Alef Science Fiction Magazine 007

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 007 > Page 6
Alef Science Fiction Magazine 007 Page 6

by MoZarD


  »Zar ti možeš da mi čitaš misli?«, promucao je Pejton.

  »Naravno. To činim još od trenutka kada si ušao.«

  »Da, da, to sam i zaključio«, rekao je turobno. »A šta sada nameravaš sa mnom?«

  »Moram te sprečiti da ne naškodiš Komari.«

  Pejton pomisli da je u pitanju dovoljno razuman oprez.

  »Pretpostavimo da odem. Da li bi ti se to dopalo?«

  »Da. To bi bilo dobro.«

  Smeh mu ne bi pomogao. Inženjer je još uvek bio robot, uprkos svim sličnostima sa

  ljudskim uzorom. Nije bio sposoban za lukave obrte i to mu je možda davalo izvesnu prednost. Svakako ga mora proveriti da bi otkrio tajnu. Međutim, robot je i ovog puta zavirio u njegov um.

  »Neću dopustiti to. Već si previše saznao. Moraš da odeš. Ako bude potrebno, primeniću silu.«

  Pejton je odlučio da se bori za vreme. Barem je mogao da otkrije mogućnosti ove

  zadivljujuće mašinske inteligencije.

  »Reci mi nešto, pre nego odem. Zašto se nazivaš Inženjerom?«

  Robot je ispostavio razuman odgovor.

  »Ako bi se pojavili ozbiljniji kvarovi koje roboti ne mogu da oprave sami, ja im pomažem. Mogu da ponovo izgradim Komaru, ukoliko bude potrebno. Normalno, kad

  sve funkcioniše kako treba, ja sam u stanju mirovanja.«

  Kako je ljudskom umu, pomislio je Pejton, strana ideja o »stanju mirovanja.«

  »A ako se dogodi kvar na tebi?«

  »Dvojica smo. Drugi se sada nalazi u stanju mirovanja. To je nekada, pre trista godina, bilo zaista neophodno.«

  Beše to besprekoran sistem. Komara je bila za milion godina osigurana od nesreća.

  Graditelji grada postavili su ove večne čuvare da bdiju nad njima dok su oni u potrazi za svojim snovima.

  31

  Nikakvo čudo što je, mnogo posle smrti graditelja, Komara još uvek ispunjavala svoju neverovatnu svrhu.

  Kakva je to tragedija, pomislio je Pejton, što je zauvek izgubljena genijalnost ovog dela. Tajne Inženjera mogle su da revolucionišu robotsku tehnologiju i stvore novi svet.

  Jer, da li je bilo ikakvih granica sada kada su prve svesne mašine već funkcionisale?

  »Ne«, iznenada se javi Inženjer, »Tordarsen mi je rekao da će jednog dana roboti

  biti inteligentniji od čoveka.«

  Bilo je neobično čuti mašinu kako izgovara ime svog tvorca. Upravo je to bio Tordarsenov san. Iako je dobrim delom već bio pripremljen za saznanje, nije mogao lako da usvoji zaključke. Na kraju krajeva, između robota i ljudskog uma prostirao se ogroman zaliv.

  »Ne veći od onoga koji je postojao između čoveka i životinje, od koje je on i nastao.

  Tako je govorio Tordarsen. Ti, čoveče, nisi ništa drugo do malo složeniji robot. Ja sam prostiji ali sam efikasniji. To je sve.«

  Pejton je pažljivo razmatrao ovu izjavu. Ako čovek zaista nije bio ništa više od složenijeg robota — mašina komponovana na živim ćelijama a ne žicama i vakuumskim

  cevima — jednog će dana biti stvoreni još složeniji roboti. Kada bude došao taj dan, čovekova nadmoć će biti okončana. Zauvek. Mašine bi i dalje mogle da mu služe ali će svakako biti inteligentnije od svog gospodara.

  Bilo je vrlo tiho u velikoj prostoriji, krcatoj ormarićima sa analizatorima i relejnim pločama. Inženjer je pogledom fiksirao Pejtona; istovremeno, njegove ruke i hvataljke behu zaposlene opravkom.

  Pejton je počeo da se oseća beznadežno. Karakteristično: protivljenje ga je činilo odlučnijim nego ikad. Svakako mora otkriti kako je Inženjer sazdan, inače će čitav svoj život protraćiti u pokušajima da otkrije genij Tordarsena.

  Uzalud. Robot se u jednom skoku našao pred njim.

  »Ne možeš praviti planove protiv mene. Ako pokušaš da umakneš kroz ova vrata,

  baciću ti na noge ovaj pogonski uređaj. Moja verovatna greška na toj razdaljini je manja od pola centimetra.«

  Nije bilo mogućnosti skrivanja od analizatora misli. Tek što je plan oformljen u Pejtonovom umu, Inženjer se oglasi da ga zna.

  Obojica su bili iznenađeni napredviđenim događajem.

  Pola tone kostiju i mišića vinulo se kroz vazduh brzinom od četrdeset milja na sat i odbacilo robota ka sredini prostorije. Zlatnožuta masa je liznula šupu i preteći zarežala.

  Robot je žestoko mlatarao hvataljkama. Njegov pad je bio propraćen zvukom lomljave i kidanja metala.

  Leo je zamišljeno legao kraj mašine i posmatrao je.

  Pejton nije mogao da shvati ovu sjajnu životinju koja se upustila u odbranu novog

  gospodara.

  »Ah, dobro moje momče!«, uzviknuo je veselo. »Drži ga tako?«

  Inženjer je polomio nekoliko svojih krupnijih udova a same hvataljke behu preslabe

  da učine ikakvu štetu. Pejton se još jednom uverio da je njegova torba sa alatom i priborom zaista neprocenjiva. Kada je završio sa poslom, Inženjer je zasigurno bio nesposoban za kretanje, premda Pejton nije dodirnuo nijedno od neutralnih kola. To je, u svakom slučaju, bilo mnogo bolje od ubistva.

  »Leo, sad si slobodan«, rekao je kada je obavio zadatak. Lav ga je pogledao sa poštovanjem i elegancijom.

  32

  »Žao mi je što sam to morao da učinim«, reče Pejton licemerno, »ali se nadam da

  ćeš uvažiti moj pogled na stvari. Jesi li još uvek u stanju da govoriš?«

  »Da«, odgovori Inženjer. »Šta smeraš sada?«

  Pejton se osmehnu. Pet minuta ranije isto pitanje postavio je on robotu. Koliko je, upitao se, potrebno Inženjerovom blizancu da se pojavi na sceni? Iako bi Leo mogao da se uključi u novu situaciju, drugi robot će svakako biti opomenut — i, možda, u stanju da im priredi neprijatnu osvetu. Mogao je, na primer, da isključi svetla.

  Sjajne cevi su se ugasile i u prostoriji je zavladao potpuni mrak. Leo je potmulo zarežao od straha. Više osećajući dosadu nego brigu, Pejton izvuče svoju baklju i zapali je.

  »Zaista mi to nije važno«, reče.

  »Možeš ponovo da upališ svetio. Sebe radi.«

  Inženjer ne reče ništa. Sjajne cevi se ponovo upališe.

  Kako se, pomisli Pejton, uopšte i možeš boriti protiv neprijatelja koji je u stanju da ti čita misli i posmatra te kako spremaš odbranu? Da, morao bi da izbegne promišljanje i kakve ideje koja bi ga dovela u neprijatan položaj, kao na primer — zaustavio se, u poslednji čas. Za trenutak je blokirao svoje misli, pokušavajući da integriše Armstrongovu omega‐funkciju u svojoj glavi. Zatim je ponovo stavio sopstveni um pod kontrolu.

  »Pogledaj«, reče naposletku. »Želim da se nagodimo.«

  »Šta je to? Ne poznajem tu reč?«

  »Nije važno«, užurbano odgovori Pejton. »Predlažem sledeće: dopusti mi da

  probudim ljude koji su ovde pohranjeni, daj mi svoja fundamentalna kola i ja ću otići ne dotaknuvši ništa u gradu. Ti ćeš tako poštovati naređenja svojih graditelja i neće biti nikakve štete.«

  Ljudsko biće bi se tome svakako usprotivilo i pokušalo da raspravi o predlogu. Da,

  ali ne i robot. Trebalo mu je hiljaditi deo sekunde da odmeri svaku situaciju.

  »Vrlo dobro. Vidim iz tvog uma da nameravaš da se držiš dogovora. Ali šta znači reč

  'nagodimo'?«

  Pejton uzdahnu.

  »Nije važno«, reče smeteno. »To je samo jedna opšta ljudska fraza. Pretpostavljam

  da će tvoj... kolega... začas biti ovde?«

  »Ćekao je napolju neko vreme«, odgovori robot. »Hoćeš li moći da obuzdaš tog svog psa?«

  Pejton se nasmeja. Bilo bi previše očekivati da roboti poznaju zoologiju.

  »Hoću da kažem, lava« reče robot, ispravivši se čim je pročitao Pejtonovu misao.

  Pejton uputi Leu nekoliko reči i počeša ga po grivi.

  Pre nego što je uspeo da saopšti poziv, drugi robot se tiho dokotrlja u sobu. Leo zareža i pokuša da se povuče unazad ali ga Pejton umiri.

  Inženjer II beše u svakom pogledu duplikat svog kolege. Čak je na isti način prodirao
u njegov um.

  »Vidim da želiš da ideš do sanjača« reče. »Sledi me.«

  Pejtona je već zamaralo stalno primanje naređenja. Zašto roboti nikada ne kažu: molim?

  »Sledi me, molim«, ponovi mašina istim bezličnim tonom.

  Pejton ga je sledio.

  Ponovo se našao u hodniku sa stotinama vrata sa znakom maka — ili je to bio sličan

  33

  hodnik? Robot ga je doveo do jednih vrata koja se ni po čemu nisu razlikovala od ostalih i zastao.

  Metalna ploča se bešumno otvorila i Pejton, pomalo nesigurno, koraknu u

  zamračenu sobu.

  Na kauču je ležao starac. Na prvi pogled izgledalo je da je mrtav. Naravno, njegovo disanje beše usporeno do najniže tačke. Pejton je buljio u starca.

  »Probudi ga«, naredio je robotu.

  Negde u zamršenim spletovima grada prestade bujica projektovanih misli. Svemir

  koji nije ni postojao pretvorio se u prah.

  Dva užarena oka, nalik očima luđaka, sijala su sa kreveta. Gledala su kroz Pejtona i dalje a sa tankih usana tekla je bujica zbrkanih reči koje Pejton nije mogao da razabere.

  Čovek je bez prestanka izvikivao imena koja su najverovatnije pripadala ljudima ili mestima iz sveta sna iz kojeg je tako naglo bio otrgnut. Bilo je to užasno i patetično.

  »Prestani!« viknu Pejton. »Sada si u stvarnosti!«

  Izgledalo je da su tek tada užarene oči prvi put ugledale Pejtona. Starac se pridiže sa užasnim naporom.

  »Ko si ti?« upita drhtavim glasom. A potom, pre nego što je Pejton uspeo da odgovori, starac nastavi slomljenim glasom. »To je košmar. Odlazi! Odlazi! Pusti me da se probudim«

  Pejton stavi ruku na mršavo rame.

  »Ne brini — budan si. Zar se ne sećaš?«

  Činilo se da ga čovek uopšte ne čuje.

  »Da, mora biti da je ovo košmar — sigurno. Ali zašto se budim? Nirane, Kresirore,

  gde ste? Ne mogu da vas nađem?«

  Pejton je stajao još neko vreme ali ništa što je činio ili govorio nije moglo da privuče starčevu pažnju.

  Sa novim bolom u srcu okrenuo se robotu.

  »Vrati ga natrag.«

  Poglavlje 7

  T R E Ć A R E N E S A N S A

  Buncanje je lagano prestalo. Krhko telo se sručilo na kauč a naborano lice odjednom je postalo bezlična maska.

  »Jesu li svi ludi kao ovaj?« upitao je naposletku Pejton.

  »Ali on nije lud.«

  »Šta hoćeš time da kažeš? Naravno da jeste«

  »Mnogo je godina proveo u transu. Zamisli da si ti otišao u neku daleku zemlju, promenio način života u potpunosti i zaboravio sve što si ikada znao o svom prethodnom životu. O tom vremenu sada ne bi znao više nego o prvim danima života.

  Ako bi nekim čudom iznenada bio bačen u vreme, ponašao bi se upravo na takav

  način. Zapamti, njegov životni san njemu je savršeno realan i on je u njemu živeo mnogo godina.«

  Bilo je to dovoljno istinito. Ali kako je Inženjer mogao sve to da zna? Kako je došao do takvih uvida? Pejton je reagovao sa čuđenjem ali, kao i obično, nije imao potrebe da formuliše pitanje.

  34

  »Tordarsen mi je ispričao o drugom danu, dok smo još zidali Komaru. Čak su i tada

  neki od sanjača bili dvadeset godina u transu.«

  »O drugom danu?«

  »Otprilike pet stotina godina, ranije, kako bi to ti rekao.«

  Ove su reči obrazovale čudnu predstavu u Pejtonovom umu. Mogao je vizuelno da

  zamisli usamljenog genija kako radi na tom mestu, među svojim robotima, možda bez

  ikakve pomoći u ljudskom obličju. Svi ostali odavno behu otišli u potragu za svojim snovima...

  Ali, Tordarsen je morao da nastavi, želja za stvaranjem još uvek ga je povezivala sa svetom. Morao je da završi delo. Dva inženjera, njegovo lično dostignuće nad dostignućima i možda najveći podvig elektronike, predstavljala su vrhunsku tvorevinu.

  Gubitak i nenadoknadiva šteta slomiše Pejtona. Štaviše, bio je ubeđen da delo genija ne treba da se ugasi već da bude podareno svetu — bez obzira što je ogorčeni genije napustio ovaj život.

  »Hoće li svi sanjači biti kao ovaj?« upitao je robota.

  »Svi, izuzev najnovijih. Oni još uvek mogu da se sete svojih prethodnih života.«

  »Odvedi me do jednoga od njih.«

  Naredna prostorija u koju su stupili besše identična drugim ali je telo na kauču bilo telo čoveka koji nije imao više od četrdeset godina.

  »Koliko dugo je ovde?« upita Pejton.

  »Došao je pre nekoliko nedelja. Ako izuzmemo tebe, prvi posetilac posle mnogo godina.«

  »Probudi ga, molim te.«

  Čovekove oči su se lagano otvorile. Nije bilo ni traga bolesti u njima već samo začuđenosti i tuge. A sekund kasnije do svesti mu očigledno dopre talas sećanja te se čovek napola pridiže i uspravi u sedeći položaj. Prve njegove reči behu sasvim razumne.

  »Zašto ste me dozvali natrag? Ko ste vi?«

  »Ja sam vas samo izbavio iz projektora misli«, objašnjavao je Pejton. »Želim da oslobodim sve koji mogu biti spašeni.«

  Čovek se gorko osmehnu.

  »Spašen? Od čega? Trebalo mi je četrdeset godina da bih se spasao od sveta a ti me sada ponovo uvlačiš u njega. Odlazi i pusti me na miru«

  Pejton, međutim, nije bio čovek koji se tako lako povlači.

  »Misliš da je taj tvoj svet bolji od realnosti? Zar nikada nisi poželeo da ga se oslobodiš?«

  Čovek se osmehnu.

  »Komara je za mene realnost. Svet mi nikada ništa nije pružio i zašto da mu se onda vratim? Ovde sam našao mir. To je sve što mi je potrebno.«

  Pejton se naglo okrete na peti i udalji se. Iza sebe je čuo kako sanjač, sa uzdahom zadovoljstva, ponovo pada na ležaj. Znao je kada je bio poražen. Takođe je znao i zašto je želeo da oživi ostale.

  Nije to bilo ni iz kakvog osećanja dužnosti — već zbog njegovog sopstvenog, sebičnog cilja. Želeo je da ubedi sebe da je Komara oličenje zla. Sada je znao da nije.

  Uvek će, čak i u utopiji, postojati ljudi kojima svet neće imati šta da ponudi osim patnje i razočaranja.

  A kako vreme prolazi, biće ih sve više i više. U mračnim periodima, hiljadama godina ranije, veći deo čovečanstva činili su raznovrsni nespretnjakovići. Uprkos sjajnoj 35

  budućnosti sveta, do nekih će tragedija uvek dolaziti — pa zašto onda osuđivati Komaru zbog toga što im nudi jedinu nadu za mir i spokoj stvo?

  Neće više preduzimati eksperimente. Njegova vlastita vera beše poljuljana. A i sanjači Komare ne bi mu nimalo bili zahvalni zbog njegovih muka.

  Ponovo se okrenuo Inženjeru. U poslednjih nekoliko minuta snažno ga je pritiskala

  želja da napusti grad ali je najvažniji posao još uvek stajao pred njim. Robot ga je, kao i obično, preduhitrio.

  »Imam ono što želiš«, rekao je. »Sledi me, molim te.«

  Put nije, kako je Pejton očekivao, vodio natrag do mašinskih nivoa, sa pravim lavirintima kontrolnih uređaja. Kada se put okončao, Pejton je ustanovio da se nalaze više nego ikada ranije, u maloj ovalnoj prostoriji za koju je pomislio da bi mogla da predstavlja stvarni vrh grada.

  Prozora nije bilo, ukoliko ploče, ugrađene u zidu, nisu bile providne na neki volšeban način.

  Bio je to kabinet i Pejton ga je razgledao sa jezom, shvatio je ko je u njemu radio nekoliko vekova ranije. Zidovi su bili pretrpani policama sa starim knjigama, knjigama koje pet stotina godina niko nije doticao. Izgledalo je kao da je Tordarsen napustio kabinet koji sat ranije.

  Na jednoj tabli, pričvršćenoj na zidu, nalazilo se čak i poludovršeno strujno kolo.

  »Izgleda kao da je bio prekinut», reče Pejton za sebe.

  »I jeste«, odgovori robot.

  »Zaista? Zar se nije pridružio ostalima kada te je dovršio?«

  Bilo je teško pretpostaviti da iza odgovora ne leže odgovarajuće emocije ali, robot je ponovo izgovorio reći istim onim bezličn
im tonovima kao i uvek do tada.

  »Kad nas je dovršio, Tordarsen i dalje nije bio zadovoljan. On nije bio kao ostali.

  Često je govorio da je u građenju Komare našao sreću. Želeo je da se priključi ostalima ali bi se uvek događalo da je želeo još jednu korekciju. Tako je to trajalo sve do dana kada smo ga našli kako leži u ovoj sobi. Zaustavio se.

  Reč koju vidim u tvom umu je smrt ali ja nisam mislio na nju.«

  Pejton je ćutao. Učinilo mu se da kraj velikog naučnika nije bio baš najplemenitiji.

  Gorčina koja je preplavila njegov život napokon ga je istrgla iz svega ovoga, poznavao je čistu radost stvaranja a od svih umetnika koji su došli u Komaru, on je bio najveći.

  Njegovo delo ipak neće biti uništeno.

  Robot je tiho kliznuo prema čeličnom stolu i jedna od njegovih štipaljki nestade u

  prvoj fioci. Kada se ponovo pojavi u vazduhu, Pejton ugleda u njoj obiman svežanj, ukoričen metalnim listovima. Robot bez reči predade knjigu Pejtonu.

  Drhtavim rukama on je otvori.

  Sadržavala je mnogo hiljada stranica retkog i neobično važnog materijala.

  Na prvom, praznom listu jedna čvrsta i puna samopouzdanja ruka

  beše napisala:

  ROLF TORDARSEN

  BELEŠKE O PODELEKTRONICI

  Započeto: drugog dana, trinaestog meseca, 2598.

  Ispod naslova se nalazilo još nešto teksta, teškog za čitanje i očito naškrabanog u 36

  ludačkoj žurbi. Kada je uspeo da ga pročita, Pejtona obli spoznaja brzinom rađanja zore na ekvatoru.

  Čitaocu ovih redova:

  Ja, Rolf Tordarsen, ne naišavši na razumevanje u svom sopstvenom dobu, šaljem ovu poruku u budućnost. Ako Komara još uvek postoji, onda ste sigurno videli moj ručni rad i izbegli zamke koje sam postavio za umove koji mu žele zlo. Vi ste ovlašćeni da ovo znanje obelodanite u svetu. Dajte ga naučnicima i recite im da ga mudro koriste.

  Prešao sam barijeru između čoveka i mašine. Oni sada moraju podjednako deliti budućnost.

  Pejton je pročitao poruku nekoliko puta i srce mu zaigra od radosti. Njegov davno

 

‹ Prev