Alef Science Fiction Magazine 016

by MoZarD

  »Gospodarica bi umrla u stravičnoj agoniji. Ali to se nije moglo desiti. Posedujemo

  dosta veliku zalihu«.

  Svejedno, pomisli on u sebi. Da se Ani u međuvremenu nešto dogodilo i da za ovo

  nisam saznao, bespomoćno i jadno bih skončao. Neka joj je to i sto puta dužnost, ali spasla me je; dugujem joj život.

  »Šta se dešava napolju?« upita oblačeći krznom postavljene čizme i uvlačeći

  nogavice vunenih pantalona u njihove visoke sare.

  »Oluja, koja nas je primorala da kopamo podzemne zaklone, prošla je. Gore je sunčano, hladno i čisto poput kristala.«

  Alfred pojede nešto na brzinu i odenu prostranu toplu kožnu jaknu stegnuvši je opasačem o kojem je visio bodež. »Pretpostavljam da treba da pođemo?«

  Ana mu, već obučena za put, potvrdno klimnu glavom. Alfred se uspe uz lestve, odiže poklopac i preturi ga na drugu stranu. Blesak snega zaslepi ga za trenutak i on sačeka da mu se oči naviknu na promenu svetla. Izašao je i osvrnuo se oko sebe.

  Gospa je imala pravo: vazduh je bio rezak, ali opojno svež, a nebo, koje se mestimično razaznavalo kroz krošnje visokog drveća, imalo je plavu boju kakvu nebo njegovog sveta nije poznavalo već pokolenjima. Ana je izašla za njim, i sad je mahnula ka grupi ljudi u pokretu raštrkanih oko konja kraj glomaznih stabala. Iz grupe se izdvoji krupna Zoirova figura i uputi se ka njima stazom utabanom u snegu.

  »Pozdravi Plešućoj Smrti!« izgovorio je svojim dubokim basom. »Vreme se ustalilo

  i pogodno je za nastavak puta. Bilo bi dobro da iskoristimo ovo zatišje i krenemo što pre 22

  — ne bi valjalo da nas vetrovi dohvate dok budemo prolazili Prevojem Lobanje.«

  Alfred se složi i uputi svome konju. Morali su da se otarase kola pre nego što dublje zadu u planinu, ali njemu to nije naročito smetalo: Leone je učila jahanje od malih nogu, pa se njegovo telo dobro snalazilo na leđima mladog vranog ždrepca.

  Elegantno se vinuo u sedlo. Za njim uzjahaše i ostali; Ana je priterala svoju kobilu i kao i obično zauzela mesto iza njega.

  Vojnici i pratnja, čiji je broj u međuvremenu, kako su prolazili kroz sela i širili glas o ispunjenju proročanstva, narastao na tridesetak, krenuše u tišini. Šuma oko njih kao da je zanemela posmatrajući odlučna lica, sjajne oklope koji su se nazirali ispod toplih kabanica i krznenih šubara i raznovrsno oružje. Dok se glavnina kretala lagano, dva jahača požuriše napred praveći prtinu kroz devičanski nedirnut sneg ka rubu šume.

  Tamo zastadoše zaklonjeni iza stabala i osmotriše stenoviti prolaz koji je Zoir nazvao Prevojem Lobanje. Posle nekoliko trenutaka, okrenuše konje i vratiše se ostalima.

  »Sve je čisto, zapovedniče«, raportirao je jedan od njih Zoiru. Ovaj podiže ruku i kolona jahača krenu brže kroz razredeno drveće.

  Kad izbiše na čistinu, Alfredu bi jasno čime je to mesto zaslužilo svoj živopisni naziv: prolaz širok nekih dvadesetak metara bio je oivičen visokim nazubljenim stenama među kojima je dominiralo veliko kameno uzvišenje nepravilnog oblika sa tri prostrana

  otvora zbog čijeg je rasporeda podsećao na ljudsku lobanju. Dalje napred prolaz se širio u zdelastu zaravan. Sa leve strane pružao se pogled na snežne planine teritorije varvara. Daleko na horizontu nazirali su se visoki plavi vrhovi.

  Kolona poče da se spušta ka prolazu. Zoir je sumnjičavo ispitivao okolinu

  pogledom. Proteklih dana nisu primećivali znake prisustva neprijatelja u blizini i zapovednik se nadao da su uspeli da zametnu trag. Ipak... »Ova tišina mi se nimalo ne

  sviđa«, progundao je. Tada se okrenu poručniku izbrazdanog lica koji je jahao za njim i reče mu da upozori ljude da oružje drže spremno. Naredba se prosu duž kolone od usta

  do usta, i trenutak kasnije jahači ćutke isukaše mačeve i pripremiše lukove i samostrele.

  I tek što to bi obavljeno, dva vojnika, koji su jahali na čelu kolone, iznenađeno pritegoše dizgine svojih konja i životinje se propeše uz njisak.

  Mesto gde se prolaz otvarao u zaravan više nije bilo prazno. Lagano i gotovo bezbrižno, otmena prilika jahača ogrnutog teškim skerletnim plaštom, sa zlatnom kacigom na glavi, izbila je iz zaklona i zaustavila se na sredini izlaza.

  Kolona stade u mrtvoj tišini, stotinjak metara daleko od nepoznatog jahača.

  Nekoliko trenutaka vladao je muk, a onda se u tišini prolomi snažan, mlad i podrugljiv glas. »Zbog čega ste dozvolili da toliko čekamo, slavni Zapovedniče? Moji kapetani očekivali su da se pojavite još juče. Ali, pa naravno, kako glupo od mene. Oluja vas je zadržala, zar ne?«

  Zaravan iza govornikovih leđa počeše bez žurbe da pune oklopljeni konjanici. Zoir

  opsova i procedi »Preduhitrili su nas. To štene Gezd opasnije je nego što sam mislio!«

  Alfred dojaha do Zoira praćen Atenom i Anom. »Šta se zbiva, zapovedniče?«

  »Neprijatelj nas je navukao u klopku. Onaj tamo je Gezd lično, nećak Ezta, kralja

  Hortora. Plešuća Smrt nije, na svoju sreću, imala kada da ga upozna. Ja sam ga sreo u

  nekoliko navrata na dvoru kad je dolazio u diplomatske posete.« Zoirov glas bio je mračan, ali oči su mu živo i pronicljivo ispitivale stenje koje je nadvisivalo Prevoj; bilo je suviše strmo da se na njega popnu strelci. »Slavoljubiv je i beskrupulozan... Koliko vidim, ima sa sobom najmanje stotinu boraca«.

  Mladić ih je posmatrao sa podsmešljivim osmehom, na izgled nezainteresovano.

  Prostor iza njega su u međuvremenu potpuno ispunili oklopnici sa spremnim kopljima.

  »Ah, vidim da je i prelepa Leone od Renza tu«, progovori Gezd ponovo. »Moji komplimenti vašoj lepoti, divna gospo!« Odjednom, njegov blag i podrugljiv ton 23

  promeni se u ledene, metalno izgovorene reči: »Nudim vam mogućnost, Princezo, da poživite još ovih mesec dana do krunisanja našeg dobrog Sardona u Hilsenu... pod uslovom da vaši smešni vojnici polože oružje — smesta!«

  Zoir na to grmnu: »Neće jedno hortorsko štene naređivati i postavljati uslove carskoj prestolonaslednici. Njeno novo ime je Plešuća Smrt. Svi vi dobro znate šta to znači!«

  »Aman, Zapovedniče«, napući Gezd usta, »nećete nas valjda zamarati tim

  besmislicama čitavo jutro. Ja još čekam odgovor na svoju više nego velikodušnu ponudu«.

  Zoir neprimetno pokaza rukom Alfredu udubljenje u stenovitom zidu s desne

  strane i šapnu: »Tamo se sklonite sa Gospom i starcem«. Zatim riknu ka Gezdu koji je

  čekao nemarno oslonjen na sedlo:

  »Evo našeg odgovora!«

  Pokret mu je bio brži od oka: projektil suknu iz velikog samostrela i zapišta parajući vazduh. Gezda je sama sreća spasla — njegov paradni konj, koji i onako nije bio naviknut na napore krstarenja po planini, nervozno se prope na divlji Zoirov uzvik.

  Projektil namenjen Gezdovom vratu zari se u bok životinje koja padajući zbaci jahača na zemlju. Sa obe strane odjeknu ratni urlik, viziri se spustiše sa zveketom i stenje odjeknu topotom kopita.

  Dok se s Atenom i Anom sklanjao u udubljenje koje mu je Zoir pokazao, Alfred se u

  mislima pomirio sa očigledno neizbežnim krajem — njegova malobrojna četa nije imala

  šanse protiv Gezdovih oklopnika. Ali Zoir nije ni mogao drugačije da postupi. Predaja nije dolazila u obzir. Sjahali su i zaklonili se iza konja koji su uznemireno poigravali držeći ih čvrsto za uzde, i Alfred pomisli da će proročanstvo, po svemu sudeći, morati da sačeka nekog drugog. Pred njima se zapodenu bitka.

  Dva talasa konjanika sudariše se uz fijuk sečiva, njisku konja i odzvanjanje štitova.

  Akustični prostor poprišta mnogostruko pojača besne povike i samrtničke krike stvarajući nesnosnu buku. U potpunom metežu mnogi jahači bili su izbačeni iz sedla, i

  oni koji su pad preživeli bacali su se u gvozdeni zagrljaj protivnicima zamahujući svojim dugim, širokim, kratkim ili šiljatim sečivima, udarajući, sekući, parirajući, ubadajući.

  Sneg poče da se natapa krvlju.

  Iznad uzavrele gomile, mogao se videti Zoir kako vitla bojnom sekirom i �
�isti oko

  sebe prostor od Gezdovih oklopnika. Sam Gezd je u međuvremenu uzjahao rezervnog

  konja i pomamno ga mamuzajući jurnuo u kovitlac ljudi uhvaćenih u kolu smrti. Njegov

  blistavi mač od ibijskog čelika zablista iznad bronzanih kaciga.

  Alfredovi zaštitnicj očajnički su se trudili da zaustave napadače što bliže izlazu na

  zaravan odakle su navaljivali poput sive pošasti. To im je u prvim trenucima polazilo za rukom i mnogi je vojnik Hortora ispustio dušu na toj kamenitoj grbini pod ravnodušnim, praznim pogledom Lobanje. Ali, umesto da jenjava, navala je postajala sve jača, te sve malobrojniji branioci počeše postepeno da odstupaju.

  Sudbina je htela da se u izravnom sukobu sretnu dva zapovednika: Gezd se probio

  kroz metež do Zoira i hrabro na njega nasrnuo izvikujući psovke i gadosti na račun Khaima i njegovih podanika. Zadihan i isprskan krvlju, Zoir se okrenuo na vreme da dočeka razoran udarac Gezdovog mača svojim ulubljenim štitom. Silina udara gotovo ga

  natera da izgubi ravnotežu i padne s konja. Zarežavši on podiže desnicu i u blistavom luku spusti ka Gezdovom zlatnom šlemu tešku sekiru; mladić podiže štit i uspe da izbegne strašno oružje čije sečivo bezopasno skliznu u stranu. Nekoliko boraca, pomahnitalih od zanosa bitke i mirisa krvi, nađe se odjednom između njihovih konja i

  razdvoji ih. Zoirov novi udarac zbog toga promaši i, umesto Gezda, dohvati preko lica jednog od Hortorovih vojnika.

  »Ovo je drugi put, štene, da te sreća spašava od moje ruke! Treći put ni Het ti neće

  24

  pomoći!« Glas mu je zagrmeo nad glavama.

  »Pljujem na tvoje bogove!« odgovori mladić vičući da nadglasa buku, i potera konja. »Valjda će te primiti kada te njima pošaljem.«

  Ibijski čelik probi Zoirov štit i zaseče ga po goloj mišici, poslavši zapovedniku kroz telo ljute iskre bola. Za trenutak je prekaljeni veteran bio blizu toga da dopusti da ga bes ponese u bezglavi juriš na ovo derište, koje se usuđivalo da ga napadne, ali je iskustvo nakupljeno u dugim godinama službe preovladalo. Hladno je sačekao da Gezd

  uputi novi udarac uz glasno likovanje, zglobom ranjene ruke trznuo je uzde i konja u stranu, izbegao mač i istovremeno iz sve snage zavitlao sekirom: Gezd kriknu i njegova desna ruka presečena iznad lakta, još uvek držeći mač, polete kroz vazduh da bi pala nekoliko metara dalje na tle. Oholost i prezrivost na njegovom licu zameniše neverica i užas, i on podiže patrijak, iz kojeg je prskala vrela crvena krv, zureći zaprepašćeno. I tada, kao da je to bio neki tajni signal, Prevoj Lobanje zasu šuma strela i prosu se na borce i jedne i druge strane, a planinom se zaori krvoločni uzvik horde koja kao da je iznikla iz stenja.

  Gezda pogodiše tri strele u vrat i glavu skrativši mu muke. Nećak kralja Ezta svali

  se beživotno s konja, a Zoir oseti da je i sam pogođen u butinu. Nekoliko strela odbilo se od njegovog metalnog oklopa koji ga spase Gezdove sudbine. Stegnuvši zube, ona iščupa strelu iz noge i baci je, pa obode konja i zaokruži pogledom po stenju shvativši u hipu šta se dogodilo.

  »Varvari« dreknuo je. »Vojnici Khaima, štitite Plešuću Smrt!« Sam je već hitao, razgrćući konjem borce koji još nisu shvatali šta se zbiva ka mestu odakle je Plešuća Smrt posmatrala borbu. Nekolicina njegovih preživelih boraca čula je naredbu i iskoristila zaprepašćenje svojih protivnika da im zada još koji brzi ubod i pošalje ih Hetu; potom hitro počeše da se povlače ka udubljenju u stenama. Novi talasi hortorskih konjanika bili su zahvaćeni iznenadnim napadom sa bokova i leđa i lomili su se i rasipali u potpunoj zbrci. Ali Zoiru su oni sada bili poslednja briga. Divlje je podbadao konja jašući ka Plešućoj Smrti i izbegavajući nekako strele i zakasnele udarce zbunjenih Gezdovih vojnika. Najzad je izronio iz gomile, i tu let njegovog konja prekide jedna od zalutalih strela. Zoir spretno iskoči iz sedla ne ispuštajući sekiru i dočeka se na noge zaboravivši na ranu na butini. Snažan bol ga preseče i on se sruči u sneg samo desetak metara dalje od prestolonaslednice. Ošamućeno je podigao pogled i skamenio se.

  »Gotovo je«, pomisli užasnut. »Svršeno je sa Khaimom!« Ono malo preostale snage Zoir je mogao da upotrebi samo da se pridigne i bespomoćno posmatra kraj Plešuće Smrti.

  Pošto je bio izdvojen iz bitke, Alfred je mogao da sagleda iznenadnu pojavu treće strane mnogo jasnije od Zoira. Stene su se u trenutku na volšeban način ispunile dugokosim figurama odevenim u bronzane oklope čudnih oblika i životinjske kože; sa sobom su imali duge, snažne lukove, i nisu oklevali da ih upotrebe. Njihove strele prosule su se kao dažd na poprište bitke ne birajući kome nose smrt. Napad je bio potpuno neočekivan i izvanredno sinhronizovan, jer su se komešanje i pometnja mogli

  primetiti i pozadi, na zaravni sa koje su nastupali brojni napadači. Ali nisu tu bili samo strelci. Pošto su i poslednje strele pale, iz skrivenih zaklona nikle su brze i smrtonosne prilike i zagnjurile se u pomešane Gezdove i Zoirove borce. Alfred sa zaprepašćenjem shvati da su to ljudi što jašu velike zveri nalik na medvede i sa njihovih leđa vitlaju zastrašujuće velikim topuzima, maljevima i sekirama. Uz gromoglasnu riku, zveri su kidisale na konje i njihove jahače koristeći čeljusti i kandže.

  »Suri Šad‐medvedi!« uzviknu Ana. »Varvari ih treniraju i koriste za lov na ljude!«

  No, ni to nije bio poslednji užas. U međuvremenu su dvojica jahača sa sivim hortorskim ogrtačima uspeli da se iskobeljaju iz meteža i sad su grabili ka maloj grupi sklonjenoj u udubini; iznenada, kad je Alfred već pomislio da će prići dovoljno blizu da 25

  njihovi isukani mačevi budu efikasni, ogromna senka u skoku za trenutak zakloni sunce i sruši se pravo na napadače.

  Njih troje paralizovani užasom ugledaše ogromnu zver crnog krzna sa jahačem na

  plećima kako šapama obara oklopnike zajedno sa konjima kao da su igračke. Za nekoliko sekundi, od njih ostadoše samo rastrgane i smrvljene lešine, a zver se lagano okrenu ka skamenjenim posmatračima.

  »Hag‐gos!« prošapta Aten u hladnoj stravi. »Šta je ovo, za ime sveta?« Alfred je opčinjeno zurio dok su mu žmarci prolazili kičmom.

  Jer, ono što je sada stajalo ispred njih podsećalo je na grozu košmara. Visina stvorenja dostizala je sigurno do šest metara, a raspon prednjih udova i svih osam. Sva četiri ekstremiteta završavala su se ogromnim šapama sa kandžama dužine sablji. Telo

  zveri bilo je potpuno prekriveno debelim krznom boje abonosa i ličilo je nanekakvu paklenu mešavinu džinovskog pećinskog medveda i gorile; na širokoj glavi najuočljivije su bile jezive čeljusti, sa kojih se cedila žućkasta pena, i čudna svetlucava masa na potiljku. Alfred shvati da je ta masa, u stvari, zasebno biće pričvršćeno za glavu zveri: sa svih strana bilo je, poput kornjače, oklopljeno rožnatim pločama i samo je na sredini, u malom otvoru, žmirkalo crveno, buljavo oko: ispod oklopa je izvirivao veliki broj ljigavih pipaka koji su prianjali uz glavu Hag‐gosa.

  »Znači, ipak postoje!« Anin glas bio je jedva čujan. »Pričalo se da ima još nekoliko

  preživelih pripadnika te izumrlevrste... Varvari ih koriste tako što im usađuju berge, one odvratne parazite, i oni dovode Hag‐gose do ovog mahnitog stanja... Preko njih jahač može da ih kontroliše!«

  Dok je Ana ovo govorila, zver se lagano uzdigla na zadnje noge i otegnuto urliknula, više tužno nego krvoločno. U trenutku, sitne, sjajne crne oči čudovišta zasjaše bezgraničnim bolom. Tada jahač, koji je vešto balansirao, povuče masivan lanac provučen kroz alku zabodenu u veliku vlažnu njušku i kratko lupnu po oklopu berga.

  Hag‐gosov izraz promeni se smesta u divlji bes i monstrum krenu ka tri sitna ljudska bića stisnuta uz kameni planinski zid.

  To je bio trenutak kada je Zoir sa tla ugledao Plešuću Smrt u bezizlaznoj situaciji.

  Aten se sručio na kolena vadeći iz mantije pribor u želji da se poslednji put pomoli i Alfred pogledom uhvati starčevu kuglu od slonovače — reagovao je više nagonski nego

  racionalno: zabezeknutom Atenu istrgao je kuglu, utrošio trenutak da joj oceni težinu u ruci, zamahne i pomisli: da vidimo, dakle, zbog čega si čet
iri sezone bio najbolji bacač lige. Sledećeg trena, kugla je već bila u vazduhu, izbačena svom snagom koju je posedovalo telo prestolonaslednice: odvratno sluzavo oko bića na glavi zveri stiže samo da iznenađeno žmirne pre nego što se tvrda slonovača zarila u meko, nezasićeno tkivo,

  prodrla u krhku lobanju i razorila čudovišni mozak.

  Iz grla Hag‐gosa odjeknu beskrajno dug, pun zvuk, oličavajući svu patnju, bes, tugu

  i olakšanje sveta. Pipci zariveni u njegovu glavu zakoprcaše se i istrgoše, ostavljajući krvave rupice i mrtav berg pade na zemlju uz lomljavu oklopa, isticanje smrdljive tamne tečnosti i refleksno trzanje izraštaja. Jahač na plećima ogromne zveri ispusti iznenađen uzvik i pokuša da se iskobelja iz veza kojima je bio pričvršćen, ali prekasno. Hag‐gos mu

  »pomože« desnom šapom zgrabivši ga oko struka, i jednostavno ga iščupa iz ostatka tela. Alfred je drhtao imajući neodoljiv utisak već viđenog: Ana je nemo posmatrala dok je Aten uzaludno pokušavao da suspregne mucanje izazvano strahom i izgovori nešto suvislo. Iza leđa zveri polako se pridizao Zoir ne obazirući se na ono nekoliko njegovih ljudi koji su izneli živu glavu iz borbe i sada pritrčavali zaklonu Plešuće Smrti. Na poprištu su se uzvici i jauci proredili i pobednici su se na leđima Šad‐medveda približavali prostoru na kome se odigravala čudna scena.

  26

  Ogromni monstrum propeo se iznad princeze koja je stajala podignute glave, bez

  pokreta. Nekoliko sekundi ostao je tako neodlučno mumlajući, a onda se divlji sjaj u njegovim očima primiri i on polako, gotovo nežno, spusti telesinu i opruži glavu na šape pogleda uprtog u devojku. Zveket lanca koji pade pred njegove noge prenu Alfreda iz

  obamrlosti, i on, ne verujući sasvim u ono što se zbiva i svestan mnogobrojnih pogleda uprtih u njega, saže se i podiže grubo obrađenu zlatnu grivinu pričvršćenu za poslednji beočug.

  Aten konačno dođe do glasa i poče da krešti:

  »Ona‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu! Ona‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu!«