by MoZarD
vađenje motora što je trebalo da obezbedi više životnog prostora, i samo je Kroford znao koliko ju je to pogađalo. Ispraznili su rezervoare i presuli gorivo u sve moguće posude koje su imali jer će im biti potrebno za loženje i za punjenje baterija. Uspeli su da od plastičnih kutija za pakovanje naprave kontejnere tako što su ih obložili listovima od dvostruke folije koja je kod vrtuljaka služila za zagrevanje vode. Ovaj vandalizam je unosio nemir u njih, ali nisu imali drugoga izbora. Sve vreme su nervozno gledali na groblje dok su skidali sa njega četvrtaste listove.
Na kraju su imali dugi valjkasti dom, koji je bio podeljen na dve spavaće sobe, zajedničku sobu i laboratoriju‐skladište‐radionicu u starom rezervoaru. Kroford i Lengova su proveli prvu noć zajedno u »potkrovlju«, ranije pilotskoj kabini, jedinoj sobi sa prozorima.
Dok je ležao sasvim budan, na tvrdom dušeku, u toplom, pored Meri Lengove, čija
se tamna noga kao senka u vidu krive linije pružala preko njegovog tela, dok je gledao kroz otvor na blistave, netreperave zvezde — i pored pomisli na to da ništa nije učinjeno da se reše problemi sa kiseonikom, hranom i vodom za naredne godine i da nije siguran ni da će preživeti na planeti koja je resila da ga uništi — Kroford je shvatio da nikada u životu nije bio srećniji.
Onoga dana kada se napunilo tačno osam meseci od nesreće, došlo je do dva otkrića. Jedno je bilo u bašti sa vrtuljcima i odnosilo se na neku novu biljku na kojoj je visilo nešto nalik na voćku. To su bili grozdovi belih loptica veličine bobica od grožđa, vrlo tvrdih i prilično teških. Drugo otkriće bilo je delo Lusi MekKilijen i odnosilo se na izostanak događaja koji je do toga vremena bio redovan kao pun mesec.
»Trudna sam«, objavila im je te večeri, što je nagnalo Songovu da odloži ispitivanje
belog voća.
To nije bilo nenadano, Lengova je očekivala da se to desi od one noći kada je otišao Baro. Ali nije se bavila time. Sada je morala odlučiti šta da čini.
»Bojao sam se da bi se to moglo desiti«, reče Kroford. »Šta ćemo sada, Meri?«
»Zašto mi ne kažeš svoje mišljenje? Ti si stručnjak za opstanak. Da li su bebe plus ili minus u našoj situaciji?«
»Bojim se da moram reći da su teret. Lusi će biti potrebna dodatna hrana za vreme
trudnoće, a kasnije ćemo hraniti još jedna usta. Ne možemo sebi dozvoliti da zato smanjujemo naše zalihe«. Lengova ne reče ništa, čekala je da čuje MekKilijenovu.
»A čekaj malo. A šta je sa onim rečima o kolonistima kojima si nam punio uši 28
otkako smo se ovde nasukali?« Ko je još čuo za koloniju u kojoj nema beba? Ako se ne
razmnožavamo, ostajemo na mrtvoj tački, nije li tako? Mi moramo rađati decu«.
Gledala je čas u Lengovu čas u Kroforda, dok su joj se na licu odražavale neodređene sumnje.
»Mi smo u posebnim okolnostima, Lusi«, objašnjavao je Kroford. »Naravno da bih
se ja sasvim složio s tim da smo u boljim prilikama. Ali ne možemo čak biti sigurni da ćemo imati dovoljno za sebe, a kamoli za dete. Kažem vam da ne možemo sebi dozvoliti
da imamo decu dok ne sredimo prilike«.
»Da li želiš dete, Lusi?« tiho je upitala Lengova. Činilo se da MekKilijenova nije znala šta želi. »Ne, ovaj,... ja, u stvari mislim da želim«. Pogledom ih je molila da je razumeju.
»Eto, nikada nisam imala dete, niti sam ikada planirala da ga imam. Napunila sam
trideset četiri godine i nikada, nikada nisam osećala da mi nedostaje. Oduvek sam želela da putujem, a to ne možeš sa bebom. Ali isto tako, nikada nisam planirala ni da postanem kolonista na Marsu. Ja... dosta se toga promenilo, zar ne? Bila sam potištena«. Pogledala je oko sebe, i Songova i Ralston su saosećajno klimnuli glavom.
Odahnuvši kada je videla da nije jedina koja trpi, nastavila je odlučnije. »Mislim da ću, ako nastavim još jedan dan kao juče i prekjuče, i danas, na kraju početi da vrištim. To izgleda bez ikakve svrhe, prikupljati sve te informacije, čemu to?«
»Slažem se sa Lusi«, reče Ralston na iznenađenje ostalih. Kroford je mislio da će on
biti jedini koji će ostati imun na neizbežni očaj brodolomnika. Ralston je u svojoj laboratoriji bio slika bezbrižne ravnodušnosti, kao da postoji samo zato da bi posmatrao.
»I ja«, reče Lengova privodeći diskusiju kraju. Ali ona im je objasnila svoje razloge.
»Gledaj na to ovako, Met. Bez obzira na to koliko čuvamo naše zalihe, neće nam
trajati sledeće četiri godine. Ili ćemo, pronaći načina da podmirujemo svoje potrebe od onoga što nas okružuje, ili ćemo svi umreti. A ako pronađemo način, zar je onda uopšte važno koliko nas je. U najgorem slučaju, to će smanjiti za nekoliko sedmica ili za mesec dana rok za koji bismo morali postati sposobni da se održimo.«
»Nisam razmišljao o tome na taj način«, priznade Kroford.
»Ali to nije važno. Važno je ono što si rekao, i iznenađena sam da to nisi iz početka shvatio. Ako smo kolonija, mi treba da se širimo. Kako si rekao? Istoričaru, šta se desilo sa kolonijama koje se nisu proširile?«
»Nemoj više to da podvlačiš.«
»Izumrle su. Toliko znam. Ljudi, mi nismo više neustrašivi istraživači kosmosa. Mi
nismo muškarci i žene od karijere kao što smo hteli da budemo kada smo pošli. Sviđalo se to nama ili ne, a predlažem da se potrudimo da nam se sviđa, mi smo pioniri koji pokušavaju da žive u neprijateljskoj sredini. Okolnosti nam ne idu naruku, i mi nećemo da ostanemo ovde zauvek, ali kao što reče Met, bolje nam je da planiramo kao da ćemo
ostati. Ima li komentara?«
Nije ih bilo dok Songova nije progovorila zamišljeno.
»Mislim da bi jedna beba ovde bila osveženje. Mislim da ću se ja dati na posao.
Dođi Marti.«
»Čekaj, dušo«, reče Lengova suvo. »Ako sada začneš, biću primorana da ti naredim
da abortiraš. Znaš da imamo hemikalije za tu svrhu.«
»To je diskriminacija.«
»Možda i jeste. Ali samo zato što smo kolonisti ne znači da treba da se ponašamo
29
kao zečevi. Noseća žena će se morati odvojiti od ostale radne snage pri kraju trudnoće, a možemo to dozvoliti samo jednoj u određenom periodu. Nakon što Lusi rodi njeno,
dođi da me ponovo pitaš. Ali posmatraj Lusi pažljivo, draga moja. Jesi li stvarno razmišljala šta to sve podrazumeva. Jesi li pokušala da je zamisliš kako oblači svoje kosmičko odijelo u šestom ili sedmom mesecu?«
Nije bilo teško zaključiti iz izraza njihovih lica, da ni Songova ni MekKilijenova nisu razmišljale o tome.
»Dobro«, Lengova je nastavila. »Ona će doslovno biti zarobljena u Podiju. Osim ako ne bismo mogli improvizovati nešto za nju, u šta čisto sumnjam. Da li još uvek želiš da čuvaš trudnoću, Lusi?«
»Mogu li dobiti malo vremena da razmislim?«
»Naravno. Imaš oko dva meseca. Nakon toga hemikalije nisu bezopasne.«
»Savetovao bih ti da to učiniš«, reče Kroford. »Znam da moje mišljenje ne znači ništa nakon što sam svašta brbljao. Znam da je meni lako pričati; ja neću biti zatvoren ovde. Ali koloniji treba beba. Svi smo to osetili: da nam nedostaje nešto što bi nas motivisalo, ili što bi nam davalo snage da ne posustanemo. Mislim da bismo to dobili kada bi ti sačuvala trudnoću.«
MekKilijenova je zamišljeno dodirivala zube vrhom prsta.
»U pravu si«, reče. »Tvoje mišljenje zaista ništa ne znači.« Oduševljeno ga je plesnula po kolenu kada je videla da je porumeneo. »Uzgred, mislim da je tvoje. I mislim da ću sačuvati trudnoću i roditi ga.«
Činilo se da je soba u potkrovlju pripala Lengovoj i Krofordu kao neka netražena povlastica. To je jednostavno postala navika, pošto se između njih dvoje izgleda razvila veza, a niko od ostalo troje se nije bunio. Nijedna od ostale dve žene nije izgledala kao da pati zbog toga. Lengova je pustila da tako i bude. Šta se dešavalo između njih troje nije je zanimalo sve dok su svi bili zadovoljni.
Lengova je ležala u Krofordovom zagrljaju, pokušavajući da
odluči da li želi ponovo
da vodi ljubav, kada je odjeknuo pucanj u Podkejnu.
Mnogo je razmišljala o minuloj opasnosti, koju je još uvek bar delom smatrala posledicom svoje zakasnele reakcije. Ovog puta prošla je kroz vrata gotovo pre nego što je zamro signal za uzbunu, ostavljajući Kroforda da se drži za nogu koju mu je nagazila u žurbi.
Ugledala je MekKilijenovu i Ralstona kako žure prema laboratoriji u zadnjem delu
broda. Sijalo je crveno svetio, ali ona brzo shvati da to nije najgore što može da se desi; svetio za pritisak još uvek je bilo zeleno. Radilo se o detektoru dima. Dim je dolazio iz laboratorije.
Duboko je udahnula vazduh i zaronila unutra, sudarivši se sa Ralstonom, koji je odatle izvlačio Song. Sem male ošamućenosti i koje posekotine, činilo se da je sa Song sve u redu. Kroford i MekKilijenova pridružiše im se kad su je spustili na krevet.
»Bio je to jedan od plodova«, reče ona, tražeći vazduh i kašljući. »Zagrevala sam ga
u posudi i kad sam se za trenutak udaljila, on je eksplodirao. Izgleda da me je to malo ošamutilo, jer se posle toga sećam samo da me je Marti vukao ovamo. Zaboga, moram
se vratiti tamo! Ima još jedan... moglo bi biti opasno, i štete takođe; moram da proverim...« Pokušala je da ustane, ali je Lengova zadrža.
»Polako. Šta je s tim drugim?«
»Bio je pričvršćen, a bušilica... da li sam je uključila ili ne? Ne mogu da se setim.
30
Tražila sam jezgro uzorka. Bolje pogledaj. Ako bušilica pogodi ono zbog čega je prvi eksplodirao, mogao bi i ovaj da odleti u vazduh.«
»Izvideću stvari«, reče MekKilijenova polazeći ka laboratoriji.
»Ostaješ ovde!« uzviknu Lengova. »Znamo da nemaju dovoljno energije da oštete
brod, ali mogu ubiti čoveka ako ga direktno pogode. Ostajemo ovde dok ne eksplodira.
Do vraga i sa štetom. I zatvorite ta vrata, brzo!«
Pre nego što su ih mogli zatvoriti, začuli su neko zviždanje nalik na zvuk čajnika kada voda provri, a potom zveketanje. Bela loptica prokotrlja se kroz vrata i odbi od zida. Kretala se gotovo brže nego što su je mogli pratiti. Ona udari Kroforda u ruku i pade na zemlju, gde se polako zaustavi. Šištanje zamre, i Kroford je podiže. Sada je bila lakša. Sa strane se nalazila rupica kao od igle. Bila je hladna kad ju je dotakao prstima.
Iznenađen, misleći da se opekao, on gurne prst u usta i potom ga poče odsutno sisati, još dugo pošto je shvatio o čemu se radi.
»Ovi 'plodovi' su puni sabijenog gasa«, reče im. »Treba da otvorimo još jedan, ali
ovaj put oprezno. Plašim se da kažem koji je gas u pitanju, ali imam utisak da su naši problemi rešeni«.
Dok nije stigla spasilička ekspedicija, niko to nije nazivao tim imenom. Vodio se bezrazložan, dug i svirep rat sa Palestinskom imperijom, a sve je više raslo i ubeđenje da preživeli iz prve ekspedicije nisu imali nikakve šanse. Nije bilo vreme za luksuz kao što je putovanje dalje od Meseca, i da se u to ulažu milijarde dolara, kada se o svetskoj energetskoj politici raspravljalo u Arabijskoj pustinji sa taktičkim nuklearnim naoružanjem.
Kad se brod konačno pojavio, nije više pripadao NASI. Bio je u vlasništvu mladog
Međunarodnog svemirskog društva. Posadu su sačinjavali ljudi iz svih delova Zemlje.
Imao je i novi pogon, mnogo bolji od prethodnog. Kao i obično, rat je ubrzao naučna istraživanja. Njihov zadatak bio je da nastave istraživanje Marsa koje je započela prva ekspedicija i da, uzgred, pri povratku na Zemlju pronađu posmrtne ostatke dvadesetoro Amerikanaca.
Brod se spustio sa impresivnom količinom plamena i talasanjem peska tri
kilometra od baze Tarzis.
Kapetan, jedan Indijac po imenu Sing, naloži posadi da podigne postojana skloništa
i tada se, sa još tri oficira, pope u transportno vozilo sa gusenicama i krenu u Tarzis. Bilo je prošlo gotovo tačno dvanaest zemaljskih godina od odlaska Edgar Rajs Baroa.
Podkejn je bio jedva uočljiv iz mreže raznobojnih strukova nekih povijuša. One su
bile tako žilave da su osujetile njihove napore da se probiju i uđu u stari brod. Oboje hermetičkih vrata bila su otvorena i pesak se u namreškanim talasima nagomilao unutra. Krma broda bila je gotovo sasvim zatrpana.
Sing reče svojim ljudima da stanu, a on se malo povuče, diveći se složenosti života
na ovako oskudnom mestu. Oko njega su bili raštrkani vrtuljci visoki dvadeset metara sa lopaticama širokim poput krila teretnog aviona.
»Moraćemo na brod po alat za rezanje«, reče pratiocima. »Verovatno su unutra.
Kakvo mesto! Vidim da ćemo imati dosta posla«. Hodao je duž ivice zbijenog rastinja,
koje je pokrivalo nekoliko jutara. Došao je do dela na kom je dominirala purpurna boja.
On se čudno razlikovao od ostalog dela bašte. Tu su se nalazili i veliki tornjevi vrtuljaka koji su bili zamrznuti, nepokretni. Prekrivala ih je poluprovidna mreža od plastičnih traka širine deset centimetara, dovoljno debela da posluži kao neprobojna prepreka.
31
Bila je nalik na paučinu od glatkog, tankog materijala, umesto od vlaknaste paukove svile, i ispupčena u predelu poprečnih spona na vrtuljcima.
»Halo, da li me sada čujete«?
Sing poskoči, okrenu se i pogleda u tri oficira. I oni su bili iznenađeni koliko i on.
»Halo, halo, halo? Nema koristi od ovog kanala, Meri. Hoćeš da probam neki drugi«?
»Sačekajte malo. Čujem vas. Gde ste«?
»Hej, čuje me! O, tj. ovde Song Su Li, i nalazim se tačno ispred vas. Ako se dobro
zagledate kroz ovu mrežu, razabraćete moje konture. Mahaću rukama. Vidite li«?
Singu se činilo da vidi neko micanje kad je prislonio lice na poluprovidnu mrežu.
Ona se opirala njegovim rukama i potiskivala natrag kao naduvani balon.
»Mislim da vas vidim«. Pogađala ga je grozota prizora. Uspeo je da još vlada svojim glasom i da ne muca kad su do njega dojurili njegovi oficiri. »Da li ste dobro?
Možemo li nešto učiniti?«
Nastade stanka. »Pa, sad kad već to pominjete — mogli ste doći na vreme. Ali pretpostavljam da je to voda u cevima. Bilo bi lepo ako imate neke igračke ili slično.
Kakve sam priče pričala malom Biliju o svim onim lepim stvarima koje ćete doneti!
Teško će sad biti s njim, ja vam kažem«.
Kapetan Sing to više nije mogao pratiti.
»Gospodo Song, kako možemo doći do vas«?
»Oprostite. Idite desno, otprilike deset metara, tamo gde vidite onu paru kako izlazi kroz mrežu. Tamo, vidite li?« Videli su, a za to vreme deo mreža se otvori i prodor toplog vazduha gotovo ih oduva. Kondenzovana vodena para zamagli im vizire na kacigama, tako da više nisu mogli dobro videti.
»Požurite, požurite unutra! Ne možemo dugo držati otvoreno«.
Pipajući tražili su put i pri tom rukama strugali nahvatani led. Mreža se za njima zatvori, i sada su stajali u sredini vrlo komplikovane mreže načinjene od pojedinačnih niti plastičnog materijala. Singov merač pritiska pokazivao je trideset milibara.
Otvori se još jedan odeljak i oni uđoše. Nakon što su prošli kroz još troja vrata, temperatura i pritisak bili su približni onim na Zemlji. Stajali su pored niske žene istočnjačkog izgleda, sa gotovo crnom kožom. Bila je bez odeće, ali činilo se da je sasvim dovoljan i sjajan osmeh, koji joj otkri borice oko očiju i usta. Kosa joj je bila prošarana sedim vlasima. Mogla bi imati — Sing zastade da razmisli — oko četrdeset jednu godinu.
»Ovuda«, reče ona, pokazujući na tunel od plastičnih traka. Krivudali su kroz nasumice građen lavirint, prolazeći kroz nova vrata koja su se otvarala čim bi se približili, a kad se prolaz sužavao, išli su na kolenima. Začuli su dečje glasove.
Dospeli su do onog što bi se moglo nazvati centrom lavirinta, i pronašli ljude od kojih su svi digli ruke. Njih osamnaestoro. Deca su se utišala i počela zuriti u pridošlice sa nekim svečanim izrazom lica, dok je četvoro odraslih stajalo unaokolo svaki za seb
e, a mali helikopteri su obletali oko njih umotavajući ih od glave do pete plastičnim trakama, tako da su ličili na okićeni badnjak.
»Svakako, ne znamo da li bismo uspeli bez pomoći Marsovaca«, reče Meri Leng sedeći na nečem narandžastom, nalik na gljivu zlataču. »Kad smo shvatili šta se dešava ovde na groblju, nije više bilo potrebe da istražujemo moguće načine dobijanja hrane, vode i kiseonika. Potreba za tim nije se pojavila. Bili smo zbrinuti«.
Pomerila je noge, tako da su tri nezgrapne žene sa broda mogle da prođu. Puštali
32
su ih unutra u grupama po petoro svakih sat vremena. Nisu se usuđivali da otvaraju vrata češće od toga, a Lengova se pitala nije li i to suviše često. Bila je gužva, a deca nervozna. Ali bolje da posada zadovolji svoju radoznalost ovde, nego da napolju »pravi džumbus«.
Unutrašnjost gnezda bila je »živa forma«. Novoamsterdamci su je ostavili takvom
kako su je helikopteri uobličili, ukloniviši tek ovde‐onde pokoju prepreku, kako bi se ljudi mogli kretati. Bio je to lavirint sa zidovima od fine gaze i plastičnih stubova, sa providnim cevima koje se pružaju unaokolo prenoseći tečnosti bledoplave, ružičaste, zlatne i ljubičaste boje. Na nekim cevima bile su metalne slavine sa Podkejna.
MekKilijenova je bila zauzeta punjenjem čaša za goste koji su želeli da probaju sredstvo protiv smrzavanja, a što je bio pedesetprocentni etanol. Dobra stvar, razmišljao je kapetan Sing nakon što je iskapio treću čašu, ali još uvek nije mogao da razume u čemu je stvar.
Nije uspevao da uobliči pitanje koje je želeo da postavi, te na kraju zaključi da je
previše popio. Duh slavlja, radost što je našao ove ljude ovde mimo svakog očekivanja...
teško da bi čovek mogao ostati prema tome ravnodušan. Ali ipak je sa žaljenjem odbio
četvrtu čašu.
»Što se tiče pića, razumem«, reče on pažljivo. »Etanol je prosto jedinjenje i ide sa
mnogim hemikalijama. Ali teško je poverovati da ste preživeli jedući hranu koju su vam ove biljke proizvele«.