by MoZarD
Opsova.
»Nešto meko« o šta se okliznuo zašušta i odlupka nekoliko stepenika naniže. U
glavi mu je zvonilo. Srce mu je tuklo u dnu grla, odebljalo i prožeto bolom.
Zašto ljudi tako nepažljivo ostavljaju stvari razbacane po kući? ON pažljivo opipa prstima, tražeći predmet zbog koga zamalo da se strmoglavi niz stepenice.
Ruka mu se skameni, iznenađena. On proguta vazduh. Srce mu preskoči jedan ili
dva otkucaja.
Stvar koju je imao u ruci bila je igračka. Velika, nezgrapna, krpena lutka koju je kupio u šali, za...
Za bebu.
Alisa ga je vozila na posao sledećeg dana.
Na pola puta je usporila kola, dovezla ih do ivičnjaka i zaustavila. Zatim se okrenula na sedištu i pogledala svog muža.
»Htela bih da otputujem negde na odmor. Ne znam da li i ti možeš sada, dragi, ali
ako ne, molim te pusti me da odem sama. Možemo naći nekoga da se brine o bebi, sigurna sam. Znam samo da moram da odem negde. Mislila sam da sam prerasla to —
to osećanje. Ali nisam. Ne mogu da podnesem da budem u istoj sobi sa njim. Gleda me kao da i on mene mrzi. Ne mogu da odredim šta je to; samo znam da moram da idem
odavde pre nego što se nešto dogodi.«
Izašao je iz kola sa svoje strane, obišao ih, pokazao joj da promene mesta, ušao.
»Pre svega, otići ćeš do dobrog psihijatra. Pa ako on pomene odmor, u redu, slažem se.
Ovako više ne može, stomak mi je u grču sve vreme.« Pokrenuo je motor. »Ostatak puta ja vozim.«
Oborila je glavu; pokušavala je da zadrži suze. Pogledala ga je tek kada su stigli do
zgrade gde on radi. »U redu. Zakaži posetu. Razgovaraću s kim god želiš, Dejvide.«
Poljubio ju je. »Takvu vas volim, gospođo. Moći ćeš sama da se odvezeš kući?«
»Naravno, blesavko.«
»Vidimo se na večeri, onda. Pazi kako voziš.«
»Kao i uvek. 'Đenja.«
Stajao je na pločniku, gledajući kako odlazi, kako joj vetar zahvata dugu, tamnu, sjajnu kosu. Minut kasnije, iz ureda, pozvao je Džefersa i ugovorio posetu pouzdanom
neuropsihijatru.
Na poslu je proveo nespokojan dan. Stvari su tonule u maglu; a u magli je video
Alisu, izgubljenu, kako ga zove. Veliki deo njenog straha je prešao na njega. Skoro da ga je ubedila da je dete neprirodno.
Diktirao je duga, neinspirisana pisma. Proverio je neke pošiljke. Asistente je trebalo ispitati i dati im posla. Na kraju dana bio je iscrpljen, imao je glavobolju, i bilo mu je veoma drago što ide kući.
Dok se lift spuštao, pitao se: šta bi bilo da sam rekao Alisi za igračku — krpenu lutku — na koju sam se okliznuo sinoć? Bože, kako bi je tek to uznemirilo? Ne bogami,
to joj neću pričati. Slučajnosti, ipak, ostaju slučajnosti.
Dnevnog svetla je još bilo dok ga je taksi vozio kući. Pred kućom je platio vozaču i
polako pošao betonskom stazom, uživajući u svetlosti koja se zadržala na nebu i u drveću. Bela kolonijalna fasada kuće izgledala je neprirodno tiha i pusta, i on se tada 48
seti, umiren, da je četvrtak, i da je posluga, koju su s vremena na vreme unajmljivali, imala slobodan dan.
Duboko je udahnuo vazduh. Iza kuće je pevala ptica. Saobraćaj se čuo blok kuća dalje. Okrenuo je ključ u vratima. Kvaka se pomerila pod njegovim prstima, podmazana,
bešumna.
Vrata se otvoriše. Ušao je, ostavio šešir na stolici zajedno sa tašnom, počeo da se
oslobađa kaputa, i tek tada podigao pogled.
Svetlost zalazećeg sunca slivala se niz stepenište sa prozora u samom vrhu
predvorja. Sve što bi svetlost dotakla poprimalo je jarke boje krpene lutke odbačene u dnu stepenica.
No on nije mario za igračku.
Mogao je samo da gleda, nepokretan, i opet da gleda u Alisu.
Alisa je ležala u slomljenoj, grotesknoj, bledoj pozi svojih mršavih udova, u dnu stepeništa, nalik na osakaćenu lutku koja ne želi više da se igra, nikad.
Alisa je bila mrtva.
U kući je bilo tiho, čulo se samo njegovo srce.
Ona je bila mrtva.
Stezao je njenu glavu u rukama, milovao joj prste. Grlio je njeno telo. Ali ona nije
htela da oživi. Nije htela ni da pokuša da oživi. Zvao ju je, glasno, mnogo puta, i pokušavao, iznova, privijajući je uz sebe, da joj vrati deo topline koju je izgubila, ali nije vredelo.
Ustao je. Mora da je i zvao nekog telefonom. Nije pamtio. Našao se, iznenada, na
spratu. Otvorio je vrata dečje sobe, ušao tamo i zagledao se prazno u kolevku. Bilo mu je muka. Nije mogao dobro da vidi.
Bebine oči bile su sklopljene, ali joj je lice bilo crveno, vlažno od znoja, kao da je plakala dugo i teško.
»Mrtva je«, reče Lejber bebi. »Mrtva je.«
A onda stade da se smeje tiho i blago i neprekidno dugo vremena pre nego što je
dr Džefers stigao odnekud iz noći i počeo da ga šamara po licu.
»Prekini sa tim! Saberi se«
»Pala je niz stepenice, doktore. Saplela se o krpenu lutku i pala. I ja zamalo da se
tako okližnem prethodne noći. I sada...«
Doktor ga protrese.
»Doco, doco, doco, »ponavljao je Dejv rastreseno. »Čudna stvar. Smešna. Ja —
konačno sam smislio bebi ime.«
Doktor ne reče ništa.
Lejber zagnjuri glavu u uzdrhtale ruke i reče konačno. »Nameravam da ga krstim
iduće nedelje. Znate koje ime nameravam da mu dam? Zvaće se Lucifer.«
* * *
Bilo je jedanaest uveče. Mnogo nepoznatih ljudi je prošlo kroz kuću, odnevši sa sobom njenu suštinsku toplinu — Alisu.
Dejvid Lejber je sedeo prekoputa doktora u biblioteci.
»Alisa nije bila luda« rekao je polako. »Imala je razloga da se plaši bebe.«
Džefers uzdahnu. »Nemoj i ti za njom. Krivila je dete za svoju bolest, sada ga ti optužuješ za njenu smrt. Saplela se o igračku, zapamti to. Dete nije krivo.«
»Mislite Lucifer?«
»Prestani da ga tako zoveš!«
Lejber odmahnu glavom. »Alisa je čula nešto u noći, kretanje po hodnicima. Znate
li šta je pravilo te šumove, doktore? Pravila ih je beba. Četiri meseca stara, šunjala se u 49
tami, slušala šta pričamo. Slušala svaku reč.« Stezao je rukohvate stolice. »Čak i kad bih upalio svetlost, beba je tako mala. Može se sakriti iza nameštaja, iza vrata, uz zid —
ispod nivoa pogleda.«
»Hoću da odmah prestaneš sa tim!« reče Džefers.
»Pustite me da kažem šta mislim ili ću poludeti. Kada sam otputovao u Čikago, ko
je držao Alisu budnom, zamorivši je do zapaljenja pluća? Beba. A pošto Alisa nije umrla, pokušao je da ubije mene. Bilo je jednostavno: ostaviš igračku na stepenicama, plačeš
noću dok tvoj otac ne siđe da ti donese mleka, i spotakne se. Grub trik, ali efikasan. Sa mnom nije uspeo. Ali je uspeo da ubije Alisu.«
Dejvid Lejber zastade, tek toliko da pripali cigaretu.
»Trebalo je da shvatim. Upalio bih svetlost usred noći, više puta, i beba bi ležala
tamo, širom otvorenih očiju. Većina beba skoro sve vreme spava. Ova ne. Ostajala je budna, razmišljajući.«
»Bebe ne razmišljaju.«
»On je ostajao budan radeći ono što je mogao svojim mozgom. Šta mi uopšte znamo o bebinom umu? Imao je razloga da mrzi Alisu; sumnjala je u to šta je on zapravo — svakako ne normalno dete. Nešto — drugačije. Šta znate o bebama, doktore? Opšte stvari, da. Znate, sigurno, kako bebe mogu da ubiju svoju majku na porođaju. A zašto? Nije li to ogorčenje što su bačena u jedan vašljiv svet kao što je ovaj?«
Lejber se nagnu prema doktoru, umorno. »Sve se slaže. Recimo da je koja beba među milionima novorođenih sposobna odmah da se kreće, vidi, čuje, misli, kao što mnogu mnoge životinje i insekti. Insekti se rađaju samodovoljni. Za ne
koliko nedelja većina sisara i ptica se prilagode. Ali deci su potrebne godine da progovore i nauče da se teturaju na svojim slabim nogama.«
»Ali šta ako je jedno dete u milijardi — neobično? Rođeno savršeno svesno, sposobno da misli, instinktivno. Zar to ne bi bila savršena prevara, savršen paravan za sve što bi beba mogla poželeti da učini? Mogao je tako da se pretvara da je običan, slab, plačljiv, neuk. Uz samo mali utrošak energije mogao je da puzi po mračnoj kući, prisluškujući. I kako je lako postaviti prepreke na vrhu stepenica. Kako je lako plakati cele noći i zamarati majku dok ne dobije zapaljenje pluća. Kako je lako, na samom rođenju, biti tako blizu majci da nekoliko veštih manevara prouzrokuje zapaljenje trbušne maramice! «
»Tako ti Boga«! Džefers je bio na nogama. »Kakva gnusna pomisao!«
»O gnusnim stvarima i govorimo. Koliko je majki umrlo rađajući decu? Koliko ih je
dojilo čudna mala stvorenja koja donose smrt na ovaj ili na onaj način? Čudne, crvene
male stvorove čiji mozak radi u krvavoj tami o kojoj ne možemo ni da nagađamo.
Elementarni majušni mozgovi, sa još vrućim rasnim sećanjem, mržnjom, i sirovom svirepošću, nijedne misli osim one o samoodržanju. A samoodržanje u ovom slučaju znači eliminaciju majke koja je shvatila kakav užas je rodila. Pitam vas, doktore, ima li na svetu nečeg sebičnijeg od bebe? Nema!«
Džefers se mrštio i odmahivao glavom, bespomoćno.
Lejber baci cigaretu. »Ne pripisujem detetu neku veliku snagu. Samo toliku da malo puzi unaokolo, nekoliko meseci pre vremena. Dovoljnu da sve vreme sluša.
Dovoljnu da plače do kasno u noć. To je dosta, više nego dosta.«
Džefers pokuša da se naruga. »Nazovi to ubistvom, onda. Ali ubistvo mora biti motivisano. Kakav motiv je imalo dete?«
Lejber je imao spreman odgovor. »Ima li ičeg tako spokojnog, tako sanjivo
zadovoljnog, bezbrižnog, neuznemiravanog, nahranjenog, zaštićenog, kao što je još nerođeno dete? Nema. Ono plovi kroz uspavano, bezvremeno čudo sitosti i tišine.
Tada, neprečac, zovu ga da napusti svoje boravište, prisiljeno je da se iseli, izbačeno je 50
u bučan, ravnodušan, sebičan svet gde je primorano da se stara o sebi, da lovi, da se hrani lovom, da traga za nestalom ljubavlju, koja je bila njegovo neotuđivo pravo, da susreće haos umesto unutrašnje tišine i zaštitničkog sna! I dete je ogorčeno! Ono mrzi hladan vazuh, ogromne prostore, iznenadni rastanak od poznatih stvari. I u sićušnim vijugama mozga jedino što dete zna jesu sebičnost i mržnja jer je čarolija tako grubo prekinuta. Ko je odgovoran za ovo razbijanje čini, ovo grubo razočarenje? Majka. I tako novorođeno, dete ima koga da mrzi celim svojim neracionalnim umom. Majka ga je poslala napolje, odbacila ga. A ni otac nije bolji, ubijmo i njega. I on je odgovoran na svoj način!«
Džefers ga prekide. »Ako je to što govoriš istina, tada bi svaka žena na svetu trebalo da posmatra svoju bebu kao nešto čega se treba groziti, i sumnjati u njega.«
»A zašto ne? Zar dete nema savršen alibi? Hiljadu godina uvreženog medicinskog
verovanja njega štiti. Po svim prirodnim merilima, ono je bespomoćno, nedužno. Dete
se rađa mrzeći. A stvari zatim stoje sve gore, nikako bolje. U početku, dete dobija određenu pažnju i negu. Ali kako vreme prolazi, sve se menja. Dok je još vrlo malo, dete ima moć da natera roditelje da urade mnoge budalaste stvari kad ono zaplače ili kine,
da skoče kad god se javi. Kako godine prolaze, dete oseća da ta moć ubrzano opada, dok jednom ne nestane, i nikad se ne vrati. Zašto onda da ne ugrabi svu moć koju može? Što da ne izbori za sebe mesto dok još ima sve prednosti? Kasnije će biti prekasno da izrazi svoju mržnju. Sada je pravo vreme da udari.«
Lejberov glas bio je vrlo dubok, vrlo blag.
»Moj mali dečko leži tako noćima u kolevci, crvenog i vlažnog lica i bez daha? Od
plača? Ne. Od sporog veranja preko ograde kolevke, od bauljanja preko velikih razdaljina kroz zamračene hodnike. Moj mali. Imam želju da ga ubijem.«
Doktor mu pruži čašu vode i nekoliko pilula. »Nećeš ti nikoga da ubiješ. Sad ima da
spavaš dvadeset četiri časa. Kad se naspavaš, promenićeš mišljenje. Uzmi ovo.«
Lejber je popio pilule i dopustio da ga odvedu na sprat u spavaću sobu, plačući, i
osetio kako ga smeštaju u krevet. Doktor je sačekao dok nije izgledalo da ovaj zapada u dubok san, a zatim izašao iz kuće.
Lejber, sam, tonuo je duboko, duboko.
Tada začu neki šum. »Šta — šta je to? upita, slabašno.
Nešto se pokrenu u hodniku.
Dejvid Lejber usnu.
Vrlo rano idućeg, jutra, dr Džefers dovezao se do kuće. Bilo je lepo jutro i on je došao da odveze Lejbera na selo da se odmori. Lejber je trebalo da još uvek spava na spratu.
Džefers mu je dao dovoljno sedativa da ga uspava bar petanest sati.
Pozvonio je. Bez odgovora. Posluga verovatno još nije bila ustala. Džefers pokuša
da otvori ulazna vrata, vide da su otključana i uđe. Odloži lekarsku torbu na najbližu stolicu.
Nešto belo pobeže od njegovog pogleda na vrhu stepeništa. Samo nagoveštaj
pokreta. Džefers skoro da ga i ne primeti.
U kući je mirisalo na gas.
Džefers potrča uz stepenice, upade u Dejvidovu sobu.
Lejber je ležao nepomično u postelji, a soba je bila preplavljena gasom, koji je šištao iz otvorenog ventila na dnu zida kraj vrata. Džefers ga zavrnu, zatim širom otvori sve prozore i požuri nazad ka Lejberovom telu.
Telo je bilo hladno. Bio je mrtav već dobrih nekoliko sati.
Teško kašljući, doktor žurno izađe iz sobe, suznih očiju. Dejvid nije sam otvorio gas.
Nije mogao. Oni sedativi su ga oborili da se ne probudi sve do podneva. To nije moglo biti samoubistvo. Ili je možda postojala vrlo mala mogućnost?
51
Džefers je stajao u hodniku nekih pet minuta. Zatim ode do vrata dečje sobe. Bila
su zatvorena. Otvorio ih je. Ušao je i prišao kolevci.
Kolevka je bila prazna.
Stajao je pola minuta kraj kolevke povodeći se, zatim reče nešto, upućeno nekom
određenom.
»Vrata dečje sobe su se zalupila od promaje. Nisi mogao da se vratiš u kolevku gde
bi bio na sigurnom. Nisi planirao da će se vrata zalupiti. Sitnica kao što su zalupljena vrata može da upropastiti i najbolji plan. Naći ću te negde u kući, gde se kriješ, pretvarajući se da si negde gde nisi.« Doktor je izgledao ošamućeno. Stavi ruku na lice i bledo se nasmeši. Sada je govorio kao što su govorili Alisa i Dejvid. »Ali ne smem da razikujem. Nisam ni u šta siguran, ali jednostavno ne smem da rizikujem.«
Otišao je dole, otvorio svoju torbu na stolici, uzeo nešto iz nje i odmerio ga u rukama.
Nešto je zašuštalo niz hodnik. Nešto vrlo malo i vrlo tiho. Džefers se brzo okrenu.
Morao sam da operišem da bih te doneo na svet, pomislio je. Sada, izgleda, treba
da operišem da bih te iz njega uklonio...
On učini pet‐šest sporih, sigurnih koraka kroz hodnik. Podiže ruku u sunčevu svetlost.
»Vidi, bebo. Nešto sjajno — nešto lepo!«
Skalpel.
52
53
Unutar ružičasto ofarbane šatre Azijatskog Profesora postojala su sve sama čuda ali nikako dnevno svetlo.
Lutkar kao da je uvek bio okružen tamom. On svojim umećem pokazuje zbunjujuće
sposobnost da oživi svoje marionete, čineći nam se tako posebno od boga obdarenim
da prstima udahne život u nežive lutke. Lutkar se kreće po ničijoj zemlji između stvarnosti i onog što to nije, ma koliko nam izgledalo da jeste. On je posrednik između nas, živih, u publici, i njih, lutaka, nemrtvih, koje uopšte ne mogu živeti a ipak oponašaju život do najsitnijih detalja, pa iako ne mogu ni da govore ni da plaču, ipak prenose takve znakove koje odmah prepoznajemo kao nama blizak jezik.
Vladar nad marionetama oživljava nepokretne
stvari svojom energijom. Ti parčići
igraju, vode ljubav, prave se da pričaju, i, na kraju, umiru; a ipak su to mnogobrojni lazari koji će se povratiti iz svojih grobova na vreme za sledeću predstavu bez crva koji bi im gmizali iz noseva i prašine koja se nakupi u očima mrtvih. Ponovo na okupu, oni
nam još jednom nude savršenu imitaciju muškaraca i žena sa takvom detaljnošću da nas hvata neverica baš zato što znamo da je sve san; i tako ova umetnost, teološki gledano, može da se posmatra i kao jedva primetno huljenje.
I mada je Azijatski Profesor bio samo putujući zabavljač, vremenom je postao neprevaziđeni virtuoz sa lutkama. Prenosio je svoju šatru na rasklapanje, trupu svoje jedine drame i neveliku imovinu u konjskim kolima i, pošto je odigrao svoju predstavu u mnogim divnim gradovima kojih više nema, kao što su Šangaj, Konstantinopolj ili Sant
Petersburg, on i njegova mala družina stigoše najzad u zemlju u srednjoj Evropi u kojoj su se planinski vrhovi uzdizali visoko i oštro poput sečiva, neprirodno kao na dečjim crtežima olovkom, u tamnu, sujevernu Transilvaniju u kojoj su samoubice kitili vencima od belog luka, probijali im srce kolcima i sahranjivali ih na raskršćima dok su vešci izvodili svoje obrede nezapamćenih zverstava po šumama.
Imao je samo dvoje pomoćnika, gluvog dečaka u pubertetu, nećaka, koga je učio
svojoj veštini, i mutavu devojčicu — siroče, kojoj nije bilo više od sedam ili osam godina kada su je pokupili na nekom putovanju. Kada je Profesor govorio, niko ga nije razumeo, jer je znao samo svoje urođeno narečje, koje se sastojalo od nerazumljive gomile šištavih stakato c‐a i z‐a, pa zato, obično nije ništa ni pričao, i sve se savršeno odvijalo u tišini za koju su svi imali svoje razloge. Ali, kada bi ujutro pre predstava Profesor i njegov nećak zaseli na suncu ispred šatre, započeli bi beskonačan dijalog znakovnim jezikom začinjenim mekim, nerazumljivim groktanjem i zvižducima, pa je koreografisana tišina njihovog razgovora podsećala na igru parenja tropskih ptica. I ova komunikacija, unekoliko odvojena od ljudske, čudesno je prijala Profesoru, koji kao da je pripadao nekom drugom svetu gde su sitnice bile važnije od celine. Ovo je, možda,