Alef Science Fiction Magazine 016

by MoZarD

  Predstava se nastavljala:

  »... i ta preljuba sa novim susedom bila je kap koja je prelila čašu. Ljubomora, nezadovoljstvo i emotivna teskoba koja je rasla sve dok nije dovela do eksplozije, naterali su optuženog da uzme oružje u ruke i ukloni uzročnika svoje anksioznosti.

  Smatram, stoga, ovo delo ubistvom u afektu, koje zakon tretira blaže nego umišljajno

  lišenje života: Osim toga, optuženi je delo priznao i nije se opirao hapšenju: sve su to olakšavajuće okolnosti koje će, siguran sam, uveriti sud u potrebu da načini presedan i prihvati i izrekne kaznu predloženu u optužnici.«

  Poner se okrenu, neprimetno klimnu glavom u pravcu javnog tužioca i vrati se na

  svoje mesto. Posle jednog trenutka tišine, začu se sudijin glas: »Odbrana je dala svoju završnu reč. Molim porotu da se povuče i donese izreku o krivici«.

  Jedan od porotnika, posle dva minuta došaptavanja, ustade i nakašlja se. Bio je nizak, debeljuškast i proćelav i žmirkao je nervozno iza podebelih naočara.

  »Porota je našla da nije potrebno da se povlači«, reče. Odluka je donesena i ona

  glasi: optuženi je kriv!«

  Sudnicom se razleže žamor a porotnik brže—bolje sede uplašeno pogledavajući

  okolo po sali. Začu se zvuk sudijinog čekića i sve se ponovo utiša.

  »Imajući u vidu sve okolnosti počinjenog krivičnog dela, olakšavajuće okolnosti i vladanje optuženog, sada okrivljenog Alfreda R. Čestera iz Ilinoisa, ovaj sud donosi sledeću presudu: Okrivljeni Alfred R. Čester osuđuje se na kaznu izlaganja kovitlacu Toh 7

  — struje sve dok njegova svest ne napusti telo. Brigu o njegovom telu preuzeće država

  sve do eventualnog povratka svesti okrivljenog, a u roku od pedeset godina od dana izvršenja kazne, posle kog roka će telo biti uništeno kao nepotrebno. Osuđeni ima na ovu presudu pravo žalbe u roku od petnaest dana. Kazna se ima izvršiti posle isteka roka za žalbu, dana 15. maja 2098. godine u 07.00 časova ujutro, ukoliko se ne pokrene drugostepeni postupak pred Vrhovnim sudom. Ovim je suđenja završeno.«

  Graja. Blicevi. Gužva oko njega. Entoni i javni tužilac se rukuju. Stražari ga hvataju pod ruke, podižu i odvlače ka izlazu za osuđenike. Uspeva da se osvrne i potraži Anu.

  Prazno mesto.

  Možda je i bolje, pomisli, dok su vrata za njim potiskivala buku. Verovatno ne bi imao snage da se opet suoči sa tim njenim plamtećim pogledom.

  »Molim, ovde potpišite da ste saglasni sa tim da vaše lične stvari, s obzirom na to da nemate živih rođaka, budu pohranjene u državnom sefu, a vaše nekretnine, koje se sastoje od dvosobnog stana u Sedamnaestoj ulici br. 12/6 i gimnastičke sale na uglu Četrnaeste i Dvadeset treće avenije, budu izložene javnoj prodaji kako bi se dobijena suma uplatila u Fond za unapređenje borbe protiv kriminala.«

  Alfred ćutke stavi svoj krupan, kitnjast potpis, jedino što nikakav životni neuspeh

  nije uspeo kod njega da izmeni.

  Službenik vlade, prosed, suvonjav, u neuglednom odelu, zadovoljno zatvori

  fasciklu, pokupi svoje druge papire i izađe napolje. Digitalni časovnik ugrađen u zid ćelije pokazivao je 15.05.98. Cifre se zatim promeniše u 06:54.

  Pokušao je da analizira svoja osećanja, ali vreme koje je isticalo pretočeno u crvene brojke to mu je otežavalo. Bio je zbunjen. Bio je sam. Da, našao je i izdvojio kao najopipljivije stanje duha samoću. Osetio je kako počinje da ga obuzima očaj koji je uspešno potiskivao svih ovih petnaest dana. Nije došla da ga vidi...

  Pojavi se stražar i odagna mu sve misli.

  »Hajdemo«, reče suvo; Alfredu se učini da mu u očima nazire saosećanje. Stražar

  stade iza njega i Alfred pode.

  Aseptično beli hodnik. Stražar na svakih pet metara. Svi zure negde u prazno, ne

  odgovaraju na pogled. Ulazak u lift. Još jedan stražar. Iz zvučnika dopire tiha muzika —

  neki stari šlager. Oseća padanje dok lift bešumno klizi nadole, ka prostorijama gde će biti priključen na toh—generator i bačen kroz prostor i vreme. Sve je bolje od smrti, ponavljao je u sebi. Zaustavljanje. Vrata. Novi hodnik, novi stražari.

  Velika prostorija i nekoliko ljudi u njoj. Prepoznao je tužioca, zapovednika straže i

  čoveka u crnoj mantiji — sveštenika koji ga je već jednom posetio u ćeliji. Onaj u belom mora da je lekar.

  Među njima ugleda i Entonija. Lice mu je bilo mračno i ozbiljno. Prišao mu je i stegao ruku:

  »Alfe... Nadam se da će te...« tu proguta knedlu, »... sreća poslužiti«.

  »Da«, osmehnu se Alfred.« bar jednom u životu«.

  Gledao je kako se Ponerovo lice krivi u iznenadnoj grimasi bola. Advokat ga iznenada čvrsto zagrli.

  »Vreme je«, reče zapovednik straže. Alfred se oslobodi Ponerovog zagrljaja i uputi

  ka vratima koja su vodila u sobu za izvršenje kazne. Tužilac poče naglas da čita presudu, iako ga niko nije slušao, dok je sveštenik nešto tiho mrmljao. Poner se okrenuo ka suprotnom zidu.

  Jedan stražar doprati Alfreda do sredine prostorije gde je stajala prostrana stolica

  nalik na zubarsku. Alfred sede i stražar mu rutinskim pokretima prikopča merne instrumente na mišice, slepoočnice i dlanove: zatim ga veza kožnim remenima oko ruku

  i pasa i pričvrsti ga za stolicu. Alfred je sedeo bez mogućnosti da se pokrene, gledajući pravo u hladnu metalnu kuglu na kraju masivnog blistavog valjka koji je pod oštrim 8

  uglom izlazio iz tavanice. Stražar pritisnu nekoliko tastera na zadnjoj strani stolice i začu se tiho šištanje. Iz bočnih zidova ispuzaše još dva istovetna valjka sa kuglama na krajevima i zaustaviše se na desetak centimetara od Alfredove glave.

  Dok je proveravao veze, stražar zausti da nešto kaže, ali se predomisli i slegnu ramenima. Trenutak kasnije, debela hermetička vrata se zatvoriše i Alfred ostade sam.

  »SAM«, bubnjalo mu je u glavi dok je posmatrao sat na zidu: 06:59. Vreme se izduži u večnost posle koje devetka bezbolno skliznu i broj se izmeni.

  Nešto blesnu: Alfred oseti da ga nešto usisava u ogroman, nesagledivi vrtlog, i tada, dok je zagrčenim prstima desne ruke pritiskivao ledeno hladno purpurno dugme

  koje će mu odrediti sudbinu, iz njega provali sav strah i očaj, izliven u jednu jedinu reč:

  »ANAAAAAAAAA...«

  MEĐUIGRA: U točku

  Vrtoglavica je iznenada prestala. Koliko je sve trajalo, nije mogao da odredi jer je ostao bez ikakvih uporišnih tačaka na osnovu kojih bi mogao da ustanovi koliki je put prevalio ili koliko je vremena prošlo. Vreme i mesto naprosto nisu postojali, i to je bilo ono najjezivije — nalazio se u limbu gde su svaka percepcija i pokušaj orijentacije bili beskorisni. Ali i taj je užas posvemašnje izgubljenosti konačno prošao: stvari su se nekako vratile na svoje — osećao je gravitaciju koja mu je davala težinu. Ležao je na nečem mekom.

  Prikupio je svu snagu volje jer je znao da će ovaj prvi trenutak biti najteži. Kao Alisa, pokušao je da se ohrabri, prošao si kroz ogledalo; ali ona je uspela da se vrati, kljucao mu je sopstveni glas u svesti. Jesi li spreman da se suočiš sa OVOM Zemljom čuda?

  Otvorio je oči.

  Svod od nekog tamnog, masivnog drveta u razlivenoj slaboj svetlosti sveće. Gledao

  je, opčinjen, ne pomerajući se, čudne izdubljene ornamente iznad sebe. Bar nisam slep, pomisli u trenu i zadrhta kada shvati da je mogao istisnuti svest iz tela nekoga ko ne vidi i zauzeti njeno mesto. Osećao je svoje novo telo. Polako pokrenu glavu i pogledom pređe po prostoriji u kojoj se nalazio: glomazan drveni ormar, povelika škrinja okovana gvožđem kraj njega, mali prozor sa ukrašenim oknima kroz koje se probija bledunjavo

  svetio... Sviće?

  Ležao je u udobnoj i prostranoj postelji. Sa strane se, na podu, nalazila velika kožna vreća očigledno ispunjena stvarima, a preko nje bila je nemarno nabačena nekakva sjajna tkanina nalik na ogrtač. Gotovo dogorela sveća stajala je u čudno oblikovanom postolju na stoliću kraj zida na kome je visilo veliko uramljeno ogledalo.

  Pravo napred bila su teška,
okovana vrata.

  U glavu mu navali bujica najrazličitijih istovremenih misli i on se s naporom sabra.

  Polako, čoveče, polako, govorio je sebi još uvek nepokretan. Sada si na mestu sa koga

  ti, po svemu sudeći, nema povratka; histerija je najgori način da počneš da ga upoznaješ.

  Lagano, ispunjen napetošću i strahom, Čester podiže desnu ruku i nadnese je pred

  oči: mala, skoro dečje nežna šaka sa dugim prstima — na srednjaku blesnu krupan prsten sa neobičnim vijugavo ugraviranim znakom. Prineo je hitro ruku licu i opipao finu, glatku kožu na obrazima.

  Dete! Gospode, dospeo sam u neko DETE!

  On brzo odgurnu sa sebe meki pokrivač i sede, spustivši noge. Na sebi je imao nekakvu spavaćicu od belog materijala sličnog platnu. Osećao je ispod vrata stegnutu uzicu i nabranu tkaninu. Na podu je bilo prostrto krzno kao ugalj crne boje i on ustade, 9

  kritički posmatrajući svoja mala, nežna stopala. Sledećeg trenutka, obuzet istim grozničavim raspoloženjem, Čester priđe ogledalu, krajičkom uma konstatujući da mu novo telo normalno funkcioniše, i zablenu se u svoj novi lik.

  Nekoliko beskrajnih sekundi buljio je u krupne tamnozelene oči, prav i pomalo arogantan nos, pune usne boje trešnje i bogatu, od spavanja raščupanu crnu grivu: zatim bez reči razveza uzicu i pusti da mu spavaćica klizne niz telo na prostirač.

  Uskovitlan bes, očaj, osećanje besmisla i nagon za histeričnim smehom stopiše se

  u Česterovom umu u jednu misao: O ne, gospode, SAMO TO NE!

  Iz ogledala ga je zapanjeno posmatrala prekrasna devojka, na izgled jako mlada, ali

  sa već formiranim jedrim grudima i gustim kovrdžama koje jasno povlače granicu između netom prošlog detinjstva i nastupajućeg devojaštva. Čester u neverici zavrte glavom i ostade da bespomoćno zuri u svoje novo telo.

  Na vratima se začu tiho, žurno kucanje.

  Alfred je zapanjeno shvatio da je uspeo da podigne spavaćicu, veže uzicu, pa čak i prebaci ogrtač preko ramena za nekoliko trenutaka pošto ga je kucanje trglo iz obamrlosti spoznaje da je osuđen da živi u ženskom telu.

  Ovo moje telo reaguje... refleksno.

  Kucanje se ponovi i iza vrata dopre prigušen ženski glas.

  »Gospodarice! Vaša Visosti... Jeste li dobro?«

  Alfred je ćutao grozničavo razmišljajući; ništa spasonosno nije mu padalo na pamet.

  Žena pred vratima posle nekoliko trenutaka oklevanja pritisnu kvaku.

  »Leone...« reče dok je ulazila tiho i mnogo prisnije od malopređašnjeg zvaničnog

  oslovljavanja. Tada ugleda Alfreda kako stoji kraj kreveta i ote joj se uzdah olakšanja.

  »... Uf, dobro je! Aten me je probudio sav uzbuđen, brbljajući kako je na tvome prozoru ugledao natrprirodno jaku belu svetlost. Svi su na nogama — već smo pomislili da su nas sustigle Sardonove ubice. Ali... Tebi ipak nije dobro? Tako si bleda...«

  Žena priđe bliže i zabrinuto mu pogleda u oči, i tada Alfred sa olakšanjem shvati da

  nije poludeo, bar ne još. Jer, u onom prvom hipu, kada je žena ušla unutra, pomislio je da je nekakva okrutna igra sudbine poslala za njim Anu i u ovaj svet: u pomešanom svetlu tinjajuće svece i rađanja dana ugledao ju je u istoj pozi u kojoj je zastala za trenutak pre nego što je izašla iz sobe motela i ostavila ga da je pamti i, u takvom sećanju na nju, pod noge baci sopstveni život. Sada, kada je mogao bolje da je vidi, uočio je na ženinom licu sitne razlike — više čelo, malo uži nos, nešto tanje usne i sive, tajanstvene oči — koje razbiše prvobitni utisak; ipak, međutim, taj stas, taj hod...

  Prenu se. Trebalo je nešto da kaže.

  »Dobro sam«, reče jednostavno, ne razmišljajući o jeziku kojim govori jer su reči

  došle same, savršeno prirodno; a onda, ni sam ne znajući zbog čega, dodade: »Stinga,

  Četvorostruki Uništitelj me je sačuvao«.

  Žena se nasmeši i konačno Alfredu odagna i poslednju pomisao na Anu: bio je to

  osmeh koji Univerzumu zaustavlja dah. Privikavanje na ovakvu situaciju neće biti nimalo jednostavno, nasmeši se on kiselo.

  Spolja se začu prodoran zvižduk i žena pritrča prozoru. Gledala je nekoliko trenutaka negde dole, a zatim se okrenula sa izrazom napetosti na licu.

  »Naš izvidnik se još nije vratio. Brzo, opasnost je na pomolu!«

  Tada kleknu pored njega i otvori vreću; brzo i metodično izvlačila je odeću i slagala

  je na krevet. Potom ćutke, kao oličenje efikasnosti, skide Alfredu, koji je neodlučno stajao, ogrtač i spavaćicu.

  Dok su njene ruke obletale oko njega, oblačeći mu najpre meku belu tuniku pa onda grimiznu svilenu bluzu, Alfred oseti neobično prijatan miris njenog parfema.

  Podigao je prvo jednu, pa drugu nogu kako bi joj pomogao da mu navuče meke kožne

  10

  pantalone; zausti da je upita za donje rublje, ali se uzdrža. Na red dođoše kratke čarape od zlatastog konca i visoke, ravne jahaće čizme.

  Nadam se da ovde žene ne nose visoke potpetice, pomisli, mada je pretpostavljao

  da bi se njegovo telo snašlo i sa time. Prvobitna zbunjenost i izgubljenost polako je ustupala mesto privikavanju i uživljavanju u novu ulogu. Pasivnost je trenutno predstavljala najbolje rešenje. Posmatraj i uči.

  Vrata se ponovo otvoriše i unutra proviri bradata muška glava pokrivena blistavom

  metalnom kacigom. Žena, koja je Alfredu upravo nameštala širok i bogato ukrašen kožni opasač, razrogači oči i posle trenutka zbunjenosti prosikta:

  »Kako se usuđuješ, pseto vojničko, da ulaziš nepozvan u odaje prestolonaslednice.

  Sklanjaj se dok nisam naredila da ti iskopaju te tvoje pogane oči.«

  Bradonja napravi grimasu i povuče se, ali ostade iza otvorenih vrata. Glas mu je bio dubok i umoran:

  »Bojim se da za to neće biti dovoljno vremena, gospo Ana.«

  Alfred je jedva uspeo da oćuti. Gospa Ana? Kopanje očiju? PRESTOLONAS‐

  LEDNICA. U šta sam ovo upao, za ime sveta?

  Gospa Ana se uspravi, uputi Alfredu nesiguran pogled, pa se obrati mirno i staloženo čoveku iza vrata:

  »Reci ono što imaš, ali požuri. Sigurno je hitno, čim si se usudio na ovako nešto.«

  »Gostionica je opkoljena. Put i polje zaposeli su konjanici, ima ih tridesetak. Nad

  glavama im je ratni steg Hortora.«

  Licem žene prođe nevoljni grč i ona promrmlja: »Zar tako brzo... Sam Fet, Onaj Koji

  Mrzi, vodi nas u propast!«

  Gospa Ana se okrenu Alfredu.

  »Gospodarice, moramo sići, nema nam druge. Bogovi su nam izgleda rešili

  sudbinu!«

  Alfredu nije trebalo mnogo da shvati da se obreo usred nekakve borbe za vlast. Ali

  poslednje što bi sada, posle svega, dozvolio bilo bi da ga tek tako ubiju. Hteo je više informacija, a to nije mogao dobiti stojeći u sobi kao lutka.

  »Hajdemo!« reče glasno ženi za koju je pretpostavljao da mu je neka vrsta

  starateljke. Za trenutak ga zbuni pun i zvonak zvuk sopstvenog glasa. Toliko novog...

  Brzim koracima on izađe u uzani hodnik. Bradati vojnik u pancirnom oklopu,

  opasan kožom, sa dugim kopljem u ruci, bučno kleknu na drveni pod. Alfred ugleda stepenište koje je vodilo nadole. Uputi se tamo, praćen mekim Aninim koracima i gunđanjem vojnika.

  Stepenište se spuštalo u široku prostoriju koja je očigledno služila kao gostionica

  — pored zida ispod stepenica protezao se kratak drveni šank iza kog je stajao zguren podebeli čovek u grubom suknenom odelu. Alfred ugleda, između dve velike položene

  bačve sa slavinama na poklopcima, čupave dečje glave; zastao je na nekoliko poslednjih stepenika i osmotrio ostatak prostorije. Za jednim od teških stolova sedeo je postariji muškarac izboranog lica i pametnih, zabrinutih očiju: ispred prozora neka žena je gledala napolje i sada se okrenula na zvuke Alfredovog silaska. Na svim licima on ugleda jasno ispisano jedno isto osećanje: strah. Kada ga ugledaše, prisutni se ćutke pokloniše.


  Vrata gostionice se otvoriše uz tresak.

  Krupan, naoružan vojnik u bleštavom metalnom oklopu sa istaknutim znakom, koji

  je stilizovano predstavljao neku životinju, na prsima i rukom na balčaku glomaznog mača što mu je visio o pasu, priđe mu krupnim, teškim koracima i odsečno se nakloni.

  Zatim progovori:

  »Gospodarice, glasine su ipak bile tačne! Sardon se pojavio kao pretendent na presto: ujahao je u Khaim na čelu Hortorovih trupa — sa glavninom snaga približava se

  Hilsenu, a čitav zapad vrvi od odreda koje je poslao da mu donesu Vašu presvetlu glavu, 11

  kako bi neometano pobednički ušao u prestonicu!«

  Alfredu ništa od svega što mu je čovek brzo i uzbuđeno saopštio nije bilo jasno, ali

  je rešio da pitanja ostavi za kasnije.

  »Obavestili su me da smo opkoljeni«, obrati se oklopniku koji je nesumnjivo bio neki oficir, razmišljajući uzgred brzo o potencijalnim prednostima koje bi čovek tehnološke civilizacije kakva je bila njegova imao u ovako zaostalom svetu što se, po svemu sudeći, nije pomakao od stupnja srednjeg veka; trenutno nije mogao da se seti

  ničeg korisnog.

  Oklopnik isto onako žustro priđe otvorenim vratima i pokaza mu rukom napolje.

  »Vaše Visočanstvo, pogledajte sami!«

  Alfred koraknu u prohladno jutro i strese se od svežine. Ispred gostionice nalazila

  se široka zaravan koja je dopirala do uskog puta od utabane zemlje. Sleva, put se gubio u gustoj šumi borova, a zdesna uspinjao pravo uz strmo brdo. Na zaravni se nalazilo još desetak vojnika u ratnoj opremi sa različitim oružjem zlokobnog izgleda. Nekoliko osedlanih konja uznemireno je frktalo, a neki nenaoružani mladić nervozno je pokušavao da pokrene zapregu i ukloni povelika putna kola od uglačanog crnog drveta,

  načičkana kutijama i paketima.

  Sa obe strane puta, kroz izmaglicu koja je jutru davala avetinjski izgled, nazirale su se crne siluete konjanika.

  Alfred siđe sa trema i uputi se iza zgrade. Tamo ugleda malo neuredno dvorište i

  štale, a iza toga široko polje koje se daleko protezalo sve do podnožja tamnih planina; bilo je prošarano crnim tačkicama koje su sve više rasle.