenja u zidu. Takođe
sam spremna.«
navuče zavese na prozore sobe, tako da
Minuti su prolazili. Zvuk Simoninog disa‐
soba ostade u polutami. Pokaza gospođi
nja koji se čuo iza zavese postajao je teži i
Eks jednu stolicu i spremi se da sedne u
jači. Onda je sasvim prestao, zamenjen
drugu. Međutim, gospođa Eks je oklevala.
serijom tihih jecanja. Onda je neko vreme
»Oprostićete mi, gospodine, ali — raz‐
zavladala, ponovo, tišina, koju razbi
umete da apsolutno verujem u integritet i
iznenadno kotrljanje tamburine. Rog se
vaš i gospođe Simon. Ipak, da bi moje
podiže sa stola i tresnu o pod. Začu se
svedočenje bilo verodostojnije, bila sam
ironični smeh. Zavese na niši razmakoše
tako slobodna da ponesem sa sobom
se malo, figura medijuma postade deli‐
ovo.«
mično vidljiva; kroz taj prorez se videlo da
Iz svoje trobe ona izvuče komad finog
joj je glava pala na grudi. Iznenada
105
gospoda Eks oštro udahnu. Mlaz magle,
Ovo je užasno. Medijum — «
nalik na kakvu traku, izlazio je iz usta
Gospoda Eks mu se okrete sa grubim
medijumke. Zgusnuo se i počeo poste‐
smehom.
peno da dobija oblik, oblik malog deteta.
»Šta me briga za vašeg medijuma?«
»Amelija! Moja mala Amelija!«
uzviknu ona. »Ja hoću moje dete!«
Gospoda Eks je promuklo šaptala. Mag‐
»Vi ste poludeli!«
lovita figura se još više kondenzovala.
»Moje dete, rekla sam vam. Moje. Moje
Raul je zurio maltene sa nevericom. Us‐
sopstveno. Moje meso i moja krv. Moja
pešnija materijalizacija od ove još nikad
mala mi se vratila iz mrtvih, živa je, diše.«
se nije dogodila. Nije sumnjao da sada,
Raul otvori usta, ali ništa ne reče. Ova
već, pravo dete, od krvi i mesa, stoji
žena je bila užasna. Nepopustljiva, divlja,
tamo.
obuzeta sopstvenom strašću. Dečje usne
'Maman! '
se razdvojiše i ista reč odjeknu po treći
Progovorio je meki dečji glasić.
put:
»Dete moje!« viknu gospoda Eks. »Dete
» Maman«
moje!«
»Pa dođi, maleno moje«, povika
Napola je ustala iz svoje stolice.
gospođa Eks.
»Obazrivo, gospođo«, uzviknu Raul
Oštrim pokretom ona dohvati dete i
upozoravajućim tonom.
diže ga u naručje. Iza zavesa se prolomi
Materijalizacija oklevajući izađe između
dugi vrisak totalnog užasa.
zavesa. Bilo je to dete. Devojčica je
»Simon!« povika Raul. »Simon!«
stajala, pružajući ručice.
Bio je mutno svestan da gospođa Eks
» Maman! «
juri pokraj njega, otključava vrata, da
»Ah!« uzviknu gospoda Eks.
koraci odmiču niz stepenište.
Opet je napola ustala.
Iza zavesa je još uvek odjekivalo užasno,
»Gospođo«, uzviknu Raul, uzbuđen,
dugo, visoko vrištanje — vrisak kakav
»medijum — «
Raul u životu nije čuo. Vrisak se pretvorio
»Moram je dodirnuti«, uzviknu gospođa
u grozno krkljanje koje je zamrlo. Onda se
Eks promuklo.
začu tupi udar tela koje pada...
Načinila je jedan korak napred.
Raul se trzao kao manijak da se oslo‐
»Za ime boga, gospođo, kontrolišite
bodi užeta. U svojoj freneziji, on postiže
se«, povika Raul.
nemoguće, pokida konopac sirovom
Sad je bio zaista uzbuđen.
snagom. Dok se borio da ustane, utrča
»Sedite odmah.«
Eliz, vičući: »Gospođo!«
»Moja
malena,
moram
da
je
»Simon!« povika Raul.
dodirnem.«
Zajedno se baciše napred i razmakoše
»Gospođo, zapovedam vam, sedite!«
zavese.
Uvijao se očajnički u svojim vezama, ali
Raul se zatetura unazad.
gospoda Eks je svoj posao obavila dobro;
»Moj bože!« promrmlja on. »Crveno —
bio je bespomoćan. Užasno osećanje da
sve crveno...«
predstoji katastrofa zapljusnulo ga je kao
Elizin glas se začu pored njega, rapav,
talas.
uzdrhtao.
»U ime boga, gospođo, sedite dole!«
»Znači gospođa je mrtva. Okončano je.
urlao je. »Mislite na medijuma.«
Ali recite mi, msje, šta se desilo. Zašto se
Gospoda Eks nije obraćala pažnju na
gospođa tako sparušila — zašto se sma‐
njega. Kao da se sva transformisala.
njila na polovinu svoje normalne veličine?
Ekstaza i oduševljenje videli su se jasno
Šta se ovde događalo?"
na njenom licu. Njena ispružena ruka
»Ne znam«, reče Raul.
Njegov glas se pojača do vrištanja.
na otvoru između zavesa. Užasno jecanje
»Ne znam. Ne znam. Ali mislim —
dopre od medijuma.
mislim da ludim... Simon! Simon!«
»Bože moj!« viknu Raul. »Bože moj!
106
ZANIMLJIVOSTI
MAJSTORI BIRAJU
L
vremena da pročitam deset. Devet je bilo
ondonski nedeljnik »Observer« u sva‐
odličnih, jedna samo dobra. Ovo je zlatno
kom broju ima rubriku u kojoj istaknute
doba SF‐žanra.
ličnosti neke profesije odgovaraju na
U međuvremenu, stari majstori ostaju,
pitanje ko se njima lično najviše sviđa u
zaštićeni u vremenskim petljama van
dotičnoj profesiji. U jednom od aprilskih
domašaja zaborava. Niko nikad neće
brojeva ove godine, dali su zadatak
prevazići završne stranice Velsovog
Maksimu Jakubovskom da se kod pisaca
»Vremeplova«
ili
kosmičke
vizije
SF‐a raspita: »Ko je vaš omiljeni SF‐
»Zvezdotvorca« Olafa Stejpldona... Ali mi
pisac?« Evo kako su odgovarali:
je drago što se moje kolege i dalje trude.
ISAK ASIMOV: Pitanje je teško. Toliko je
NORMAN SPINRAD: Za mene, Filip Dik
dobre SF literature napisano da je teško
bio je jedan od velikih pisaca ovog veka,
odabrati. Ipak, evo petorice pisaca, od
ne samo u naučnoj fantastici. Takođe mi
kojih dvojica, na žalost, više nisu među
se dopada Gregori Benford, dobro zaok‐
živima. Kliford Simak i Robert Hajnlajn su
ružen romanopisac, koji je izuzetan po
najviše uticali na mene kao mladog pisca.
poznavanju nauke, stilu i karakterizaciji.
Sledeća trojica su, srećom, još uvek među
Ne mogu a da ne spomenem Viljema
nama i još su aktivni. To su: moj prijatelj
Barouza i zbog stilskih ludorija i zbog
Artur Klark, koji izvanredno poznaje
originalnosti koncepcija. Roman »Zlatna
nauku i Frederik Pol, koji se takođe dobro
obala«, čiji je autor Kim Stenli Robinson,
snalazi u naučnim vodama.
jedna je od najboljih SF‐knjiga poslednjih
Moj lični izbor ipak pada na ROBERTA
godi‐na. Delo se bavi trgovinom drogom i
ŠEKLIJA. Nisam pročitao nijednu njegovu
vojnim kompleksima u Orindž Kauntiju u
priču a da mi se nije svidela. Kad bi samo
Kaliforniji.
pisao malo više, kao, recimo, ja....
Ali moj glas ipak dobija BRAJAN OLDIS,