by MoZarD
ima reč!
6
Pročitao mi je još mnogo strofe koje su mu se sviđale i davao im je iscrpno tumačenje. U njima nije bilo ničega pomena vrednog: nisam čak ocenio ni smatrao da
su mnogo gore od prethodne. U njegovom pisanju sarađivali su prilježnost, predanost i
slučaj; vrline koje mu je pripisivao Daneri dolazile su naknadno. Shvatih da pesnikov trud ne počiva na pesmi; on počiva na izmišljanu razloga radi kojih bi ta pesma bila dostojna divljenja: prirodno, ovo potonje nastojanje menjalo je delo za njega, ne i za druge. Danerijevo usmeno izražavanje bilo je ekstravagantno; njegova metrička
nevičnost omela ga je, sem nekoliko puta, da tu ekstravaganciju prenese u poemu.1
Samo jedanput u životu imao sam priliku da pregledam petnaest hiljada dva‐
naesteraca Poliolbiona, topografske epopeje u kojoj je Majkl Drejton zabeležio faunu,
floru, hidrografiju, orografiju, vojnu i monašku istoriju Engleske; siguran sam da je taj zamašan, ali ograničen proizvod manje dosadan od opsežnog istovrsnog poduhvata Karlova Arhentina. On je sebi naložio da opeva čitavu kuglu zemaljsku; 1941. već je okončao sa nekoliko hektara države Kvinslend, sa više od jednog kilometra toka reke Ob, sa jednim gasovodom na severu Verakrusa, sa vodećim trgovačkim kućama paro-hije Konsepsion, sa vilom Marijane Kambaseres de Alvar u Ulici 11. septembra u Bel-granu i sa zidanjem turskih kupatila nedaleko od čuvenog akvarijuma u Brajtonu.
Pročitao mi je izvesne revnosno pisane odlomke svoje poeme o australijskom području;
ti dugi i bezoblični aleksandrinci bili su lišeni relativne živosti uvoda. Navodim jednu strofu:
Počujte. Nadesno od obaveznog krajputaša
(Kad dolazite, to se zna, sa severa‐severo‐istoka)
Dreždi kostur jedan — Boja? Bledonebeska —
Što toru ovaca lik kosturnice daje.
— Dve drskosti — uzviknu zaneseno — iskupljene, čujem te gde mrmljaš, njihovom uspelošću. Jedna, epitet obavezan koji za izvesno otkriva, en passant, neizbežnu mrskost svojstvenu pastirskom i ratarskom kuluku, mrskost koju se ni georgike ni naš laureat don Segundo nikada ne usudiše da otkriju tako, posred srede. Druga, snažna prozaičnost dreždi kostur jedan koju bi neki slatkorečivac s užasavanjem prognao, ali koju će više od života ceniti kritičar ljudskog ukusa. Čitav stih je osim toga veoma visoke vrednosti. Drugim polustihom uspostavlja se krajnje čio razgovor sa čitaocem; on hrli njegovoj živoj radoznalosti, stavlja mu u usta pitanje i odgovara na njega... istog trena.
A šta kažeš na moj izum bledonebeski? Slikovit beologizam nagoveštava nebo kao izuzetno važan deo australijskog pejzaža. Bez tog podsećanja tonovi skice bili bi odveć tamni i čitalac bi bio prinuđen da sklopi knjigu, u dubini duše ranjen neizlečivom i crnom setom.
Oko ponoći se pozdravih.
__________
1) Pamtim ipak ove satirične stihove kojima je žestoko išibao loše pesnike:
Ovaj pesmi dade oklop vičan znanju i umeću
Onaj drugi joj dade raskoš, i divotu
Obojica zaludu krilima smešno klepeću...
Zaboraviše, brižni, ta na LEPOTU!
Samo ga je strah da ne stvori sebi vojsku neumoljivih i moćnih neprijatelja odvratio (reče mi) od bezazornog objavljivanja pesme.
7
Dve nedelje kasnije Daneri me pozva telefonom, mislim prvi put u životu. Predložio
mi je da se sastanemo u četiri »da zajedno popijemo po mleko u obližnjem salon‐baru
koji napredni Sunino i Sungri — vlasnici moje kuće, sećaš se — svečano otvaraju na uglu; vredi da vidiš tu kafeteriju«. Prihvatih, više rezignirano nego oduševljeno. Jedva smo pronašli sto; »salon‐bar«, nemilosrdno moderan, bio je tek malo manje surov nego
što sam predvideo; za susednim stolovima ushićeni posetioci pominjali su svote koje su Sunino i Sungri uložili ne trepnuvši. Karlos Arhentino je zapanjen ne znam kakvim savršenstvom svetlosnih instalacija (koje je nesumnjivo već video) i reče mi s izvesnom strogošću:
— I protiv svoje volje priznaćeš da se ovaj lokal može uporediti sa najot‐menijima u Floresu.
Zatim mi je opet pročitao četiri‐pet strana iz speva. Prepravio ih je prema nekom
izopačenom načelu verbalnog razmetanja: gde je nekad stajalo plav, sada je bilo na pretek plavkastog, plavičastog i čak plavušnog. Reč mlečan nije mu bila dovoljno ružna; u burnom opisu jedne praonice vune više mu se svidelo mlekovit, mlekušan, mlečast,
mlekast... Gorko se obrušio na kritičare; zatim ih je, nešto blaže, poistovetio sa osobama »koje ne raspolažu plemenitim metalima, niti parnim presama, valjcima i sumpornom kiselinom za kovanje dragocenosti, ali koje drugima mogu da pokažu gde
se nalazi blago«. Nadalje je osudio prologomaniju koju je u duhovitom predgovoru Don
Kihotu ismejao još Prvi medu Genijima. Složio se, medutim, da bi na početku novog dela pristajao lep predgovor, priznanje koje bi potpisalo moćno i uticajno pero. Dodao je da namerava da objavi uvodene pesme iz speva. Tada shvatih izuzetnost telefonskog
poziva; zamoliše me da napišem predgovor za njegov sitničavi darmar. Moja bojazan pokazala se neosnovanom: Karlov Arhentino primeti uz kivno divljenje kako veruje da
ne greši u epitetu kada kao solidan okvalifikuje ugled koji je u svim krugovima stekao Alvaro Melijan Lafinur, čovek vičan pisanoj reči koji će, ukoliko se ja založim, čudesno sročiti predgovor speva. Da bih izbegao najneoprostiviji od svih promašaja, morao sam
se pretvoriti u zagovornika dve nesumnjive zasluge: formalnog savršenstva i naučne strogosti »jer taj prostrani vrt tropa, figura, ukrasa, ne trpi ni jednu jedinu sitnicu koja ne potvrduje strogu istinu«. Dodade da je Beatrisi uvek bilo zabavno s Alvarom.
Složio sam se, potpuno sam se složio. Objasnih ne bi li bilo što verodostojnije da sa
Alvarom neću razgovarati u ponedeljak, nego u četvrtak, na maloj večeri koja obično kruniše svaki sastanak u klubu književnika. (Nema takvih večera, ali je neosporno da se sednice održavaju četvrtkom, u šta se Karlov Arhentino Daneri mogao uveriti u novinama i što je izjavu donekle činilo istinitom.) Rekoh polu‐proročki, polu‐lukavo da ću pre nego što pređem na stvar o predgovoru opisati kako je zanimljivo zamišljeno delo. Pozdravili smo se; čim sam skrenuo u Ulicu Bernardo de Irigojen, sasvim nepristrasno se suočih sa onim što mi predstoji: a) da razgovaram sa Alvarom i kažem
mu da je Beatrisin brat od strica (taj razjašnjujući eufemizam će mi dozvoliti da je pomenem) sačinio jedan spev koji, izgleda, do besvesti proširuje mogućnosti kakofonije i haosa; b) da ne razgovaram sa Alvarom. Sjajno sam predvideo da će se moj nehaj opredeliti za b).
U petak sam od ranog jutra osetio zebnju zbog telefona. Ljutilo me je što taj aparat
koji je nekada proizvodio nenadoknadivi Beatrisin glas može da se svede na prijemnik
uzaludnih i možda besnih žalopojki prevarenog Karlova Arhentina Danerija. Srećom, ništa se ne dogodi — osim neizbežne ozlojedenosti zbog čoveka koji mi je nametnuo osetljivo zaduženje, a onda me zaboravio.
Telefon je prestao da me zastrašuje, ali krajem oktobra Karlos Arhentino mi se javi.
8
Bio je krajnje uzbuđen; nisam mu odmah prepoznao glas. S tugom i gnevom promuca
da će ti nezajažljivi Sunino i Sungri, pod izgovorom proširenja svoje i ovako ogromne kafeterije, srušiti njegovu kuću.
— Kuću mojih roditelja, moju kuću, staru kuću uraslu u Ulicu Garaj! — ponavljao je možda zaboravljajući u tom jadikovanju svoju muku.
Nije mi bilo odveć teško da s njim podelim utučenost. Kad se prevali četrdeseta, svaka promena postaje odvratni simbol proticanja vremena; pored toga, u pitanju je bila kuća koja me je beskrajno podsećala na Beatris. Poželeo sam da objasnim svu tananost te okolnosti; moj sagovornik me nije čuo. Reče da će ih, ako Sunino i Sungri
ostanu pri svojoj besmislenoj nameri, doktor Suni, njegov advokat, tužiti za gubitak i štetu i prisiliti da isplate sto hiljadarki.
Sunijevo ime ostavi utisak n
a mene; njegova kancelarija na Kaseros i Takuariju poslovično je pouzdana. Upitah da li je već preuzeo stvar. Daneri reče da će razgovarati s njim istog popodneva. Oklevao je, pa ravnim, bezličnim glasom kakvom obično pribegavamo kad poveravamo nešto veoma lično, reče da mu je kuća neophodha da bi
završio spev jer je u jednom podrumskom ćošku bio Alef. Rastumači mi da je Alef jedna
od tačaka u prostoru koja sadrži sve ostale tačke.
— Nalazi se u podrumu ispod trpezarije — objasni rečima rasterećenim zbog teskobe. On je moj, moj; ja sam ga otkrio u detinjstvu, još pre nego što sam pošao u školu. Podrumske stepenice su strme, stričevi su mi branili da silazim, ali je neko kazao da se u podrumu nalazi čitav jedan svet. To se odnosilo, kasnije sam shvatio, na jedan golemi sanduk kakav nose svetski putnici, no ja sam shvatio da je to bio svet. Kriomice sam sišao, spotakao se na zabranjenom stepeništu, pao. Kad sam otvorio oči, video sam
Alef.
— Alef? ‐ ponovih.
— Da, mesto u kome se nalaze ne preklapajući se sva mesta na svetu, viđena iz svih uglova. Nikome nisam rekao za svoje otkriće, ali sam se vratio. Dete nije moglo razumeti da mu je takav dar pripao da bi čovek isklesao spev. Neće mene opljačkati Sunino i Sungri, ne, i hiljadu puta ne. Zakon u šake, dokazaće doktor Suni da je moj Alef neotudiv.
Pokušah razložno:
— Ali zar podrum nije vrlo mračan?
— Istina ne prodire u um koji se tome protivi. Ako su sva mesta na zemlji u Alefu, tamo će biti i sve luči, sve svetiljke, svi izvori svetlosti.
— Smesta dolazim da ga vidim.
Prekidoh vezu pre nego što je stigao da uputi ma kakvu zabranu. Dovoljno je spoznati jednu činjenicu, pa da se njoj u prilog trenutno uoči niz sitnica na koje se ranije nije ni pomišljalo; zapanjilo me je što do tog časa nisam shvatao da je Karlov Arhentino lud. Uostalom, svi ti Viterbovi... Beatris je (sam to često ponavljam) bila žena, devojčica gotovo neumoljive pronicljivosti, ali je bilo u njoj nemara, nepažnje, prezira, prave svireposti koji su možda zahtevali patološko objašnjenje. Ludilo Karlova Arhentina ispuni me zluradošću; u dubini duše oduvek smo se mrzeli.
U ulici Garaj služavka mi reče da budem ljubazan i sačekam. Dečak je kao i uvek bio
u podrumu i razvijao fotografije. Kraj ćupa bez ijednog cveta, na neupotrebljavanom klaviru, smešio se (više vanvremen nego nesavremen) veliki Beatrisin nevešto obojen portret. Niko nije mogao da nas vidi; u trenutku beznadežne ganutosti priđoh portretu i rekoh mu:
— Beatris, zauvek izgubljena, to sam ja, ja, Borhes.
9
Nedugo zatim ude Karlos. Govorio je suvo; shvatih da nije u stanju da misli ni na šta
sem na gubitak Alefa.
— Jedna čašica vinjaka — naredi — i uronićeš u podrum. To već znaš, neophodan je ležeći položaj. Kao i mrak, nepomičnost, izvesno prilagođavanje očiju. Leći ćeš na popločani pod i upreti pogledom u devetnaesti stepenik dotičnog stepeništa. Ja ću otići, spustiti vratanca i ostaćeš sam. Uplašiće te neki glodar, čudna mi čuda! Uskoro ćeš ugledati Alef. Mikrokosmos alhemičara i kabalista, naš stvaran poslovični prijatelj, multum in pravo!
Već u trpezariji, dodade:
— Naravno, ako ga ne budeš video, tvoja nesposobnost ne obesnažuje moje svedočenje... Siđi; ubrzo šeć moći da ušpostaviš dijalog sa svim Beatrisinim slikama.
Brzo sam sišao, sit njegovih šupljih reči. Podrum, jedva nešto širi od stepeništa, veoma je ličio na bunar. Pogledom uzalud potražih škrinju o kojoj mi je govorio Karlov Arhentino. Nekoliko sanduka sa bocama i jutanih vreća u jednom uglu činili su ga zatupastim. Karlos uze jednu vreću, presavi je i postavi na odredeno mesto.
— Uzglavlje je skromno, ali ako ga i santimetar izdignem, nećeš videti ni trunku i osetićeš se zbunjenim i postiđenim. Razbaškari tu svoju telesinu po podu i odbroj devetnaest stepenika.
Ispunih njegove smešne zahteve; napokon ode. Oprezno zatvori vratanca; tama je i
pored pukotine koju sam kasnije uočio, mogu reći, bila potpuna. Namah shvatih u kakvoj sam opasnosti: dozvolio sam da me zakopa jedan ludak pošto sam prethodno popio otrov. Kroz Karlosova razmetanja providela se unutrašnja užasnutost da neću videti čudo; da bi odbranio svoje bunilo, da ne bih shvatio da je lud, Karlos je morao da me ubije. Osetih nejasnu nelagodnost koju pokušah da pripišem ukočenosti, a ne dejstvu narkotika. Sklopih pa otvorih oči. Tada ugledah Alef.
Dolazim sada do neizrecive sredine svoje priče; ovde počinje moj očaj kao pisca.
Svaki je jezik azbuka simbola čija upotreba pretpostavlja prošlost zajedničku sagovor-nicima; kako drugima preneti beskrajni Alef koji moje uplašeno pamćenje jedva obuh‐
vata? Mističari se u sličnom zanosu razbacuju simbolima: da bi označio božanstvo, jedan Persijanac govori o ptici koja je na neki način sve ptice; Alanus de Insulis — o kugli čiji je centar svuda, a obvojnica nigde; Jezekilj — o anđelu sa četiri lica koji je istovremeno okrenut ka istoku i zapadu, severu i jugu. (Ne prisećam se uzalud ovih nepojmljivih analogija; neke veze imaju sa Alefom.) Možda me bogovi ne bi omeli u pronalaženju odgovarajuće slike, ali bi takvo svedočanstvo bilo zatrovano književnošću, lažju. Pored toga, nerešiv je glavni problem: popis, makar i delimičan, jedne beskonačne celine. U tom džinovskom mahu video sam milione prijatnih i groznih dela; nijedno me nije tako zapanjilo kao činjenica da su sva u istoj tački, nijedno iznad, nijedno iza drugog. Ono što su videle moje oči bilo je istovremeno: ono što ću preneti je uzastopno, jer takav je jezik. Nešto ću ipak napabirčiti.
U dnu stepenika, nadesno, spazih malu sjajnu kuglu, gotovo nepodnošljivo
bleštavu. Isprva sam mislio da se okreće; onda shvatih da je to kretanje varka nastala zbog vrtoglavih prizora unutar nje. Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra, ali kosmički prostor bio je tamo, u nesmanjenoj veličini. Svaka stvar (recimo, ovalno ogledalo) bila je bezbroj stvari jer sam je ja jasno video sa svakog mesta u svetu. Videh prepuno more, videh zoru i suton, videh vrevu Amerike, videh srebrnu paučinu usred crne piramide, videh porušeni lavirint (bio je to London), videh nepregledne, zbijene oči kako pomno ispituju sebe u meni kao u ogledalu, videh sva zemaljska ogledala, a ni u
jednom se ne ogledah, videh da je nečije zadnje dvorište u Ulici Soler popločano isto 10
kao trem jedne kuće u Fraj Bentosu koji sam video pre trideset godina, videh grozdove, duvan, rudne žile, vodenu paru, videh ispupčene ekvatorijalne pustinje i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu ženu koju neću zaboraviti, videh bujnu kosu, gordo
telo, videh rak dojki, videh krug sasušene zemlje na jednoj stazi gde nekad beše drvo, videh jedna vilu u Androgenu, jedan primerak prvog engleskog prevoda Plinija, prevoda
Filmona Holanda, videh istovremeno svako slovo na svakoj strani (kao mali stalno sam
se čudio kako se slova u zatvorenoj knjizi noću ne pomešaju i ne pogube), videh današnji dan i noć, videh svoju spavaću sobu praznu, videh u jednoj radnoj sobi u Alkmaru globus između dva ogledala koja ga beskrajno umnožavaju, videh konje uskovitlanih griva na žalu Kaspijskog mora, u svitanje, videh meki sklop kostiju jedne ruke, videh preživele iz jedne bitke kako šalju dopisnice, u izlogu u Mirsapuru videh špil španskih karata, videh kose senke paprati po tlu jedne staklene bašte, videh tigrove, klipove, bizone, talasanje i vojske, videh sve mrave na zemlji, videh jedan persijski astrolab, videh u nekoj fioci pisaćeg stola (stresoh se od rukopisa) bestidna, neverovatna, nedvosmislena pisma koja je Beatris slala Karlosu Arhentinu, videh jedan
obožavani spomenik na Čakariti, videh surovi ostatak onoga što nekad beše dražesna Beatris Viterbo, videh proticanje svoje tamne krvi, videh spoj ljubavi i menjanje smrti, videh Alef, sa svake strane, videh u Alefu zemlju i na zemlji opet Alef i u Alefu zemlju, videh svoje lice i utrobu, zavrte mi se i zaplakah jer moje oči behu videle tajanstveni i naslućeni predmet čije ime ljudi svojataju, ali u koji se nijedan čovek nije zagledao: nepojmljivi univerzum.
Osetih beskrajno divljenje, beskrajan bol.
— Mora da si se i
zgubio od tolikog zavirivanja gde ti nije mesto — reče mrski vedri glas. Možeš da lupaš glavom koliko hoćeš, ni za sto godina mi nećeš platiti ovo otkriće.
Kakva bajna osmatračnica, a Borhesu!
Stopala Karlosa Arhentina zauzimala su najviši stepenik. Odjednom u polutami
uspeh da se podignem i promumljam:
— Izvanredno. Upravo izvanredno.
Iznenadila me je ravnodušnost u sopstvenom glasu. Nestrpljiv, Karlos Arhentino je
navaljivao:
— Sve si dobro video, u boji?
Istog trenutka skovao sam osvetu. Dobroćudno, izrazito smekšan, nervozan, izokola
zahvalih Karlosu Arhentinu Daneriju na gostoprimstvu njegovog podruma i nagovorih ga da iskoristi rušenje kuće da napusti pogubni velegrad koji nikome, veruj mi, nikome ne oprašta. Odbih blago ali odlučno da razgovaram o Alefu; zagrlih ga na rastanku i ponovih da su selo i spokoj dva velika lekara.
Na ulici, na stepeništu Trga Konstitusion, u metrou, sva mi se lica učiniše bliskima.
Pobojah se da neće biti nijedne stvari koja može da me iznenadi, pobojah se da me nikada neće napustiti utisak da ću se vratiti. Srećom, posle nekoliko besanih noći ponovo me ophrva zaborav.
Postskriptum od 1. marta 1943. Šest meseci posle rušenja kuće u Ulici Garaj, izdavačka kuća Prokusto nije se dala zaplašiti dužinom povelikog speva te izbaci na tržište jedan izbor »argentinskih isečaka«. Zabavno je prepričati šta se dogodilo; Karlos Arhentino Daneri dobio je drugu Nacionalnu nagradu za književnost2. Prva je dodeljena
doktoru Ajti, treća doktoru Mariju Bonfatiju; moje delo Varaličine karte, neverovatno, nije dobilo nijedan jedini glas. Ponovo je trijumfovalo nerazumevanje i zavist! Već dugo ne uspevam da se vidim sa Danerijem; novine kažu da će nam uskoro pokloniti drugu
knjigu. Njegovo srećničko pero (nesputavano više Alefom) usredsredilo se da pretoči u
11