by MoZarD
»Ginekolog. Pametni potezi. Nikada pogrešni potezi. Ja sam bio drugačiji. Imao sam
ciljeve, ali bez smera. Kao mapa bez puteva, samo sa mestima stanovanja. Nije me bilo
briga ni za šta i ni za koga osim mene. Čak ni za nauku. Samo sredstvo. Ćudi me da sam
dogurao tako daleko. Čak sam i mrzeo svoje matore.«
Uhvatio se za naslon za ruke na stolici.
»Nešto nije u redu?« Pitao sam.
»Govore mi«, rekao je. Zatvorio je oči.
Jedan sat činilo se da je zaspao. Proverio sam mu puls, koji je bio snažan i rav-nomeran, opipao mu čelo — nešto hladnije nego normalno — i napravio sebi još kafe.
Upravo sam listao neki časopis i nisam imao pojma šta da radim, kada je ponovo otvorio oči. »Teško je utvrditi tačno šta za njih predstavlja vreme«, rakao je. »Trebalo im je tri, možda četiri dana da predstave sebi jezik, shvate ljudske koncepte. Sada su se pozabavili time. Mnome. Upravo u ovom trenutku.«
»Kako?«
Tvrdio je da su hiljade naučnika povezani sa njegovim neuronima. Nije umeo da pruži detalje. »Prokleto su efikasni, znaš«, rekao je. »Ali još me nisu zajebali.«
»Trebalo bi sada da idemo u bolnicu.«
»Šta bi kog đavola oni mogli da učine? Jesi li smislio ikakav način da se obuzdaju?
Hoću da kažem, to su moje sopstvene ćelije.«
»Razmišljao sam. Možemo da ih izgradimo. Da pronađemo koje su razlike u
metabolizmu ...«
»Nisam siguran da želim da ih se rešim«, rekao je Virdžil. »Ne prave nikakvu štetu.«
»Otkud znaš?
Zavrteo je glavom i podigao jedan prst. »Čekaj. Pokušavaju da otkriju šta je to prostor. To
je za njih teško. Rastojanje dele na koncentraciju hemikalija. Za njih, prostor
je kao jačina ukusa.«
»Virdžile ...«
»Slušaj! Razmisli, Edvarde!« Ton mu je bio uzbuđen, ali ravan. »Posmatraj! Nešto
se veliko dešava u meni. Oni razgovaraju između sebe kroz tečnost, preko membrana.
Proizvode nešto — virus? — da bi prenosilo podatke uskladištene u lancima nukleinskih
62
kiselina. Mislim da kažu 'RNK'. To ima smisla. To je jedan od načina za koje sam ih programirao. Ali i strukture nalik na plazmide. Možda za to tvoje mašina misli da je znak infekcije — sve to njihovo ćeretanje po mojoj krvi, paketi podataka. Ukusi drugih individua. Plemići. Starešine. Podređeni.«
»Virdžile, slušam, ali ipak mislim da bi trebalo da si u bolnici.«
Ovo je moja predstava, Edvarde«, kazao je. »Ja sam njihov univerzum. Zaprepaš‐
ćuje ih nova razmera.« Izvesno vreme ponovo je bio tih. Čučnuo sam pokraj njegove stolice i zavrnuo rukav njegovog odela. Ruka mu je bila išarana belim linijama. Upravo
sam se spremao da odem do
a
telefon i pozovem ambulantna kola, kada se podigao i
protegao. »Shvataš li«, rakao je, »koliko telesnih ćelija ubijamo svaki put kada se pokrenemo?«
»Pozvaću ambulantna kola.«
»Nećeš.« Njegov ton me je zaustavio. »Rekao sam ti, nisam bolestan; ovo je moja
predstava. Znaš li šta bi mi uradili u bolnici? Bili bi poput pećinskog čoveka koji pokušava da popravi kompjuter na isti način kao što popravlja kamenu sekiru. Bilo bi to sasvim pogrešno.«
»Šta onda kog đavola ja tražim ovde?« upitao sam, osećajući sve veću ljutinu.
»Ništa ne mogu da učinim. Ja sam jedan od tih pećinskih ljudi.«
»Ti si prijatelj«, rekao je Virdžil, probadajući me pogledom. Imao sam osećaj da me
posmatra više osoba, a ne samo Virdžil. »Želim da mi ovde praviš društvo.« Nasmejao
se. »Ali zapravo baš i nisam usamljen.«
Tokom dva sata hodao je po apartmanu, dodirivao prstom stvari, gledao kroz
prozor, lagano i metodično pripremao sebi ručak. »Znaš, oni zapravo mogu da osete sopstvene misli«, kazao je oko podneva. »Hoću da kažem, izgleda da citoplazma poseduje sopstvenu volju, neku vrstu podsvesnog života nasuprot racionalnosti koju su tek odskora zadobili. Oni čuju hemijski 'šum', ili šta to već predstavlja, molekula koji se spajaju i razdvajaju u unutrašnjosti.«
U dva sata pozvao sam Gejl da bih joj saopštio da ću zakasniti. Bio sam gotovo bolestan od napetosti, ali trudio sam se da smirim glas. »Sećaš li se Virdžila Ulama?
Upravo razgovaram s njime.«
»Je li sve u redu?« pitala je.
Da li je? Definitivno ne. »Jeste«, odgovorio sam.
»Kultura!« rekao je Virdžil i provirio prema meni iza zida kuhinje. Pozdravio sam je i
okačio slušalicu. »Uvek plivaju u tom rastvoru informacija. Doprinose mu. To je neka vrsta geštalta, šta god bilo. Hijerarhija je apsolutna. Na ćelije koje se ne uklapaju kako treba šalju izrađene fage. Viruse specijalno stvorene za određene individue ili grupe.
Nema bega. Virusi ga proburaze, ćelija prsne, eksplodira i raspe se. Ali nije to diktatura.
Mislim da efektivno imaju više slobode
go
ne u demokratiji. Hoću da kažem, toliko se
razlikuju od individue do individue. Ima li to smisla? Razlikuju se na drugi način od nas.«
»Stani malo«, rekao sam i dograbio ga za ramena. »Virdžile, gurnuo si me blizu ru‐
ba. Ne mogu ovo još dugo da podnesem. Ne shvatam, nisam siguran ni da verujem...«
»Čak ni sada?«
»Dobro, recimo da mi pružaš, pa, pravu interpretaciju. Da je neposredno daješ.
Čitava stvar je istina. Jesi li ikada pomislio na sve posledice? Šta sve to znači, dokle bi moglo da dovede?«
Otišao je do kuhinje i sipao čašu vode iz česme, onda se vratio i stao pokraj mene.
Izraz mu se izmenio od detinjaste obuzetosti do trezvene brige. »U tome nikada nisam
bio naročito
r.«
doba
»Zar se ne plašiš?
»Plašio sam se. Sada više nisam siguran.« Opipao je čvor pojasa svojeg ogrtača.
»Čuj, ne bih hteo da pomisliš da sam te zaobišao, preskočio te ili tako nešto. Ali juče 63
sam se sreo sa Majklom Bernardom. On me odveo do svoje privatne klinike, uzeo mi uzorke. Rekao mi je da prekinem sa izlaganjem lampi. Zvao je jutros, nešto pre tebe.
Rekao je da se sve slaže. I zamolio me da nikome ne kažem.« Zastao je i izraz mu ponovo postade sanjalački. »Gradovi ćelija«, nastavio je. »Edvarde, oni ispuštaju cevi nalik na vlakna kroz tkiva, šire informacije — «
»Prestani!« povikao sam. »Slaže se? Šta se slaže?«
»Kako je to Bernard rekao, imam 'ozbiljno uvećane makrofage' širom svog sistema.
I slaže se u pogledu anatomskih promena. Znači da se ne radi o našoj zajedničkoj samoobmani.«
»Šta namerava?«
»Ne znam. Mislim da će verovatno ubediti Genetron da ponovo otvori labora‐
toriju.«
»To bi ti hteo?«
»Ne radi se o tome što bih ponovo imao laboratoriju. Hoću da ti pokažem. Otkako
sam prestao da se kvarcujem i dalje se menjam.« Razvezao je svoj ogrtač i pustio ga da
sklizne na pod. Preko čitavog tela, koža mu je bila prekrivena unakrsnim belim linijama.
Duž kičme, linije su počele da obrazuju zadebljanje.
»Bože moj«, izustih.
»Uskoro neću biti baš pogodan za išta drugo osim za laboratoriju. Bolnice ne bi imale pojam šta da čine, kao što već rekoh.«
»Ti si ... možeš da razgovaraš sa njima, reci im da uspore«, rekao sam, svestan koliko smešno zvuče moje reći.
»Tačno, stvarno mogu, ali me oni ne slušaju obavezno.«
»Mislio sam da si im bog ili tako nešto.«
»Oni što su povezani sa mojim neuronima nisu sa vrha. To su istraživači, ili bar obavljaju istu ulogu. Znaju da sam ovde i šta sam, ali to ne znači da su ubedili gornje slojeve hijerarhije.«
&n
bsp; »Oni raspravljaju?«
»Tako nešto. Dobro, nije to baš toliko loše. Ukoliko se laboratorija bude ponovo otvorila, imaću dom, mesto na kojem ću moći da radim.« Obazro se prema prozoru, kao
da traga za nekim. »Ništa mi nije ostalo osim njih. Oni se ne plaše, Edvarde. Nikada ranije nisam osećao toliku
st
blisko sa nekim.« Ponovo razdragan osmeh. »Odgovoran
sam za njih. Ja sam majka svih njih.«
»Nemaš načina da saznaš šta nameravaju.«
Zavrteo je glavom.
»Ne, ozbiljno. Kazao si da su kao civilizacija ...«
»Kao hiljadu civilizacija.«
»Da, a poznato je da su civilizacije umele da zajebu stvar. Ratovi, životna okolina...«
Hvatao sam se za slamke, pokušavao da obuzdam sve veću paniku. Nisam bio u stanju da zauzdam ogromnost onoga što se dešavalo. Niti Virdžil. Bio je poslednja osoba koju bih nazvao dalekovidom i promišljenom u velikim razmerama.
»Ali ja sam jedini koji rizikuje.«
»To ne možeš da saznaš. Isuse, Virdžil, pogledaj šta su napravili od tebe!«
»Od mene, samo od mene!« vikao je. »Ni od koga više.«
Zavrteo sam glavom i digao ruke u znak predaje, »okej, znači Bernard uspeva da ih
ubedi da otvore laboratoriju, ti se useliš, postaješ zamorac. Šta onda?«
»Ispravno postupaju sa mnom. Sad sam više nego stari Virdžil Ulam. Ja sam
prokleta galaksija, super‐majka.«
»Super‐domačin parazita, hoćeš da kažeš.« Složio se sa sleganjem ramenima.
Nisam više mogao da izdržim. Izašao sam uz nekoliko klimavih izgovora i zatim seo
u predvorju zgrade i pokušao da se smirim. Neko je morao da razgovara s njim i da ga
ubedi da se makar malo razumnije ponaša. Ko bi me saslušao? Išao je do Bernarda ... 64
I to je zvučalo kao da je Bernard ne samo ubeđen, već i veoma zainteresovan. Ljudi
Bernardovog položaja ne vezuju se s raznoraznim Virdžilima Ulamima širom sveta, osim
ukoliko ne osete da bi mogli imati koristi od toga.
Imao sam nagoveštaj i odlučio da zaigram na osnovu njega. Otišao sam da platim
telefon, ubacio kreditnu karticu i pozvao Genetron.
»Voleo bih da razgovaram sa dr Majklom Bernardom«, rekao sam prijavnici.
»Ovo je prijemna služba. Imali smo hitan poziv i izgleda da njegovo zvono ne radi.«
Nekoliko minuta kasnije Bernard je bio na liniji. »Ko je to, do đavola«, tiho je pitao.
»Ja ne držim prijemnu službu.«
»Ime mi je Edvard Miligan. Prijatelj sam Virdžila Ulama. Mislim da postoje neki problemi o kojima bi trebalo da porazgovaramo.« Dogovorili smo razgovor sledećeg jutra.
Otišao sam kući i pokušao da smislim izgovor da sutra izbegnem smenu u bolnici.
Nisam se mogao usredsredlti na medicinu, nisam svojim pacijentima mogao pružiti ni
deo pažnje koju zaslužuju. Krivica, bojazan, ljutnja, strah.
Takvog me je zatekla Gejl. Navukao sam masku smirenosti, pa smo zajedno spremili večeru. Nakon jela, posmatrali smo kroz prozor okrenut prema zalivu kako svetlosti grada iskrsavaju u kasnom sumraku, zagrljeni. Luckasti zimski čvorci kljucali su po žutom travnjaku u poslednjim minutima svetlosti, a potom su odleteli sa sve jačim vetrom od kojeg su zazvečala stakla na prozorima.
»Nešto nije u redu«, rekla je nežno Gejl. »Hoćeš li da mi kažeš o čemu se radi, ili ćeš se praviti da je sve normalno?«
»To je zbog mene. Nervozan sam. Rad u bolnici.«
»O, bože«, rekla je i povukla se. »Razvešćeš se od mene zbog te Bejkerove.« Gospo‐
đa Bejker bila je teška trista šezdeset funti i sve do petog meseca nije znala da je trudna.
»Ne«, rekao sam turobno.
»Predivno olakšanje«, rekla je Gejl i lako mi dotakla čelo. »Znaš da ludim od takvog
smoposmatranja.«
»Znaš, ne radi se ni o čemu u vezi s čim bih trenutno mogao da govorim, i...«
Potapšao sam je po ruci.
»To je ogavno tutorski«, rekla je i ustala. »Idem da skuvam čaja. Hoćeš i ti?« Sada
se uvredila, a ja sam
bio sav napet zbog toga što joj nisam rekao.
Zbog čega joj ne otkrijem sve, upitao sam se. Moj stari prijatelj pretvara se u galaksiju.
Umesto toga, pospremio sam sto. Te noći, pošto nisam mogao da spavam, sedeo
sam i gledao Gejl, uz jastuk oslonjen o zid, i pokušavao da odredim šta znam da je stvarnost, a šta nije.
Doktor sam, rekao sam sebi. Tehnička, naučnička profesija. Trebalo bi da sam imun
na stvari kao što je šok budućnosti.
Virdžil Ulam se pretvarao u galaksiju.
Kako bi to izgledalo da te pretrpa trilion Kineza? Iscerio sam se u tami i istovremeno gotovo zaplakao. Ono što je Virdžil imao unutar sebe bilo je nezamislivo čudno‐
vatije od Kineza. Ćudnovatije od ičega što bismo ja — ili Virdžil — mogli lako ikada da shvatimo.
Ali znao sam šta je stvarnost. Spavaća soba, svetlosti grada, slabe kroz teške zavese. Zaspala Gejl. Veoma bitno. Usnula Gejl u krevetu.
San je ponovo došao. Ovoga puta grad je ušao kroz prozor i napao Gejl. Bio je to
ogromni pohotljivac sa bodljama od svetlosti, a režao je na jeziku koji nisam mogao da
razumem i koji se sastojao od automobilskih sirena, žamora gomile, ludila gradilišta.
65
Pokušao sam da ga odbijem, ali on je došao do nje — i pretvorio se u nanos zvezda koji
se rasuo po krevetu, preko svega. Skočio sam i probudio se, a onda sam ostao budan
sve do zore, obukao se sa Gejl, poljubio je, uživajućli u ukusu stvarnosti njenih ljudskih usana koje nikakvo nasilje nije ugrozilo.
Otišao sam da se sretnem sa Bernardom. Unajmio je prostorije velike bolnice u centru grada; otišao sam liftom do šestog sprata i video šta mogu da znače
tstvo
boga
i
slava.
Prostorije su bile uređene s ukusom, po zidovima od drvenih ploča nalazile su se fine serigrafije, nameštaj je bio od hroma i stakla, prostirke krem boje, stolovi i vitrine od orahovine.
Ponudio mi je šoljicu kafe i ja sam je uzeo. Sedeo je u uglu za doručak, a ja sam seo
nasuprot njega, držeći svoju šoljicu među vlažnim dlanovima. Izgledao je elegantno u sivom odelu; kosa je počinjala da mu sedi, a profil mu je bio oštar. Bio je u srednjim šezdesetim godinama života i prilično je podsećao na Leonarda Bernštajna.
»U vezi sa našim zajedničkim poznanikom«, rekao je, »gospodinom Ulanom. Bri‐
ljantno. I, mogu to reći bez oklevanja, hrabro.«
»Prijatelj mi je. Brinem za njega.«
Bernard je podigao jedan prst. »Hrabro — i prokleto glupavo. Ono što se do‐, godilo s njim nije nikada trebalo da se dozvoli. Možda je to učinio pod pritiskom, ali to nije opravdanje. A opet, šta je učinjeno, učinjeno je. Pretpostavljam da je razgovarao sa vama.«
Klimnuo sam. »Hoće da se vrati u Genetron.«
»Razume se. Tamo mu je sva oprema. Tamo će mu verovatno biti i dom kada
budemo sredili stvari.«
»Sredili — kako? Čemu sve to« Nisam previše jasno razmišljao. Malo me je bolela
glava.
»Mogao bih da smislim veliki broj raznoraznih primena malih, super‐gustih kom-pjuterskih elemenata sa biološkom osnovom. Vi ne? Genetron je već došao do nekih velikih izuma, ali ovo je opet
što
ne
novo.«
»Šta predviđate?«
Bernard se nasmešio. »Zapravo nisam slobodan da to kažem. Biće to revolu‐
cionarno. Moraćemo da ga dovedemo u laboratorijske uslove. Moraćemo da izvodimo
eksperimente na životinjama. Razume, se, moraćemo da počnemo ni od čega. Vi‐
rdžilove... ovaj, kolonije ne mogu se prenositi. Zasnovane su na njegovim b
elim krvnim
zrncima. Zato ćemo morati da razvijemo kolonije koje neće započeti imunološke reakcije na drugim životinjama.«
»Nešto kao infekcija?« Pitao sam.
»Pretpostavljam da postoje zajedničke crte. Ali Virdžil nije inficiran.«
»Testovi koje sam izvršio pokazuju da jeste.«
»To su verovatno delovi informacija koji plivaju po njegovoj krvi, zar vam se ne čini?«
»Ne znam.«
»Ćujte, voleo bih da odete do laboratorije kada se Virdžil bude uselio. Vaše nadgledanje moglo bi nam biti od koristi.«
Nama. Radio je sa Genetronovom rukom u rukavici. Da li je mogao da bude
objektivan? »Kakve ćete vi koristi imati od svega toga?«
»Edvarde, uvek sam se nalazio na čelu svoje profesije. Ne vidim razloga zbog čega
ne bih i ovde pomogao. Sa mojim poznavanjem moždanih i nervnih funkcija i istraži-vanjima koja sam provodio na polju neurofiziologije...«
»Mogli biste pomoći Genetronu da zadrži po strani vladinu istragu«, kazao sam.
»To je bilo vrlo prostački, previše prostački i nepošteno.«
»Možda. U svakom slučaju, da. Voleo bih da posetim laboratoriju kada se Virdžil 66
bude uselio. Ukoliko sam još uvek dobrodošao, sa prostaklukom i svim ostalim.« Oštro
me je pogledao. Neću igrati za njegov tim; za trenutak, misli su mu bile gotovo u potpunosti očigledne.
»Razume se«, rekao je Bernard i ustao sa mnom. Ispružio je ruku da bi se rukovao.
Dlan mu je bio vlažan. Bio je nervozan kao i ja, čak i ako nije tako izgledao.
Vratio sam se u svoj apartman i ostao tamo do podneva, čitao i pokušavao da sredim stvari u svojoj glavi. Da donesem odluku. Šta je bilo stvarno, šta treba da zaštitim?
Postoji samo jedan određeni nivo promene koji čovek može da podnese. Inovacije,
da, ali postepena primena. Bez prisiljavanja. Svakako ima pravo da ostane isti sve dok
ne odluči drugačije.
Najveća stvar u nauci još od...
A Bernard bi je na silu gurao. Genetron bi je na silu gurao. Nisam mogao da obuhvatim tu misao. »Neo‐luditu«, kazao sam sebi. Prljava optužba.
Kada sam otipkao Virdžilov broj na sigurnosnom panelu zgrade, Virdžil je odgovorio