by MoZarD
»Hvala, krastavko.'Ajde, odveži me sad'. »Ess?« Pokušao sam da se oslobodim.
»Odveži me, ti drački balavko!«
Namestio me je da sedim na pesku, leđima oslonjen na stenu. Drak se nasmeja, pokazujući čeljusti nalik ljudskim, sa kompaktnom masom zuba. Pridigao se i došao do
mene da proveri jesu li mi ruke čvrsto vezane.
»Odveži me!«
Osmeh nestade. »Ne!« Uperio je svoj žuti prst u mene i rekao: »Kos son va?«
»Ne govorim drački, krastavko. Da li govoriš esperski ili engleski?« Na to Drak sleže
ramenima baš kao što to čine ljudi, pokaza na sebe i reče: »Kos va son Džeriba Šigan.«
Pokaza na mene i (ponovo) reče: »Kos son va?«
»Davidž. Ja se zovem Vilis E. Davidž.«
»Ess?«
Pošto me nije razumeo, pokušao sam da to kažem na njegovom jeziku.
»Kos va son Vilis Davidž.«
»Eh,« Džeriba Šigan klimnu glavom pa potom pokaza prstom: »Dasu, Davidž.«
»I ja tebi, Džeri.«
»Dasu, dasu!« Džeriba je, izgleda, postajao nervozan, pa sam zato slegnuo ramenima što sam bolje mogao, ne bih li mu pokazao da ne razumem šta želi da kaže.
Drak se nagnu, uhvati se za prednji deo mog kombinezona, podiže me i reče:»Dasu,
dasu kizlod.«
»U redu, u redu! Znači, dasu je ustani, šta onda znači .kizlod'?«
Džeri se nasmeja. »Gejvi kiz?«
»Da, ja gejvi.«
Džeri pokaza na svoju glavu »Zod«, a potom pokaza na moju »Kizlod, gejvi?«
Shvatio sam ga, zamahnuo rukama i udario ga. »Hajde, Džeri, hajde kizlodsko kopile!« On skoči na mene. Pokušao sam da ga udarim ponovo.
Drak se zateturao unazad i sapleo se o stenu. Kao da je bio iznenađen. Rukom se
uhvatio za glavu. Od udarca mu je pošla ona gnojičasta tečnost za koju Drači misle da je 6
krv. Pogledao me je sa mržnjom u očima. »Gef, nu, gef, Davidž!«
»Hajde, Džeri, hajde kizlodsko kopile!« Džeri se baci na mene svom snagom.
Pokušah da ga dokačim šipkom, ali me on uhvati obema rukama za zglob desne ruke.
Iskoristio je moj zamah, zahvatio me i bacio na stenje. A onda je, dok još ni dah nisam povratio, dograbio kamen s namerom da mi rasturi glavu. Zamahnuo sam nogom iz sve
snage i udario ga. Srušio se na pesak. Krenuo sam da skočim na njega, kada on uperi prst na nešto iza mojih leđa.. Pogledah unazad i spazih drugi talas kako raste i kreće da nas poklopi. »Kiz!« Džeri skoči na noge i potrča ka uzvišici, a i ja za njim. Od manjih talasa koji se dovaljaše do nas jedva stigosmo do modula.
Drak stade, upre u modul ramenom i poče da ga gura uzbrdo. Shvato sam šta je nameravao. U modulu se nalazila sva oprema neophodna da se preživi, kao i hrana.
Trebalo je to sve izvući na sigurno mesto. »Džeri!«, povikah što sam jače mogao, da nadglasam buku talasa, »izvuci ovu prokletu šipku, da ti pomognem!«
Drak nabra čelo. »Šipku, kizlod, šipku — izvuci je!«, i ja pokazah glavom na zarobljene ruke.
Džeri namesti poveći kamen ispod modula da se ne bi otkotrljao nazad, pa me hitro
odveza i izvuče šipku. Zajedno dogurasmo modul do uzvišice. Drugi talas se brzo uspeo
uz padinu i došao nam do ispod brada. Modul se ljuljao u vodi kao pampur, sve dok se
nije povukla i ostavila ga okruženog sa tri kamena. Od umora sam jedva disao.
Džeri se stropošta na pesak. Leđima se naslonio na jedan od tri kamena i
posmatrao kako se voda povlači.
»Magasiena.«
»To si ti rekao, burazeru.«
Ja se spustih pored Draka, pogledima sklopismo privremeno primirje, i ubrzo
zaspasmo.
Otvorio sam oči. Nebo je vrilo od crnila i sivila. Setio sam se Draka i brzo ga proverio. Bio je tu i još je spavao. Pomislio sam da je trenutak da ga sredim. A onda pomislih kako je glupavo nevažno ovo parče zemlje u poređenju sa nerazumnim morem
oko nas.
Zašto spasilačka još nije stigla? Da Drači nisu pobedili? Zašto Drači nisu došli po Džerija? A možda su se uzajamno istrebili? Nisam znao gde se nalazim, ali sam bio siguran da je to na ostrvu. Video sam ga dok sam se spuštao, ali gde se tačno nalazi i u kom položaju?
Fairin četiri — planeta koja ne zaslužuje ni ime, ali je ipak dovoljno značajna da bi
se zbog nje poginulo.
Jedva se pridigoh. U tom trenutku Džeri otvori oči i brzo zauze čučeći odbrambeni
stav. Odmahnuo sam rukom: »Smiri se, Džeri, idem samo da pogledam teren unaokolo.« Okrenuo sam mu leđa i s mukom kreno uzbrdo, prolazeći između kamenja.
Idući tako, stigoh do zaravni.
Zaista smo bili na ostrvu, malom. Ocenio sam da je najviša tačka na ostrvu bila na
oko samo osamdeset metara nadmorske visine. Dužina ostrva bila je gotovo dva kilometra, a širina nešto ispod jednog. Vetar me je šibao sa svih strana i kombinezon mi se sušio. Pogledao sam na kamenje po vrhu uzvišice. Bilo je glatko i shvatio sam da se možemo nadati i mnogo većim talasima od onih koje smo već videli.
Otkotrljalo se nekoliko kamenova i ja se trgoh. To je Džeri stizao na vrh. Drak pogleda unaokolo. Čučnuo sam pored jednog kamena i prešao rukom po njemu da mu
pokažem kako je gladak. On klimnu glavom. »Eh, gejvi.« Pokazao je prstom dole na modul pa zatim na mesto na kome smo stajali, i rekao:»Eh, masu, nesesej.«
Namrštih se, pa i ja pokazah na modul:»Nesesej? Modul?«
7
»E, modul‐nesesej. Ehi masu.«
Džeri pokaza na mesto na kome je stajao.
Ja zavrteh glavom. Džeri, ako ti gejvi—razumeš zašto su ove stene glatke, onda ti
gejvi da masovanje‐guranje tog neseseja‐modula nema nimalo smisla. Napravih zamah
gore—dole —talasi, pokazah na more pa na mesto na kome smo stajali: »Talasi, ehi—
ovde.«
»E, gejvi. Džeri pogleda unaokolo, počeša se, a zatim čučnu pored kamenja i poče
da ga slaže jedno preko drugog.
U zoru drugog dana odvukli smo modul do uzvišice i okružili ga velikim kamenjem.
Jedan od njih se nakrivio, ali smo se nadali da će ipak zadržati modul, ako naiđe još koji veliki talas. Zatim smo rupe u ogradi popunili manjim kamenjem. Kada nam je zid došao
do kolena, shvatili smo da je kamenje previše glatko i okruglo da bi se održalo. Snašli smo se razbijajući kamenje jedno o drugo, i praveći ploče od njega. Dok bi jedan od nas dvojice razbijao stenje, drugi bi gradio, i obratno. Kamenje je bilo vulkanskog porekla, sijalo se kao ogledalo. Po završetku posla izvlačili bismo jedan drugom oštre komadiće iz ruku.
Trebalo nam je devet beskrajnih dana i noći da dovršimo zidove. Za to vreme su nam talasi više puta dolazili sasvim blizu, jedan od njih i do članaka. Od tih devet, šest dana je padala kiša. U opremi modula nalazio se i jedan plastični pokrivač koji je poslužio kao krov. Kiša je teško ležala na njemu i sredinu smo mu probušili kako bi voda oticala. Tako smo ostali suvi, a bilo je i sveže vode. Da je naišao jači talas, mogli smo da se oprostimo od našeg krova, ali smo obojica imali poverenje u zidove koji su bili debeli u dnu, a i pri vrhu.
Završili smo sklonište, smestili se unutar modula i čitav sat se divili svom umeću, a
onda nam se smračilo pri pomisli da više nema nikakvog posla. »I šta sada, Džeri?«
»Ess?«
»Šta sada da radimo?«
»Sad', čekaj, mi«, i Drak slegnu ramenima. »Drugo šta, ne?«
Ja klimnuh glavom: »Gejvi.«
Ustadoh i pođoh do prolaza koji smo napravili. Kako nismo imali vrata, kraj zida smo produžili i zavili ga iza već postojećeg zida skloništa, a otvor okrenuli nasuprot vetru, koji je opet duvao, sada bez kiše. Zaklon nije bio bogzna kako lep, ali i sama pomisao da je to jedino mesto gde mogu da se sklonim na ovom pustom ostrvu, činila
je da se osećam dobro. Baš kao što je i Šiz
umat primetio: ,Život inteligentnog bića koje stoji naspram univerzuma’. Tu sam rečenicu sastavio od Džerijevog nepovezanog engleskog. Dohvatio sam parče oštrog kamena i urezao novi znak u velikom uspravnom
kamenu koji je služio kao dnevnik. Sve u svemu, tu je bilo deset crta, a ispod sedme urezao sam malo ,x’, da označi veliki talas koji je upravo pokrio vrh ostrva. Bacio sam kamen. »Prokleto mesto, mrzim ga!«
»Ess?« Džeri promoli glavu kroz otvor.
»Koga pričaš, Davidž?«
Upiljio sam se u Draka, pa odmahnuo rukom. »Nikome.«
»Ess va ,nikome’?«
»Niko, ništa.«
»Ne gejvi, Davidž.«
Pokazah prstom na grudi. »Sebi! Govorim samom sebi. Ti to gejvi, krastavko!«
Džeri zavrte glavom: »Davidž, ja sad spavam. Govori ne mnogo to, niko, nikome, ne?«
»I tvoju majku!« Okrenuo sam se i sišao niz padinu. Ako ćemo pravo, ti krastavko i
8
nemaš majku ili oca — znate ono čuveno ,Sa kim bi najradije bio na pustom ostrvu?’
Pitao sam se da li je još iko ikada u vlažnom i hladnom kraju Pakla provodio vreme
sa hermafroditom?
Na pola puta niz padinu nalazio se basen koji je beležio plimu, a koji sam nazvao
,Rančos Pužos’.
Put do basena bio je oivičen kamenjem. Bilo ga je još mnogo, uglačanog vodom, a
ispod su živeli narandžasti puževi golaći, deblji i od najdebljih koje smo dotada videli. To sam otkrio za vreme jedne od pauza u građenju skloništa i pokazao Džeriju. Džeri je slegnuo ramenima. »Pa šta?«
»Kako šta? Slušaj, Džeri, tvoje rezerve hrane neće trajati zauvek. Šta ćemo jesti kada ih više ne bude bilo?«
»Jesti?«
Džeri ih je pogledao sa grimasom. »Ne, Davidž. Pre toga oni pokupi nas. Spasi nas,
pronaći, a onda nas pokupi.«
»A šta ako nas ne pronađu? Šta onda?«
Džeri se ponovo namršti i okrenu prema, tada tek napola završenom zaklonu, i reče: »Vodu mi piti, onda nas pokupi.« Još nešto je promrmljao o kiz izmetu i mom ukusu i otišao.
Otada sam počeo sa gradnjom zidova basena nadajući se da će oni biti dobra zaštita i da će se kolonije puževa uvećati. Sada sam ih tražio razmišljajući kako da ih progutam, ukoliko ih uopšte nađem. Veliki oblak je još uvek visio iznad Fairin četiri, ne propuštajući svetlost. Kiše nije bilo, gotovo uvek prisutna izmaglica se digla.
More se pružalo unedogled od obale na koju sam se izvukao iz vode posle pada.
Olovna siva voda penušala je vrhove talasa u belo. Nizovi talasa formiranih daleko od
obale razbijali su se o nju svojim središnim delom. Ostatak talasa se nezadrživo valjao naovamo.
Kao da se neko ostrvce, desetinu kilometara sa moje desne strane, naziralo između
talasa. Zaista, tamo gde se bledo sivilo mora sastajalo sa još bleđim sivilom neba, ugledah crnu liniju.
Što sam se više trudio da se prisetim rasporeda kopna na Fairin četiri, to su šanse
da se ičega setim bivale sve manje. Ni Džeri nije mogao da se seti, ili možda nije hteo da mi kaže.
U svemiru se bila bitka, i svaka se od strana borila za prevlast nad orbitalnom sferom sistema Fairin. Niko nije želeo da kroči na Fairin, pogotovu ne da se bori na ovoj planeti. Bez obzira na sve, kopno koje sam video, kako god da se ono zvalo, bilo je mnogo veće od ovog peščanog i stenovitog spruda na kome smo se mi nalazili.
Kako stići do tamo? Bez drveta, vatre, lišća ili životinjske kože ne možemo da se poredimo ni sa jednim pećinskim čovekom. Jedina stvar koja je mogla da pluta ili plovi bio je modul. Da, modul!
Pa to i nije loša zamisao!
Jedini problem je bio kako naterati Džerija da se složi sa ovom idejom.
Dok se sivilo neba te večeri pretapalo u tminu, Džeri i ja smo sedeli ispred zaklona
grickajući po četvrtinu rezervne porcije jela. Drakove žute oči su pažljivo promatrale tamnu liniju na horizontu. On odmahnu glavom. »Ne, Davidž. Opasno.«
Strpao sam ostatak hrane u usta i nastavio da govorim izokola.
»Zar je opasnije od ostanka ovde?« Posmatrao sam te žute oči i rekao: »Džeri, ni ti
u to ne veruješ.« Nagnuh se napred i ispružih ruke: »Slušaj, naše šanse da preživimo mnogo su veće na većem kopnu. Bili bismo zaštićeni od velikih talasa, možda bi bilo i
hrane.«
9
»Nemoj, možda', ne? Džeri pokaza na vodu: »Kako nesesej ploviti? Ess talasi nas poklopi? Gejvi? Breša!« Džeri snažno pljesnu rukama: »Ess eh breša na stene, ne? Onda
mi mrtvi!«
Ja se počešah po glavi. »Talasi idu u tom pravcu, a i vetar. Ako je kopno dovoljno
veliko, i ne moramo da upravljamo modul prema ostrvu, jer će ga talasi nositi, gejvi?«
Džeri uzdahnu: »Ne dovoljno veliko, onda šta?« »Pa ja i nisam rekao da je to siguran potez.«
»Ess?«
»Siguran potez, siguran, gejvi?« Džeri klimnu glavom. »A ako se baš i razbijemo o
stenje, iza njega je sigurno neki peščani sprud, kao ovaj.«
»Sigurno, ne?«
Slegnuo sam ramenima. »Ne, nije sigurno. Šta ako ostanemo ovde? Mi i ne znamo
koja je prava moć ovih talasa. Šta ako je jedan od njih dovoljno jak da nas jednostavno zbriše s ostrva? Šta ćemo onda?«
Džeri začkilji u mene: »Šta tamo, Davidž? Irkmaan baza, ne?« Ja se nasmejah.
»Rekao sam ti, mi nemamo bazu na Fairin četiri.« Zašto onda ti hoće ideš tamo?«
»Rekao sam ti već. Mislim da su nam šanse da preživimo tamo mnogo veće.«
»Hm.« Drak prekrsti, ruke.
»Viga, Davidž, nesesej ostati, ja to znam.«
»Šta znaš?«
Džeri se osmehnuo, ustao i otišao do zaklona. Brzo se vratio i bacio metalnu šipku
od oko dva metra. Bila je to ona ista na koju me je razapeo i vezao mi ruke.
»Davidž, ja znam.« Podigao sam obrve i odmahnuo glavom. »O čemu ti to govoriš?
Zar ova šipka nije iz tvog modula?«
»Ne, Irkmaan.«
Sagao sam se i dohvatio šipku. Površina nije korodirala i na jednom kraju nalazile su
se arapske cifre — neki serijski broj. Za trenutak se u meni pojavi tračak nade, ali je brzo nestao. Shvatio sam da je to broj dela neke predratne mašine — možda još od neke istraživačke misije. »Nema podatka o tome od kada je ova šipka ovde, Džeri. Ovo
je civilni serijski broj a nijedna civilna misija nije kročila u ovaj deo galaksije od rata.
Može biti da ju je ostavila neka istraživačka misija.«
Drak gurnu šipku vrhom svoje čizme. »Nova, gejvi?«
Pogledao sam ga. »A ti gejvi stainless steel — čelik?«
Džeri uzdahnu i okrenu se prema zaklonu. »Ja ostati, nesesej ostati, gde ti hoćeš, ti
idi Davidž.«
Tama duge predstojeće noći sigurno se spustila na nas, i vetar je krenuo. Fijukao je
i zavijao kroz rupe na zidovima i plastični krov je divljao tako da smo mislili kako će se ili pocepati ili će ga vetar odneti u noć. Džeri je sedeo na pesku, oslonjen leđima na modul kao da je želeo da kaže da oni ostaju tu, zajedno. Jačina talasa i vetrova su svakim trenom slabili Drakove razloge za neodlazak na veće kopno.
»More divlje sada Davidž, ne?«
»Mrak je, pa se ne vidi. Ali, ako je suditi po vetru...«
Slegao sam ramenima, onako, više za sebe. Drak to i nije mogao da vidi, jer je jedina svetlost koju smo imali bio tek tračak svetlosti koji se teško probijao kroz plastični krov. Svakog trena vetar i more mogli su da nas zbrišu. »Džeri, ja mislim da si bio malo tvrdoglav u vezi sa onom šipkom. Shvataš li me?«
»Surda.« Drakov glas postade žalostan i sasvim skrušen.
»Ess?«
»Ess eh, surda'?«
10
•E.«
Džeri zaćuta za trenutak.
»Davidž, gejvi — razu
meš nije sigurno, ne?«
Shvatio sam šta misli. »Hoćeš reći: možda, moguće, verovatno?«
»Da, možda moguće verovatno. Dračka flota pre rata kupila Irkmaan brodove.
Šipka moždamogućeverovatno je dračka.«
»Znači, ako ima neka tajna baza na velikom kopnu, surda verovatno je dračka.«
»Moždamogućeverovatno, Davidž.«
»Džeri, znači li to da želiš da idemo? Nesesej?«
»Ne.«
»Ne? Zašto? Ako je tamo baza Draka... «
»Ne, ne govoriti!« Izgleda da su mu nedostajale reči.
»Zašto da ne? Kaži, Džeri. Ako ću da ostavim kosti ovde, imam pravo da znam.
Hoću da znam zašto?«
Drak poćuta malo, pa reče: »Davidž, ti uzmeš nesesej. Ti ostaviš pola hrane. Ja ostati.«
Zavrteo sam glavom: »Ti želiš da ja sam odem?«
»To ti želiš, ne?«
»Da, ali zašto sam? Shvati — niko nas neće spasiti!«
»Možda mogućeverovatno.«
»Vrlo dobro znaš da neće doći po nas, čemu onda takvo ponašanje? Da li se plašiš
možda, vode? Ako je tako, bolje će nam biti...«
»Davidž, usta tvoja zatvoriti. Ti uzmeš nesesej. Ja tebi ne potreban, gejvi?«
Klimnuo sam glavom. Znači, dao mi je modul da se otisnem. Nije mi bilo baš preko
potrebno da provodim vreme sa natmurenim Drakom, naročito jer je mogao da dođe
kraj i našem primirju.
Drak je bio jedini koji je stajao između mene i samoće koja me tamo čeka. U pitanju
je bio život. »Treba da idemo zajedno, Džeri.«
»Zašto?«
Osetio sam da crvenim. Kad ljudi već imaju potrebu za druženjem, zašto se stide toga? »Jednostavno, treba. Šanse da preživimo su veće.« »Sam, tvoje šanse veće su, Davidž. Tvoj neprijatelj sam ja.«
Klimnuo sam glavom u mraku i napravio grimasu. »Džeri, da li ti gejvi
,usamljenost’?«
»Ne gejvi.«
»Usamljen. Biti usamljen, Sam sa sobom.«
»Gejvi sam. Uzmi nesesej. Ja ostati.«
»E pa, to je to. Vidiš, viga, ja to ne želim.«