by MoZarD
— Mojra, krvi moga srca — rekao je izgnanik teško — umireš u tuđoj zemlji. Ali
ptice u našim šumama plakaće za tobom i trava će uzalud uzdisati za tvojim malim nogama. Ali nećeš biti zaboravljena... sekire će ubijati za tebe i gradovi će plamteti. I 87
dok se tvoj duh ne smiri, primi ovaj dokaz moje osvete!
I pružio joj je Torfelovu glavu iz koje je još uvek tekla krv.
— Tako ti boga, sine moj — rekao je sveštenik glasom promuklim od užasa —
dosta je bilo... dosta je bilo. Imaj milosti prema... oh, bože, umrla je. Neka se bog smiluje njenoj duši, jer mada je sama sebi oduzela život, umrla je onako kako je i živela... čista i neokaljana.
Tarloh je kleknuo na pod i sagnuo glavu. Sva vatra njegovog ludila iščeznula je u
njemu i ostala je samo crna tuga i duboko osećanje uzaludnosti. U dvorani je vladao apsolutan mir. Nije se čulo stenjanje ranjenih jer su noževi malih, tamnih ljudi obavili svoj posao, tako da više nije bilo ranjenih. Tarloh je osetio da su se pobednici okupili oko stola na kojem je bila statua i posmatrali su je zadivljenim očima. Sveštenik je izmrmljao svoju molitvu nad telom mrtve devojke. Vatra je plamtela u jednom kraju dvorane i niko je nije gasio. A onda se jedno golemo telo poče dizati nesigurno iz hrpe ubijenih boraca. Atelstejn, Saksonac, koga ubice nisu dokosurile, naslonio se uza zid i zurio omamljeno. Krv je liptala iz rane na njegovim grudima i iz čela gde ga je pogodila Tarlohova sekira.
I Gel mu priđe.
— Ne mrzim te, Saksonče — rekao je teško — ali krv traži krv i moraš umreti.
Atelstejn ga je samo gledao i ćutao. Njegove krupne sive oči bile su ozbiljne, ali u
njima nije bilo straha. I on je bio varvarin, bio je više pagan nego hrišćanin. Hrabro je gledao smrti u oči, ali kad je Tarloh zamahnuo sekirom, sveštenik je skočio između njih i izbezumljeno raširio ruke.
— Dosta je bilo. Naređujem ti u ime boga! Svevišnji, zar nije dovoljno krvi proliveno u ovoj užasnoj noći? Tako ti boga, poštedi barem ovog čoveka.
Tarloh spusti sekiru.
— Tvoj je... ne poklanjam mu život zbog tvojih kletvi i preklinjanja, već zato što si čovek i što si bio dobar prema Mojri.
Tarloh se okrenu naglo jer oseti da ga je neko dodirnuo po ruci. Vođa nepoznatih
boraca ga je gledao prodornim, crnim očima.
— Ko si ti? — upita ga Gel.
— Ja sam Bogar, voda Pikta, prijatelju Tamnog Čoveka.
— Zašto mi se obraćaš tako? — upita ga Tarloh.
— Tamni Čovek se vozio u tvom čamcu i doveo te je do Helnija... po vetru i po mećavi. Spasao ti je život kad je slomio mač onom golemom Dancu.
Tarloh pogleda u statuu Tamnog Čoveka. Neka nadljudska inteligencija krila se iza beživotnih očiju.
— Šta predstavlja ta statua? — upita ga Gel.
— To je jedini bog koji nam je još ostao — odgovorio je tamni voda svečanim glasom. — On predstavlja našeg najvećeg kralja, Brana Mak Morna, onog koji je okupio
razbijena plemena Pikta i stvorio moćnu naciju, onog koji se borio protiv Norsmena i Britona i razbio rimske legije pre mnogo vekova. Ovu statuu je napravio jedan čarobnjak još dok je veliki Morn bio živ i kad je poginuo u poslednjoj velikoj bici, duh mu se preselio u nju. To je sada naše božanstvo.
— Vladali smo svetom pre mnogo, mnogo vekova. Pre Danaca, pre Gela, pre
Britona i pre Rimljana mi smo vladali zapadnim ostrvima. Naša utvrđenja su dopirala do sunca. Brusili smo kamen i štavili kožu i bili smo srećni. Onda su došli Kelti i oterali nas u divljinu i pustoš. Zauzeli su jug zemlje. Ali mi smo bili jaki i održali se gore na severu.
Rimljani su potukli Britonce i krenuli na nas. Ali naišli su na tvrd orah, na Brana Mak 88
Morna koji je razbio njihove čelične redove i saterao rimske legije sasvim na jug.
— Bran Mak Morna je pao u toj velikoj bici i mi smo bili potučeni. Mi Pikti živimo
sada kao vukovi raštrkani po ostrvima. Izumiremo polako. Ali Tamni Čovek će ostati...
naš veliki kralj, Bran Mak Morn će uvek živeti u ovoj statui.
Kao u snu, Tarloh je video kako jedan drevni Pikt svojim tankim rukama podiže statuu sa stola. Koža na njegovim tankim rukama bila je sparušena kao u mumije, ali on je sa lakoćom podigao statuu koju su ona dva Vikinga jedva nosila.
Kao da mu je pročitao misli, Bogar reče tiho.
— Samo prijatelj može i sme da dotakne Tamnog Čoveka. Znali smo da si ti prijatelj jer si ga vozio u svom čamcu i nije ti ništa učinio.
— Otkuda to znaš?
— Onaj starac — pokazao je rukom na starca sa belom bradom — Gonar, naš
vrhovni sveštenik, sanjao je jedan san i u snu mu se prikazao Bran. Rekao mu je da su
Grok i njegovi ljudi ukrali statuu i otplovili sa njom u velikom čamcu. I u snu, Gonar je krenuo za njima. Video je da ih Danci gone i da je došlo do krvavog obračuna na Ostrvu mačeva. Video je i tebe kad si došao i uzeo statuu Tamnog Čoveka. Video je i to da je
duh velikog kralja bio zadovoljan tobom. Smrt neprijateljima velikog Mak Morna. Sreća
neka prati sve njegove prijatelje.
Tarloh se osvestio kao da je bio u dubokom transu. Dvorana je plametela i svojim plamenovima osvetljavala izrezbareno lice Tamnog Čoveka dok su ga njegovi poklonici
iznosili napolje. Da li je moguće da je duh davno umrlog kralja živeo još uvek u tom hladnom kamenu? Bran Mak Morn je voleo svoj narod divljom ljubavlju; užasnom mržnjom je prezirao njihove neprijatelje. Da li je moguće udahnuti u kamen ljubav i mržnju koje će trajati vekovima?
Tarloh je podigao telo mrtve devojke i izneo ga iz plamteće dvorane. Pet dugačkih
čamaca bilo je usidreno u zalivu, nedaleko od vatre pored koje su ležala tela ubijenih čuvara.
— Kako vas ovi nisu videli kad ste pristali čamcima? — upitao je Tarloh. — I kako
ste se usudili da krenete u ovakvim otvorenim čamcima?
— Bili su pijani — odgovorio je Pikt. — Sledili smo trag Tamnog Čoveka i ti si nas
doveo ovamo.
Tarloh se divio hrabrosti ljudi koji su se usudili da se otisnu morem u takvim čamcima. Tada se setio i svog čamca i zamolio Bogara da pošalje nekoliko svojih ljudi po njega. Pikt je tako i učinio. Dok je čekao da mu donesu čamac, koji se nalazio iza rta, posmatrao je sveštenika kako previja rane preživelim ratnicima. Ratnici su ležali bespomoćno... niti su mu se žalili, niti zahvaljivali.
Ribarov čamac se pojavio iza rta sa prvim zracima sunca. More je bilo crveno pri
svetlosti zore. Pikti su ulazili u svoje čamce i unosili svoje mrtve i ranjene. Tarloh je ušao u čamac i spustio pažljivo svoj tužni teret.
— Počivaće u svojoj zemlji — promrmljao je, zaklinjući se. — Neće počivati na ovom hladnom, tuđem ostrvu. Bogare, kamo vi idete?
— Vraćamo Tamnog natrag na njegovo ostrvo i njegov oltar — odvratio je Pikt. —
On ti zahvaljuje kroz usta svog naroda. Prolivena krv nas sada vezuje, Gele, i možda ćemo se ponovo videti ako ti bude bila potrebna naša pomoć.
— A ti, dobri Džerome? — Hoćeš li poći sa mnom?
Sveštenik je zavrteo glavom i pokazao na Atelstejna. Ranjeni Saksonac je ležao opružen na životinjskim kožama.
— Ostajem ovde da pomognem ovom čoveku. Teško je ranjen.
89
Tarloh prelete pogledom okolinu. Kuće su gorele i crni dim se dizao visoko u nebo.
Bogarovi ljudi su zapalili skladišta i veliku galiju.
— Smrznućeš se ili umreti od gladi. Pođi sa mnom.
— Izdržaćemo obojica. Ne nagovaraj me, sinko.
— Ali on je pagan i pljačkaš!
— Nije važno. On je čovek... ljudsko biće. Neću ga ostaviti da umre.
— Neka ti bude. Onda ostani.
Tarloh je bio spreman da se otisne. Čamci Pikta već su zaobilazili rt. Čuo je jasno skladno udaranje vesala po površini vode. Nisu se osvrtali... samo su veslali napred.
&nbs
p; — Pogledaj! — uzviknuo je odjednom, pokazujući rukom prema pučini. — More je
krvavo. O, moj narode, moj narode, krv koju si prolio u gnevu obojila je čak i more.
— Došao sam po mećavi i oluji — nastavio je Tarloh, ne shvatajući odmah
sveštenikove reci. — Kako sam došao, tako ću i otići.
Sveštenik je zavrteo glavom.
— To je više od običnog mora. Tvoje ruke su umrljane krvlju i sledićeš crvenu, morsku stazu, sve dok ti Bog ne oprosti tvoj užasan greh. Svemogući Bože, kada će prestati da pada ta krvava kiša?
Tarloh je odmahnuo glavom.
— Neće prestati sve dok postoji ljudska rasa — i snažan vetar naduva mu jedro i
ponese čamac prema tamnocrvenoj pučini.
90
91
Radio sam na stolu za preglede broj tri kada su došli arheiportiks u žalosti, njegov sveštenik, i, u kutiji, duh njegovog oca.
Mi kroz lunarnu kontrolu ulaska puštamo u pravcu Zemlje — a ponekad i ne
puštamo — pripadnike svih rasa Federacije; silna mnogobrojnost i silna raznovrsnost inteligentnih i ponekad opakih stanovnika ovog univerzuma nikad nisu prestali da me zapanjuju. Ali čak i po tim standardima, zbog kojih carinik na ulaznim stanicama postaje star i ciničan pre nego što stigne do tridesete godine života, arheiportiksi su neobični.
U toj rasi, pojedinac živi stotinama zemaljskih vekova, ali tu dugovečnost oni postižu pomoću transformacije. Zreli arheiportiks ima približno antropoidne razmere, ali sa četiri, a ne dva, rukolika izdužetka; pokriveni su privlačnim mrljama blago ljubičaste, zelene, ili žute boje, što zavisi od toga kojem od njihova tri pola pripadaju.
Međutim, približno posle pedeset godina arheiportiks oboli, izmršavi i konačno prestane da egzistira u svojoj dotadašnjoj formi; njegovo telo postaje ektoplazmično, a zatim gasovito. Očuvanje tog isparenja, to jest duha, bitno je za njihovu relativnu besmrtnost. Ako se duh na pravi način izdvoji i tretira, zgusnuće se posle intervala od nekoliko nedelja, i pretvoriće se u bebu arheiportiksa koja ulazi u svet kmečeći, lišena memorije, i koju treba iznova obrazovati.
Pošto gubitak isparenja može značiti gubitak života, arheiportiksi su razvili (što nije ni čudo) standardnu bronzanu kutiju za čuvanje svojih duhova, a takođe i niz strogih rituala kojima predsedava porodični sveštenik; smatra se da duh mora, dok je u svom
veoma ranjivom metamorfičnom stanju, biti u neprekidnom i kruto zaštićenom
blagoslovenom stanju, da ga ne bi oštetili zli uticaji. Takođe se preporučuje da rođaci tokom ovog perioda transformacije povedu voljenog duha na dugo putovanje — jer drevna predanja kažu da će širi vidici dati uvećanu i proširenu reinkarnaciju.
Znam da sve to zvuči komplikovano — ali to je samo suština onog što nam o arheiportiksima savetuje Leksikon bića, autoritativni priručnik carinika na stanici »Luna
— imigracija«. Postoje i drugi aspekti za koje niko od nas na kontrolnom punktu, ni do danas, nije siguran da ih razume.
Tog jutra redovi su se sporo pomicali u glavnoj baraci carinarnice, a taj
arheiportiks u žalosti imao je na svom zeleno istačkanom licu izraz dosade i pospanosti kad je na njega došao red. Kroz prvu rupu u svojoj vilici bio je provukao blistavo crveni fragment neirkona, premalen da bi se opteretio uvoznom carinom za dragulje; kroz drugu rupu bio je provukao eliptični privesak koji ga je označavao kao žalioca. Sveštenik je bio u boji lavande, obučen u dugu, opuštenu odeždu. Svoju glavu, pokrivenu kapuljačom, sagnuo je, i u pozi velikog uvažavanja ritmično je napevao nad bronzanom
kutijom koju je držao svojim dugim i trećim izdužetkom.
Izgledali su ispravno i njihovi papiri su bili u redu, moj prvi impuls bio je da ih propustim bez preostalih formalnosti. Ali zadržao me je neki dublji instinkt. Sprečavati nepoželjne da stignu na Zemlju — to je značajan posao; da nema ovakvih carinskih inspektora kao što sam ja, prolazio bi svakojaki šljam — trgovci drogom, prenosioci epidemija, prevaranti, šverceri, ubice, trgovci robljem, pornografi. Zato razvijamo instinkte i učimo se da im verujemo.
Klimunuo sam glavom prema prihvatnoj kutiji koju je sveštenik nosio, i rekao žaliocu, na federacijskom engleskom:
»Unutra imate duh rođaka?«
»Da«, reče on, »duh moga oca. Otišao je iz života pre četiri dana, i sad je u začaranom stanju«.
»Duboko začaranom«, popravio ga je sveštenik. Pri tome je utešitelj, koga je sveštenik držao u svom četvrtom izdužetku, otvorio jedno krznom okruženo oko i žmirnuo ka meni.
Ti utešitelji arheiportiksovskih sveštenika su mala podrasa, zelenog krzna; oni svojim zapanjujućim talentom za pamćenje i recitovanje — dešavalo se da danima bez
prestanka citiraju svete knjige arheiportiksa — prikrivaju činjenicu da raspolažu vrlo 92
malom inteligencijom i da ne razumeju smisao onoga što recituju. Pogledah tog utešitelja i učtivo klimnuh glavom; on načini jedan krkljavi zvuk i uzvrati mi daljim treptanjem. Preneo sam pogled na sveštenikovo lice, ali taj je opet počei da pevucka nad kutijom, svojim jezikom.
»U koje mesto na Zemlji ste krenuli?« pitao sam žalioca.
»Imamo obilje odredišta«, reče on.
»Koje je prvo?«
»Egipat i vaše veličanstvene piramide. Vodimo mog oca da doživi sva čuda vašeg
sveta; a onda, kroz četiri nedelje, natrag na Arheiportiks da tamo čekamo njegovu reinkarnaciju«.
»A, tako. Pa, bojim se da morate otvoriti kutiju«.
Sveštenik prestade da pevuši. »Ali to se ne može učiniti«, reče on. »Ta duša je i stanju duboke začaranosti, u jedinstvu sa savršenstvom unutrašnjeg sveta. Ako se kutija otvori, on će se probuditi i možda pokušati da pobegne — «.
»Onda samo da odškrinemo«, rekoh ja. »Propisi zahtevaju da proverim.«
»To je svetogrđe«, reče sveštenik i nastavi sa svojim inkantacijama na
arheportiksanskom jeziku. Utešitelj je nastavio da krklja i žmirka kao i pre.
»Moraćete da otvorite kutiju«, rekoh žaliocu. »Inače neću moći da vas pustim da
prođete«.
»Pa, onda, dobro«, reče žalilac. Uze kutiju iz sveštenikovih ruku i položi je na sto
pred mene. Onda otkači zatvarač na prednjoj strani kutije i okrete je tako da je prednja strana bila ka meni.
Naginjući se sasvim blizu, podigao sam poklopac blago, vrhom kažiprsta, spremio
se da usmerim zrak svetlosti tamo. Sveštenik me je, glave napola sagnute posmatrao intenzivnim, oštrim pogledom. Na žaliočevom zeleno istačkanom licu nije bilo nikakvog
izraza.
U unutrašnjosti kutije nešto kao da je zasvetlucalo; refleksno sam trgnuo unazad i
šaku i glavu. Trenutak pre nego što se poklopac, padajući, zatvorio, mlaz žutkastih isparenja je izleteo i šiknuo pored mog uva, nagore.
»Pobegao je!« povika sveštenik. »Pustili ste duha da pobegne!«
»Oče!« — lelekao je žalilac. »Vrati se, oče!«
Ali duh nije imao nameru da se vrati; kao što u Leksikonu bića lepo piše, jednom
oslobođeni duh arheiportiksa uvek stremi ka dnevnoj svetlosti i otvorenim prostorima.
Nekoliko sekundi je lebdeo nedaleko od mene, kao da se orijentiše; onda kad sam posegnuo za njim, otplovio je u daljinu, preko zone za rad carinika, prem hangarima za zemaljske putničke šatlove.
»Udaljava se, biće izgubljen!« povikao je sveštenik. Podigao je suknje svoj odežde
jednim izdužetkom, i pojurio sprintom kroz kontrolni punkt, goneći duha. Žalilac je ostao gde je bio, kutija je ostala na stolu. »Zaustavite ga! Zaustavite duha!«
Tad je nastala znatna konfuzija. Putnici koji su bili već propušteni kroz carinu, i koji su čekali sledeći šatl, pojurili su da vide šta se dešava — i ljudi i vanzemaljci podjednako. Dvoje‐troje vrisnuše, a jedan arkturijanski sauropod je pao u nesvest kad
je duh proplovio pokraj njega vukući za sobom žute pramenove kao kometa rep.
Stražari, koji su če
kali u pripravnosti još od kad sam ja pritisnuo ono ispupčenje is pod stola, takođe su krenuli ka ovoj oblasti.
I ljudi i druga bića vrzmali su se unaokolo, pokazivali prstima i drugim izdužecima,
stvarali galamu, sudarali se. Duh je među njima lepršao i vijorio se kao dečj papirni zmaj i uputio se ka izlazu iz hangara. Zahvaćeni, valjda, »duhom trenutka (da se tako izrazim), bar polovina prisutnih pojuriše za njim.
Ali nije pojurio arheiportiksovski sveštenik. A nisam ni ja.
U toj gužvi, kliznuo je prema sad napuštenoj sobi s prtljagom,i uvukao se u nju.Isto
sam učinio i ja, nekoliko sekundi kasnije.I uhvatio ga kako se naginje nad jednim od komada prtljaga, pružajući utešitelja u svom četvrtom izdužetku.
93
»Ni makac, ti«, rekoh.
Okrenuo se trzajem i pogledao me ispod svoje kapuljače. »Duh...« reče. »Učinilo
mi se da je ovamo ušao...«
»Ma kako da ne.«
Potegao sam svoj pištolj — ošamućivač i njime mahnuo, pokazujući mu da odstupi
i pomakne se u stranu. Onda sam mu prišao i slobodnom rukom oprezno uzeo
utešitelja. Ovaj je, zureći svojim uplašenim očicama u mene, opet zakrkljao. Zato sam
ga okrenuo naglavačke i protresao pet‐šest puta, jako. Uspelo je.
Utešitelj je zinuo, a iz njegovih usta je poispadalo tačno ono što sam očekivao: više
od dvadeset retkih i dragocenih neirkonskih dragulja, koji su bili dotad skriveni unutra.
Da vidimo da li sam ovo dobro shvatio, rekao je nadzornik kasnije u svojoj kancelariji.
Oni su želeli da vi otvorite kutiju i oslobodite duha, tačno?«
»Tačno«, rekao sam. »Računali su na to. Da nisam ja to učinio, pretpostavljam da
bi jedan od njih našao načina da to uradi. Znali su da će oslobođeni duh krenuti prema najbližem dnevnom svetlu i otvorenom prostoru — a to je značilo da će morati da preleti zonu za rad carinika i da krene pored odeljenja za prtljag, prema putničkim hangarima. Plan im je bio da stvore konfuziju i da je iskoriste da se sveštenik uvuče u prtljažno odeljenje, te da prebaci dragulje iz utešiteljevih usta u nečiju već pregledanu torbu; pa, kad red bude ponovo uspostavljen, da se on, žalilac, i utešitelj podvrgnu kompletnom pretresu, da budu pušteni, odu sledećim šatlom do Zemlje, i tamo da uzmu dragulje.«