by MoZarD
katkad Fairin četiri, besnog mora i stalnog vetra. Parkirao sam i pogasio svetla. Kroz nekoliko trenutaka mi se oči prilagodiše mraku, i ja izađoh iz kola. Nebo nad Kanzasom je bilo prostrano, a zvezde su blizu, kao da se rukom mogu dotaći. Pod nogama je škripao sneg. Potražio sam Fairin četiri na nebu, medu hiljadu blještećih zvezda.
Fairin četiri je u konstelaciji Pegaza, ali među mnogim zvezdama nisam umeo da prepoznam krilatog konja. Bilo je hladno, stresao sam se i krenuo u kola. Na severu se ukaza jedna druga konstelacija: Drako, Zmaj sa svojim repom obavijenim oko Ursa Minor, koji kao da visi naopačke. El‐tamin, Zmajev nos, je rodna planeta Draka, a druga, Drako, planeta na kojoj je bio Zamis.
Neka kola su nailazila iz pravca suprotnog meni, i svetio njihovih farova me zaslepi.
Kola se zaustaviše, a vozač otvori prozor:
»Da li vam treba pomoć?«
»Ne hvala. Samo gledam zvezde.«
»Baš lepa noć, je l’ da?«
»Daaa.«
»Sigurno vam ništa ne treba?«
»Hvala, ne. Hmmm... čekajte! Gde se nalazi najbliža civilna svemirska stanica?«
»Sat vožnje odavde, u Salini.«
»Hvala!«
Vozač mi mahnu rukom kroz prozor, i ode. Pogledah u Eltamin još jednom, pa uđoh
u kola.
40
Kroz devet nedelja... Stajao sam pred malim sedim čovekom koji je vodio časopis
»Lone Star Publishing, Inc.« Pogledao me je i namrštio se.
»Pa, šta sada želite? Mislio sam da ste prekinuli sa ovim poslom.« Bacio sam mu na
sto rukopis od hiljadu strana. »Ovo!«
»A šta je to?«
»Dračka Biblija. Zove se Talman.«
»I šta sa tim?«
»Kako ,šta’? To je jedina dračka knjiga prevedena na engleski. Tu je pisano čime se
jedan Drak rukovodi u svom životu. Doneće vam mnogo kredita.«
Nagao se napred i prelistao nekoliko prvih stranica.
»Znaš šta, Davidž? Ama, nimalo mi se ne sviđaš, znaš?«
»Ni vi meni,« slegnuo sam ramenima.
Vratio se rukopisu. »Zašto sada?«
»Zato što mi sada treba novac.«
»Sve što mogu da ti ponudim je osam do deset hiljada. Ovakvo nešto do sada nismo imali.«
»Meni treba dvadesetčetiri hiljade. Ako nemate toliko, idem kod nekog drugog.«
Pogledao me je i namrštio se: »Zašto misliš da bi drugi bili zainteresovani?«
»Ne možete me prevariti. Znam da ih ima mnogo koji su preživeli rat, civila i vojnika, a koji bi voleli da znaju šta se u stvari desilo.«
Nagao se napred i lupio rukom po rukopisu. »A to ovde piše!«
»Dvadesetčetiri hiljade su mnogo za prvi rukopis.«
Pokupio sam papire. »Naći ću ko ima neku kintu da investira u pravu i sigurnu stvar.«
On položi svoju ruku na rukopis i opet se namršti. »Stani, Davidž. Kažeš,
dvadesetčetiri hiljade?«
»Ni manje ni više.«
Napući usta pa me pogleda. »Pretpostavljam da ćeš praviti neprilike ukoliko na kraju izmenim tekst?«
»Sve što želim je novac. Možete sa rukopisom raditi štogod vam volja.«
Zavalio se u fotelju. »A šta ćeš sa novcem?«
»To se vas ne tiče.«
Nagnuo se napred i prelistao još nekoliko stranica. »Imaš li nekih posebnih uslova u
vezi sa našim ugovorom?«
»Ne. Interesuje me samo novac. Rukopis možete da preradite i u Mein Kampf ako
želite.«
»Ovo je, izgleda, prilično radikalno delo.«
»I jeste. To isto možete naći kod Platona, Aristotela, Frojda, Normajera i u Daklaraciji Nezavisnosti.«
»Šta ovo vama znači?«
»Dvadeset i četiri hiljade kredita.«
Nije prošlo ni dvadeset sati, a u rukama sam držao kartu za Drako.
Šest meseci kasnije... Stajao sam pred starinskom kamenom kapijom pitajući se šta,
zaimebožje, tu tražim. Put do Drakoa, sa samim Dracima okolo, pomogao mi je da shvatim istinu Namvakovih reči.1
_______________
1 »Mir je samo rat bez borbe. «
41
Dobio sam pravo da putujem na ovu planetu, ali su mi spretni drački birokrati, koji
su dobro uvežbali svoj posao još mnogo pre nego što je prvi Zemljanin kročio na Drako, potpuno zagorčali život.
Svega je tu bilo: pretnji, podmićivanja, popunjavanja formulara danima, provera ne
nosim li kakvu bolest, ponovne provere, ispunjavanje formulara, ispitivanja razloga zbog kojeg sam tu, novog podmićivanja, i čekanja, čekanja, čekanja...
Na brodu sam vreme provodio uglavnom u svojoj kabini, ali, kako su drački stjuardi
odbijali da me usluže, morao sam da idem u kuhinju i da se tamo hranim. Sedeo bih,
tako sam, i slušao glasne komentare onih koji su sedeli oko mene. Shvatio sam da je najbolje u stvari bilo pretvarati se da ništa ne razumem. Jer, ko uopšte može da pretpostavi da jedan Zemljanin može da govori drački?
»Zar moramo da jedemo na istom mestu gde i Irkmaan pogan?«
»Pogledaj ga, kako ima prljavu bledu kožu. A ta smrdljiva trska na glavi! Uuuh!
Kakav smrad!«
Iskezio bih zube malo, pa se trudio da mi pogled ostane prikovan za tanjir.
»Zakoni svemira su podli, dok u njemu može da postoji ovakva kreatura!«
Okrenuo sam se na ovo i namrgođeno pogledao u tri Draka prekoputa.
Odgovorio sam im na dračkom: »Da su se vaši stariji potrudili da nauče seljačke kiz
da upotrebljavaju kontraceptivna sredstva, vas ne bi ni bilo.« Okrenuo sam se svom tanjiru dok su dva Draka pridržavali trećeg da se ne stropošta na pod.
Na Drakou sam lako našao imanje Džeriba. Problem je bio kako ući.
Posed je bio okružen visokim kamenim zidom, a kroz kapiju se videla ogromna kamena kuća, baš onakva kakvu mi je Džeri opisao. Vrataru sam rekao da želim da vidim Džeriba Zamisa.
Vratar se izbečio u mene, pa nestao iza kapije.
Kroz nekoliko trenutaka se pojavio drugi Drak. Izašao je iz velike kuće i koračao širokom stazom prema meni. Klimnuo je glavom na čuvara i prišao mi. Bio je Džerijeva
pljunuta slika i prilika.
»Ti si Irkmaan koji traži da vidi Džeriba Zamisa?«
»Da. Zamis mora da vam je pričao o meni. Ja sam Vilis Davidž.«
Drak me je promatrao.
»Ja sam Eston Nev, brat Džeriba Šigana. Moj roditelj, Džeriba Gotig, želi da vas vidi.«
Naglo se okrenuo i zakoračio prema kući. Sledio sam ga, veoma srećan i na samu
pomisao da ću ponovo videti Zamisa.
Uveli su me u ogromnu sobu zasvođenu kamenim krovom.
Sećam se da mi je Džeri govorio kako je ta kuća stara četiri hiljade godina. Čim sam
ušao, Drak koji je dotle sedeo tamo, ustade i priđe mi. Bio je veoma star i znao sam ko je.
»Vi ste Gotig, Šiganov roditelj.«
Proučavao me je svojim žutim očima, pa ispružio troprstu, naboranu šaku. »Ko si ti,
Irkmaan? Šta ti znaš o Džeriba Zamisu, i zašto govoriš drački kao moje dete Šigan? Zbog čega si ti ovde?«
»Tako govorim jer me je tome i naučilo vaše dete, Džeriba Šigan.«
Starac nakrivi glavu i zagleda se u mene čkiljeći. »Ti znaš moje dete? Kako?«
»Zar vam spasilačka ekipa nije rekla?«
»Rekli su da je moje dete, Džeriba Šigan, poginuo u borbi kod Fairin četiri. To je bilo pre više od šest naših godina. Kakvu ti igru igraš, Irkmaan?«
Pogledao sam Neva. I mladi Drak me je podozrivo posmatrao. Obratio sam se
42
Gotigu. »Šigan nije bio ubijen u letilici. Zajedno smo se našli na Fairin četiri i tamo živeli zajedno godinu dana. Šigan je umro rađajući Džeriba Zamisa. Posle godinu dana našla
nas je združena spasilačka ekipa...«
»Dosta! Dosta, Irkmaan! Da li si došao zbog novca, ili da iskoristiš moj trgovački uticaj? Šta? Šta?!«
Namrštio sam se. »Gde je Zamis?«
»Zamis ne postoji, Irkmaan! Porodica Džeriba se smrću Šigana ugasila!« Starac zasuzi.
Razrogačio sam oči u neverici. »To nije istina. Ja sam odgajio Zamisa. Zar vam ništa
nisu rekli?«
»Pređi na stvar, Irkmaan. Nemam mnogo vremena.«
Zagledao sam se u Gotiga.
Bilo je jasno da starac zaista ništa ne zna o svemu tome. Mora biti da su dračke vlasti uzele Zamisa i to prećutale. Ali zašto?
»Ja sam zaista bio sa Šiganom. On me je naučio vašem jeziku. Kada je Šigan umirao
ja sam... «
»Irkaan, tvoj plan nije dobar. Moraću da zamolim Neva da te izvede napolje. Šigan
je poginuo u borbi kod Fairin četiri. Obavestili su nas samo dan kasnije.«
»Onda mi recite, Gotig, kako znam istoriju vaše porodice. Hoćete li da vam je ispričam?«
»Kažeš, znaš istoriju naše porodice?«
»Da.«
»Reci nam je onda.«
Udahnuo sam i počeo. Kod sedamdeset i treće generacije je Gotig klečao kraj Neva,
na kamenom podu. Ostali su tako sve dok sam govorio, gotovo tri sata. Završio sam priču, a Gotig je pognuo glavu i plakao. »Pravo govoriš, Irkaan. Ti mora da si poznavao Šigana.«
Stari Drak me je pogledao pun nade. »I kažeš da je Šigan rodio dete, Zamisa?«
Klimnuh glavom. »Nije mi jasno zašto vam nisu rekli?«
Gotig ustade i namršti se.
»Videćemo, Irkmaan. Kako se zoveš?«
»Davidž. Vilis Davidž.«
»Videćemo zašto, Davidž.«
Gotig mi je pružio gostoprimstvo, na čemu mu hvala, jer mi je ostalo nešto malo više od jedanaest hiljada kredita. Posle razgovora je poslao Neva sa mnom do Centralne Komore, u Sendiev, glavni grad Drakoa. Porodica Džeriba je bila veoma uticajna, i sva su nam vrata bila, manje više, otvorena.
Najzad su nas uputili do predstavnika Ujedinjene Istraživačke Komisije, Draka po imenu Jozdn Vrul.
Pogledao je pismo koje mi je Gotig dao i namrgodio se. »Odakle ti ovo, Irkaan?«
»Mislim da je potpis tu.«
Drak opet pogleda pismo, pa u mene. »Porodica Džeriba spada u najuglednije na Drakou. Ti tvrdiš da ti je Džeriba Gotig dao ovo?«
»Čini mi se da sam to već rekao.«
Pristupi nam Nev. »Vi imate sve informacije u vezi sa istraživačkom misijom na Fairin četiri. Mi zahtevamo da nam kažete šta se desilo sa Džeriba Zamisom.«
Jozdn Vrul se namršti. »Eston Nev, ti si osnivač porodice sada, je li tako?«
»Tako je.«
43
»Zašto blatiš svoju porodicu? Zašto si u društvu ovog Irkaana?«
Nev iskrivi gornju usnu i prekrsti ruke. »Jozdn Vrul, ako misliš da u doglednoj budućnosti šetaš po ovoj zemlji kao slobodan čovek, preporučujem ti da prestaneš da
melješ i da smesta pronađeš Džeriba Zamisa!«
Jozdn Vrul pažljivo pogleda u svoje prste, pa u nas. »Vrlo dobro, Eston Nev! Pretiš
da bi saznao istinu od mene.« Drak ispisa nešto na parčetu papira i pruži ga Nevu. »Naći ćeš Džeriba Zamisa na ovoj adresi, ali ćeš prokleti dan kada si je dobio.«
Ušli smo u bolnicu za duševne bolesnike sa osećajem mučnine. Drači koji vrište, pene ili im je pogled sasvim tup, ležali su svuda naokolo. Gotig nam se pridružio čim smo došli. Direktor bolnice me je ljutito posmatrao i vrteo glavom prema Gotigu.
»Vratite se dok još možete, Džeriba Gotig. Iza ovih zidova su jad i tuga.«
Gotig ga dohvati »Slušaj me dobro, insektu! Ako se ovde nalazi Džeriba Zamis, zahtevam da mi ga dovedeš, ili ću pokrenuti svu silu porodice Džeriba da ti slomi vrat!«
Direktor zgrči usta, podiže glavu i klimnu. »Dobro. Vrlo dobro, razmetljivi Kazmith!
Pokušali smo da sačuvamo obraz porodici Džeriba. Pokušali smo! A sada ćeš videti. Daa, videćeš, ti prebogati i ulizani stvore!«
Direktor našvrlja nešto na papiriću i pruži Nevu.
»Zbog ovoga ću izgubiti položaj i ugled, ali neka! Neka! Sada ćeš videti ono što se
zove Džeriba Zamis. Samo gledaj. Gledaj i kukaj.«
Džeriba Zamis je sedeo na kamenoj klupi. U travi i drveću, sedeo je i gledao u zemlju, tupo. Nije treptao, nije se pomerao. Nisam znao kako da utešim Gotiga. Prišao
sam Zamisu. »Zamis? Da li me poznaješ?«
Drak se prenu i pogleda me. Kao da me nije prepoznavao. »Ko si ti?«
Spustio sam se do njega i uhvatio ga za ruke. »Zamis, zar me ne prepoznaješ? Ja sam, tvoj čika. Sećaš se? Čika Davidž!?«
Drak je odmahnuo glavom, podigao ruku i pozvao nadzornika. »Hoću da odem u svoju sobu. Molim vas, pustite me da idem u svoju sobu!«
Ustao sam i dograbio ga. »Zamis! To sam ja!« Uzvratio mi je beživotnim pogledom.
Nadzornik spusti svoju žutu ruku na moje rame. »Pusti ga, Irkaan!«
»Zamis!«, okrenuo sam se Nevu i Gotigu. »Kažite nešto!«
Nadzornik iz džepa izvuče palicu i njom značajno lupi o dlan. »Pusti ga, Irkmaan.«
Istupi Gotig. »Objasnite ovo.«
Nadzornilk nas je redom gledao, najpre Gotiga, pa Neva, pa mene, pa Zamisa.
»Ovaj... ova kreatura, je došla ovde pričajući nam o ljubavi, oh, ljubavi... prema, ni manje ni više nego prema ljudima. Izopačenost! Totalna izopačenost! To nije mala stvar! Vlada bi vas zaštitila od skandala. Zar biste želeli da vam se ime vuče po blatu?«
Pogledao sam Zamisa. »Šta ste mu učinili? Kopile jedno kizlodsko! Malo šok
terapija? Malo pilula, da mu pomračite um?«
Nadzornik me je prezrivo gledao. »Ti, Irkmaan, to ne razumeš. On ne može biti srećan kao Irkmaan vul, čovekoljubac. Činimo sve da ga osposobimo za život u zajednici Draka. Šta je tu loše?«
Pogledao sam Zamisa. Još sam se dobro sećao kako se sa mnom postupalo na
Zemlji. »Ne znam . Možda nije loše. Ne znam.«
Nadzornik se okrene Gotigu. »Molim da nas razumete, Džeriba Gotig. Ne možemo
porodicu kao što je vaša da podredimo takvoj sramoti. Vaše pradete je dobro i uskoro
će poći u školu. Za nepune dve godine će on biti vredan član porodice Džeriba, nosiće
njeno ime. Zar je to loše?«
44
Gotig je zavrteo glavom, onemeo. Ja opet čučnuh do Zamisa i zagledah se u njegove žute oči. Uzeo sam ga za desnu ruku i stavio je u svoju. »Zamis?« Zamis obori
pogled, pa dohvti moju levu ruku i raširi mi prste; počeo je da pokazuje na svaki prst naizmenično i svaki bi se put, pokazujući ga, zagledao u mene. »Daaa...« Zamis ponovo
pckaza »Jedan, dva, tri... četiri, pet!«
»Da!
Prislonio je moju ruku uz obraz.
»Čiko... Rekao sam da te nikada neću zaboraviti!«
Godine su prolazile, a ja se nisam ni trudio da ih brojim. Mistan je imao jednu misao u vezi sa onima koji mere vreme. »Oni koji to čine kao da misle da se po tom vremenu meri njihovo mesto u svemiru.«
Jutrom bih odlazio na grob prijatelja. Nebo je bivalo vedro onoliko koliko to Fairin
četiri dozvoljava. Eston Nev, Zamis, Taj i ja smo tu sahranili Gotiga. Šiganov roditelj je uzeo Zamisa sebi, rasprodao imanje porodice Džeriba i preselio celu porodicu na Fairin četiri. Kada je čuo celu priču Taj je ovu planetu nazvao Prijateljstvo.
Dan je bio olujni kada sam otišao na groblje i kleknuo između humki. Skupio sam se
u jakni od zmijske kože, ne bih li se zaštitio od vetra. More je besnelo, kao i uvek, a o stenje su se razbijali veliki talasi. Teški oblaci su visili nad nama. Sve će uskoro biti pod ledom. Gledao sam u svoje ruke, izborane, pa u grobove.
»Nisam mogao da ostanem u njihovom naselju, Džeri. Nemoj me pogrešno
razumeti, tamo je lepo. Samo sam gledao kroz prozor u more i mislio na pećinu, stalno.
Sam sam, u neku ruku, a dobro je. Znam sada ko sam i šta sam, a to je ono bitno, zar
ne?«
Začulo se nešto. Oslanjajući se rukama na svoja kolena, već slaba, polako sam se pridigao. Iz naselja je dolazio Drak, noseći dete. »Eh, Taj, to je, znači, tvoje prvo dete?«
»Da, čiko. Hteo sam da te zamolim da ga naučiš svemu što treba. Porodici, Talmanu, životu na Prijateljstvu.« Uzeo sam smotuljak. Ono podiže svoju troprstu debeljuškastu ručicu i uhvati se za mene. »Da, Taj. Pravi je Džeriba. Kako tvoj roditelj, Zamis?«
»Kao i obično. Šalje ti pozdrave.«
»Pozdravi i ti njega, Taj. Kaži mu da bi bolje bilo da izađe iz one klimatizovane kapsule i pridruži mi se ovde u pećini.«
Taj se nasmeši pa klimnu glavom. »Reći ću mu.«
Uperio sam prstom na sebe. »Pogledaj me samo. Zar ti izgledam bolesno?«.
»Ne, čiko.«
»Kaži Zamisu neka izbaci onog lekara, i dođe da živi u pećini.«
»Da,čciko.« Taj se opet nasmeši. »Treba li ti nešto?«
»Da. Treba mi toalet papir. Može i koji viski..., ne. Ipak mi ne treba. Sačekaću dok
Hesni ne poodraste. Samo toalet papir.«
Taj se pokloni. »Da. I neka te mnoga jutra zateknu zdravog.«
Mahnuo sam rukom, pomalo nervozno. »Hoće, hoće. Nemoj samo da zaboraviš
toalet papir.«
Taj se opet nakloni. »Neću, čiko.«
Okrenuo se put retke šume i krenuo do naselja.
Živeo sam sa njima jednu godinu, pa sam se preselio nazad, u staru pećinu.
45
Skupljao sam drva za ogrev, sušio zmije i odolevao zimi.
Zamis mi je predao Taja na odgajanje ovde u pećini, a evo, Taj mi je sada doneo svoje dete. Malog Hesnija. Pogledao sam ga. »Tvoje će se dete zvati Gotig, a onda...«
Pogledao sam u nebo. Suze na licu su mi se već sušile. »A onda će se Gotigovo dete zvati Šigan.«
Klimnuo sam glavom i krenuo prema raspuklini u steni, koja vodi ka pećini.
BARI LONGJEAR
nagrade za novelu »Enemi mine« objav‐
ljenu 1979. godine — dotad potpuno
nepoznat, a otad nije dao ništa iole