by MoZarD
Jednog sam dana stala na nešto što je izgledalo kao postelja od mahovine.
Ispostavilo se, umesto toga, da je to bila debela zelena pena. Propala sam u rupu punu vode. Levu ruku mi je ščepalo nešto što je imalo zube kao igle. Nikada nisam videla to što je pokušalo da me pojede. Užasnuta, daveći se u zapenjenoj vodi, udarila sam slobodnom pesnicom po bolnom mestu. Pustilo me je. Koprcala sam se i udarala sve dok nisam izišla na suvo.
Iz rana zapaljenih od uboda liptala je krv. Međutim, primetila sam komad one mokre mahovine za koju je Lalo tvrdila da zaustavlja krvarenje i dezinfikuje. Skočivši istrgnula sam je punu šaku i vezala oko rane parčetom kanapa koje sam imala.
Lek mora da je delovao. Ruka me je bolela, ali se nije nadula, pomodrela niti mi je
u njoj pulsirao gnoj i otrov.
Zatim sam jednog dana srela neko čudovište. To mora da je bila čukun‐baba svih
kreketuša. Čučala je nasred puta kao neki okrugli kožni kamen. Dosezala mi je, otprilike, do grudi. Buljila je ne trepćući pravo u mene. Vratna membrana joj je pulsirala.
»Arrk! Arrk!« začula sam tačno iza sebe. Prirodno, okrenula sam se da pogledam.
U poslednjem trenutku sam se setila da žabe izvode trbuhozboračke trikove i brzo izmenila okret u skok u stranu, a zatim kotrljanje i beg kroz žbunje.
Bum! Tamo gde sam se pre nekoliko sekundi nalazila, sedela je, skljokana, čukun‐
baba kreketuša i podrhtavala. Kolutala je očima. Zatim se odgegala.
»Arrk! Arrk« Opet s leđa. Uspravila sam se i pobegla.
Ne smem da zaboravim ni pirana‐miševe.
Iznenada je džunglom zavladala mrtva tišina smenivši uobičajene, umereno
anarhične, zvuke. Trenutak kasnije, umesto njih, čula sam neko šuštanje slično onome
kada, s jeseni vetar pokreće lišće, dole, severno u Alidaliji ili Svetlištu. Kao pred oluju.
Ispred mene, šikara je počela da se njiše. Smenjujući zelenilo, približavala se velikom brzinom neka živa, siva masa. Milioni sitnih stvorenja proždirali su sve na putu.
Ova masa je skakala, jurila, penjala se, padala :— i žvakala, neprestano žvakala. Lišće, cveće i mahovina su za tren oka bivali iscepani i nestajali. Zvuci borbe i cviljenje označavali su da su pokretni delovi jelovnika sebe izuzeli od toga da budu pojedeni.
Nešto, veličine mačke, zagrebalo je uz drvo. Nisam mogla da odredim šta je to jer je na sebi nosilo još jedno sivo krzno koje se uvijalo. Nesrećna žrtva se kandžama zakačila za koru drveta, a zatim pala dole u gomilu. Izgledalo je da se u sekundi izduvala, kao da je bila ispunjena vazduhom.
To se događalo vrlo brzo. Za nekoliko sekundi i ja ću postati nesrećni plen. Udarni
talas gladi bio mi je došao skoro do stopala. I sama sam skočila na drvo, a nekoliko sivih prethodnika mi je već visilo na čizmama. Zgnječila sam o stablo ta proždrljiva mala tela.
Uhvatila sam se za deblo i popela više. Očigledno da bi ove stvarčice jele bilo šta. Čak i ovako poluizgladnela bila sam sjajna gomila mesa i utrobe.
Bila sam užasnuta. Koliko će se visoko popeti? Siva masa se skupljala u podnožju
drveta na kome sam bila. Jedan njen deo je već pokušao da skoči i napadne me. Sićušni
zubi su počeli da kidišu. Nezgodno sam visila, ali sam drobila i udarala najbolje što sam umela, ozledivši jednu, a zatim i drugu pesnicu. Odozdo se, odjednom, začu oštar i piskav zvižduk.
U tom trenutku, kao da su oblaci zaklonili neko unutrašnje sunce koje je
obasjavalo njihove opake male živote — prethodnica prestade da se penje. Masa je splasnula. Čitav taj sivi tepih je prestao da se uvija i grči. Smirio se. Ležao je bez pokreta.
Kao da su se odjednom svi razboleli od spavaće bolesti. Svi su usnuli.
Trka za hranom bila je završena. Nisam ih više zanimala. Ni ja, niti išta drugo sem
101
dremljivog varenja.
Ako sada siđem sa drveta, gazeći preko malih tela, bežeći od opkoljavanja, neće li
se ponovo probuditi, kao jedno biće?
A ako čekam... Mala tela, veliki apetiti. Neće li se za sat—dva probuditi gladni kao
ranije?
Još malo sam razmišljala, a zatim se popela još više, sve do mesta gde se susedno
drvo isprepletalo sa mojim utočištem. Prešla sam na njega. Odatle sam se, s mukom, prebacila na treće. Posle pola sata mučnog manevrisanja, sišla sam daleko od uspavane
gomile.
Sledeću milju čekao me je ugodan put kroz džunglu koju su one zverčice potpuno
ogolele. Nekoliko poslednjih naleta i perioda sna bili su jasno označeni. Verovatno je san, koji je savladavao miševe, navodio druga stvorenja da zaborave na opasnost. Ovaj
improvizovani put je skretao čas levo, čas desno, a vegetacija sa strane je već počinjala da se obnavlja. Kada je, u jednom trenutku, skrenuo sasvim desno, morala sam da napustim tunel.
Lalo mi nije ništa pričala o ovim gladnim hordama. Možda su živele samo o zapadnim džunglama? U tom slučaju, šta li me još vreba ovde? I pošto sam napustila
koridor, još izvesno vreme sam bila nervozna i oprezna, ali mi se put više nije ukrstio ni sa kakvom životinjskom nakazom. A nisam videla ni vlasnike onih glasova, nisu me pratili.
Posle ko zna koliko dana konačno sam stigla na neku stazu koju nisu napravili pirana—
miševi. Ova je bila mnogo uža i prokopana, a ne izgrižena. Sem toga, nije išla ni približno tako pravo kao u grču probijeni jednostavni glodarski tunel. Ona je vodila onuda gde je rastojanje između stabala i čestara bilo najmanje. Opšti smer joj je bio od istoka prema zapadu. Pošla sam njome u unutrašnjost, nadajući se da će se spojiti s nekim putem sever—jug.
Nisam mogla da osmatram daleko ispred sebe jer sam se stalno osvrtala i okretala.
Idući tako oko jednu milju, iznenada sam začula glasove koji su dolazili iza prve ili druge krivine ispred mene.
Istog trenutka sam skočila u stranu i sakrila se iza masivnih, kao tanjir velikih listova punih rupa kroz koje je moglo da se viri.
Trenutak kasnije, na stazu su izbila tri muškarca. Na leđima su nosili neke velike kutije. Svi su imali neuredne brade. Bili su odeveni u široke lanene pantalone uvučene u čizme i košulje od grubog platna. Dvojica su imali šešire, a treći maramu sa belim tačkicama. Svi su bili naoružani noževima i prljavim mačetama. Nimalo mi se nije dopadao njihov izgled. Bili su to divljaci.
Mogao mi se i dalje ne dopadati njihov izgled — ali ne ovde gde sam odlučila da se
sakrijem.
U šaku koju sam držala na zemlji odjednom se zabola neka usijana igla, a zatim i
druga. Nisam vrisnula. Samo sam nehotično uzdahnula i trgla ruku — a ispod nje su poletela dva crvena insekta veličine nokta. To je, međutim, bilo dovoljno: uzdah — i šuštanje lišća.
Skinuli su kutije. Noževi su sevnuli. Mačete su se podigle. Čizme zaškripaše po stazi
i oni me izvukoše napolje, na put.
»Šta je ovo?« reče onaj bez šešira čudeći se. »Devojka?« Kosa mu je bila pravi žbun jarkocrvene boje, kao i brada. Izgovorio je: »D'evoojka.«
»Očigledno!« Drugi muškarac s crnom bradom, gužvajući dronjke moje bluze. »U
muškoj odeći. Najvećim delom.«
»Stani«, ciknula sam.
»Begunica?« upitao je treći čovek, krupna, plava osoba. »Veštica?« Izgovorio je:
»b'gun'ca« i »v'št'ca.«
102
Pustili su me, a Crveni Žbun je vratio nož za pojas: »Jesi li ti veštica?«
»Ne, ne.« Ali, naravno, u njihovim očima sam verovatno bila. Bila sam žena reke.
»Misliš da bi rekla?« obrecnu se krupni Plavi. »Šta si ti?« vikao je na mene
»Ako misliš da neću reći, zašto pitaš?«
»A, duhovita!« Od Crvenog Žbuna.
»Čudan izgovor«, primetila je Crna Brada. »Odmah se čuje.«
Krupni Plavi me zgrabi za ramena i već pomislih da će iscepati ostatke moji bluze.<
br />
Možda se ispunjavaju moje mračne fantazije proteklih nedelja. Umesto toga on me protrese: »ŠTA—SI—TI?«
Gledajući pravo u oči ovom divljem muškarcu, odjednom mi sinu ideja. »Vi ste UZNEMIRENI. Uplašeni. Ja ne bi trebalo da budem ovde. Ali ni vi!«
»Zapaža«, reče Crna Brada.
Izgleda da se Krupni Plavi razbesneo. »Ne bi trebalo da budemo ovde? Zašto da ne? Ko kaže? Mi tragamo za mineralima. Po mogućstvu, dragim kamenjem.«
»Zašto ona ne bi trebalo da bude ovde?« mozgala je Crna Brada. »Čak i gluvać bi
mogao da kaže da ona nije jedna od nas. Odakle je onda? To je jasno. Ona je od preko
reke. Zar ne?« Nasmešio se — mada mu je osmeh bio surov. »Brodolomnica a? Vi koristite čunove.«
»Brodove«, ispravih ga mahinalno. A on se trijumfalno nasmeja. Posle toliko
nedelja izolovanosti ovo je, ipak, bila suviše brza igra za mene. Crna Brada je, možda, izgledao pomalo razbojnički, ali bio je pronicljiv.
Okrenuo se svojim drugovima: »Braćo, pronašli smo blago.«
»U redu«, priznala sam »Ja sam s druge obale. Ja sam žena reke. Želite li sve da saznate o tome?«
Crna Brada se gromoglasno nasmeja: »Želimo li, braćo? Stvarno?« Uozbiljio se.
»Došla je, dakle, preko Sataninog kanala... Što, ipak, ne znači da je doživela brodolom...« Iznenada me je uhvatio za ruku i okrenuo je. »Ujedi žara, a? Treba ti melem.« Pustio me, otkopčao svoju kutiju i počeo da traži nešto po njoj. Izvadio je zemljani ćupčić i namazao me nečim što je smrdelo. »Gadne živuljke, te žare. Dakle, šta je? Brodolom? Ili žrtvovanje? Bacili te preko ograde u crne Satanine usne? Ili ŠPIJUN?
Našla način da pređeš i postaviš logor dole na jugu?«
Zašto su oni išli ovom stazom prema reci? Samo da traže dragulje? Ne... to im je
samo izgovor pred drugim ljudima da prikriju svoje prave namere. U to sam bila sigurna.
Posle relativno montonih poslednjih nedelja, za kratko vreme dogodile su se mnoge stvari.
Tri muškarca su uzeli prtljag i odveli me, milju zapadno, u svoj logor, koji si čuvali još dvojica muškaraca. Umesto bluze dali su mi čistu košulju od grubog platna i nahranili me nekim mesnim gulašem sa dodatkom tapioke. Zatim su me ispitivali.
Logor se sastojao od grube drvene kolibe i nekoliko šatora, a nalazio se na čistini
blizu nekog potoka. Prema severozapadu vodila je još jedna uzana staza.
»Braća« se baš nisu predstavila, ali je uskoro postalo jasno da se Crna Bradi zove
Andri, Krupni Plavi bio je Harld, a Crveni Žbun — Džotan. Oni nisu bili stvarni braća, izuzev, možda, u lupeštvu. Ona dvojica muškaraca koji su čuvali logor bili si manje izraziti primerci: jedan je bio bez zuba, a drugi je nosio ružan ožiljak na levom obrazu.
Njih dvojica su me gledali ali su se držali na rastojanju i nisu se uključivali u naše razgovore.
Andri je pomno pazio na ono što sam govorila, pitao me ono što nije razumevao i
tražio da mu kažem šta znače reči koje nije poznavao. Mora da su me ispitivali bar dva sata. Rekla sam čak i za Kapsija i Verino. Andri, međutim, nikada nije išao u nepotrebne detalje, želeo je da dobije opštu sliku.
103
»Dobro«, rekao je na kraju. »Jalin od Reke, verujem ti. Uglavnom zato što niko ne
bi mogao da bude tako savršen lažov, izuzev, možda, ovog ovde Džotana. Srećna si što
si naletela na ovakve kao što srni mi. Bez sumnje si sebi spasla život. A sigurno si izbegla i mnoge patnje. Možda su te ti tvoji Gledači nešto naučili o nama Ali ne dovoljno.
Nikada dovoljno.«
»Da li je to bila samo sreća?« upitala sam. »Što sam naletela na VAS?«
Pokazao je prstom. »Priča za priču — to nećeš dobiti. Ne očekuj to.«
»Zato što si ti OPASNOST«, reče Harld.
»Potencijalna«, složio se Andri. »Zamis'i da padne u pogrešne ruke. Zamis'i da počne da peva kad te ruke počnu da uvrću njene.«
»Ali ja sam za vas pravo bogatstvo, zar ne? Vrednija od minerala.« Odlučila sam da
prestanem da budem samo nađena stvar i da povećam svoju aktivu.
»Nekome minerali, nekome balega pogodna samo za ogrev. Pošto te zatvore u
podrume. Zamis'i da kao zatvorenica pružiš otpor. Bratstvo će da smatra da ćeš onda
uvek da ga pružaš.«
»Ne moraš da pokušavaš da me uplašiš.«
»Oštre reći, devojko. Ali glupe. Ja samo gazim po pravoj zemlji.«
»Zar? A koji bi to muškarac takođe bio dragocen? Čovek za koga radiš?«
Andri se iskezi: »Prava zemlja bi« reče, »Nećeš čuti nikakva imena dok ne sretneš
njihove vlasnike. Ono što ne znaš, ne možeš da izbrbljaš.«
»Kakva ti je to prava zemlja?«
»A, ne znaš šta to znači? Tako sam i mislio. Prava zemlja je skroz čvrsta kao kremen kamen. To je dozvoljeno tlo. Pored reke je lažna zemlja. Izgleda da ću mnoge
stvari morati da ti objasnim. Očigledno.«
Spuštao se sumrak, a on je nastavio da objašnjava, sve dok se nisam našla u njegovom naručju kad me je poneo u jedan od šatora u kome je Džotan bio upalio lampu. Bila sam pala u san.
Andri me ugura u raskoš vreće za spavanje. Te sam noći sanjala da sam u pravom
ležaju na nekom prijateljskom brodu.
Moje školovanje nastavljeno je sledećeg jutra, posle obilnog doručka koji sam smazala. Harld je bio nervozan i nemiran, ali je Andri insistirao na tome da me dobro
obuči o životu na zapadu pre no što odluči da nastavimo put (do još neotkrivenog odredišta).
»Mora da zna šta da ne kaže«, navaljivao je Harld. »Šta da ne čini. Čim budemo mogli, daćemo joj neku haljinu. Sada moramo da obučimo i njenu SVEST.«
A da sam naučila — jesam: deset hiljada puta više nego što bi iko na istoku o zapadnom svetu mogao i da pomisli...
Ljudi su na ovaj svet došli, pričao je Andri, s jednog drugog sveta koji se zove Raaj —
naziv koji je meni bio potpuno nepoznat. A kada ljudi umru ovde, njihove se duše vraćaju natrag u Raaj. Zapadnjaci su bili uvereni da su njihova fizička tela bila samo lutke ili marionete i da ih neko pokreće iz daljine. Ova ideja je izgledala potpuno sumanuta, ali, kako je Andri više objašnjavao, tako je ona postajala prividno prihvatljivija — ili bar doslednija.
Prema njihovim »Teoteoretičarima« stvarni ljudi ne mogu živeti ni na jednom
drugom svetu sem u Raaju, i to iz stotinak razloga u vezi sa razlikama u vazduhu, vodi, hrani, bolestima i svemu ostalom. Stoga je »Razum‐Bog« poslao na stotinak svetova veštačka tela sposobna za oplođavanje i razmnožavanje. Između našeg sopstvenog sveta i Raaja postojala je »psi‐veza« i to na takav način, da su bebe koje su se rađale tamo, u Raaju, proživljavale svoje živote — svoje duhovne živote — u telima marioneta
ovde. U međuvremenu su njihova originalna tela ležala u transu, u hladnim pećinama
104
ispod Raaja. Njihov razvoj je bio zaustavljen u dečjem uzrastu, i svak od njih će biti
»oživljen« kada umre odgovarajuće telo lutke — i to u obliku sasvim iskusnih
»heruvima« čiji će »drugi život« slavno, složeno i suptilno obogatiti tapiseriji tog sveta.
Ti će heruvimi kući, u Raaj, donositi na stotine različitih istorija, stotine čudnih i različitih načina života, iz celog svemira.
A ovde na našam, konkretnom svetu, Čovek je susreo Zmiju Reke, biće koji donosi
zlo i čija je namera da uništi »psi‐koloniste« i zauzme Raaj, jedini Dom Čovečanstva.
Svoje zle namere Zmija sprovodi naročito kroz žene, zbog tananih razlika i žlezdama, krvi i mozgu — usled čega su sve žene potencijalni agenti Zmije, Satane. Kada se zaraze, ljudi mogu da se očiste jedino bolom i vatrom, što, naravno, dovod do njihove smrti.
Ja sam, sasvim prirodno, bila zbunjena osobinama tog Razum‐Boga, koji je ovde stvorio ljudski život i čija je svemoguća
volja mogla da pređe ceo svemir, sam da bi se nečemu suprotstavila.
Izgledalo je da »Bog« poseduje visoku inteligenciju »neke neiskazive prirode«.
Budući da je neiskaziva, bila je izvan poimanja običnih smrtnika. Jednoga dana on će zavladati celim svemirom i stvaraće ga. (Što je značilo i da je već vladao i da nije —
»teoteoretičarske« ideje o vremenu su zaista bile čudne.) Dolazak ljudi‐lutaka posede Zmije probudilo je u toj drugoj božanskoj (ili đavolskoj) snazi slične ambicije. I tako se pojavio i drugi borac za zapovedništvo broda zvezda.
Štaviše, vrhovni Razum‐Bog, Gospodar Stvaranja, je i sam, na neki način stvoren iz
uma Čoveka: proizveden, rođen.
Baš tako.
To je bilo istovremeno i sumanutije i racionalnije nego što sam očekivala. Nisu Adamovi Sinovi, samo tako, gospodarili ženama. Jesu — potpuno. Ali su, u stvai imali razlog. Istina, koliko sam mogla da shvatim, normalna svrha zapadnjačkog života bila je surovost, praznoverje i, čisto i jednostavno, ugnjetavanje. Sebični interes i grozne predrasude — spojeni sa sasvim jasnom zaostalošću. Primetila sam kako si Džotan i Harld pohlepno piljili kada sam pričala o nekim stvarima vezanim za život na istoku, o običnim stvarima za koje smo smatrali da su nam date same po sebi. A ipak, bilo je nečega racionalnog iza toga njihovog užasnog sistema. Razum—Bog protiv Zle Zmije.
Uplašila sam se da bi me prihvatanje tako neprijateljskog koncepta crne struje moglo naterati na povraćanje; mene koja sam je pila. Ali, na moje iznenađenje, nije.
Bila sam daleko od nekog istočnog grada ili broda, daleko od reke, daleko od društva žena. Osećala sam se kao da je iz mene iščilela moć ubeđivanja, ili se, možda, samo pritajila, na straži.
To popodne smo Andri, Džotan i ja krenuli stazom prema severozapadu. Ostavili smo Harlda i onu drugu dvojicu da nastave ono u čemu ih je moj dolazak prekinuo —
neki posao koji je morao biti čvrsto povezan sa zabranjenom rekom čija im je kćerka pala u šake kao zrela kruška.
Zrela? Pa, možda je »zrela« bilo malo preterano! Posle toliko nedelja provedenih u
usamljenosti, zbog retkih obroka više sam ličila na smežuranu grančicu. Uprkos tome,