by MoZarD
Njegove reči opčinjeno primiše i ostali preživeli borci Khaima i nastaviše da ih ponavljaju, ne obazirući se na zapanjene poglede varvara, koji su za trenutak spustili svoje okrvavljeno oružje.
Alfredu se učini da čitava planina odjekom ponavlja njegovo novo ime.
Bardun je bio mlad, jak i častoljubiv. Već dugo on je zavideo svome bratu Ozeru koji je u bitke išao na leđima Hodajućeg Užasa. Sad je od Ozera ostao samo unakažen, rastrgnut leš, a žena koja je doprinela njegovoj groznoj smrti stajala je okružena svojim izranavljenim pratiocima i mirno slušala kako joj, slaveći je, izvikuju ime.
Za Barduna bilo je to više nego dovoljno: on zabode kratke šiljke pričvršćene za dlan debele rukavice u bedro Šad‐medveda pod sobom i životinja jurnu urliknuvši ka maloj grupi. Bardun se odupre o uzengije i dignu u sedlu zamahnuvši teškom nazubljenom sekirom... i odlete ka steni da se sruči na tle smrskan, slomljene kičme.
S obzirom na veličinu, pokret Hag‐gosa bio je neverovatno brz. Ovaj dugokosi patuljak, koji se usudio da se ustremi na stvorenje što ga je oslobodilo nezamislivog užasa, neće više moći da ugrozi nikoga. Za svaki slučaj, on se okrenu ka ostalim, sličnim bićima očigledno takođe neprijateljski raspoloženim prema Spasitelju, i zareža.
Prepoznao je strah u njihovim očima.
Slike neposredno prošlih događaja još uvek su bile jasne u njegovom primitivnom
umu, ali uskoro će se zamagliti i izgubiti u zaboravu ostavljajući za sobom samo duboku odanost prema stvorenju koje je sada držalo njegov lanac. Međutim, trenutno je bio sposoban da shvati da je Spasitelj ugrožen i da samo on tu opasnost može da odagna.
Zadovoljstvo koje ga je zbog toga ispunilo bilo je veoma blizu ponosa.
Ljudi Khaima prestali su da izvikuju ime One‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu i sad su očekivali reakciju varvara koji su ispunili Prevoj — bilo ih je skoro dve stotine, što pešaka, što jahača Šad‐medveda. Plavooki, visoki ljudi divljeg izgleda ćuteći su zurili u Hag‐gosa i njegovog novog gospodara, a onda jedan, čiji je Šad‐medved dominirao kako
veličinom tako i količinom krvi kojom je bilo posuto i ulepljeno njegovo sjajno krzno, krenu napred. Iznenada, sa strane mu priđe drugi jahač i uzviknu nešto na grubom, grlenom jeziku. Onaj prvi kratko ga pogleda i još kraće odgovori nekom jednosložnom
reci; kada jahač zausti da opet nešto kaže, on spusti ruku na topuz koji je u kožnoj navlaci visio sa leđa životinje i namrgodi se. Drugi varvarin umuknu i povuče se nezadovoljno.
»Razumeš li šta pričaju?« upita Alfred Atena. Starac odmahnu glavom.
»Niko nije imao dovoljno prilike da prouči jezik varvara. Ali neki od njih se služe opštim dijalektom čije su pojedine reci naučili na svojim 'poslovnim' putovanjima...
otimajući i pljačkajući.«
I zaista, kao potvrda učiteljevih reci, odjeknu glas namrgođenog ratnika koji je očigledno bio vođa.
»Poslednjih dana pojaviše se čudna znamenja«, poče on u mukloj tišini. »Kosti i drob žrtvovanih zverova i ljudi najavljuju isto: Dan Velikog Točka!« Poterao je svoju životinju bliže i na izgled prečuvši upozoravajuće režanje Hag‐gosa. »Ptice u letu poretkom svojih jata predskazuju rešenje Zagonetke... Da li je ova žena ta koja će Hargu 27
Gromovnika osloboditi okova?
»O čemu to, za ime sveta, priča?« obrati se Alfred ponovo starcu. Ovaj samo slegnu ramenima.
Zoir i ostali posmatrali su ga u nedoumici. Alfred kratko razmisli, pa glasno reče vođi: »Mi ne tražimo kavgu s vama. Sve što želimo jeste a pređemo ovu planinu i‐«
»Ha‐ahh!« prekide ga voda grohotom. »NIKO ne traži kavgu sa Harginim
Narodom! Mi smo ti koji vladamo ovim planinama; mi smo izaslanici Gromovnika koji
će jednog dana, kako je zapisano, u strašnoj borbi zauzeti najveći i najbogatiji grad sveta!« Dok je to izvikivao, ostali varvari počeše glasno da ponavljaju »Harga! Harga!«
Vođa se osmehnu zadovoljno i okrenu podigavši ruku. Varvari zaćutaše.
»Žena koja je zadobila Hodajući Užas poći će sa nama da pokuša da reši Zagonetku
Točka. Ako uspe u tome, Hargin narod pružiće joj sve počasti, kako je zapisano; ako ne uspe, možda će imati sreće da je u kolibu primi neki od ratnika... Njena pratnja takođe će poći: žena je očito visokog roda, i ako Harga reši da je uzme sebi, ne možemo mu je poslati bez njenih slugu.«
Alfred uhvati bespomoćan Zairov pogled i, svestan da nema drugog izbora, reče:
»Plešuća Smrt i njeni verni pratioci poći će u dobroj veri sa Harginim narodom.«
Na ono »u dobroj veri« on se kiselo nasmeši u sebi. Česteru, dečko stari, pomisli u sebi, trebalo je da ideš u diplomate, a ne u sportiste.
Vođa je na njegove reči kratko mahnuo ka Hag‐gosu i dva varvara smesta sjahaše i
pritrčaše čudovištu. Ono ostade mirno jer mu je Gospodar još uvek stajao pored njuške, na sigurnom. Ratnici brzo rasekoše kožne trake i izbaciše iz sedla Ozerove ostatke. Tad se okrenuše Alfredu i on shvati da treba da uzjaše golemu zver.
Pa dobro, uzdahnnuo je rezignirano, čudima nikad kraja. On koraknu, podiže
desnu nogu uhvati se za jabučicu čudno oblikovanog sedla i vinu se na leda Hag‐gosa,
trudeći se da ne primećuje tragove raskidane utrobe na crnom krznu. Ana priđe svojoj
kobili, koja je frktala uznemirena Hag‐gosovom blizinom, i uzjaha. Na to Zoir i ostali prihvatiše iz ruku varvara uzde pohvatanih preživelih konja i podigoše se u sedla.
Vođa varvara bez reči okrenu svog Šad‐medveda i za njim se postepeno oduži čudna kolona ljudi i životinja, u čijoj se sredini nalazio Alfred sa svojom malom svitom.
Pre nego što su zamakli za visoko stenje, Zoir stiže da se osvrne ka poprištu bitke punom leševa, nad kojim je lagano kružilo nekoliko lešinara. Uzalud je pogledom pretraživao mrtvace: skerletni plašt, zlatna kaciga i sečivo od ibijskog čelika sigurno su bili u nekoj od velikih vreća na leđima tovarnih medveda, zajedno sa ostalim plenom.
Put kroz teritoriju varvara bio je naporan, jer je uglavnom prolazio kroz strme i krševite predele; ali životinje koje su varvari jahali bile su neverovatno spretne i snalažljive na takvom terenu, a zbog konja zarobljenika birane su donekle blaže i šire staze.
Kako su se udaljavali od Prevoja Lobanje, putnici su zalazili u sve šumovitiju oblast.
Podnožje planine nije bilo tako strmo i sa te strane masiv je bio obrastao gustom četinarskom šumom. S vremena na vreme, koloni bi se, posle kratkog razgovora sa vođom, pridružio poneki zakasneli ratnik koji nije stigao da se hordi priključi pre pohoda. Pridošlice su radoznalo brbljale sa ostalima, a tema je najverovatnije bila uvek ista: Zagonetka Velikog Točka. Uskoro je kolona postala mnogo duža, ali šuma se proređivala i ustupala mesto pašnjacima kroz koje je bio utaban primitivan zemljani put. Tu je povorka mogla da se raširi i šepureći se uputi ka naseobinama koje su ležale pred njom.
Plešuća Smrt i njeni ljudi potisnuli su privremeno sve bojazni i bolove od rana, jer
im se ukazala retka prilika da saznaju iz prve ruke nešto više o varvarima kojih se bojala čitava krajina carstva, kao i ostalih okolnih država. Koloni počeše da se pridružuju i žene i deca, zbog kasne jeseni odeveni u kože i topla životinjska krzna. Alfred oseti kako je 28
zavladalo neko praznično, karnevalsko raspoloženje. Pretpostavio je da je primarni razlog bogat plen u robi i oružju iznesen iz bitke na Prevoju, ali slutio je da i njegovo prisustvo sa tim ima neke veze.
Varvari nijednom nisu zastali da se odmore, već su u hodu dremali ili jeli i pili. Dan se odužio i izranavljeni khaimski vojnici, previjeni samo najnužnijim zavojima počeše da stenju i klonulo jašu. Alfred na leđima Hodajućeg Užasa nije osećao neki naročiti napor, ali njegovi ljudi bili su blizu krajnje iscrpljenosti. Srećom, kad je sumrak počeo neprimetno da boji okolinu u sivo, pred kolonom se ukaza velika skupina drvenih kuća i koliba.
Divlji ratnici stadoše da uzvikuju i ponavljaju jednu istu reč — »Bagdun« — po kojoj putnici iz Kha
ima razabraše da se tako zove naselje u koje ulaze. Vođa zaustavi kolonu podigavši ruku u središtu naseobine, pa potom sjaha da bi ga svi ostali u tome
sledili. Varvari se raštrkaše po improvizovanim ulicama razgovarajući živo sa onima koji su izlazili iz brvnara. Gomila dece pritrča i bez imalo straha počeše da odvode Šad-medvede ka velikom prostoru ispunjenom razbacanim senom i kojekakvim ostacima životinjske hrane, ograđenom drvenim trupcima. Jahači su se pre toga uverili da nijedan iole vredan komad opreme nije ostao na životinjama. Konje Alfredovih saputnika izdvojiše i odvedoše na drugu stranu. Alfred je oklevajući sjahao sa Hag‐gosa, pitajući se šta će biti sa njegovim novim mezimcem. Hodajućem Užasu na izgled, niko nije posvećivao pažnju, i zver jednostavno leže ispred velike, dominantne brvnare u koju uvedoše Plešuću Smrt i ostale. Zoiru i vojnicima niko nije oduzeo oružje jer u srcu varvarske teritorije oni očito nisu predstavljali nikakvu opasnost; ako budu imalo pametni, sami će se potruditi da im oružje ostane spremljeno i nekorišćeno. Mala grupa, praćena ćutljivim stražarima, priđe masivnim vratima čija se dva krila uz škripu drveta otvoriše da ih propuste. Alfred kroči unutra.
Duž zidova, sa obe strane ogromne prostorije, pružali su se dugi grubo obrađeni
stolovi i jednostavno istesane stolice bez naslona. Poneka glinena činija i ostaci hrane ukazivali su da prostorija, između ostalog, služi i za obedovanje velikog broja ljudi. I pored raspaljene vatre u velikom ognjištu, koje je, izgleda, jedino bilo izgrađeno od kamena, unutra je bilo dosta hladno. U dnu, na suprotnoj strani, nalazila se velika drvena stolica sa naslonom, ukrašena nečim belim; tek kada je pažljivije pogledao, Alfred shvati da su ukrasi bili načinjeni od ljudskih kostiju. Stolicu je zauzimao krupan varvarin ogrnut bogatim plastom od kože nekakve pegave zveri. Imao je veliku glavu zaraslu u skoro sasvim sedu kosu i bradu, a pogled mu je ispod debelih veđa bio prodoran i ljubopitljiv. Kraj njega je stajao varvarin upadljivo drugačijeg izgleda: i pored hladnoće, bio je nag do pojasa i po celom torzu išaran najrazličitijim simbolima. Za razliku od onog u stolici, lice mu je bilo potpuno ćosavo, a glava pokrivena kapom od
krzna u koju su bili umetnuti veliki ovnujski rogovi. Posmatrao je pridošlice hladno i pronicljivo.
Pred njima je već stajao vođa pohoda i bez nekog naročitog ceremonijala počeo da
govori. Alfred nije razumeo ni reč, ali iz načina na koji je vođa gestikuliranjem pratio svoju priču nije bilo teško zaključiti da opisuje bitku i događaje što su ga primorali da preživele nerijatelje dovede kao zarobljenike. Ona dvojica su ga zainteresovano slušali, a kada se govornik okrenuo i pokazao na Plešuću Smrt upadljivo naglašavajući svoje poslednje reči, bradati ispusti, iznenađen uzvik. Varvarin sa kapom hitro priđe Alfredu i unese mu se u lice. Alfred se suoči sa sumnjičavim po‐gledom i neprijatnim zadahom koji ga podseti na period kada je svoje nevolje sa Maršom rešavao u jevtinim smrdljivim birtijama. Iznenada, varvarin progovori relativno razumljivim opštim dijalektom:
»Znači, to kao Veliki Oslobodilac? Mmmm... Videće, videće Hargin Narod sutra!«
Zatim se okrenuo i vratio se na svoje pređašnje mesto. Prostorija u međuvremenu
poče da se puni ratnicima koji su oklope zamenili prikladnijim kožnim košuljama i 29
gunjevima i odložili ono najteže oružje. Zauzimali su mesta kraj stolova, pozdravljajući veselim uzvicima pojavu žena sa velikim vrčevima punim neke penušave tečnosti i poslužavnicima na kojima se pušilo tek ispečeno meso životinja čije su glave ličile na ovčije. Stražari odvedoše Alfreda i ostale da posedaju, i uskoro nastade neobuzdana gozba. Unutra je postepeno postajalo sve toplije, bučnije i pijanije. Alfred i Ana jedva da su okusili prinetu hranu; Zoir je samo slegnuo ramenima i bacio se na jelo pokazujući da je gladan kao vuk, dajući primer svojim vojnicima. Aten je ushićeno zverao okoloj razmišljajući o jedinstvenoj studiji pod nazivom »Život i običaji Varvara« koju će napisati, naravno, ukoliko ikad bude uspeo da se živ vrati u Khaim. Ali, zašto bi uostalom sumnjao: zar kraj njega ne sedi Ona‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu?
Ona‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu osećala je u tim trenucima kako joj se na leđa
svaljuje sav umor nakupljen u toku dana. Sedi poglavar Harginog Naroda, kome se u međuvremenu pridružila upadljivo nadmena postarija žena, to je primetio i naredio nešto stražarima. Oni pokazaše Alfredu i pratnji da ustanu i izvedoše ih napolje.
Nekoliko minuta kasnije, uveli su ih u tihu, nisku i široku kolibu sa prostrtim kožama i slamom, i izašli. Alfred nije sumnjao da su se naoružani ratnici rasporedili oko kolibe budno motreći na svaki pokušaj bega. Ali za beg ionako niko od zarobljenika nije imao
dovoljno volje i snage. Bez mnogo reči, raštrkali su se po prostoriji i polegali po suvoj slami. Ana se, i dalje utonula u ćutanje, prvo pobrinula da dobro utopli Plešuću Smrt, a onda se i sama smestila nedaleko od nje. Osećajući kako ga obuzima sanjivost, Alfred je iz daljine čuo sve divljije zvuke gozbe, muziku nekakvih zurli i bubnjeva, i tada mu se, kao kroz maglu, vrati slika koju je ranije već video pod uticajem Hazde: ogroman točak koji se okreće polako, pa sve brže, brže, brže... Uskoro, i ta se slika rasplinu i zameni je neprozirna tama.
Napolju, glave upravljene ka vratima iza kojih je nestao Gospodar, čije ponašanje
nije ukazivalo da mu preti opasnost, Hodajući Užas mirno je ležao. Usnuo je, ali su mu čula bila spremna i naoštrena za nagle i opasne pokrete u blizini. Za svaki slučaj.
Buđenje je spolja donelo užurbane zvuke raznolikih aktivnosti. Alfredu je trebalo nekoliko trenutaka da se priseti gde se nalazi i koje su ga okolnosti tu dovele. U kolibu uđoše tri žene noseći hranu i razbuđeni zarobljenici prezalogajiše na brzinu. Tada se pojavi jučerašnji vođa pohoda.
»Ako je žena spremna, Vulfven će joj objasniti Zagonetku Velikog Točka. Onda ćemo putovati.«
Alfred izađe za njim u tmurno i hladno jutro, slušajući.
»Veliki Gromovnik Harga«, pričao je Vulfven, »bio je na prevaru pre hiljadu gpdina
uhvaćen od manjih, zavidnih bogova. Oni su ga zatvorili u Veliki Točak i okovali njegovu snagu. Zapisano je da će znamenja objaviti dolazak Oslobodioca koji će pokrenuti Točak i sa Harge zbaciti okove. Mnogi su pokušali, ali Točak je ostao nepokretan... Njihove glave sada krase kolibe Poglavara i Šamana... Ako žena uspe da oslobodi Gromovnika,
Hargin Narod će ponovo biti velik i snažan! Ako ne...«
Alfredu nije bilo potrebno da ratnik dovrši rečenicu. Stresao se od iznenadne jeze.
Kad stigoše do središta Bagduna praćeni tihim Hag‐gosom, Alfred ugleda šarenu gomilu muškarca i žena svih uzrasta. Šad‐medvedi i konji bili su već osedlani i spremni za put.
»Čitav Hargin Narod posmatraće, kao i uvek, pokušaj Oslobađanja.«
Alfred iznenađeno pogleda Zoira.
»Ako je OVO čitav Hargin Narod, nije ni čudo što varvari nisu, i pored svoje velike
borbene moći, dosad osvojili Khaim«, odgovori zapovednik na nepostavljeno pitanje.
Pošto su varvari bili raštrkani između koliba i brvnara, bilo je teško utvrditi njihov tačan broj, ali on nije mogao biti veći od dve do tri hiljade duša.
Na Alfredovu pojavu, žagor se utiša. On primeti Poglavara i Šamana, koji je i dalje
30
bio razgolićen, ali sada okružen četvoricom slično uparadenih varvara sa kalpacima bez ovnujskih rogova.
»Vreme je da se krene«, reče Vulfven.
Ubrzo su svi stanovnici Bagduna i ostalih naseobina zaposeli leđa Šad‐medveda i
drvena prosta kola koja je vukla neka vrsta volova. Alfred se uzdizao na plećima Hag-gosa, napred kraj Vulfvena, Šamana i Poglavara. Uz čudno, otegnuto zapevanje, Hargin
Narod se krenu. Kuda, Alfred nije imao ni najmanju predstavu.
Ovog puta, putovanje je trajalo nešto kraće. Ponovo su prolazili kroz šume i blago
se uspinjali, sve dok negde popodne ne stigoše do uzanog i visokog prolaza u planinskom zidu, kroz koji su uporedo mogla da prođu samo dva jahača.
»Ovo je Sveto
Grlo«, objasni Vulfven Alfredu. »Uskoro ćemo stići.« Teskobni usek
bio je duži od kilometra i Alfred je prolazak iskoristio da pokuša da predvidi ono što će ga čekati na izlasku. Zamišljao je koješta, ali ono što je ugledao kada se prolaz naglo završio nije ni sa čim moglo da se uporedi.
Nevoljni uzdah zaprepašćenja ote mu se kad mu pogled pada na prostor omeđen
strmim, golim liticama. Šupljina u srcu planine imala je nepravilan kružni oblik čiji je promer dosezao blizu deset kilometara, ali nije toliki prostor bio ono što je zaprepastilo Alfreda i njegovu pratnju, već građevina nezamislivih dimenzija koja se nalazila blizu sredine.
Pri prvom pogledu na nju, Alfredu bi jasno da o Arkamu i njegovim tajnama nije
saznao ni delić vredan pomena: od izlaza iz Svetog Grla, tačnije, od završetka kratkog proširenja, ka sredini ogromne šupljine pružala se kamena staza koja je, zapravo, predstavljala zaravnjen vrh stenovitog zida što je ponirao u vrtoglavu dubinu. Sa obe strane otvarala se nesaglediva provalija, a širina staze, koja ničim nije bila ograđena, bila je jedva dva metra. Niže, u daljini, na završetku staze, iz okolnog praznog prostora uzdizalo se zaravnjeno kameno ostrvo čijom je površinom dominirala neverovatno velika kupola; ovalne strane tog neočekivanog artefakta nekada su sigurno ponosno blistale na suncu — sada su, međutim, pod patinom vremena, tmurno i ugaslo dočekivale svoje retke posetioce. Sve je izgledalo kao da je tektonska kataklizma progutala ono što se nalazilo u blizini građevine i ispljunula na površinu litice da je sakriju od ljudskog pogleda.
Ovo varvari nisu mogli da sagrade, pomisli Alfred. Ovo je delo neke ranije, razvijene civilizacije. Taj zaključak smesta u njemu izazva bezbroj pitanja i pretpostavki.
Ali vremena za spekulisanje nije bilo.
»Tamo«, pokaza Vulfven. »Tamo je zatočen naš Bog. Siđi sa svoje životinje, ženo, i
pođi da ga oslobodiš. Šaman će te voditi.«
I zaista, Šaman sjaha i pođe bez reči stazom praćen svojim pomoćnicima. Alfred za