by MoZarD
Pravi centar uprave i obrazovanja. O tome kako se pravi kavez smrti ili nose metalne cevi koje mogu da ubiju na daljinu...
Kada smo stigli dole, u predgrađe Staništa Južnog, vreme do mraka smo proveli u
nekom škrofuloznom javnom parku. Zatim smo nastavili kroz zamračene ulice —
osvetljene samo onim svetlom koje je dolazilo iz kuća i svetlošću zvezda — dok nismo
stigli do trospratne zgrade okružene grmljem i ogradom.
Džotan i ja smo ostali napolju dok se Andri ušunjao unutra kroz kapiju. Odmah ga
je pozdravilo divlje lajanje nekog psa — koji ga je morao poznavati, jer je ubrzo prestalo. Uskoro se ponovo pojavio da bi nas poveo po mraku okolo do zadnje terase
gde su se nalazila otvorena vrata iz čijeg se otvora širilo prljavo, žućkasto svetio. Ušli smo u neku kuhinju. Tamo nas je čekao visok čovek pegavog lica, odeven u široku, sivu
lanenu mantiju. Pramenje crvene kose, kao zarđala žica, štrčalo mu je sa strane i iza ćelave lobanje. Na gornjoj usni imao je odudarajuće uredan crveni grm brkova. Stojeći
tu, nemarno spletenih dlakavih zglavaka na prstima, on je izgledao sirov kao daska.
Međutim, nosio je naočari, staklene prozore, iza kojih su njegove vodnjikave oči gledale 110
zamišljeno.
»Gore«, naredio je. »Zabravi vrata rezom, Andri«. Uzevši uljnu lampu pošao je ispred nas.
I tako sam se upoznala sa Doktorom Edrikom.
Provela sam tri nedelje u njegovoj kući i bivala ispitivana svako popodne i veče dok je Doktor Edrik sve beležio svojim paučinastim rukopisom u jednu crnu knjigu U početku
je Andri pomagao u ispitivanju i tamo gde bi on postavio opšti okvir, sada je Edrik upisivao i najmanje detalje.
Mora da sam ispljunula ceo svoj život kao i sve naše živote na istoku. A zašto da
ne? Zašto da ne kažem? Da li sam izdavala naš način života, naš rečni način? Sumnjam!
Osećala sam se više kao ambasador razuma, pokazujući ovim zapadnjacima kako život
može da se vodi zadovoljnije nego što ga, očigledno, oni vode. Da li sam ja, u bilo kom pogledu, njihov neprijatelj? Kako bih mogla da budem, kada su mi ova dvojica pomogla
i zaštitila me? Da nije bilo Andrija i Edrika, bez sumnje bih ispljunula iste detalje pod mnogo gorim okolnostima, s tim što bi ono što ostane od mene završilo na lomači.
A sem toga, Edrik je naročito imao nos za svako vređanje s moje strane.
I tako sam pričala i pričala. Pokušavajući da potisnem iz svesti činjenicu da dajem
svoje bogatstvo informacija u zamenu za neku nadu i neku pesmu.
Ispostavilo se da je Edrik bio Doktor Teoteorije, uticajna ličnost. Mislim da je morao voditi dvostruki život, ako se upropašćavao rekom i bio spreman da me zašti ti.
Svakog Prvog Dana od kada sam stigla, on bi oblačio belu mantiju i propovedao u Kući
Molitve pored Teodrale. Mada me je glatko odbio kada sam ga zamolila da odem tamo
(pošto me je zanimala); nisam znala nijedan odgovor. Svakog Sedmog dana ujutru, obukavši neformalniju verziju iste mantije, on je sam odlazio u Teodralu. Dok je bio van kuće, ja sam, bez ikakvog plana, iščitavala brojne spise iz njegovi male biblioteke. To se dešavalo kada bih očistila kuću, oprala veš, oribala činije skuvala obed i nahranila psa...
Jer, to su bile moje dužnosti. Doktor Edrik je, očigledno, imao »domaćicu« koji mu
je bila privržena i do krajnosti verna. Međutim, već narednog jutra po mom dolasku on
ju je poslao u posetu njenoj porodici u Adamopolisu, posetu koju je ona nagoveštavala
već nedeljama. Trebalo je da ja budem njena privremena zamena. Na taj se način moglo objasniti moje prisustvo.
Sve u svemu, ovo je prilično izgledalo kao da sam ponovo na HITROJ GUSKI — kao
neki osiromašeni putnik koji je poslat da stalno čisti prljavštinu sa dna broda
Edrikova biblioteka: bila je mala, najviše zato što je papir bio redak — činjenica koju sam primetila još ranije u onoj prljavoj kolibi gde je zavežljaj krpa bio zakačen za ekser. I ono knjiga što je bilo, štampano je grubo, u malom broju — svaka sa utisnutom dozvolom prečasnog Bratstva. Možda je i zato papir bio redak. Cenzori si ograničavali
snabdevanje.
Nisam iz Edrikovih knjiga naučila ništa više od onoga što mi je Andri već bio rekao
tokom putovanja. Ili bolje, naučila sam VIŠE, ali mi sve te kauzalističke hipoteze i dogme nisu razjasnile motive Razum‐Boga, ili prirodu Zmije, tema za koji smatram da sam ih bolje upoznala od svakog zapadnjaka. Niti sam uspela da naslutim kakav je bio privatni projekt Doktora Edrika u vezi sa rekom.
Vrativši se jednog dana, našao me je kako — prekinuvši neko čišćenje — pažljivo
čitam požuteli stari traktat pod nazivom PRAVA ZEMLJA MUŽANSTVA. Oduzevši mi ga,
nemarno ga je spustio na sto.
»Istrošićeš oči, devojko.«
Htela sam da napomenem da bi i njegovim očima koristilo da zameni grube
naočari nekim pristojnijim sočivima brušenim u Verinu. On se, međutim, namrštio kao
da je očekivao takvu drskost. A, u stvari, drugo mu je bilo na umu.
»Stvari se zakuvavaju«, reče. »Malo njih to zna, ali je tako. Taj tvoj fini brat pustio 111
je pre godinu dana mačku među piliće.«
»Je li? Pre će biti da je on bio pile među mačkama.«
»Znam, i žao mi je. To su odlučili tamošnji sinovi u Majnstedu. Razumljivo.«
»Zar ti...«
»Draga moja devojko, ti ljudi moraju da žive blizu reke zbog rudnih nalazišta. Stoga
su posebno osetljivi na vradžbine koje se tiču reke. Kada su u Teodrali Staništa Severnog čuli za taj incident, požalili su što nisu razgovarali sa gospodinom Kapsijem lično o brojnim detaljima.«
»Možda je Kapsi imao sreće što nisu imali prilike.«
»Na Akademiji imaju, bar, njegovu opremu, da bi je proučili. Podvodno odelo nije
uništeno. Naravno, još uvek postoji problem što muškarci mogu samo jednom da koriste reku...«
»Znači, tamo je završilo Kapsijevo gnjuračko odelo. Stanište Severno: gde je to?«
Izgleda da ga je sve to zabavljalo. »Putovanje od četiri i više nedelja. To je drugi veliki centar. U svakom slučaju, od događaja sa Kapsijem stvorile su se dve škole mišljenja... Ili bolje reći: izvesno vreme su postojale dve škole. Događaji su sada doveli do intelektualnog konflikta između Konzervara i Krstaša. Ovi drugi su, za sada, u manjini.«
»Ti Konzerveri žele da održe stvari onakvim kakvim su sada?«
»Oni nameravaju da održe našu Zemlju Jedine Istine sigurnom i čistom.«
»Dok Krstaši žele kontakt sa istokom?«
»Kontakt?« Sumorno se nasmejao. »Moglo bi se tako reći.«
»A kome TI pripadaš, Doktore?«
»Veliko si ti njuškalo, devojko. A izgleda da je tvojoj porodici svojstveno da zabadate nos tamo gde mu nije mesto.« Oklevao je. »Ja smatram sebe nekom vrstom
posrednika između te dve škole. Krstaši će, ako oni prevagnu, morati da preuzmu obavezu da nam obezbede mnogo više tačnih saznanja o našem neprijatelju, Satana —
struji, i njenim ropskim podanicima. Tako ćemo povećati sigurnost našeg humanog načina života — ne sirovom vatrom i mučenjem već prefinjenim veštinama i
tehnikama.«
»Da li je tvoj tajni projekat o reci otišao na jug?«
»MOJ projekat? Nije tako. To je projekat u ime Krstaša. Nadam se da će iz tog projekta biti isceđeno bogato saznanje...«
»Da bi ga dao i Konzervarima« nagađala sam, ali se to činilo verovatnim.
»Ti pričaš tako da moj govor zvuči... cinično. Ja bih sebe radije opisao kao nekog
pragmatičnog idealistu.« Diskutovao je sam sa sobom. »Taj je projekat tek u svojoj početnoj fazi. Možda je već mrtvorođenče.«
»Zato što sam se ja pojavila?«
»A možda je potrebno samo d
a se malo promeni njegov prvobitni cilj. Od svega što si ispričala, Jalin, postoji nešto što je od ogromnog interesa.« Doktor Edrik namesti svoje naočari.« Postali smo svesni postojanja izvesne droge od gljiva u južnim džunglama.«
»Oh, ne«, rekoh ja. .
»Ah, da«, reče on. »Kakva šteta što nisi nikada videla i samu biljku!«
»Možda ne raste s ove strane reke?«
»Već si mi rekla da si preživela kroz naše južne džungle zahvaljujući svom poznavanju sličnih džungli sa druge obale. Zbog toga je, u najvećem broju slučajeva, vegetacija ista. Najverovatnije, ta gljiva raste i u našim džunglama — južnije od tačke do koje su do sada istraživači smeli da idu. A ti si tamo već bila.«
»Ja se tamo ne vraćam!«
»Može se dogoditi da odeš u Majnsted? Prekoputa Verina?« Edrik se zakikotao.
112
»Da tamo staneš na obalu i mašeš maramicom? U Majnstedu, gde tako impulsivno bacaju ljude na lomaču.«
»Mogao bi godinama da lutaš po onim džunglama i da skupiš gomile raznih gljiva,
a da nijedna ne bude ona prava!«
»To, Jalin, zavisi od napora da se organizuje jedna ekspedicija. Investicije, broj ljudi. Biće nam potrebni i zečevi da bi ispitali koje su otrovne, a i ljudski dobrovoljci da probaju one koje nisu.«
»Ja dobrovoljac nisam.«
»To se podrazumeva. Suviše si značajna kao izvor raznih informacija. O, biće nam
potrebno mnogo drugih žena da se brinu o ishrani tih ljudi, a i da budu dobrovoljci.«
»I tako, ti vidiš žene kao neki napredniji oblik zečeva?«
Mudro je digao prst, »Tačka jedan: ti si rekla da se ta droga koristi u erotskim orgijama. U kojima, najverovatnije, učestvuju i muškarci i žene, mada to nije provereno.
Mogu da zamislim mnoga izopačenja prirodnog ponašanja na tvojoj istočnoj obali.
Tačka dva: oni koji organizuju te razvratne obrede su upravo ŽENE iz tvoje Port Barbre, a i dejstvo droge si videla jedino na ženi, tvojoj zapovednici broda.
Tačka tri: ženski mozak mora imati u sebi različite produkte žlezda od muškog.
Odatle potiče ženina ranjivost na Zmiju. Učinak droge na žene može biti značajniji nego na muškarce. A učinak na Zmiju...« Činilo se da je zadovoljan svojim lucidnim shvatanjem situacije.
Osetila sam neki ponižavajući užas. Mislila sam da sam ovde našla neku vrstu utočišta. Zamišljala sam da me to nekako može vratiti u zavičaj. Verovala sam da sam
razumela Doktora Edrika — posrednika koji je stajao između mene i surovog Bratstva.
Nisam bila ništa shvatila. Umesto toga, jednostavno sam postala izdajnik.
»Crna strujo«, šaputala sam u sebi, »POMOZI MI. Pomozi nam svima.« Molila sam
se u molitvenoj dvorani sopstvene lobanje, kao što se veštice možda mole Satana‐reci.
Nije bilo odgovora. Avaj!
Doktor Edrik se sitničavo poigravao svojim naočarima. »Prilagođavamo se novim okolnostima, Jalin. Da, prilagođavamo. Nisam li se ja prilagodio tvom dolasku ovde, iz Satanine zemlje? Verujem da sam ti izložio SVOJ položaj dovoljno jasno da bih ti pomogao da se sama prilagodiš — onome što mora da bude.«
Jedna stvar je bila očigledna. Moram da pobegnem iz Edrikove kuće. Moraću da odem iz Staništa Južnog. Da bežim, sama, na neko drugo mesto. A Sinovi i Krstaši će me verovatno progoniti.
KUDA MOGU DA ODEM?
Te noći sam usnula jedan san. Sanjala sam da sam u Spenglstrimu sa Džambi. Stajale smo zajedno na šetalištu. U pozadini je tumarao njen muž. Vodom su plovili ribarski brodići čije su iscrtane oči bile osvetljene odbleskom fosforescencije. Svetlaci su vijugali rekom kao spore munje — srebrne strele kojesu pokazivale pravac od zapada ka istoku.
Pokazujući prema Spenglstrimu.
Džambi mi je nehajno kazala: »Bez obzira šta su ove male lepotice, izgleda da rasteruju žare.«
Trgla sam se i probudila. Njene reci su odzvanjale u meni. Počela sam da ih ponavljam, opet i opet.
Da li je ona to stvarno rekla kada smo zajedno bile na obali? Da li sam bila zaboravila, ili tada nisam obratila pažnju, jer sam malo bila pod gasom? Možda moja svest to nije čula — a ipak neki njen deo je čuo i zabeležio ono što je izgovorila?
Ustala sam i počela da šetam po sobi duboko se zamislivši.
Da li su to bile samo puste želje? Fantazija sna? Ili je to bio neki znak? Odgovor crne struje? KOJI? Zašto KNjIGA REKE nije pominjala da su vode Spenglstrima bez žara?
113
Ako je to, uopšte, tako?
Možda su ribarke iz Spenglstrima — Džambine stare školske drugarice — to znale,
ali nisu tome pridavale neku posebnu važnost sem što su mogle da sređuju svoje mreže
bez zaštitnih rukavica...
Možda vode SAME po sebi nisu bile očišćene od žara? Možda su ih svetlaci činili
bezbednim? Ti svetlaci su se pojavljivali i gubili tako da je voda ponekad zaista mogla da bude opasna. Ali ne i onda kada je svetlost bila najsjajnija. Ako bi se svetlaci rasprostrli po celoj površini reke u ogromnim rojevima, pregrađeni samo središnjom strujom, da li
bi to omogućilo bezbedan put za prelaz preko?
Ako bi uronila u taj srebrni roj na OVOJ obali i plivala u njemu dok ne stignem do
struje...
Ah, ta struja. To je problem.
Jednom me je pustila da prođem. Zašto ne dva puta?
Od nje, pravo na istočnu obalu. Bezbedna u sledećem svetlećem roju...
Čak i tako, bilo bi to dugo plivanje.
Kada ne bi postojala opasnost da budem nasmrt izbodena, mogla bih da plivam natenane. Menjam stil. Čak i da neko vreme plutam da bih povratila snagu.
Pokušala sam ponovo da uživam u svom snu. Bio je tako živ i jasan. Ali da li je bio
ISTINIT?
Možda tu rečenicu nije izgovorila baš Džambi? Možda sam je čula od neke od njenih prijateljica ribarki na onoj zabavi. A možda mi je i sama struja govorila kroz Džambina usta u snu.
Možda. Možda. Mogla sam doveka ovako da se vrtim u krug. Odlučila sam da
prihvatim san kao istinit.
Razmišljala sam. Gvineamoj mora ležati otprilike severoistično od Staništa Južnog,
ukoliko je onaj majušni pramen dima i zagađenog vazduha koji sam videla sa Osmatračnice Stratišta, zaista bio naš čađavi fabrički grad. Stoga Spenglstrim leži na jugoistoku.
Koliko je on bio daleko od Staništa Južnog? Deset milja? Dvanaest? Možda ne dalje. Mogu, s izvesnom sigurnošću, da pretpostavim da Sinovi izbegavaju TAJ deo obale još više: tamo su postojale te svetleće emanacije. Zmije koje jure da bi dodirnute ovu istu obalu. Ceo taj kraj prekoputa Spenglstrima treba da je pust duboko u kopno.
Još jednom mi je moj san ukazao na pravi smer.
Zabeležila sam u glavi da ne zatražim Edrikovo mišljenje o svetlacima, niti da pokažem neko naročito interesovanje, u slučaju da on potegne to pitanje. Zatim sam se
vratila u postelju.
Sledećeg jutra sam počela da kradem hranu i sakrivam je u svojoj sobi. Diskretno
ali vredno.
Pokazalo se da sam imala sreće što sam morala da hranim Edrikovog psa. Životinja me je sada već smatrala prijateljem. Ili, u svakom slučaju, poznavala me je.
Inače bi, kada sam posle nekoliko dana, u ponoć, skliznula napolje, prokleto živinče
svojim lajanjem sve živo probudilo. I to u predahu pošto me iskida na rezance...
U međuvremenu Doktor Edrik mi nije saopštio ništa više o svom novom, velikom
projektu. Ali je svakim danom odsustvovao sve duže. Po povratku se dva puta zatvarao
u svoj studio i beskonačno konferisao sa Andrljem i Džotanom. Posle drugog sastanka,
Džotan je u roku od nekoliko časova napustio kuću, opremljen za dugačak put. Nisam
imala pojma namerava li nazad na jug— ili severno kao kurir, za Ka—Teodral u Staništu
Severnom. (Ka—Teodral je bilo zvanično ime za takvu zgradu, s tim što
je KA bila neka
stara reč za bit neke osobe što se psi — vezom vraća u Raaj kad umre.) Bez obzira kojim je pravcem Crveni Žbun otišao, on je već bio prešao dobar komad. Te iste noći odšunjala sam se dole i otkačila rezu sa kuhinjskih vrata.
114
Bacila sam meso psu koji se, kao čarolijom, odmah tu stvorio. Pre nego što sam prešla desetak koraka, prožderao je celu sirovu komadinu i jurnuo za mnom. Sve do kapije sam morala da ga smirujem i tapšem na način koji psi smatraju prijateljskim.
Kada samo pred njim zatvorila kapiju, gurnuvši ga natrag, pas je počeo glasno da cvili.
Odlomila sam grančicu s nekog žbuna i bacila je daleko u mračnu baštu. Zatim sam na
prstima otrčala, nadajući se da će ga, kada se vrati, balaveći to parče drveta i vrteći repom, zahvatiti amnezija.
Mora da je zaboravio. Nikakav lavež nije remetio noć.
Kliznula sam pravo kroz Stanište Južno. Pretpostavila sam da sama žena noću može biti samo »kurva« ili veštica. No, bila sam prigodno odevena u boju mraka, a javnog osvetljenja nigde nije bilo.
Tri sata kasnije, kada je grad već dobro ostao iza mene, pela sam se šumskim puteljkom koji je vodio iz doline.
Prolaz kroz grad i pored udžerica u predgrađu nije bio suviše težak. Geometrijski
položaj ulica se pokazao neprocenjivim. Čak su se i prljavije i opasnije zone protezale od severa ka jugu i istoka ka zapadu.
Morala sam samo jednom da se sakrijem i potrčim kada sam izazvala nekog psa da
zalaje — ali mora da je bio na lancu. Nadam se da se ugušio. Dva puta sam se spotakla i zaprljala se u poljima sa povrćem iza udžerica.
Na drugoj strani polja raslo je bujno i gusto žbunje. Trebalo mi je dosta vremena
dok nisam pronašla stazu kroz sav taj gustiš i drveće. Morala sam i da se vraćam i da
kružim prema severu. Konačno sam pronašla put s tragovima točkova, koji je vodio u dobrom pravcu — a to je značilo u pravcu istoka, u pravcu reke.
Upravo kada je nebo počelo da sivi od unutrašnjeg svetla, staza je stigla do svog
cilja: logora drvoseča. Ispred mene su se nalazile dugačke kolibe, oborena stabla, kolica