by MoZarD
Za nekoliko minuta je završio, a kompjuter je još malo krkljao, pa zamukao. Negde
u prostoriji je izbio požar, i naglo se širio. Staklene pregrade su pucale i prosipale svoju unutrašnju strukturu, svetlucavu i sitnu kao prašinu. Gušeći se u ljutom, kiselom dimu, razmahivao je čekićem da razlupa što više već deaktiviranih pregradica. Zatim se povukao ka izlazu, kašljući. Oklopno vozilo je mirovalo, odjednom nepomično kao kakva
kamena gromada. Provukao se između tog vozila, i zida zgrade, pa između dva stuba, i
pobegao stotinak koraka. Uskoro se iza njega požar pretvorio u seriju muklih eksplozija.
Bacio je samo jedan pogled preko ramena u tom pravcu. Stao je da razmisli.
»A sad, budućnost!« reče glasno. No, to mu je zvučalo sasvim besmisleno i smešno.
Sad treba spasti one jadnike sa petsto sedmog sprata, sve, čak i ludu Muru, koja će sigurno odbiti da pođe. U ljudskom rezervatu ima oko sto sedamdeset hiljada stanova,
a ljudi samo sto šezdeset devet. Kako naći sve te nesrećnike, i kako ih naterati da pođu gore i započnu novi život?
Postepeno je shvatao dubinu svoje ludosti. Kako uopšte da nađe čitav ljudski rezer‐
vat? U kom pravcu da pođe, na istok, zapad, sever ili jug? Oduvek je verovao u tvrđenje kompjutera da se ljudski rezervat nalazi nad starom Etiopijom, ali šta ako je to bila laž?
A šta ako ovo mesto uopšte nije bilo na nultoj širini i dužini, nego negde drugde, vrlo daleko od Gvinejskog zaliva?
Na horizontu iza njega, veoma daleko, nešto se dizalo, nešto ogromno; kao da je čitav jedan segment horizonta pošao polako uvis.
Čak i da dopešači tačno do mesta iznad ljudskog rezervata (a šta će usput, tokom
tih meseci, jesti i piti?), kako bi sišao četirsto devedeset tri sprata u dubinu? Šta bi disao? Kako bi video put? Koji put, kad tu ništa nije projektovano prema ljudskim dimenzijama, potrebama i limitacijama? Ne mora da ga zbriše voz natovaren sa pedeset hiljada tona ruda; ne mora da ga spali neki visokonaponski kabl; ne mora da ga ošine radijacija niti proguta neki ambis; dovoljna je samo činjenica da nema opremu za planinarenje po čeliku, niti za disanje nekoliko nedelja u prostoru bez kiseonika. Kako bi i prepoznao petsto sedmi sprat? Zar na njemu stoji, na svakih nekoliko metara, cifra
»507«?
Ono ogromno primicalo se preko dalekih prostranstava, zasad još potpuno nečuj‐
no. Postpeno se ocrtavalo nešto kao leteća planina, veštačka, sa ravnom bazom širokom najmanje pedeset kilometara. Nije se osvrtao i nije ništa primećivao. Ruševine zgrade koju je upropastio gorele su silovito, a oklopno vozilo je počelo da se dimi; jedna mu se guma topila.
Osećao se kao da ga neko poliva naizmenično ledenom i vrelom vodom. Kakav je
sumanuti postupak ovo bio! U rezervatu je možda već nestalo struje, svetla, vode, ventilacije. Za koji dan tamo će se umirati od žeđi, gušenja, gladi. Kako se uopšte otvaraju oklopna vrata? Na njima nema onog zaboravljenog starinskog sredstva,
»kvake«. A ako se otvore sama od sebe? Ako se otvori samo jedan pogrešan ventil, neće li svih preostalih sto šezdeset devet ljudskih bića, uključujući i bebu Andriju, umreti groznom smrću, ne samo u duhovnoj tami, ne samo ugušeni kao civilizacija, nego i fizički? Kakav zločin, kakav zločin je učinio!
Bilo je već blizu, nadnosilo se preko neba, i da se na nebu našlo oblaka, paralo bi ih.
67
Ocrtavali su se detalji. Bilo je to čitavo jedno leteće ostrvo, sa najmanje trista spratova, sa bezbroj kula, antena, zgrada, pregrada, ploča, otvora, tunela. Vrh je bio tako dalek da se činio plavičastim i maglenim.
Trebalo je da počne sa drugog kraja. Od ljudi koji su pali a ne od razaranja njihovog
gigantskog protektora i gospodara. Trebalo je prvo da okupi sve svoje saplamenike, da
nekako pridobije bar neke, načini organizaciju; poslednji ljudski Savet je raspušten pre trideset hiljada ili više godina, i to bez ikakve odluke, prosto trajnim i konačnim nedolaženjem članova. Trebalo je početi iz početka. Možda bi pridobio svog ostarelog
oca i svog brata. I one koji još govore njegovim jezikom: dvadeset osoba. Napraviti porodični klan, dinastiju, ovladati nacijom. No tu je i Rask, mladić sklon tuči, od koga je Farnou nekoliko puta bukvalno bežao, kao zec, da ne bi dobio batine. Rask je veliki, glup, jak, večno pripit, nepismen, opak. Savladati ga ili ga po starom receptu ljudskih vladara ubiti za primer drugima. Steći vlast silom, zamočiti ruku u krv. Kršiti svaki otpor; zapovedati. Da je to uspeo, možda bi kroz trideset godina imao pod svojom komandom
novi naraštaj, osposobljenu generaciju, četu od dvesta mladih ljudi; možda bi onda mogao da organizuje proboj na površinu, ako bi oni bili dovoljno jaki i preduzimljivi da to izvedu, ali ne toliko jaki i preduzimljivi da njemu doskoče. Ali kako on to da izvede, kad nije mogao ni svog brata da ubedi šta treba da mu bude prezime? Nikad to sve ne
bi uspelo, nikad i nikako. Glupost; čista glupost...
Čuo je hujanje na širokom frontu iza sebe, i ukočio se. Nije smeo ni da okrene glavu, samo je okrenuo pogled sasvim u levu stranu. Senka pade na njega i munjevito
odmače preko njega, osvajajući metalna prostranstva kao da je nastupilo pomračenje
podnevnog sunca. Digao je glavu. Jak vetar zalepršao je njegovim pantalonama i peševima njegovog sakoa, poremetio njegovu lažno sedu kosu. Ravno dno leteće planine promicalo je samo koju desetinu metara iznad njega, bilo je izdeljeno u sektore, svaki sektor veći od fudbalskog igrališta iz davnih dana. Poneki sektor je bio siv, poneki crn, neki je sadržavao manje okvire i otvore, digitalne displeje vrtoglavo komplikovane, ili izukrštane spletove raznobojnih cevi i kablova. Začas je zavladala polutama. Okrenuo se, šireći ruke u kojima je još držao svoje tri alatke. Stvar koja ga je nadletala bila je tako ogromna da joj je očito trebalo mnogo vremena da prođe, čak i ovom brzinom, avionskom. U jakom vetru, morao je da zatvori usta i a žmirka. Osećao je miris dima i
izgorele izolacije iz zgradice, sada tako beznačajne, koja je još uvek gorela. Probio ga je hladan znoj. Nije hteo ni da razmišlja o sili koja je mogla tako nečujno da pokreće ovu veštačku gromadu tešku mnogo milijardi tona. Nije dozvoljavao svojim mislima da pođu
sa mrtve tačke.
Najzad se proletanje površine iznad njega usporilo, zaustavilo. Nad njim je bio jedan veliki sektor sačinjen samo od ravnog, sivog metala; oklopna ploča. Čelik ili iridijum? To kao da se povećavalo, u polumraku; shvatio je da se leteća planina polako spušta na njega. Poželeo je da beži, ali kuda? U Etiopiju? Začu grozni zvuk metala u agoniji lomljenja, prskanja, drobljenja; to je oklopna ploča mrvila ostatke goruće zgrade. Ostalo mu je još malo života. Ploča je uskoro počela da mrvi i oklopno vozilo, kao kakvu mrtvu suvu školjku. Shvatio je, najzad, jednim skokom uma koji se najzad oslobodio paralize zaprepašćenja, da je bio naivan i smešan kad je verovao da ona komedija maločas stvarno predstavlja umiranje jedne planetarne mehaničke civilizacije.
Bežati ili se braniti: umreti kao čovek. Potrčao je u jednom, nasumice odabranom
pravcu. Primetio je da njegove senke ne menjaju oblik, gustinu ni pravac. Posle stotinjak metara shvatio je da oklopna ploča, dakle i cela leteća planina, tačno prati njegovo bekstvo, centimetar za centimetar. Ona ogrebotina bila je i ostala je nad njim...
i spustila se već nadohvat ruke, neumitno.
Zveknuo je po oklopnoj ploči čekićem, koji mu je još bio u ievoj ruci, ali ga je tad
protresla struja, pa je ispustio i čekić i dleto. A u desnoj ruci, metalni deo odvrtke je počeo da se usijava, bez ikakvog vidljivog razloga, a plastika oko njega naglo je počela 68
da se puši i da se topi. Bacio je i tu poslednju alatku. Sagao se koliko je morao. Umreti kao čovek! Legao je na leđa i odupro se đonovima svojih cipela o oklopnu ploču, kao da hoće da zaustavi njeno spuštanje. Kad je osetio da će mu kosti popucati, izvio se i ispružio noge ravno. Potpuno nemoćan; potpuno poražen. Predao se; i ležao je tako, nadajući se da će mu gospodar, ova velika mehanička civilizacija, oprostiti pokušaj pob
une i počinjenu štetu, i poštedeti život.
170000: 400 FILMOVA
Gas; čisti azot; prisustvo primesa: manje od jednog molekula po kubnom metru.
Pritisak: blizak normalnom atmosferskom.
Temperatura: oko stotinu stepeni Celzijusa ispod tačke mržnjenja vode. Ničeg živog
ovde nema, i nijednog ostatka ma čega živog, ni otrgnutog delića molekularnog lanca
mrtvog virusa, ničeg.
Datum: 21. avgust godine 170000
U jednoj od metalnih komora mašine, kompjuterske memorije rade: prikazuju
četirsto vestern filmova iz dvadesetog veka, istovremeno. U jednoj od obližnjih komora nalazi se, na jednom zidu, četirsto ekrana monitora. Nema nikakvih sedišta; ono što gleda ove filmove ne sedi.
Na četirsto monitora digitalni signali se pretvaraju u savršene slike; ton se emituje
drukčije. Gledalac je samo jedan, ali iako je jedan, on sluša svih četristo tonskih zapisa istovremeno i zasebno, i ne meša ih. Projekcija traje već deset minuta; već je stotinu usamljenih kauboja, trapera, setlera, ušlo u gradiće koji će ih neprijateljski dočekati. U
nekoliko slučajeva ljudska bića su već delovima zvanim »ruke« uhvatila mehanizme zva‐
ne »revolver«. Pucalo se. Drop that gun, stranger. Pre isteka šezdesetog minuta pucaće se na svih četristo ekrana. Nanosekundnom nepogrešivošću gledalac registruje svaki tren svakog filma, ali ipak nijedan od tih filmova ne razume. Na jednoj slici vidi slobodni tok vode: u milionitom delu sekunde izračunava verovatnu količinu, protok, temperaturu, oslobađanje vodene pare, korelaciju sa raspoloživim podacima iz davnina. Kao
da je potpuno slep, ne vidi najvažnije, ne vidi na licu one žene slatku pticu mladosti, izmiču mu na svih četristo ekrana duh slobode, duh pravde, aveti neslobode i nepravde, zbog kojih su nekada davno milioni gledalaca, neki od njih gladni i u dronjcima, hrlili u bioskope, trpeli slabe scenarije i klišetiranu glumu, grčevito navijali za ono dobro, poš‐
teno, čega je u njihovim sopstvenim životima bilo tako malo. Umesto toga, proučava ono električno pražnjenje iz oblaka koje vidi u jednom filmu, formuliše u trenu teoriju o takvim pojavama u raznim tipovima atmosfere, upoređuje teoriju sa milionima bita informacija o stvarnim, davnim iskustvima sa takvim pojavama. Ovo je važno. Hiljade planeta čekaju da budu obzidane, a u početku će biti mnogo slobodne vlage i mnogo
ovakvih pražnjenja. Radijalno šalje odgovarajuća naknadna uputstva svim svojim flota‐
ma koje su već poletele. To on u filmovima nalazi.
Istoričar Farnou, sin Estrama, mrtav je već nekih pedeset hiljada godina, prah Violete Vučinić miruje u svojoj kripti, u Himalajima, već sto hiljada godina, a dečak Robert Balot, koji je jedini osetio trenutak kad je ljudska bitka stvarno izgubljena, mrtav je već sto pedeset pet hiljada godina. Na četristo ekrana, filmovi se nastavljaju.
69
Prvi stepenik prema vlasti je onaj na dnu tvog pod‐
ruma. Penji se, dakle, uz stepenike podrumske te, a
mogao bi i liftom. Uskoro na vrh stići ćeš, sine moj, a
tamo te čeka fino mestašce za piknik. — Iz dela
Komentari predgovoru uvoda u priručnik za upotre‐
bu vašeg Muad, Diba od princeze Irulan.
»Koliko je sati, Dankane?« zapita Džesika, mlitavo utonula u antigravitacijski održa‐
vanu fotelju. Pušila je cigaru sa lasergunom i začinom, istovremeno vežbajući balan-siranje svetlucavom kuglom na vrhu nosam onako kako to rade Bene—Geseritkinje. U
uglu sobe tleilaksanski gramofon od plastičelika svirao je njenu omiljenu ploču, najveće hitove Gurnija Haleka.
Zašto ona sada postavlja to pitanje? mislio je Ajdaho. Pogledao je ka njoj. Ništa u njenom držanju nije otkrivalo ma i najmanju nameru da skriva značenje unutar zna‐
čenja unutar značenja. No, nije li se baš namerno tako držala? Držanje skriveno ispod
držanja ispod držanja? Zašto bi se ona tako ponašala, kad nema nikoga ko bi ih čuo ili video? Špijuni? Da li je to htela da mu nagovesti?
»Na koje vreme misliš?« upita on. »Na arakansko, tabrovsko ili dinsko srednje vreme DMT?«
Kako može biti tako bukvalan? Nije on tako plitak, mislila je. A možda i jeste? Zašto toliko naglašava problematiku vremenskih zona? Sa naporom je skrivala svoje nestrpljenje.
»Neka bude po arakanskom«, odgovorila je oštro.
»Standardno ili od izlaska sunca?« pitao je.
Eksplodirala je. »Standardno vreme! Standardno vreme! Sve što želim to je da saznam koliko je prokletih sati u ovom prokletom mestu, sad! Koliko je, za ime Muad'
Diba?«
»Ne z... ne znam.« Taj odgovor mu je izmakao brzo, gotovo nesvesno, refleksno.
Namrštio se. Ova bene‐geseritska veštica bila se poslužila Glasom protiv njega!
Implikacije tih jednostavnih reči kojima joj je odgovorio imale su na Džesiku dejstvo
šamara. Zurila je u njega sa neskrivenim zaprepašćenjem. Zbog čega ovo nije rekao ranije? Da li je izbegavao tu temu ili je jednostavno želeo da je navede da se nervira?
Psiho‐moćni gom‐džabar! mislila je. Zašto bi on učinio tako nešto? Malo pomalo vraćala se u svoju prana‐bindu ravnotežu; osećala je kako se njen puls usporava do normale
»Gde ti je tvoj tleilaksanski kvarcni digitalni časovnik«? upitala je.
Tako, dakle, njoj je poznato da ga imam, pomisli Ajdaho. Njegove metalno‐sive oči zurile su u njene začin‐adiktirane, plavo‐u‐plavom oči. Ko joj je mogao reći? Gurni?
Moraće ovo da istraži. Ali ako je otkrila da on ima časovnik, zašto je baš u ovom momentu položila karte na sto i saopštila mu to? Možda se iza tog poteza krije duplo
značenje. Gurni. Pa da: Gurni ih u ovom času špijunira!
Kakva ironija: upravo su slušali snimljeni glas tog istog Haleka pojačan iksijanskim
streo‐zvučnicima. Glas se tečno provlačio kroz divne akorde njegovog električnog baliseta, kao Koriolisova oluja preko otvorenog blada:?
»Ona te voli, jea, jea, jea.
ona te voli, jea, jea, jea,
i sa takvom ljubavlju,
šta oćeš više brea! «
»A, to«, reče on. »Pozajmio sam ga Stilgaru juče.« Nadao se da taj stari Slobodnjak
nije dalje pozajmio sat nekome. Pozajmica unutar pozajmice unutar pozajmice, razmišljao je. »Možda će Alija znati.«
A‐ha! razmišljala je Džesika. Znači Stilgar je sa njim. Pitam se koje je Stilgarova 71
uloga u zaveri.
»A Stil nam je skoknuo u Tabrić, a?« upitala je.
»Juče on ode putevima svojim, gospo moja. Naumio je da meri vreme Šai‐Hu‐
ludu.« Vrli starac, pomisli on. Uvek smišlja nešto što će Imperiji biti korisno. Imaju Slobodnjaci poslovicu za to, kako ono beše... Da, »th'k mab ghanibd Thk md'b gbdblbl'b dhalik bdbfla« Briljantno! »Mogao bih da pošaljem kurira za njim, ali mi se čini da odgovor, kad bi nam stigao, s obzirom koliko bi trajao kurirov povratak, ne bi bio dovoljno precizan da od njega vidimo ikakve koristi.«
On se upinje da mi nešto stavi do znanja, mislila je Džesika. Da vidimo! Rekao je »da vidimo«, dakle »mi«, znači on pokušava da me navede da poverujem da smo još na istoj strani! Ali možda je on time »da vidimo ikakve koristi« mislio na sebe i na nekog drugog
— ne nju? Koji su to njegovi »mi«? Zaverenici. Ne može on biti jedini član te zavere.
Možda je ovaj ovde Dankan samo oruđe u ko‐zna‐čijoj ruci. U tom slučaju, ko je vođa
zavere?
»Zašto si spomenuo Aliju?« upita ona.
Šta je ovim htela da naznači? Kakve veze ovde ima Alija? Možda Džesika hoće da ga
prebaci na druge tračnice. Zašto? Zurio je u nju. Upravo je potezala poslednji dim cigare. Onda se zakašljala triput. Atreidski signal trojnog kašljucanja! pomisli on. To je bio tajni signal za opasnost. Opasnost od koga? Od Alije? Ispitaće on ovo.
»Zar tvoja kćer nije opremljena svešću o vremenu?« upi
ta on.
»Ko ti je otkrio postojanje prenatalnih... sposobnosti?« odgovorila je, a u sebi, Igraš se vatrom, Dankane. Ali imala je, zasad, dovoljno podataka. Vođa je bila Alija. Saznati ko su zaverenici, to je sve što je potrebno da bi se zavera osujetila. Dobacila je Ajdahu jedan pogled i rekla: »Šta zaključuješ, mentate?«
»Pa, rizik da zakasnimo proticanjem vremena menja se na samo jedan način, naime
postaje sve veći, gospo moja. S druge strane, na bazi veoma škrtih podataka kojima raspolažem, zaključujem da su naše šanse da stignemo prerano sve manje i manje.
Zbog toga bi moglo biti u našem ličnom interesu da načinimo pretpostavku da je vreme
da pođemo.«
Džesika ustade i reče: »To ćemo i učiniti. Idemo. Pretpostavićemo da je večera gotova.
Zajedno izadoše iz sobe; dok su prelazili prag, zavese zašuštaše. Napolju su odmah
osetili začinom prožeti miris večere.
Usledećoj epizodi ove međuzvezdane sage Leto i Ganima diskutuju ko prvi da preskače konopac. Ne propustite taj neslućeni domet imaginacije!
72
Antoni Bardžis
PAKLENA POMORANDŽA
IZOSTAVLJENO POGLAVLJE
(Antony Burgess, A Clockwork Orange, the Missing Chapter; introduction:
a Clockwork Orange Resucked, 1987.
Prevod: Aleksandar B. Nedeljković)
Roman »Paklena pomorandža« (ili »Mehanička pomorandža«, što je pravilan
naslov) stvara probleme prilikom čitanja i rođenim Englezima. Njima posebno, jer je u
pitanju specifično mešanje ruskog i engleskog, koje nije uvek lako rastumačiti. U
novijim izdanjima, na kraju knjige je štampan rečnik, ali taj rečnik nije dao samo Bardžis već su drugi pokušali da se razaberu u njegovim tvorevinama i olakšaju čitanje. Prevod ove knjige na naš jezik stvara dodatne probleme, koji se mogu rešavati na različite načine. Prevodilac 21. poglavlja učinio je to na drugačiji način nego prevodilac prvih 20