by MoZarD
»... trideset do četrdeset vatrenih balona viđeno u neposrednoj blizini Kabena.
Savet se boji da...«
»... ne javlja se Lobadun...«
»... mrtva riba—tvrdava, velika koliko polovina tog ostrva...«
»... drednoti uplovili pravo u luku...«
»... hodači...«
»... čuvarko Kej, Zvezdani mač je izgubljen, pao nad Polarnim morem, poslednje reči su bile nepovezane ali mislimo da...«
Kefira Kej se odgurnu rukama i ustade, drhteći, i okrete se da istrči iz komunikacijske dvorane, u kojoj su svi ekrani brbljali vesti o smrti, uništenju, porazu.
Shvati da je iza nje stajao Hevilend Taf, lica bledog, lišenog emocija, Nezahvalnost je mirno sedela na Tafovom širokom levom ramenu.
»Šta se dešava?« upita pripadnica Garde.
»Mislim, čuvarko, da bi to trebalo da bude očigledno svakoj osobi normalne inteligencije. Gubimo. Možda smo već izgubili.«
Kefira Kej se trudila da ne počne da vrišti. »Pa zar neće učiniti ništa? Uzvratiti? Sve ovo je vaša krivica, Tafe. Niste vi ekološki inženjer, nego trgovac koji ne zna šta radi, i zato se ovo sad...«
Hevilend Taf diže šaku kao da traži tišinu. »Molim vas«, reče on. »Već ste mi napravili mnogo nervoze. Nemojte me dalje vređati. Ja sam blag čovek, ljubazan i dobronameran po prirodi, ali čak i čovek kao što sam ja može biti izazvan da se naljuti, a vi ste se primakli toj tački. Gardijko, ne prihvatam nikakvu odgovornost za ovaj nesrećni tok dogadaja. Ovaj preuranjeni biorat u koji smo se upustili nije bio moja ideja.
Vaši necivilizovani ultimatumi prinudili su me na nemudre akcije koje su vas smirivale.
Na sreću, dok ste vi provodili svoje noći likujući nad prolaznim i iluzornim pobedama, ja sam nastavio svoj posao. Napravio sam, u mojim kompjuterima, mape vašeg sveta, pa
sam gledao kako se vaš rat preko njega kreće, u mlazevima i grčevima, tokom mnogih
faza ratovanja. U jednom od mojih velikih rezervoara napravio sam kopiju vaše biosfere, i zasejao je uzorcima namorskog života kloniranim od mrtvih primeraka —
ovde parčence pipka, tamo komad oklopa. Posmatrao sam i analizirao, i najzad došao
do nekih zaključaka. Privremenih, dakako; doduše, najnoviji dogadaji kao da potvrđuju moju hipotezu. Zato nemojte dalje da me blatite, čuvarko. Kad me bude osvežila jedna noć dobrog sna, spustiću se na Namor i pokušaću da okončam taj vaš rat.«
Kefira Kej je zurila u njega, jedva se usudujući da veruje; njen strah se još jednom pretvarao u nadu. »Znači našli ste odgovor?«
»Zaista. Pa zar nisam sad rekao upravo to?«
»A kako glasi?« upita ona. »Neko novo biće« To je to: klonirali ste nešto novo, zar ne? Neku zarazu? Neko čudovište?«
Hevilend Taf diže šaku. »Strpljenja. Prvo moram biti siguran. Vi ste se meni 28
podsmevali, vi ste se meni rugali tako energično i uporno, da nisam voljan da vam poverim svoje planove i tako se izložim daljem ismevanju. Prvo ću dokazati da su ispravni. A sad, da razgovaramo o sutrašnjem danu. Nećete ići u ratnu misiju Mantikorom. Ja bih radije da vi, umesto toga, povezete Mantikor na Novi Atlantis i da sazovete sastanak Gardijskog saveta u punom sastavu. Dovedite, molim vas, i one koje je potrebno dovoditi sa ostrvlja.«
»A vi?« upita Kefira Kej.
»Ja ću se sastati sa Savetom kad bude vreme za to. Pre toga, poneću svoje planove
i svoje stvorenje na Namor, u misiju koja će biti samo naša. Spustićemo se Feniksom, uveren sam. Da. Zaista mislim da Feniks najbolje odgovara, kao simbol da će se vaš svet dići iz pepela. Iz upadljivo mokrog pepela, ali ipak, pepela.«
Kefira Kej se susrela sa Hevilendom Tafom na taksi—pristaništu neposredno pre njihovog zakazanog poletanja. Mantikor i Feniks stajahu spremni na svojim lansirnim postoljima, okruženi brojnim rashodovanim svemirskim letilicama, Hevilend Taf je ukucavao cifre u mini‐kompjuter pričvršćen za unutrašnju stranu njegovog ručnog zgloba. Na sebi je imao dugi sivi kaput od vinila sa mnoštvom džepova; na ramenima kaputa bile su epolete koje su stršale daleko u širinu. Oficirska šapka, zelena i mrka, ukrašena zlatnom tetom ekoinženjerijskih jedinica, bila je nestašno nakrivljena navrh njegove ćelave glave.
»Javila sam namorskoj kontroli i štabu Garde«, reče Kejova. »Savet se sakuplja.
Onih pet‐šest lordova Garde koji se nalaze na ostrvima prevešću ja, tako da će biti na okupu svi. A šta će biti sa vama, Tafe? Jeste li spremni? Da li je vaše misteriozno biće ukrcano?«
»Uskoro«, reče Hevilend Taf, žmirkajući ka njoj.
Ali Kefira Kej nije gledala njegovo lice. Njen pogled je otišao niže. »Tafe«, reče ona,
»u vašem džepu je nešto. Mrda se.« Sa nevericom je posmatrala kako se talas polako
pomiče ispod vinila.
»A«, reče Taf, »zaista.« Tad iz njegovog džepa proviri glava i poče radoznalo da zuri uokolo. Ta glava je pripadala jednom mačetu, vrlo sitnom, crnom kao čad, sa zračećim žutim očima.
»Mačka«, reče Kefira Kej kiselo.
»Imate zapanjujući moć zapažanja«, reče Hevilend Taf. Nežno podiže mače, i zadrža ga u skupljenom dlanu jedne svoje velike bele šake, istovremeno ga češkajući iza uva prstom druge ruke. »Ovo je Daks«, reče on svečano. Daks je bio jedva upola one
veličine koju su imali ostali mačići koji su lunjali po Arki. Igledao je kao loptica crnog krzna, čudno mlitava i troma.
»Divno«, reče čuvarka. »Daks, a? Odakle je došao? Ne, nemojte mi od‐govoriti na
to. Mogu da pogodim. Tafe, zar nemamo važnije poslove nego što je igranje sa mačkama?«
»Pa mislim da nemamo«, reče Hevilend Taf. »Ne cenite vi mačke dovoljno. To su
najcivilizovanija stvorenja. Nijedan svet se ne može smatrati stvarno kulturnim bez mačaka. Znate li da su sve mačke, još od nezapamtivo dalekih vremena, imale malčice psiho—moći? Znate li da su neka drevna drušva na Staroj Zemlji obožavala mačke kao
bogove? Istina je.«
»Molim vas«, reče Kefira Kej razdražljivo. »Nemamo vremena za lekcije o
29
mačkama. Je l' ćete vi voditi to jadno stvorenjce sa sobom dole na Namor?«
Taf žmirnu. »Zaista. To jadno stvorenjce, kako ste ga prezrivo nazvali, predstavlja spas za Namor. Možda bi trebalo imati malo poštovanja.« Zurila je u njega kao da je poludeo. »Šta? Ovo? On? Mislim, Daks? Je l' vi to ozbiljno? O čemu pričate vi? Šala, je l'
tako? Ovo je nekakva ludačka šala, nešto ste utovarili u Feniksa, nekog gigantskog levijatana koji će očistiti more od drednota, ili ma šta drugo, ne znam. Ali ne može biti da mislite... ne možete... ne ovo.«
»On«, reče Hevilend Taf. »Čuvarko, toliko je zamorno kad čovek mora da govori očigledne stvari, i to ne samo jednom nego mnogo puta iznova. Dao sam vam razdirače i krakene i mante koje šibaju repom, jer ste insistirali. Nisu bili efikasni. U skladu s tim razmišljao sam dugo i naporno, i klonirao sam Daksa.«
»Mače«, reče ona. »Vi ćete upotrebiti mače protiv drednota i vatrenih balona i hodača. Jedno mače.«
»Uistinu«, reče Hevilend Taf. Gledajući dole ka Kefiri, on se namršti, glatko spusti Daksa u svoj prostrani džep, i energično se okrete ka Feniksu koji ga je čekao.
Kefiru Kej je hvatala sve veća nervoza. U prostorijama Saveta, na vrhu visoke lučke kule Novog Atlantisa, nestrpljenje je obuzimalo i dvadesetpetoricu lordova koji su komandovali Gardom i odbranom celog Namora. Još pre nekoliko sati su se svi okupili, i od tada su čekali. Neki su ceo dan proveli čekajući. Dugi konferencijski sto bio je pokriven razbacanim personalnim komunikatorima, kompjuterskim štampačima i
praznim čašama za vodu. Već su dva obroka bila servirana i posude uklonjeno. Pored širokog zakrivljenog prozora, koji je dominirao na udaljenom zidu, debeli gardijski lord Alis razgovarao je tiho ali užurbano sa mršavim, strogim gardijskim lordom Lisanom, a obojica su s vremena na vreme značajno pogledali ka Kefiri Kej. Iza njih je zalazilo sunce, a veliki zaliv je postepeno dobijao skerletnu boju divne nijans
e. Scena je bila tako lepa da je čovek jedva mogao primetiti blešteće tačkice na nebu, gardijske preletače u patroli.
Suton im se već bližio, članovi Saveta su gunđali i vrpoljili se nestrpljivo u svojim velikim foteljama, a Hevilend Taf se još nije pojavljivao. »Kad je rekao da će doći?«
upita, po peti put, gardijski lord Kem.
»Nije bio naročito precizan, gardijski lorde«, odgovori Kefira sa nela‐godnošću, po peti put.
Kem se namršti i pročisti grlo.
Onda jedan od komunikatora poče da pišti, a lord garde Lisan mu energično pride i
dograbi ga. »Da?« reče on. »Vidim. Vrlo dobro. Dopratite ga unutra.« Prineo je komunikator stolu i ivicom komunikatora počeo da lupka po njemu, zahtevajući red.
Ostali se polako dovukoše do svojih fotelja, ili prekinuše razgovore, ili se ispraviše.
Dvorana Saveta postade tiha. »Bila je to patrola. Primećen je Tafov šatl. Zadovoljstvo mi je javiti da Taf dolazi.« Lisan pogleda ka Kefiri Kej. »Najzad.«
Gardijki je tek sad bilo neprijatno. Bilo je dovoljno loše i to što ih je Taf pustio da toliko dugo čekaju; ali, plašila se mnogo više onog momenta kad on bude ušao, onako glomazan, i kad se bude videlo da mu iz džepa viri Daks. Kejova nije bila u stanju da nađe reči kojima bi kazala svojim starešinama da Taf predlaže da spasavaju Namor pomoću jednog crnog mačeta. Micala se nervozno u svom sedištu, potezala svoj dugi krivi nos. Plašila se da će stvari poteći rđavo.
30
Potekle su daleko gore nego što je mogla i sanjati.
Kad su se vrata otvorila, svi lordovi Garde su čekali, kruto, ćutke, pomno pazeći, a Hevilend Taf je ušao, u pratnji četvorice gardista u zlatastoj svepokrivajućoj jednodelnoj odeći. On je bio živi haos. Dok je hodao, iz njegovih čizama se čulo žmićkanje vode; kaput mu je bio izmazan blatom. Daks se i te kako video u njegovom levom džepu; taj maleni macan se zakačio šapicama za ivicu džepa i pomno motrio svojim krupnim očima. Ali komandanti Garde nisu gledali mače. Pod desnom rukom Hevilend Taf je nosio blatnjavu kamenčinu veliku otprilike koliko čovečija glava. Kamen je bio pokriven debelim slojem zelene i braon sluzi. Voda je kapala sa kamena na luksuzni tepih.
Bez i jedne jedine reči, Taf pride konferencijskom stolu i postavi tu kamenčinu tačno na centar stola. Tek tad Kefira Kej vide obruč pipaka, bledih i finih poput konca, i shvati da to ipak nije kamen. »Blatna kofa«, reče ona glasno, iznenađena. Nije bilo čudno što nije ranije prepoznala tu životinju. U životu je videla mnogo blatnih kofa, ali svaki put tek pošto bi bile oprane, skuvane, a tanani pipci odrezani. Normalno je blatna kofa servirana sa čekićem i dletom, tako da razlomiš koštani oklop, i sa pomoćnim posudama u kojima su začini i rastopljeni buter.
Gardijski lordovi su gledali zapanjeno, a onda počeli da govore, svih dvadeset petoro odjednom, tako da se u dvorani Saveta zamrsilo mnogo glasova.
»... pa jeste blatna kofa, ne razumem...«
»Šta ovo znači?«
»Čekamo ga ceo dan a on uđe prljav k'o blatni crv. Dostojanstvo Saveta je...«
»...nijednu blatnu kofu nisam pojeo, evo ima već, pa, dve ili tri...«
».... ne može to biti čovek od koga se očekuje da spase...«
»... ludilo, pa samo pogledajte na šta...«
»... a ono u džepu šta mu je? Gle'jte! Bože, pomaklo se! To je nešto živo, kažem vam, video sam...«
»Tišina!« Lisanov glas je presekao galamu kao nož. U sobi je zavladala tišina, a lordovi Garde su se jedan po jedan okrenuli ka Lisanu. »Sakupili smo se zato što ste nas vi pozvali kako se vama htelo«, reče Lisan Tafu zajedljivim tonom. »Očekivali smo da ćete nam doneti odgovor. Izgleda da ste nam umesto odgovora doneli večeru.«
Neko se tiho nasmeja kroz nos.
Hevilend Taf namršteno pogleda dole, na svoje blatnjave šake, i obrisa ih energično o kaput. Vadeći Daksa iz džepa, on ostavi letargično crno mače na sto. Daks je zevnuo i protegnuo se, i pošao polako prema najbližoj komandantkinji Garde, koja ga je gledala užasnuto a onda malčice odmakla svoju fotelju. Izvlačeći se iz svog mokrog, blatnjavog kaputa, Taf pogleda uokolo tražeći mesto gde bi ga okačio, i najzad ga okači o lasersku pušku jednog od stražara koji su ga dopratili. Tek tad se opet okrene. Lisanu. »Cenjeni lordovi Garde«, reče on, »ovo što vidite pred sobom nije večera. Upravo u takvom stavu leži koren problema. To je ambasador jedne rase koja deli Namor sa vama, a čije ime, na žalost, sasvim izmiče mojim skromnim sposobnostima. Njegov narod će se veoma ljutiti ako ga pojedete.«
Posle nekog vremena neko je doneo Lisanu sudijski čekić, te Lisan poče njime da lupa, i pošto je lupnjava bila dovoljnp duga i glasna da privuče svačiju pažnju, vika i galama postepeno utihnuše. Tokom čitavog tog vremena Hevilend Taf je stajao ravnodušno, lica bezizražajnog, ruku prekrštenih na grudima. Tek kad je opet uspostavljena tišina, 31
on reče: »Možda bi trebalo da objasnim.«
»Vi ste ludi«, reče lord Garde Harvan, gledajući Tafa, pa blatnu kofu, pa opet Tafa.
»Totalno ludi.«
Hevilend Taf dohvati Daksa sa stola, stavi ga na podlakticu kao u kolevku, i poče da ga gladi. »Ćak i u trenutku naše pobede, rugaju nam se i vređaju nas«, reče on mačetu.
»Tafe«, reče Lisan sa čela dugog stola, »ono što vi tvrdite nemoguće je. Tokom ovih sto godina koliko smo ovde, ispitali smo Namor dovoljno dobro da znamo, sa sigurnošću, da na njemu nema nikakvih razumnih rasa. Nema gradova, puteva, nikakvih znakova neke civilizacije ili tehnologije pre nas, nema ruševina niti proizvedenih predmeta, ničeg nema. Ni iznad ni ispod mora.«
»Sem toga«, reče jedna od žena koje su, iako žene, takode imale titulu »lord« (a ne
»dama«) Garde — ova je bila krupna, mesnata žena crvenog lica _ »blatni lonci nikako ne mogu imati razum. U redu, mozak im je veliki, kao ljudski. Ali oni uglavnom i imaju jedino mozak. Nemaju ni oči, ni nos, praktično nikakva čula sem dodira. Njihovi jedini manipulativni organi su ti jadni končići, jedva dovoljno jaki da dignu kamičak. I zapravo, oni te svoje minijaturne pipke koriste jedino da bi se učvrstili za svoje mesto na dnu mora. Hermafroditi su, i prosto‐naprosto primitivni, pokretni samo u prvom mesecu života, pre nego što im ljuštura otvrdne i oteža. Kad se jednom ukorene u dno i pokriju blatom, više se nikad ne pokrenu. Tamo ostanu stotinama godina.«
»Hiljadama«, reče Hevilend Taf. »To su izuzetno dugoživuća bića. Sve što ste rekli je nesumnjivo tačno. Ipak, vaši zaključci su pogrešni. Dozvolili ste sebi da vas zaslepe ratobornost i strah. Da ste se udaljili od situacije i zastali dovoljno dugo da o tome razmislite duboko, kao što sam učinio ja, postalo bi, bez sumnje, očigledno, čak i vojnom umu, da vaša nevolja nije prirodna katastrofa. Samo mahinacije neke neprijateljske inteligencije mogle su biti dovoljno objašnjenje za tragični tok dogadaja na Namoru.«
»Pa ne očekujete da poverujemo...« poče neko.
»Gospodine«, reče Hevilend Taf, »očekujem da slušate. Ako se budete uzdržali od
upadica, objasniću sve. Tada se možete opredeliti da li da verujete ili ne, u skladu sa vašim ličnim sklonostima. Ja ću uzeti svoj honorar i otići.« Taf pogleda Daksa. »Idioti, Dakse. Svuda nas opsedaju idioti.« Usmeravajući svoju pažnju opet ka komandantima i komandantkinjama Garde, on nastetvi. »Kao što sam saopštio, ovde je očigledno na delu bila inteligencija. Problem je bio kako naći tu inteligenciju. Koristio sam se delima namorskih, biologa, živih i mrtvih, čitao sam o glavnini vaše flore i faune, iznova sam kreirao, u Arki, mnoge od namorskih oblika života. Nijedan verovatni kandidat za razumnost nije se pojavio. Tradicionalne prateće oznake inteligencije jesu veliki mozak, usavršeni biološki senzori, pokretljivost, i neki manipulativni organ, kao što je opozibilni palac. Nigde na Namoru nisam pronašao biće sa svim tim atributima. Moja je hipoteza, međutim, bila, ipak, ispravna. Zato sam se morao, hteo‐ne hteo, pozabaviti malo verovatnim kandidatima, pošto veoma verovatnih nije bilo.«
»U tom cilju, prostudirao sam istoriju vaših nesreća, i neke stvari su odjednom počele da se nameću. Vi ste verovali da
su vaša morska čudovišta izronila iz mračnih okeanskih dubina, a ipak, gde su se prvo pojavila? U plićacima blizu obala. U onim zonama gde ste se bavili ribolovom i morskim farmama. Šta je bilo zajedničko za sve te zone? Obilje života, svakako, to se mora priznati. Ali ne istog života. Ribe koje žive blizu Novog Atlantisa ne dolaze do Slomljene Šake. Našao sam, ipak, dva interesantna izuzetka, dve vrste koje su prisutne praktično svuda. To su blatne kofe, koje nepomično 32
leže u svojim velikim mekanim blatnim naslagama tokom dugih, sporih vekova. I, pre svega, ona stvorenja koja ste vi nazivali pomorskim ratnicima Namora. Njih su starosedeoci ove planete nazivali drugim imenom. A to ime je: čuvari.«
»Kad sam stigao dotle, preostalo je samo da ustanovim detalje i potvrdim svoje sumnje. Mogao sam mnogo ranije doći do svojih zaključaka, da nije bilo grubih prekidanja od strane oficirke za vezu, gardijke Kej, koja mi je neprestano razbijala koncentraciju i konačno me, na najsuroviji način, prinudila da straćim mnogo vremena šaljući sive krakene i zakoljice i razna druga stvorenja te vrste. Ubuduće neću primati takve oficire za vezu.«
»A ipak, taj eksperiment je, unekoliko, bio koristan, jer je potvrdio moju teoriju o stvarnoj situaciji na Namoru. U skladu s tim, navalio sam na posao. Geografske studije su pokazale da je čudovišta bilo najviše u blizini blatnih polja u kojima žive blatne kofe.
Najžešće borbe vodene su upravo u tim istim zonama, moji lordovi Garde. Očigledno, te blatne kofe, za koje vi mislite da su tako dobra hrana, bile su vaši misteriozni neprijatelji. A opet, kako bi to moglo biti istina? Ta bića imaju velike mozgove, dabome, ali nemaju ništa od onih ostalih osobina koje mi povezujemo sa inteligencijom u našem smislu reči. E tu je srž svega! Očigledno se radilo o nekoj drugoj vrsti razumnosti. Kakvo bi inteligentno biće moglo živeti na dnu mora, nepokretno, slepo, gluvo, neosetljivo na uticaje? Razmišljao sam o tome. Odgovor je sam po sebi jasan, gospodo. Takva inteligencija mora da se povezuje sa svetom na načine koji su nama nedostupni, mora imati svoje sopstvene modalitete za spoznaju i komunikaciju. Takva inteligencija mora raspolagati telepatijom. Zaista. Što sam više razmisljao o tome, to je očiglednije bilo.«