by MoZarD
53
»Stajao sam tako, zaprepašćen i posramljen što sam na sebe privukao pažnju vi‐
čući i mašući rukama. Tri osobe su me sumnjičavo gledale kao da sam ispoljio znake nekog opasnog ludila. Moja urođena stidljivost me je podstakla da se što je brže mo-guće udaljim s tog mesta.«
»Sav zadihan seo sam u prvi kafe na koji sam naišao i naručio grog. Pod dejstvom
alkohola čitav taj događaj mi se učinio nalik na nekakvu komediju; verovatno se tu radilo o nekakvom ritualu prepoznavanja među dugogodišnjim prijateljima.«
»Recite mi pre nego što nastavite svoju priču, da li još uvek verujete da se ta scena
stvarno odigrala ili mislite da je to bila prva od vaših halucinacija?« zapitao ga je psihijatar. »To je veoma važno.«
»Ja... ja...«, započe David, »ja ne znam, sve to izgleda potpuno besmisleno i sada,
dok sedim u ovoj ordinaciji više ni u šta nisam siguran.«
Lekar ga je oštro pogledao, prevukao palcem preko usana i izjavio ozbiljnim glasom:
»Trebalo bi da sasvim nepristrasno ispitate svoja osećanja i utvrdite da li vaš utisak odgovara stvarnim činjenicama ili se radi o delirijumu. Čini se da ste u ovom trenutku oslobođeni svoje opsesije; pokušajte da pronađete neki opipljivi dokaz koji bi potvrdio vaša sećanja na događaj. Zašto ste pomislili da se radi o ubistvu?«
»Nije to ubistvo, to mora da je nešto mnogo ozbiljnije!« uzviknuo je David.
I sam iznenaden svojom vikom, nastavio je nešto tišim glasom:
»Mogu da budem siguran samo u jedno: limeni sanduk na kome je klošar spavao
bio je stvaran.«
»A čovek? Da li je i on bio stvaran?«
»Onaj klošar? Pustite da vam ispričam šta se kasnije dogodilo.«
Lamb je ustao osetivši potrebu da napravi nekoliko koraka po ordinaciji. Lekar je zapisao kretanje bolesnika.
»Prošlo je nekoliko dana, već sam bio potpuno zaboravio na taj događaj, kad su mi
se iznenada pokvarila kola. Bio sam primoran da svuda idem pešice. Gunđao sam, ali sam se ubrzo navikao. Čoveku je ponekad prijatno, ako inače koristi samo automobil, da vidi grad iz potpuno novog ugla. Moji poslovi se odvijaju na veoma uskom prostoru:
ja sam dekorater, ali najčešće uređujem izloge robnih kuća Veliki magacini«
»Taj posao vas dovodi u vezi sa varljivim svetom mode gde ima štrasa, veštačkih ukrasa, lažnog sjaja... «
»Moja psihoza, ako se uopšte radi o psihozi, ne proističe iz sredine u kojoj radim«,
preseče ga Lamb, »ja...«
»Prema tome, stvarno verujete u ono što ste videli, sva vaša protivljenja to samo
potvrđuju.«
Plavo oko Davida Lamba poprimilo je izraz progonjene životinje, koji je još jače naglašavao crni povez preko njegovog desnog oka.
»Išao sam, dakle, bulevarom Kapisin«, nastavio je nešto življim glasom, »kada sam
ugledao jednog čoveka kako drema na klupi blizu ulaza u metro. Tu na izlged ništa nije zasluživalo moju pažnju, ali sam ja nesvesno prišao bliže. Tada sam zapazio ruku čoveka koji je sedeo pored njega i čije je lice bilo zaklonjeno novinama; prevlačio je njome preko leđa spavača, a u stisnutoj šaci je krio neki predmet. Kada je stigao do mesta između plećki, počeo je da pravi duge kružne pokrete. U meni se probudilo sećanje na
onaj prethodni doživljaj; jurnuo sam prema klupi.«
»Čovek je odmah prekinuo svoje čudne pokrete, kao da je preko novina mogao da
ustanovi šta ću preduzeti, zatim je brzo stavio ruku u džep. Spavač se probudio, ustao i otišao. Ovaj put sam uspeo da savladam svoju stidljivost i obratio sam se čoveku s novinama:
»Možete li da mi objasnite šta ste to uradili svom susedu, vi ste ga probudili!« On je odgovorio: »Znači, pored mene je neko sedeo, ah, nisam to uopšte zapazio!«
54
Osmehivao se. »Znate, nikad nisam bio uhapšen zbog neke posebne vrste skitanja, ako
ste to hteli da kažete.«
Bio sam potpuno zbunjen prividnom dobrodušnošću svog sagovornika i nisam imao
hrabrosti da ga zapitam šta je sakrio u džep.«
»Da li je taj čovek ličio na onog prvog čoveka«, naglo ga je prekinuo psihijatar.
»Ne, mislim da nije ličio«, promucao je Lamb.
»A da li znate šta je imao u džepu?«
David Lamb se odjednom potpuno izgubio: lice mu je prebledelo, usne se stisle.
crte lica opustile. Celo telo mu se ukočilo u stavu deteta koje se duri jer zna da je nešto skrivilo. Lekar je pomislio da ga je suviše žestoko saleteo pitanjima i da je tako izgubio svaku mogućnost da mu se bolesnik ispovedi.
»Ne treba ništa da krijete od mene, gospodine Lamb«, nastavio je blagim glasom,
»možda ste ušli u trag nekoj zaveri. Treba da mi poverite sve što znate, ja ću vam po‐
moći, ne možete sami da se borite.«
Izgledalo je kao da se ludak vratio u normalno duševnp stanje, da je manje uzne‐
miren; oko mu se razbistrilo i u njemu je čak sinula iskrica podsmeha:
»Niko neće da mi veruje; svi mi se rugaju kada hoću da objasnim šta se zbiva. Baš je
to smešno! Kad sedim ovde pred vama, svoj doživljaj mogu da posmatram samo kao neku farsu, kao glupu šalu čija sam žrtva jedina ja.«
»Šta ste vi, u stvari, videli, gospodine Lamb?« ponovio je psihijatar.
»Ključ!«
»Šta podrazumevate pod rečju ključ?«
»Pa ključ, običan ključ, kao oni koje koristimo da navijemo mehaničke igračke, voz
ili zeca s bubnjem.«
Lekar je spustio glavu među šake, razmakao srednji i domali prst na obema rukama da bi između njih osmotrio svog pacijenta:
»I to vam je bilo potvrđeno; videli ste to još jednom prilikom!«
David je klimnuo glavom, stisnutih usana.
»Možete li da mi ispričate kada se to dogodilo?«
»U policijskom komesarijatu kod Opere.«
55
Bolesnik se za trenutak zamislio.
»Hajde, recite već jednom, pod kakvim okolnostima?«
Lamb je izvukao iz unutrašnjeg džepa svog odela jednu navlaku od providne plastike koju je dugo posmatrao, kao da taj običan predmet poseduje snažnu moć da u njemu probudi sećanja. Zatim je progovorio isprekidanim i jednoličnim glasom, kao da
izgovara napamet naučenu lekciju:
»Ovo, naravno, ne predstavlja nikakav dokaz, to je samo najobičnija lična karta.
Ipak, upravo onog dana kada sam je uzeo u komesarijatu, ja sam dobio priliku da utvr‐
dim činjenično stanje. Službenik je tiho hrkao iza svog radnog stola.«
David se nasmejao.
»Uveravam vas da to nije nikakva šala, on je zaista spavao, a sunce mu je obasja‐
valo lice i stvaralo igru svetlosti I senke na svim neravninama njegove stare i istrošene kože. Gotovo bih mogao da po sećanju naslikam crte lica tog čoveka. Obratio sam mu
se najpre tihim glasom; pošto nije odgovarao, počeo sam da vičem. Kako sam bio sve
nestrpljiviji, pojavio se jedan od njegovih kolega. Učtivo me zapitao šta želim. Svoju ličnu kartu, rekao sam. On se nagnuo nad spavačem da bi pretražio gomilu papira koja
je prekrivala pisaći sto. Zatim je spustio ruku na njegova leđa kao da želi da ga potapše i na taj način probudi. Učinilo mi se da pokreti njegove ruke nisu prirodni, da su više nalik na milovanje, drugačiji od pokreta koje sam očekivao. Ni sada ne znam kako sam uspeo
da nadvladam svoju plašljivost, ali preskočio sam pisaći sto i snažno udario policajca po ruci. Ključ je pao na zemlju«.
»Jeste li sigurni u to?« zapita ga psihijatar.
»Siguran sam; još i sad ga jasno vidim, doktore. Bila je to pločica od tamnog me‐
tala koja je imala oblik leptira sa dva plavičasta krila, od kojih je svako na krajevima imalo po jednu cmu rupicu, poput krila sfinge.«
»Šta se posle toga dogodilo?«
»Stvari su krenule veoma loše: oba čoveka su se bacila na mene i odvukla me pred
komesara; malo je trebalo da mi stave lisice na ruke. Tamo su me optužili za uvredu agenta javne bezbednosti, za udarce i povrede nanete s predumišljajem. Bio sam ipak
dovoljno priseban da u svoju odbranu navedem nestrpljenje, pometenost, ljutnju; ne znam šta bi bilo sa mnom da sam otkrio prave pobude svog postupka.«
»Vi ste, dakle, u to vreme još bili pri svesti, mogli ste da procenite koliko je vaše otkriće bilo malo verovatno. Uostalom, ništa ne dokazuje da je ovaj novi događaj bio u nekoj vezi sa prethodnim; samo je vaša mašta mogla da ih poveže.«
»Ja nisam izmislio taj ključ.«
»I sada ste uvereni da ljudi kuju zaveru protiv vas?«
David Lamb je burno reagovao na ove reči, prsti su počeli grozničavo da mu podrhtavaju, a ruke da opisuju po vazduhu neobične arabeske. Progovorio je s velikom
mukom:
»Ne protiv mene, doktore! Protiv ljudi, protiv svih onih ljudi koji spavaju po kan-celarijama, po železničkim stanicama, na skverovima, na klupama, na svojim stolicama,
bilo gde, svugde. Ti klošari, te birokrate, svi ti ljudi čije funkcije su dosta nejasne, prestali su da pate, prestali su da žive. Njihov rad je samo privid; njih navijaju s vremena na vreme kao mehaničke sprave!«
»Jeste li uspostavili vezu sa nekim od ovih ljudi, da li ste uspeli da im postavite neka pitanja? Jeste li upoznali bar jednog od svih tih zombija?«
»Nikad«, zaurlao je Lamb. »Beže od mene čim im se približim. Jer ja ih sada poz‐
najem i uspevam da ih iznenadim u kretanju. Oni ne odgovaraju na moja pitanja, vero‐
vatno im je to zabranjeno. Možda su u dosluhu sa svojim gospodarima. Moguće je čak
da u njima više nema ničeg ljudskog, da su postali roboti«, zajecao je Lamb.
Psihijatar ga je uhvatio za ruku nežnim pokretom i primorao ga da legne na krevet
od obojenog metala. David Lamb je plakao dugim jecajima, zatim se njegov izliv tuge 56
postepeno smirio. Pogledao je lekara svojim plavim okom iz kog je nestao svaki trag strahovanja.
»U kakvom se samo stanju nalazite, gospodine Lamb, bilo je krajnje vreme da me
posetite!«
»Mislite li da sam lud, doktore? Verujete li vi da nema ničeg istinitog u onom što
sam vam ispričao, da su svi ti događaji izmišljeni?«
Psihijatar je malo oklevao, zatim je rekao veoma prijateljskim tonom: »Ne mislim da ste ludi, gospodine Lamb, za sada niste, ali bilo je vreme da počnete da se lečite.
Verujem da ste videli kako je onaj ključ pao u komesarijatu policije, kao i da ste pre toga videli dva klošara. Verujem kao i vi da im je neko spustio ruku na leđa u određenoj nameri o kojoj nećemo nikada ništa doznati. Ali siguran sam da ti ljudi nisu navijani kao mehaničke igračke. Biće potrebno da duboko razmislite o svim tim pretpostavkama, ali
kasnije, kada vam bude bolje. Tada se više nećete bojati, tada ćete se smejati.«
»Sada ću pokušati da objasnim vašu pšihozu: sami ste rekli da ste plašljivi, stidIjivi i uzdržani, i da veoma mnogo držite do svojih navika; osim toga, verovatno ste veoma naporno radili u poslednje vreme, ali niste toga bili svesni. Skrećem vam pažnju na činjenicu da su se prva dva neobična događaja o kojima ste mi pričali desila u izuzetnim okolnostima: na obali Sene, kuda inače nikada ne idete, onog dana kada niste
koristili svoj automobil, što inače ne činite. Stoga nije bilo ničeg što bi suzbilo vašu nervnu napetost, pokušaću to da vam objasnim na jednostavan način; u vama se stvorio preterani energetski naboj koji se iznenada oslobodio. Verovatno ste imali pritajene sklonosti ka lakim psihosomatskim poremećajima i to je dovelo do početka psihoze sa primesama paranoje za koju ste vi pomislili da je oblik stvarnosti.«
»Ne znam više šta da mislim«, promuca Lamb. »Ne može se poreći da sam došao k
vama u nekom stanju...«
»U stanju katatonije, gospodine Lamb. I verujte mi, ne bi bilo dobro da odete odavde pre nego što vas podvrgnemo početnom obliku lečenja, jednoj kraćoj kuri spavanja koja vam je zaista neophodna. Vaše smetnje bi mogle da se pogoršaju i tada više
ne bih mogao da budem siguran u vaše ozdravljenje.«
David Lamb je molećivo pogledao doktora. Kao da je najzad shvatio da je bio na samoj ivici užasnih mentalnih poremećaja.
»Čini mi se, doktore, da je stvarno najpametnije da prihvatim vaš savet.«
Bolničarka blagog i dobroćudnog osmeha odvela je bolesnika u jednu mračnu
prostoriju. David je dopustio da mu skinu odelo i da ga stave u postelju, sav njegov ot-por je bio skršen. Ispustio je uzdah olakšanja kada mu se igla injekcije zabola u venu na ruci.
•
Svetlost koja je prodirala kroz uski prozor stvarala je u sobi neobično prijatnu polusenku. David Lamb se probudio i ustao.
»Treba da dođete ponovo kroz dva dana«, reče mu psihijatar na rastanku.
Napolju je proleće stavljalo svoje prve slojeve boje na sivo kamenje grada. David je
voleo proleće. Nije osećao nikakvu potrebu da radi: život je bio tu pred njim, sav tre-perav, i on je želeo da ga čvrsto dograbi obema rukama.
Seo je na klupu da bi mogao da posmatra svu tu sreću oko sebe, i ubrzo zaspao.
Kada je nekoliko sati kasnije ključ zaškripao u njegovim leđima, ustao je i krenuo.
Bio je spreman da prima naređenja.
57
Edvin Čarls Tab
EVANI
E. C. Tubb: EVANE, 1973
Prevod sa engleskog: Aleksandar B. Nedeljković
Kompjuter je vokalizovan na bazi psihološke potrebe; koncepciju su odredili oni koji
žive u kulama od slonovače i koji, pokušavajući da budu racionalni, na kraju budu sadisti. Bile su tu i neke druge stvari, neke pornografske fotografije, neke knjige, a u kutiji jedna stvar koja se mogla naduvati i upotrebiti za pražnjenje ličnih napetosti. Ovo poslednje je upotrebio jednom a onda, zgađen, uništio zajedno sa knjigama i foto-grafijama. Protiv glasa kompjutera nije mogao učiniti ništa.
Glas je bio blag, milozvučan; da li je glas uzet od neke stvarne žene ili je dobijen sintetski pomoću kompjuterskih optimuma, to on nije mogao znati. Ali bio je to mek glas, bez oštrine mladosti, i za to je on bio zahvalan. Pa, pošto ga nije mogao ignorisati niti isključiti, naučio je da živi sa njim, i tokom dugih, dugih godina postepeno ga prihvatio, oslanjao se na njega kao na bitan deo svog ograničenog univerzuma. Čak se i zabavljao pridodajući zvuku lice i figuru.
Slika se menjala jer su godine smirivale strasti njegove krvi. U početku je biia vitka sa potpuno crnom kosom i istaknutim dojkama i sa kukovima i bedrima iz pubertetskih
čežnji. A onda je sazrela u ugodniju sliku, u skladu sa njegovim željama. Sad je bila visoka sa kratkom plavom kosom zatalasanom do iznad ramena. Oči su joj bile plave, dubo‐
ko usađene, u uglovima naborane mrežicom finih linija. Nosila je crnu, jednostavnu haljinu koja je otkrivala glatka ramena i gornje delove njenih bujnih dojki. Nisu te dojke više bile onako tvrde, isturene, kako ih je nekad zamišljao, nego mekane, pomalo opuštene, u skladu sa zrelošću njenog lica, zaokrugljenim talasanjem njenih kukova.
Dao joj je i ime.
»Vreme za rutinsku inspekciju, Čarls.«
Trgao se, šokiran i izbačen iz sanjarenja. Žmirkajući seo je u svojoj velikoj stolici uspravnije. Pred njim su kao i uvek bile ploče, velike skale sa puzećim kazaljkama, sjaj poliranog metala, redovi indikatora. Shvatio je da je sanjao budan, da je bio utonuo u sanjarenje koje mu je bilo neka vrsta samoodbrane, neki polusvet u kome se pamćenje
meša sa maštom a izmišljeno postaje teže od realnog.
»Vreme za rutinsku inspekciju, Čarls.«
Upotreba njegovog imena, još jedno psihološko sredstvo, ali takvo koje je dovelo do neizbežne personalizacije mašine. Očigledan trik da se ublaži usamljenost, ali trik koji vrlo lako može dovesti do ludila. Ako je uopšte ludilo dati jednom mehaničkom g
lasu ime. Zamisliti da to govori prava žena. Sanjati da nekako, neverovatno, on nije stvarno sam, da negde u njegovom ograničenom svetu postoji još jedna živuća osoba i
da će se, možda, njih dvoje jednom sresti.
»Vreme za rutinsku inspekciju, Čarls.«
Bila je to samo mašta, šta bi drugo mogli biti, međutim nije li glas postao malčice
oštar? Mališno nestrpljiv što on ne reaguje? Zabrinut, čak? Bilo bi lepo misliti da je nekome stalo do njega; ali iz iskustva je znao da to nije tako. Tri puta a onda dolazi šok, električni stimulus koji ga iz dubokog sna vraća u potpuno budno stanje, bolni podset-nik da postoji posao koji se mora uraditi i da je on taj koji ga uraditi mora.
Brzo reče: »U redu, Evani. Čuo sam te.«
»Tvoj odaziv je kasnio. Da li si spavao?«
»Ne, samo razmišljao.«
»Je li ti dobro, Čarls?«
Spustio je pogled na svoje šake, na debele vene i velike mrke mrlje, kožu naboranu
oko zglavkova. Nekad su to bile mlade i jake šake i bilo je lepo videti ih. Kad su se promenile? Zašto tu promenu nije ranije primetio?
»Čarls?«
»Dobro mi je«, reče on uskoro.
»Mislim da bi trebalo da nadzireš svoj metabolizam, Čarls. Posle inspekcije, prirodno.«,
»Do vraga, Evani, ne moras da mi čantraš. Kažem ti da mi je dobro.«
59
»Posle inspekcije, Čarls«.
Kako možeš da se raspravljaš sa mašinom? Mogao bi da odbije; ali postojali su načini da bude nateran na poslušnost, za to su se Graditelji pobrinuli. Senzore nigde nije mogao izbeći, a neposlušnost je donosila kaznu. Zlovoljno se digao iz stolice, nelagodno svestan lošeg fizičkog funkcionisanja. Eto, na primer, njegove noge, da li su uvek ovako bolele? Tokom godina navikavao se na zamućenje svog vidnog polja tako da mu
je sad bilo normalno da sa svog mesta u stolici ne može da vidi fine podeoke na indika-torima. Ali ovaj bol, i ovo malo zakašnjenje levog stopaia tako da se zamalo spotakao i spasao tek grabljenjem naslona stolice? Da li je ovo novo ili je to doživljavao i ranije? A, ako je doživljavao zašto ne može toga da se seti?