by MoZarD
Šetali su polako kroz izvanredno skladne prostorije, dajući sve od sebe da odgovore deci na bezbrojna pitanja, trudeći se da osete ukus tog daleko jednostavnijeg, daleko ležernijeg načina života. (Ali da li je on izgledao jednostavan i ležeran onima koji su tako živeli?) Bilo je teško zamisliti svet bez struje, bez radija, bez neke energije koja štedi snagu mišića, vetra i vode. Svet u kojem se ništa nije kretalo brže od konja u trku, i u kojem je većina ljudi umirala u krugu od nekoliko milja od mesta gde su rođeni.
Vrućina, hodanje i neprestana pitanja pokazali su se zamornijim nego što je Stilman očekivao. Kada su stigli do muzičke dvorane, odlučio je da se odmori. Bilo je ugodnih klupa napolju na tremu, gde je mogao da sedi na svežem vazduhu i naslađuje
oči zelenim travnjakom.
»Biću napolju«, objasnio je Dijani, »kada završite sa kuhinjom i konjušnicom. Želeo
bih malo da posedim.«
»Siguran si da ti je sasvim dobro?« upitala je zabrinuto.
55
»Nikad se nisam bolje osećao, ali neću da preteram. Osim toga, deca su me iscrpla
dokraja — ne mogu više da smišljam odgovore. Moraćeš da izmisliš neke; kuhinja je svakako tvoje odeljenje.«
Dijana se nasmešila.
»Nikad nisam bila jako dobra u tome, zar ne? Ali daću sve od sebe —
pretpostavljam da nećemo duže od pola sata.«
Kada su ga napustili, polako je odšetao do travnjaka. Ovde je Vašington morao stajati pre dva veka, posmatrajući reku Potomak na njenom putu ka moru, razmišljajući o prohujalim ratovima i budućim problemima. A nekoliko meseci od sada, ovde je mogao stajati Martin Stilman, trideset i osmi predsednik Sjedinjenih Država, da se sudbinom nije drugačije upravljalo.
Nije se mogao pretvarati da ne žali, ali toga je bilo vrlo malo. Neki ljudi mogu postići i moć i sreću, ali taj dar nije bio za njega. Pre ili posle njegove ambicije bi ga satrle. U poslednjih nekoliko nedelja upoznao je zadovoljstvo, a za to nijedna cena nije bila previsoka.
Još uvek se čudio kako se jedva izvukao kada mu je vreme isteklo i Smrt se meko
spustila sa letnjeg neba.
56
57
Obećao sam da ću vam ispričati neki slučaj iz svoje sudske prakse. Ja nikada nisam bio sudija, bio sam sudija porotnik. Ne, to nije isto, ali je slično.
Momak o kome hoću da vam pričam bio je sin moga prijatelja. Ne bih želeo da vas
ubedujem da sam ga ja odgajio, ali moram reći da sam ga vrlo dobro poznavao —
njegov otac mi je probijao uši govoreći o talentima svog potomka. Zaista, dečak je rastao u tihog i stidljivog romantičara, čitao je knjige i gledao filmove o piratima i razbojnicima, ali je u školi imao čak četiri keca iz fiskulture. U vreme kada se dogodila nesreća, on je već bio izrastao i pretvorio se u muškarca srednje visine, suptilne, pomalo zakržljale konstitucije, sa retkom, plavom kosom i nekako bespomoćnim, kratkovidim očima, mada mu je vid bio potpuno normalan. Bio je divan pesnik, dobar i
nežan čovek. Sasvim neočekivano, dopadao se ženama, iako toga, ili nije bio svestan, ili mu do toga nije bilo stalo.
Vremenom se pojavila devojka koja se u njega zaljubila, ili joj se samo učinilo da se zaljubila, a u koju se i on zaljubio. Kako su se zvali? To je potpuno nevažno za moju priču, ali da bi mi bilo lakše da je ispričam, nazvaćemo ih Alek i Tamara... Da, video sam je dva—tri puta. Bili su slični, to je čudno — obično se zbližavaju različiti ljudi, pa vremenom, kroz godine zajedničkog života, počinju da liče jedno na drugo...
Plavokosa, sa krupnim veličanstvenim, plavim očima. Naravno, svi mi vidimo bilo
koju ženu i ženu uopšte sasvim drugačije nego što ona samu sebe sagledava. Mi je idealizujemo, da bismo imali šta da volimo. Pesnici, verovatno, to čine u većoj meri.
Nikada nisam bio pesnik, ali, tako mi se čini. Elem, Alek je počeo da planira i uređuje njihov zajednički život i završio je time što je ugovorio posao u jednoj ekološkoj stanici, negde u šumi, daleko od ljudi, i to je za njega, koji je bio biolog po struci, bio uspešan početak karijere. Svi vi znate da su ekološke stanice fantastično opremljene, da su potpuno nezavisne i da ljudi koji žive u njima ne oskudevaju ni u čemu, osim u ljudskom društvu.
Naravno, mladencima je najmanje nedostajalo društvo. Oni su verovali da će
njihov medeni mesec trajati bar tri godine. Ne znam da li su sami smislili taj rok, ali su čvrsto verovali u taj svoj bezazleni mit.
Pola godine je, zaista, tako i bilo. On je radio, ona mu je pomagala, on je pisao pesme, ona ih je slušala. Sitne razmirice i strasna pomirenja, ulepšavali su njihov život na nenaseljenom ostrvu. Kasnije mi je pričao da je tih pola godine uživao u najsavršenijoj sreći, i ja mu verujem.
Ali, posle sedam—osam meseci, situacija se izmenila, svađe su postale sve češće i
burnije, a pomirenja kratkoročna i nestabilna. Ona je bila rođena u gradu, gradsko dete, a uz to — temperamentna i strasna žena. U suštini, ona nije volela prirodu, usamljenički život joj je dosadio i poj ptica i cvrčanje cvrčaka nisu ispunjavali prazninu u njenoj duši.
Istovremeno, on nije mogao da pogazi datu reč i pobegne iz svoje stanice, ona se bojala da ode sama, jer bi to bilo shvaćeno kao slom i kapitulacija, a ona je bila vraški samoljubiva.
Još je Gete, on je bio tako veliki pesnik... jeste li čuli za njega? Utoliko bolje! Pa, eto, Gete je rekao nešto kao »žena ima hiljadu načina da nas učini nesrecnim, a samo
jedan, da nas učini srećnim.« Ona više nije htela da ga čini srećnim i on je zaista postao vrlo nesrećan. Ona ni sama nije znala šta je htela da postigne, ja mislim da nije imala nikakav plan. Ona mu se svetila zbog svoje usamljenosti, zbog toga što se sada, zaista, osećala usamljenom. On je bio užasno razočaran, tim pre, što joj je još pre tri—četiri meseca on bio dovoljan, još nedavno je bila njime opčinjena. Isuviše malo vremena za
58
preokret. Okrenuo joj je leda, razjario se, ali je nije izgubio, on je taćno osećao gde se nalazila u svakom momentu. A takvo osećanje čovek dobija ili od velike ljubavi, ili od mržnje.
Sve se dogodilo za vreme oluje. S obzirom da Tamara nije volela prirodu, ona se,
naravno, veoma plašila nevremena. A napolju je, u svoj svojoj veličini, bleštala i grmela olujna noć. Munje su osvetljavale nebo, istovremeno na dva—tri mesta, užasan prasak
od sudaranja nebeskih sila sa kamenjem, povremeno je gušio svaki zvuk, i činilo se da ne postoji ništa drugo osim tog praska, a zatim i kiše. Ona je preživljavala svoj strah javno i nametljivo, i Alek je, da je ne bi gledao, izašao na verandu. Mirisalo je na svežinu, mlazevi kiše su mu u rafalima leteli u lice, zloba koja ga je gušila poslednjih dana, kao da je nekuda iščezla i on se osećao oslobođenim od greha mržnje. Bilo mu je žao nje, tako same, lice u lice sa olujom. Vratio se u kuću. Tamara je sedela preplašena i izbezumljena.
»Zatvori vrata! Voda ulazi u sobu!«
On se pokori. Ona, shvativši njegovo ćutanje kao uobičajeni prećutni protest, povika:
»Mrzim! Mrzim oluju, kišu, tvoju prokletu kolibu i zversko, usamljeničko življenje!«
»Tamara, slušaj...« poče on.
»Ne želim da te slušam, ništarijo! Na šta sam samo... izgubila i proćerdala godinu
dana života! Ali, nećemo više tako!«
Bila je uznemirena od oluje, munja i pljuska, i samo je zbog toga, potpuno van sebe, nasrnula na muža. Očevidno želeći da ga što više ponizi, pljunula mu je u lice odvratnu uvredu. Alek se, u početku, zbunio. Odrastao je u atmosferi ljubavi i nežnosti i ta rečenica kao da ga je ošamarila. Obuzdavajući bes koji je narastao, on se prezrivo i gorko nasmejao. Mislim da je smeh ponizio ženu više nego da ju je udario. Ona poče da viče, uvredivši ga ponovo, još jače.
Odgurnuo je ženu, dohvatio prvi predmet koji mu je pao pod ruku i udario je. Bila
je to mala hromirana sekira koju su im poklonili prijatelji. Ubio ju je.
Zatim je pozvao bolnicu, stigla su dva automobila, jedan, za reanimaciju — po
nju,
i drugi, nešto kasnije — po njega. Munje su sijale nad opustelom kućom, prasak grmljavine nije gušio ničije reči.
Psihijatri su, posle silnih pretraga, zaključili da je psihički uračunljiv, iako su zapazili nekakvu nervnu iscrpljenost. Njegov slučaj je predat sudu.
Ja sam mu bio branilac: poznavao sam ga od detinjstva i niko nije mogao tako dobro da zna kakav je on u stvari čovek. Sudija me nije ometao, kao da su mu moji vatreni govori pomagali da se lakše snađe. Trudio sam se da opravdam Aleka, osuđujući nju. Sa mog aspekta, taj brak je bio neuspešan od samog početka. Dozvolili su mi da kažem sve što sam imao, a zatim je sudija, hladno i spokojno, razbio moje dokaze, rekavši:
»Trudili ste se da nas uverite da je optuženi dobar čovek i da se uvek ponašao ispravno i dostojno. Ali svaki bi čovek, sve i da nije pesnik, koji iole istančanije oseća emocionalni naboj drugih ljudi, svaki bi se čovek potrudio da razreši situaciju koja uznemirava voljenu ženu. Otišao bi iz te kuće, pa i da su bili u izgnanstvu, potrudio bi se da stvori situaciju koja bi za oboje bila prihvatljiva. Pa, ipak, on nije hteo da se liši ničeg svog, nije ni pokušao da pronađe izlaz iz konflikta. Pokazao se kao egoista, kao neverovatni egoista, za koga su sopstvene želje — osnovni zakon. Tako je stigao do zločina.«
U tom momentu sam pogledao Aleka i video sam, čini mi se, da je tek sada, 59
poražen sudijinim mislima, osetio da je zaista kriv. Na licu mu je zatreperila zbunjenost.
Pobledeo je tako, da se samo po očima moglo zaključiti da je živ. Zatim ga je oblio znoj i on ga je mehanički obrisao sa čela.
Prepirali smo se dugo, stvar je bila isuviše ozbiljna. Optuženik je bio utučen i odbio je da se brani. Video sam da je potpuno razoren. Završili smo diskusiju u sali za savetovanje. Presuda je glasila:
»Zbog ubistva žene, Tamare K. i niza otežavajućih okolnosti koje su imale
egoistični karakter, po članu tom i tom, sud u sastavu tom i tom je odlučio da se Alek S.
osudi na potpuno ispiranje mozga.«
Presudu sam naveo delimično tačno. Sve se događalo pre mnogo godina i tačan
tekst sam zaboravio, iako je to bio moj prvi slučaj, gde je zločinac dobio kaznu višeg stepena.
Izašao sam iz suda potišten. Ali, prebirajući po sećanju sve argumente obeju strana, sasvim neočekivano sam se setio izraza lica optuženika. I tada pomislih da je presuda pravedna. Naravno, bilo mi je žao pesnika, čoveka sa nežnom, suptilnom dušom. Njegova nesreća i zločin su samo u tome što je bio slep, što je bio slep i što nije tražio rešenje. Sada ni on neće moći da živi pošto je razumeo svoju krivicu. On to neće moći sebi da oprosti. U svakom slučaju, loše će se završiti. Ponovo mi ga bi žao. A i nje.
Pred izvršenje kazne otišao sam kod njega i dugo smo razgovarali. Pred kraj razgovora, postavio sam mu nekoliko pitanja.
»Reci mi, Alek, u vreme vaših sukoba, kada je sve bilo tako loše, jesi li je voleo, bar povremeno?«
»Voleo sam je.« Odgovorio je kategorično i bez razmišljanja.
»A ona tebe?«
»Teško pitanje, Alberte... Čini mi se da jeste.«
»Onda mi reci, voleo bih da znam, da li si je slučajno ubio ili si hteo da je ubiješ?«
»U tom momentu, kada sam dohvatio sekiru, nisam znao da je to baš sekira, ali sam hteo da je ubijem. Hteo sam da je ubijem.«
Presudu su izvršila dva naučna radnika iz instituta za kriminalistiku. Već mi se tada učinilo da su sve uradili nemarno. Jednostavno su izabrali suprotan karakter za novu ličnost, onako kako zakon nalaže, ne upuštajući se u dublje analize. Aleku su potpuno izbrisali sećanje i upisali nov identitet u tobože prazne moždane ćelije. Ja čak nisam siguran da su dovoljno pouzdano obavili taj posao.
Sada je bio Đovani T. poreklom Italijan. Živ, energičan, veseo čovek, ekspanzivan,
pun životne radosti — takav je trebalo da bude njegov novi karakter. Bila mu je upisana psiha i memorija nedavno preminulog čoveka koji nije imao žive bliže rođake. Budućem
Italijanu bilo je sugerisano da je promenio uslove života i klimu po nalogu lekara. Jedini propust je napravljen u vezi sa Đovanijevom profesijom ‐ bio je meteorolog.
Pošto je kazna sprovedena u delo, doznao sam da su Tamaru uspeli da spasu.
Posle niza reanimacionih tretmana, posle nekoliko operacija, uspeli su čak da joj vrate zdravlje. Čak i spoljašnjost, kako mi rekoše. Ja je nisam video, nisam želeo da se sretnem sa njom.
Ona je, takode, promenila ime i prezime i nestala sa mog horizonta.
Novi podaci o Đovaniju, zajedno sa sudskom presudom i izveštajem o izvršenju presude, bili su zavedeni u kompjuter, i tim se završava prvi deo moje priče.
Drugi? Naravno, postoji i drugi deo!
Đovani se nastanio u malom, drevnom gradu u unutrašnjosti velikog, savremenog.
60
Živeo je u starom delu Talina. Već u to vreme, gradovi tipa Firence, Pariza, Moskve sa svojim istorijskim spomenicima, bili su prekriveni geodetskim kupolama, zbog zaštite od rušenja. Istorijski centri su, po pravilu, građeni od kamena i kratkovečne cigle koji su se ispirali od kiša, naročito malter. Dovani je bio Rimljanin i grad kao Talin bio je, nastavak njegovog ranijeg života. Ja sam rođen u Talinu, vrlo volim svoj grad, i čini mi se da u centru poznajem svaki kamen. Znao sam i kućicu u Kulasenovoj ulici, u koju se on uselio. Dovani je dobio posao u »Prognostičkom centru«, upravo onakav kakav je želeo
— meteorolog‐praktičar.
Ne krijem, interesovalo me je kako živi i kako se oseća čovek sa »novom ličnošću«,
pa sam se, preduzevši najjednostavnije korake, na kraju i upoznao sa njim. To nije bilo teško — bio je komunikativan i poverljiv.
Nisam radio ništa što bi bilo dostojno prekora, nisam mu rekao ko je, ni odakle je,
ali, nadam se da ćete me razumeti, ipak sam tražio nešto što je u njemu ostalo od onog ranijeg, od sina moga druga — od Aleka. Ponekad mi se pričinjavalo kao da nešto neuhvatljivo, lako, kao odsjaj plavog u sivom, provejava njegovom ličnošću, ali se ubrzo gušilo u burnoj, životnoj radosti čoveka koji je lišen suptilne emotivnosti. Ne, on nije bio loš, šta vam je!? Bio je dobar, na svoj način. Dobar na svoj način i predusretljiv. I nežan na svoj način, iako plahovit.
»Alberto«, rekao je moje ime na italijanskom — Alberto. »Ti mene voliš! Samo ne
znam zbog čega. Jako ličiš na moga oca, Alberto!«
A meni je bilo prijatno, jer sam ga zaista voleo.
Jednom sam bio kod njega na poslu, zvao me je da dođem da vidim kako se pravi
prognoza. Kada me je video, Đovani se jako obradovao i smestio me je za pult, da bih
mogao sve da vidim.
»Treba da polijem još tri ogromna komada oranice i povrtnjaka«, reče. »A višak kiše ću predati dežurnom u drugom sektoru.«
Bio je spokojniji nego obično, hladan, zvaničan i poslovan.
Sada u »Novostima« često prikazuju kako radi »Dijagnostički centar«, tada su ga prikazali samo na dan otvaranja, a zatim su, ne znam zbog čega, novinari izgubili interesovanje za njega. Sedeo sam na centralnom, počasnom mestu i mogao sam da pratim čitav tok rada.
Četiri pulta bila su raspoređena na sve četiri strane sveta, a iza svakog pulta plafon se spuštao prema zidu ukoso. Iznad jednog pulta nalazila se tabla na kojoj su svetlele narandžaste, promenljive linije, a po njima su bili raspoređeni intenzivno plavi oblaci.
Oblake sam prepoznao, bez obzira što su bili neprirodne boje.
»Đovani, šta je to narandžasto?«
»To su vetrovi. Plavo — oblaci, tamniji — nose mnogo vode, svetliji — manje.«
Tada je na karti vetrova i oblaka isprojektovao crvene konture parcela na Zemlji. »Vidiš, Alberto?«
»Da.«
»Ove komade zemlje treba politi! Sada mi nemoj postavljati nikakva pitanja, posao
je pipav i precizan. Ovo je jedini deo posla u kome mašina ne može da zameni čoveka!«
Prolazio je pored pulta pritiskajući na njemu nekakvu dugmad
i okrećući ručice.
Narandžasti potoci su se spajali, pa opet razdvajali, njihove brzine su se menjale i kada je, očevidno, bila postignuta neophodna kombinacija uslova, on pritisnu crveno dugme
koje se nalazilo na zasebnom delu pulta. Divan pejzaž koji se pokazao odjednom je posiveo i ja sam video kako po ekranu teku mlazevi. Padala je kiša.
»Sa jednim sam završio!« viknu Đovani.
61
»Organizovao« je kišu, to se drugačije i ne bi moglo nazvati, i na preostalim mestima. Zatim je uključio vezu. Na ekranu se pojavio preplanuli, kosooki Estonac, iza čijih leda se, takode, video pult.
»Lejv, kroz otprilike dvadeset minuta predaću ti sedamdeset hiljada tona ostataka.
Uz to, neiskorišćenih...« Profesionalni razgovor je trajao pet minuta posle čega je Lejv nestao sa ekrana.
»Moram da prekontrolišem, da bi se sve normalno odvijalo«, reče Đovani. »Znaš,
Alberto, kolege iz Rima po pola dana transportuju oblake sa rastojanja manjeg od hiljadu kilometara, da bi dobili slabu kišicu nad isušenom zemljom. A ja ovde prebacujem suvišne oblake u susedni sektor. Volim kišu. Samo oluju, ne znam zašto, ne volim.«
Ponovo sam pomislio na one nespretnjakoviće koji su ga načinili meteorologom.
Na takvom poslu, čovek bi mogao da postane pesnik, ali ono što bi bilo divno za bilo kog čoveka, njemu je pretilo povratkom sećanja. Mogao bi da postane čovek sa dvema
»dušama«, verovatno čak i nedovoljno vredan čovek. Moglo bi da se dogodi i da jedna
njegova individualnost osudi onu drugu. Uopšte, mogla je da nastane strašna zbrka.
Sačekao sam da završi posao, pa smo se prošetali po starom, čistom Talinu.
Naokolo su nečujno prolazili ljudi, domaći i turisti, u mekoj obući bez potpetica: kamenje nije večno. Rastali smo se kasno.