by MoZarD
Odmahnuo je glavom. »Raste četiri, pet?«
»Neće. Ti si Drak.«
Pokazao sam prstom na sebe. »Ja sam čovek, sa Zemlje.« Ovo već nije vodilo ničemu. »Tvoj roditelj je Drak. Da li me razumeš?«
On se namrštio. »Drak. Šta Drak?« Pade mi napamet da se pouzdam u »kad'
odrasteš, razumećeš«, ali to nije bilo rešenje. »Drači imaju po tri prsta na svakoj ruci.
Tvoj roditelj je imao po tri prsta na svakoj ruci. Moji roditelji su ljudi sa Zemlje, i ja, kao i oni, imam po pet prstiju.«
Zamis je kleknuo na pesak i počeo da proučava svoje prste. Gledao je u mene, pa u
svoje ruke, pa opet u meni
»Kako, roditelj?«
Bio sam zabrinut. On je prolazio krizu identiteta. Bio sam jedina osoba koju je od
rođenja video, i to osoba različita od njega.
»Roditelj, to je... to je...« Počešao sam se po bradi tražeći pravi odgovor. »Gledaj.
28
Svi mi dolazimo odnekud. Ja sam imao oca i majku — dve različite jedinke ljudske vrste.
Oni su mi dali život, oni su me stvorili, razumeš?«
Zamis me je pogledao kao da je hteo da kaže »Ala si ti lud!«.
Slegnuo sam ramenima. »Nisam baš siguran da li mogu ovo da ti objasnim.«
Zamis je pokazao na sebe. »Moja majka? Moj otac?«
Podigao sam ruke, pa ih položio na kolena, pa se počešao po bradi. Preturao sam
po glavi tražeći bolje rešenje. Zamis me je ne trepćući po‐smatrao. »Vidi, Zamis. Ti majku i oca nemaš. Ja sam čovek i zato ih imam. Ti si Drak, ti imaš samo jednog roditelja. Samo jednog. Shvataš?«
Zavrteo je glavom pa upro prstom u sebe. »Drak«.
»Tako je.« Upro je prstom i u mene. »Čovek«.
»Tačno tako.«
»Odakle Drak dolazi?«
Bože blagi! Objasniti razmnožavanje hermafrodita detetu koje još ne hoda kako valja. Ali kako? »Zamis... vidiš li koliko sam ja veći od tebe?«
»Da, vidim.«
»Dobro.« Prolazio sam prstima kroz kosu razmišljajući kako dalje. »Tvoj je roditelj
bio veliki baš kao i ja. Njegovo je ime bilo Džeriba Šigan.« Bilo je bolno izgovoriti njegovo ime.
Čudno bolno.
»Džeriba Šigan je, bio kao i ti. Imao je po tri prsta na svakoj ruci. Ti si rastao u njegovom stomaku«. Pokazao sam na Zamisov stomačić. »Razumeš me sada?«
Zamis se nasmejao i položio ruke na svoj stomak, »kako Drak ovde raste?«
Podigao sam noge na krevet i protegao se. Odakle dolaze mali Drači? Zamis me je
pratio budno iščekujući šta ću mu reći. Namrštio sam se i rekao kako i jeste: »Proklet bio ako znam, Zamis. Proklet bio«.
Vratio se svojoj igri kamenjem ni pola minuta iza toga.
Leto je najzad došlo. Naučio sam ga kako da uhvati duge sive zmije, kako da im skine kožu i osuši im meso. Smeštao se pored plitke bare i, očiju uprtih u rupe u blatu, čekao da neka od njih promoli glavu. Čekao je, nepomičan, i po vetru. Pljosnate, trouglaste glave sa sitnim plavim očima su se pojavljivale, zmija bi proverila je li sigurna bara, pa obala, pa nebo... Izmilela bi iz rupe pa opet proveravala... Gledala bi mu prvo u oči a on je bio kao u steni isklesan. Nepomičan. Zamis se nije pomerao sve dok zmija ne bi sasvim izašla iz rupe. Tada ju je on udarao, hvatajući je obema rukama iznad glave.
Te zmije niti su imale zube niti su bile otrovne, ali su bile dovoljno živahne da ga odbace u baru.
Na deblima kraj ulaza u pećinu sušile su se njihove razapete kože. Dobro su se sušile, nešto je i propadalo.
Iza njih smo improvizovali sušionicu u kojoj smo nizali njihovo meso. Na kamenom
podu ove sušionice nalazila se plitka rupa u kojoj je tinjala vatra, a preko nje je bilo trnja i kamenja.
»Čiko, kako ovo meso ne truli kada se isuši?«
»Nisam baš siguran. Ne znam zašto. Znam samo da ne truli«.
»Kako to znaš?«
»Verovatno jer sam čitao nešto o tome«.
»Šta znači ,čitati’?«
»Čitati? To je kada sednem i čitam Talman«.
»Da li se u Talmanu kaže zašto meso ne truli?«
29
»Ne. To sam mogao da pročitam u nekoj drugoj knjizi«.
»Da li imamo još knjiga?«
Odmahnuo sam glavom. »Mislim, pre nego što sam došao na ovu prokletu
planetu*.
»A zašto si došao na ovu planetu?«
»Rekao sam ti. Tvoj roditelj i ja smo se slučajno nasukali ovde, posle bitke«.
»Zašto se ljudi i Drači bore?«
»To je jako komplikovano«. Odmahnuo sam i rukom. »Ljudi smatraju da su Drači napadači kada osvajaju ovaj deo svemira, a Drači smatraju da su ljudi napadači, i da bespravno osvajaju njihov deo svemira. To je sve u vezi sa kolonizacijom novih planeta.
Obe rase, i tvoja i moja, se šire, obe istražuju i kolonizuju nove planete. Pretpostavljam da su obe rase počele da se šire jedna na račun druge. Razumeš?«
Zamis je klimnuo glavom i onda se, nekako žalosno, dao u duboko razmišljanje.
Osnovno što sam od njega naučio je bilo da postoji mnogo pitanja na koja nemam odgovor. Bio sam, ipak, veoma ponosan na samog sebe, jer sam uspeo da mu objasnim
kako stoje stvari u vezi rata. Doduše, sušenje mesa mu i nisam nešto objasnio.
»A šta znači ,planeta’?«
Kako se hladno i vlažno leto bližilo kraju tako je pećina bila zatrpavana ogrevom i
spremljenom hranom.
Čim smo to malo raščistili, usredsredio sam se na pravljenje vodovoda. U tu svrhu
su mi dobro poslužili prirodni baseni smešteni duboko u pećini. Koristeći ove basene, napravio sam i neku vrstu kade. Stavljao sam vruće kamenje u njih, pa je voda bila prijatna za kupanje. Šuplje stabljike biljke koja je ličila na bambus su služile kao odvodne cevi za prljavu vodu. Prvi basen bih napunio vodom iz onog drugog, koji se nalazio iznad. Problem je bio samo kuda sa prljavom vodom.
U kamenom podu pećine nekoliko je prostorija imalo svoje basene. Prva tri puta je
30
prljava voda, umesto da ode napolje, otišla u naš dnevni boravak i poplavila ga. Posle zime smo Džeri i ja hteli da ova tri basena prepravimo u klozet, ali nismo bili sigurni kuda će prljava voda oteći pa smo odustali. I dobro je bilo što smo odustali.
Odvod za četvrtu rupu se nalazio ispod ulaza u pećinu. To, moguće, i nije bilo neko
rešenje, ali bilo je mnogo bolje od stalnog trčanja napolje po svakojakom i nemogućem
vremenu, kiši, mećavi, ledu i snegu. Kroz ovu rupu je prolazila prljava voda iz toaleta i kupatila.
Onda smo se Zamis i ja spremili da uživamo u prvom toplom kupanju. Skinuo sam
odelo i nožnim prstom proverio je li voda dovoljno topla. Mmmm. Kako je dobro...
Okrenuo sam se Zamisu koji se tek napola skinuo. »Hajde, Zamis. Voda je baš topla«. Zamis je, ukočen, stajao i otvorenih usta zevao u mene. »Šta je bilo, Zamis?« I dalje me je gledao raskolačenih očiju, pa uperio prstom u mene. »Šta je to?«
Pogledao sam dole. »O! Pa objasnio sam ti već. Ne sećaš se? Ja sam Čovek«.
»Da, ali čemu to služi?«
Spustio sam se u toplu vodu i uklonio predmet razgovora iz vida. »To je... za oslobađanje od suvišne tečnosti iz tela i... još neke druge stvari. Hajde sada, skoči u vodu i okupaj se!«
Zamis skide odelo pa pogleda u svoj ravan stomak sa kombinovanim sistemom
genitalnih organa.
Ušao je potom u kadu i spustio se u toplu vodu tako da mu je samo glava virila iz
nje. Zagledao se u mene svojim velikim žutim očima.
Šta sam drugo mogao nego da mu kažem? Videlo se, po prvi put, da mu nije jasno
odakle ja sada to znam, kada ne znam mnoge druge stvari za koje me je pitao. Bio sam
ubeđen kako misli da lažem, verovatno stoga jer i jesam.
Zima je krenula sa blagim vetrom i nešto snega. Uzeo sam ga za r
uku i poveo do
hrpe kamenja u proredenoj šumi iznad pećine, do Džerijevog groba. Zamis je podigao
jaknu iznad glave da se odbrani od vetra. Sagao je za tren glavu, a onda se okrenuo prema meni i pogledao me. »Je li ovo grob mog roditelja?«
»Da«.
»I kako ja sada treba da se osećam?«
»Ne razumem te Zamis«.
Pokazao je glavom na grob. »Vidim da si tužan. Mislim da želiš da se i ja tako osećam, je li?«
»Ne, Zamis. Ne želim da budeš tužan. Doveo sam te ovde da bi znao gde se on nalazi«.
»Mogu li sada da idem?«
»Da. Znaš li sigurno put do pećine?«
»Znam. Idem da proverim da sapun nije izgoreo«.
Posmatrao sam ga dok nije zamakao među ogolela stabla, pa se okrenuh grobu
»Pa, Džeri, šta misliš o svom detetu? Zamis u školjci iskuvava pepeo sagorelog drveta i masti od ostataka hrane, tako pravi sapun. Da, Džeri, sapun. To je njegova zamisao. Prvi sapuni su mu bili malo oštri za našu kožu, ali su, evo, sve bolji i bolji«.
Pogledao sam oblake, more. Valjali su se iz daljine, niski i mračni, naovamo. »Vidiš
li?«
»Oluja broj jedan« Vetar se digao. Čučnuo sam pored humke i vratic jedan
otkotrljali kamen.
»Zamis je dobro dete, Džeri. A tako sam hteo da ga mrzim... pošto si ti otišao. Da ga
mrzim«. Pogledao sam prema moru.
31
»Ne znam kako ćemo sa ove planete, Džeri«.
Istog trena sam, neočekivano, uglom oka uhvatio neki pokret u vazduhu. Okrenuo
sam se udesno i pogledao preko drveća. Mala crna tačka na nebu je odudarala od opšteg sivila. Pratio sam je pogledom sve dok nije nestala u oblacima.
Ćulio sam uši očekujući zvuk motora, ali mi je srce tako snažno lupalo da sam mogao da čujem samo vetar.
Možda je neka letilica? Ustao sam i zakoračio u nameri da pratim tu tačku, pa zastao. Okrenuo sam se prema Džerijevom grobu, već prekrivenom snegom. Krenuo sam ka pećini. »Mora da je neka ptica«.
Zamis je sedeo na krevetu i koštanom iglom probadao zmijsku kožu. Opružio sam
se na svojoj postelji i, kao i obično, posmatrao dim kako vijuga do pukotine u krovu. Da li je bila ptica ili brod? Šta god da je, sluđuje me.
Već sam iz glave izbacio svaku pomisao da ću otići sa ovog ostrva. Celog je leta ta
nada bila negde duboko pokopana. Sada se opet javila. Šetati tamo gde sija sunce, nositi ponovo odelo, grejati se na centralno grejanje, jesti hranu u restoranu, biti ponovo među ljudima!
Okrenuo sam se nadesno i zagledao u zid. »Ljudi«. Sklopio sam oči. »Devojke.
Ženska bića«.
Slike su mi igrale pred očima, i lica, i tela, srećni parovi, igranke posle treninga.
»Kako se beše zvala?«
»Dolora, Dora?«
Okrenuo sam se prema vatri i seo. Zašto sam uopšte morao da vidim onu tačku, šta
god da je bila? Sve što sam zaboravio i pokopao sada je ključalo u meni.
»Hej, čiko?«
Pogledao sam Zamisa. Žuto. Žuto, koža, oči, žablja faca, bez nosa.
»Šta je Zamis?«
»Šta nije u redu?«
Šta nije u redu? Ha!
»Ne. Mislim samo da sam danas video nešto. Verovatno, ništa bitno«.
Dohvatio sam parče žilave suve zmije sa improvizovanog roštilja i počeo da ga glođem.
»Kako je izgledalo?«
»Ne znam. Po tome kako se kretalo, rekao bih da je bio brod. Brzo je nestalo, nisam
siguran. Možda je i ptica«.
»Ptica?«
Pogledao sam ga. On u svom životu nije video pticu. Bogami, na Fairin četiri nisam
ni ja. »To je životinja koja leti«.
Zamis klimne glavom. »Dok smo skupljali drva i ja sam video kako nešto leti«.
»Šta?! Zašto mi nisi rekao?«
»Mislio sam, ali sam zaboravio«.
»Zaboravio? U kom je pravcu išlo?«
Zamis pokaza na zadnji deo pećine. »Tuda, suprotno od mora«. Spustio je kože.
»Hoćeš li da idemo i da vidimo kuda je otišlo?«
»Ne. Počinje zima. Ti ne znaš kakva može da bude. Umrli bismo za nekoliko dana.«
Zamis nastavi da buši rupice na koži. Zima bi nas ubila. Ali da je proleće, bilo bi drugačije. Bila bi nam potrebna samo odela od dvostruke zmijske kože dobro postavljena mahunama, i šator. Moramo da napravimo šator. To bismo mogli sada, preko
zime, i zavežljaje za hranu. I čizme, da, čizme! Jake i izdržljive čizme za dugo hodanje.
Moramo da mislimo o tome...
32
Nije li to čudno? Čim nestane očaj, pokrene te iskra nade koja se javi. Da li je bio
brod? To ne znam. I ako jeste, da li je uzleteo ili sleteo? Ako je uzletao, okrenuti smo na pogrešnu stranu. Kako god bilo, čim proleće dođe, krećemo iz ove šume u potragu.
Ta nam je zima prošla brzo, bili smo okupirani poslovima. Zamis je pravio šator a ja
sam otkrivao umetnost izrade čizama. Napravio sam otiske naših stopala na koži, a nakon malo bavljenja ovim poslom, otkrio da koža postaje mekša a otpornija ukoliko se
kuva u vodi sa sušenim voćem. Takvu kožu sam sušio pod teretom i pravio jake i savitljive đonove.
Čizme su bile gotove, ali su Draku bile potrebne nove.
»Male su mi, čiko.«
»Kako to misliš male?«
Zamis pokaza na stopala.
»Prsti mi udaraju i boli me.« Čučnuo sam i opipao vrhove njegovih prstiju. »Baš ne
razumem. Prošlo je samo dvadeset, ne, dvadesetpet dana. Jesi li ti siguran da nisi pomerao stopala kada sam ih ocrtavao na koži?«
»Ne, nisam.«
Namrštio sam se i ustao.
»Ustani i ti, Zamis.« Drak ustade i ja stadoh do njega.
Već je porastao, meni do prsa. Još šezdeset centimetara i biće visok kao Džeri.
»Skini ih Zamis. Napraviću ti nov par, a ti probaj da ne rasteš tako brzo.«
Zamis je razapeo šator unutar pećine, stavio užareno drvo unutra da ga još malo isuši, i natrljao ga mašću da ga učini vodootpornim. I još je porastao. Odložio sam pravljenje čizama za njega dok ne budem siguran u veličinu koja mu treba. Pokušao sam tu veličinu da pretpostavim mereći mu stopala svakih desetak dana.
Pretpostavljam da će Zamis potpuno odrasti do početka proleća. Džerijeve čizme su
propale još pre nego što se Zamis rodio, ali sam ih sačuvao i sada sam iskoristio đonove.
Uneo sam se u svoju novu veštinu dok je Zamis bio zauzet oko šatora. Drak najednom podiže glavu i pogleda me:
»Čiko, da li je egzistencija prva data?«
»Tako Šizumat kaže. Mislim da je tako.«
»Ali kako mi znamo da ona stvarno postoji?«
Spustio sam čizme, pogledao ga, zavrteo glavom pa nastavio da radim. »Dajem ti
reč da je tako.«
»To ne pripada znanju već veri.«
Uzdahnuo sam i setio se svoje druge godine na Univerzitetu Nacija. Setio sam se svojih drugova i našeg jeftinog stana po kojem smo dangubili ulazeći u tajne pića, droge i filozofije. Zamis je bio nešto stariji od godine zemaljskih dana, a već se pretvarao u dosadnog filozofa, postavljajući intelektualna pitanja.
»Šta ima loše u veri?«
On se prigušeno nasmeja. »Ma hajde, kakva vera.«
»Ta vera pomaže da se čovek izvuče iz groznog vrtloga u kome je.«
»Vrtloga?«
»Vrtlog je život, po Šekspiru.«
»Toga nema u Talmanu.«
»Ne, nema. Šekspir je sa Zemlje.«
Zamis ustade, došeta se do vatre i sede meni nasuprot.
»Je li on bio filozof kao Mistan ili Šizumat?«
»Ne, on je pisao pozorišne komade. Priče za igru.«
33
»Da li se sećaš nečega od Šekspira?«
Podigao sam prst. »Biti il' ne biti, pitanje j
e sad'.«
Drak otvori usta, pa zatim klimnu. »Da. Da. Biti ili ne biti, TO je pitanje.« Zamis ispruži ruke. »Kako znamo da napolju duva vetar ako nismo tamo da vidimo? Da li je more još uzburkano?«
»Daaa.«
»Ali, čiko, kako mi to znamo?«
Začkiljio sam ispod oka u njejga. »Zamis, imam jedno pitanje za tebe. Da li je sledeća tvrdnja istinita ili neistinita: što sada kažem je neistinito.«
Zamis zatrepta. »Ako je neistinito, onda je tvrdnja istinita. Ali, ako je istinito...
tvrdnja je neistinita, ali...«
Zamis ponovo zatrepta pa se okrenu i nastavi da utrljava mast u kožu šatora.
»Razmisliću o tome.«
»Razmisli, Zamis.«
Razmišljao je desetinu minuta pa mi se ponovo obratio.
»Tvrdnja je lažna.«
Nasmešio sam se. »Ali tako kaže tvrdnja, znači — istina je, ali...« nastavio sam sa
ovom nerešivom zagonetkom.
»Ma, vidi: tvrdnja je beznačajna u svom sadašnjem kontekstu... Jer tvrdnja pretpostavlja postojanje istinskih vrednosti koje su razumljive i bez drugih napomena.
Mislim da je Zuvrenov stav u Talmanu o ovome potpuno ispravan i ako je beznačajnost
isto što i netačnost...«
Uzdahnuo sam. »Daaa, da.«
»Vidiš, moraš prvo da ustanoviš kontekst u kome neka tvrdnja ima značenje.«
Nagao sam se napred, nabrao čelo i pogladio se po bradi. »Da, razumem. Misliš da
sam postavio celu stvar naopako.«
Zamis me pogleda sa čuđenjem, ali mu ništa nije bilo jasno tek kada sam pao na krevet od smeha.
»Čiko, zašto porodica Džeriba ima samo pet imena? Pričao si mi da ljudske
porodice imaju svakojaka imena.«
»Važni su koreni tih imena, a ne samo imena. Tako nosioc jednog od pet imena porodice Džeriba dodaje svoje osobenosti i zanimanje na osobenosti i zanimanje prethodnih nosilaca istog imena.«
»Gotig je Siganov roditelj kao što je Sigan moj.«
»To si već naučio.«
Zamis se namršti. »Znači, moje dete mora da nosi ime Taj, kada ja postanem roditelj?«
»Da. Taj će imenovati svoje dete Hesni. Zar ti se to ne sviđa?« Nasmešio sam se i
odmahnuo glavom. »Ime Taj su nosili veliki bankari, trgovci, pronalazači, ali to sve znaš i sam. Davidž kao ime nema tu čast. Pomisli samo šta bi Taj izgubio da nije Taj.«