Mač Sudbine

Home > Fantasy > Mač Sudbine > Page 2
Mač Sudbine Page 2

by Andrzej Sapkowski

– Ha – uzviknu Tri Čavke. – Sada poričeš zakone prirode, Geralte. Moj poznanik čarobnjak često je govorio da svako biće u prirodi ima svoje trajanje i da će preživeti na ovaj ili onaj način. Kraj jednog je početak drugog, nema granica mogućnosti, priroda makar za njih ne zna.

  – Veliki je optimista bio tvoj poznanik čarobnjak. Samo, jedno nije uzeo u obzir: greške koje priroda načini. Ili one koji se s njom igraju. Zlatni zmajevi i drugi slični mutanti, ako su postojali, nisu mogli preživeti. Na putu im je stajala veoma prirodna granica mogućnosti.

  – Kakva to granica?

  – Mutanti... – mišići na Geraltovim vilicama snažno zadrhtaše. – Mutanti su jalovi, Borh. Jedino u legendama može da preživi ono što u prirodi ne može. Jedino legende i mitovi ne poznaju granice mogućnosti.

  Tri Čavke je ćutao. Geralt je pogledao ka devojkama, ka njihovim iznenada ozbiljnim licima. Vea se neočekivano nagnula ka njemu, obgrlila ga oko vrata čvrstom, mišićavom rukom. Osetio je na obrazu njene usne, vlažne od piva.

  – Sviđaš im se – polako reče Tri Čavke. – Nek me đavo nosi, ti im se sviđaš.

  – Šta je u tome neobično? – veštac se tužno osmehnu.

  – Ništa. Ali to treba zaliti! Domaćine! Još jedno burence!

  – Ne luduj. Dovoljan je bokal.

  – Dva bokala! – riknu Tri Čavke. – Tea, moram da izađem nakratko.

  Zerikanka ustade, podiže sablju s klupe, pređe po sali čežnjivim pogledom. Iako je prethodno, kako je veštac primetio, nekoliko parova očiju ružno zasijalo ugledavši napunjenu vrećicu, niko se nekako nije žurio da krene za Borhom, koji se lako teturao prema izlazu u dvorište. Tea slegnu ramenima i krenu za poslodavcem.

  – Kako ti je pravo ime? – upita Geralt onu koja je ostala za stolom. Vea blesnu belim zubima. Košulja joj je bila prilično raskopčana, gotovo do granice mogućnosti. Veštac nije imao sumnje da je to još jedna provokacija prema sali.

  – Alveaenerle.

  – Lepo je – veštac je bio siguran da će Zerikanka ostati smerna i namignuti mu. Nije pogrešio.

  – Vea?

  – Hm?

  – Zašto jašete sa Borhom? Vi slobodne ratnice? Možeš li da odgovoriš?

  – Hm.

  – Hm šta?

  – On je... – Zerikanka je, naboravši čelo, tražila reči. – On je... Naj... lepši.

  Veštac klimnu glavom. Kriterijumi po kojima su žene ocenjivale privlačnost muškaraca nisu prvi put za njega predstavljali zagonetku.

  Tri Čavke upade u alkov, zakopčavajući pantalone, glasno je izdavao naredbe gostioničaru. Dva koraka iza njega držala se Tea. Izgledajući kao da se dosađuje, osvrtala se po krčmi, a trgovci i splavari brižljivo su izbegavali njen pogled. Vea je isisavala još jednog raka, svaki čas bacajući na vešca značajne poglede.

  – Naručio sam još jeguljica, ovoga puta pečenih – Tri Čavke teško sede, zvekećući nezakopčanim kaišem. – Namučih se s ovim rakovima i kô da opet ogladneh. I sredio sam ti konak ovde, Geralte. Nema smisla da se smucaš po noći. Još malo ćemo se zabaviti. U vaše zdravlje, devojke!

  – Vassekheal – reće Vea, nazdravljajući mu vrčem. Tea je namignula i protegnula se, pri čemu njene privlačne grudi, mimo Geraltovih očekivanja, nisu rascepale prednji deo košulje.

  – Zabavimo se – Tri Čavke se nagnu preko stola i klepnu Teu po zadnjici. – Zabavimo se, vešče. Hej, domaćine! Ovamo!

  Gostioničar živo dotrča, brišući ruke o kecelju.

  – Hoće li se naći kakvo korito kod tebe? Za kupanje, solidno i veliko?

  – Koliko veliko, gospodine?

  – Za četvoro.

  – Za... četvoro... – krčmar raširi usta.

  – Za četvoro – potvrdi Tri Čavke, vadeći iz džepa punu kesu.

  – Naći će se – gostioničar obliza usta.

  – Sjajno – zasmeja se Borh. – Kaži da ga odnesu gore, u moju odaju, i da ga napune vrućom vodom, druškane. I piva im isto reci da odnesu, tri vrča.

  Zerikanke se zakikotaše i istovremeno namignuše.

  – Koja ti se sviđa? – upita Tri Čavke. – A, Geralte?

  Veštac se počeša po potiljku.

  – Znam, nije lako izabrati – reče Tri Čavke s razumevanjem. – I sam povremeno imam problema. Dobro, dogovorićemo se u koritu. Hej, devojke! Pomozite mi uz stepenice!

  III

  Na mostu je stajala zapreka. Put je pregrađivala dugačka, masivna greda, oslonjena na drvene kozliće. Ispred i iza nje stajali su helebardari u kožnim kaputićima sa ukrasnim dugmadima i pancirnim kapuljačama. Iznad zapreke se pospano vijorio purpurni barjak sa znakom srebrnog grifona.

  – Koji je ovo đavo? – začudi se Tri Čavke, približavajući se na konju nogu pred nogu. – Nema prolaza?

  – Imate li dozvolu? – upita najbliži helebardar ne vadeći iz usta prutić koji je žvakao – da l’ od gladi, da l’ da ubije vreme.

  – Kakvu dozvolu? Da nije kuga? Ili možda rat? Po čijem naređenju put blokirate?

  – Kralja Nedamira, gospodara Kaingorna – stražar prevuče prutić u suprotni ugao usta i pokaza na barjak. – Bez dozvole se u planinu ne može.

  – Kakav idiotizam – reče Geralt umornim glasom. – Ovo nije Kaingorn, nego Holopoljska oblast. Ovde Holopolje, a ne Kaingorn, uzima trošarinu sa mostova na Braai. Šta Nedamir ima s tim?

  – Nemojte mene pitati – stražar ispljunu prutić. – Nije moja stvar. Ja sam ovde da dozvole proveravam. Ako ’oćete, pričajte s našim desetarom.

  – A gde je on?

  – Tamo, iza trošarnice, greje se na suncu – reče helebardar, ne gledajući u Geralta, već u razgolićene butine Zerikanki, koje su se lenjo protezale u sedlima.

  Iza trošarnice, na kamari suvih trupaca, sedeo je stražar i vrhom helebarde u pesku iscrtavao devojku, odnosno njen fragment, viđen iz nesvakidašnje perspektive. Pored njega je, nežno udarajući u žice laute, leškario mršavi muškarac prekrivši oči maštovitim šeširićem boje šljive, ukrašenim srebrnom kopčom i dugačkim, nervoznim čapljinim perom.

  Geraltu behu poznati taj šeširić i to pero, čuveno od Buine do Jaruge, poznato po dvorovima, utvrđenjima, svratištima, krčmama i bordelima. Naročito bordelima.

  – Neven!

  – Veštac Geralt! – ispod smaknutog šeširića pogledaše vesele, modre oči. – Je li moguće? I ti ovde? Da nemaš slučajno dozvolu?

  – Šta vam je svima s tom dozvolom? – veštac skoči sa sedla. – Šta se događa ovde, Nevene? Hteli smo da pređemo na drugu obalu Braae, ja i ovaj ovde vitez, Borh Tri Čavke, i naša pratnja. I kako izgleda, nećemo moći.

  – Ja takođe ne mogu – Neven ustade, skinu šeširić, pokloni se Zerikankama s preteranom ljubaznošću. – Ni mene ne puštaju na drugu obalu. Mene, Nevena, najčuvenijeg putujućeg pesnika i pevača u prečniku od hiljadu milja, ne pušta ovaj ovde desetar, iako je i on sam umetnik, kao što vidite.

  – Bez dozvole nikoga ne puštam – reče tmurno desetar, a onda upotpuni svoj crtež i konačnim detaljem, bocnuvši vrhom drške po pesku.

  – Onda ćemo obići – reče veštac. – Poći ćemo levom obalom. Do Hengforsa je tuda duže, ali ako se mora – mora se.

  – Do Hengforsa? – začudi se bard. – Zar ti, Geralte, ne ideš za Nedamirom? Ne ideš po zmaja?

  – Kakvog zmaja? – zainteresova se Tri Čavke.

  – Ne znate? Zaista ne znate? Onda vam moram odreda ispričati, gospodo. Ja ionako čekam ovde hoće li možda naići ko s dozvolom, ko me zna i dozvoli da mu se priključim. Sedajte.

  – Trenutak – reče Tri Čavke. – Sunce je skoro na tri četvrti do zenita, a mene suši kô drenovina. Nećemo razgovarati suvoga grla. Tea, Vea, vratite se nazad do mesta i kupite burence.

  – Sviđate mi se, gospodine...

  – Borh, poznat kao Tri Čavke.

  – Neven, poznat kao Izvanredni. Među nekim devojkama.

  – Pričaj, Nevene – veštac je postajao nestrpljiv. – Nećemo dreždati ovde do večeras.

  Bard obuhvati prstima grif laute, oštro udar
i po strunama.

  – Kako biste radije, vezanim govorom ili obično?

  – Obično.

  – Molim lepo – Neven ne odloži lautu. – Poslušajte onda, plemenita gospodo, šta se zbilo, evo nedelja prođe, nedaleko od slobodnoga mesta zvanog Holopolje. Beše to belom zorom, tek što je izlazeće sunašce zarumenelo magličasti pokrov što lebdeše nad livadama...

  – Rekli smo obično – podseti ga Geralt.

  – A zar nije? No dobro, dobro. Razumem. Kratko i bez metafora. Na pašnjake kod Holopolja sleteo je zmaj.

  – Eeee – reče veštac. – Nekako mi se to ne čini verovatnim. U ovim krajevima godinama niko nije video zmaja. Nije li to možda bio običan ošluzg? Ošluzg može da bude poprilično veliki...

  – Ne vređaj me, vešče. Znam šta govorim. Video sam ga. Pukim slučajem sam se u tom trenutku zadesio na vašaru u Holopolju i sve sam video rođenim očima. Balada je već spremna, ali niste hteli...

  – Pričaj nam. Je li bio velik?

  – Tri konjske dužine. U grebenu ne viši od konja, ali mnogo krupniji. Siv kao pesak.

  – Znači, zeleni.

  – Da. Doleteo je iznenada, upao pravo među stado ovaca, rasterao pastire, pobio sijaset životinja, četiri progutao i odleteo.

  – Odleteo... – Geralt je klimao glavom. – I kraj?

  – Ne. Jer je narednog jutra doleteo ponovo, ovoga puta bliže mestu. Naciljao je gomilu žena što su prale veš na obali Braae. Ala su zbrisale, prijatelju! U životu se nisam tako ismejao. Zmaj je pak obrnuo dva kruga nad Holopoljem i poleteo ka pašnjacima, tamo se ponovo uhvatio ovaca. Tek tada je započela zbrka i pometnja, jer prethodnog puta malo je ko verovao pastirima. Gradonačelnik je pokrenuo gradsku miliciju, ali pre nego što su se formirali, narod je uzeo stvar u svoje ruke i završio posao.

  – Kako?

  – Na zanimljiv, narodski način. Lokalni obućar, izvesni Kozojed, smislio je rešenje za gada. Zaklali su ovcu i gusto je napunili čemerom, vučjom trešnjom, bunikama, sumporom i obućarskom smolom. Sigurnosti radi, gradski apotekar dolio je unutra i dve kvarte svoje mešavine protiv čireva, a sveštenik iz hrama Kreve očitao je molitvu nad crkotinom. Onda su prepariranu ovčicu postavili nasred stada, poduprevši je kočićem. Niko zaista nije verovao da će namamiti zmajčinu tim na milje smrdljivim govnetom, ali stvarnost je prevazišla naša očekivanja. Zanemarujući žive razblejane ovčice, gad je progutao mamac zajedno s kocem.

  – I šta dalje? Pričaj der, Nevene.

  – A zar drugo činim? Valjda pričam. Slušajte šta je dalje bilo. Nije prošlo vremena kol’ko spretnom muškarcu treba da razveže damski korset kad je zmaj iznenada počeo rikati i ispuštati dim, spreda i pozadi. Prevrto se oko glave, pokušavao poleteti, onda je zanemoćao i zamro. Dvojica dobrovoljaca krenula su da provere da li otrovani gad još diše. Bili su to gradski grobar i gradski šupljoglavac, rođen od drvosečine zaostale ćerke i bataljona najamnih kopljanika, koji je kroz Holopolje prošao još za vreme bune vojvode Nužiboba.

  – Ala ti lažeš, Nevene.

  – Ne lažem, samo ukrašavam, a to nije isto.

  – Mala je razlika. Pričaj dalje, gubimo vreme.

  – Dakle, kako već rekoh, grobar i odvažni debil krenuli su u svojstvu izvidnika. Podigli smo im posle malu ali naočitu humčicu.

  – Aha – reče Borh. – Znači, zmaj je još bio živ.

  – Nego kako – veselo reče Neven. – Živ je bio. Ali toliko je bio slab da nije proždrao ni grobara ni kretena, samo im je liznuo krv. A onda je, na sveopštu žalost, odleteo, podigavši se uz velike teškoće. Svakih sto pedeset lakata padao je uz tresak i ponovo se dizao. Povremeno je i hodao, vukući zadnje noge. Smeliji su krenuli za njim, motreći ga. I znate li šta?

  – Govori, Nevene.

  – Zmaj se zavukao u klisure u Pustulskim gorama, u blizini izvorišta Braae, i sakrio se u tamošnjim pećinama.

  – Sad je sve jasno – reče Geralt. – Zmaj je najverovatnije vekovima u tim pećinama, utonuo u letargiju. Čuo sam za takve slučajeve. I tamo mora biti i njegovo blago. Sada znam otkud blokiraju most. Neko planira da stavi šapu na to blago. A taj neko je Nedamir iz Kaingorna.

  – Tako je – potvrdi trubadur. – U čitavom Holopolju vri tim povodom, jer tamo se smatra da zmaj i blago njima pripadaju. Ali pribojavaju se da se zamere Nedamiru. Nedamir je balavac koji se nije počeo ni brijati a već je stigao da pokaže kako mu se ne isplati zamerati. A do toga zmaja đavolski mu je stalo, otud je tako brzo reagovao.

  – Do blaga mu je stalo, hteo si reći.

  – Zapravo, više do zmaja nego do blaga. Jer, vidite, Nedamir oštri zube na susednu kraljevinu Maleore. Onde je, posle iznenadne i čudne smrti princa, ostala princeza u, da se tako izrazim, bračnim godinama. Velmože iz Maleore neblagonaklono gledaju na Nedamira i ostale konkurente, jer znaju da će im novi vladar snažno pritegnuti uzde, za razliku od balavice princeze. Zato su odnekud iskopali staro, prašnjavo predskazanje koje kaže da će mitra i devojčina ruka pripasti onome ko savlada zmaja. Kako zmaja ovde vekovima niko nije video, mislili su da su mirni. Nedamir se, naravno, do suza ismejao legendi, zauzeo bi Maleore naoružanom rukom i gotovo, ali kad je zagrmela vest o holopoljskom zmaju, shvatio je da može pobediti maleorsko plemstvo njihovim sopstvenim oružjem. Kad bi se ukazao tamo noseći zmajevu glavu, narod bi ga dočekao kao monarha poslatog od bogova, a velmože ne bi smele ni da pisnu. Čudite li se i dalje što je poleteo za zmajem kô muva bez glave? Naročito za takvim koji jedva noge vuče? Za njega je to čista zgoda, sudbina ga je pomilovala, pasju mu mater.

  – A puteve je zagradio zbog konkurencije.

  – Verovatno. I zbog Holopoljana. Još je po čitavoj okolini razaslao konjanike s dozvolama. Za one koji će ubiti zmaja, jer Nedamir ne trči da lično ulazi u pećinu s mačem. Za tren oka dovučene su slavne zmajoubice. Većinu verovatno poznaješ, Geralte.

  – Moguće je. Ko je stigao?

  – Erik iz Deneslea, on ti je prvi.

  – Ðavo ga... – veštac tiho zazvižda. – Bogobojažljivi i čestiti Erik, vitez bez ijedne mrlje lično.

  – Znaš li ga, Geralte? – upita Borh. – Zaista je takva zver za zmajeve?

  – Ne samo za zmajeve. Erik sa svakim čudovištem na kraj izlazi. Ubijao je i mantikore i grifone. I nekoliko zmajeva je savladao, slušao sam o tome. Dobar je. Ali kvari mi poslove, nitkov, jer ne traži pare. Ko još, Nevene?

  – Sekači iz Krinfrida.

  – Zmaj je onda gotov. Čak i ako je ozdravio. Ta trojka je uigrana banda, bore se ne preterano često, ali efikasno. Poubijali su sve ošluzge i vilerepe u Redanji, a usput su pala i tri crvena zmaja i jedan crni, a to je već nešto. Jesu li to svi?

  – Ne. Pridružila su se i šestorica patuljaka. Pet bradonja pod komandom Jarpena Zigrina.

  – Ne poznajem ga.

  – Čuo si za zmaja Ocvista s Kvarcne planine?

  – Čuo sam. I video kamenje iz njegovog blaga. Bilo je tamo safira neviđene boje i dijamanata velikih kao trešnje.

  – Onda treba da znaš da su upravo Jarpen Zigrin i njegovi patuljci sredili Ocvista. Nastala je o tome i balada, ali slaba, jer nije moja. Ako je nisi čuo, nisi mnogo propustio.

  – To su svi?

  – Da. Ne računajući tebe. Tvrdio si da ne znaš ništa o zmaju, ko zna, možda je i istina. Ali sada znaš. I šta?

  – I ništa. Ne interesuje me taj zmaj.

  – Ha! Lukavo, Geralte. Jer ionako nemaš dozvolu.

  – Ne interesuje me zmaj, kao što rekoh. A šta je s tobom, Nevene? Šta tebe toliko vuče na tu stranu?

  – Zna se – trubadur slegnu ramenima. – Treba biti blizu dešavanja i atrakcija. O borbi sa zmajem će se pričati. Razume se, mogao bih sastaviti baladu na osnovu priča, ali drugačije će zvučati ako je peva neko ko je boj video sopstvenim očima.

  – Boj? – zasmeja se Tri Čavke. – Pre će biti nešto slično svinjokolju ili čerečenju mrcine. Slušam i načuditi se ne mogu. Slavni ratnici jure punom parom ne bi li preklali poluizdahnulog zmaja kog je otrovala kakva bitanga! Smeje mi se i povraća.

  �
� Grešiš – reče Geralt. – Ako zmaj nije na mestu pao od otrova, njegov organizam ga je zasigurno već pobedio i zmaj je sada u punoj snazi. Mada to nema preteranog značaja. Sekači iz Krinfrida i tako će ga ubiti, ali bez boja, ako želiš da znaš, neće proći.

  – Dakle, Geralte, kladiš se na Sekače?

  – Jasno.

  – Nije nego – javi se stražar umetnik, koji je do tog časa ćutao. – Zmajčina je magijsko stvorenje i ne može se ubiti drugačije nego čarima. Ako iko izađe na kraj s njim, to je čarobnica koja je juče ovuda projahala.

  – Ko? – Geralt nakrivi glavu.

  – Čarobnica – ponovi stražar. – Rekoh valjda.

  – Je li rekla ime?

  – Jeste, ali zaboravio sam. Dozvolu je imala. Mlada je bila, naočita, na svoj način, ali te oči... I sami znate, gospodo. Čoveka zima obuzme kad ga takva pogleda.

  – Znaš li šta o tome, Nevene? Ko to može biti?

  – Ne znam – namršti se bard. – Mlada, naočita i te oči. Vajnog mi opisa! Sve su takve. Svaka koju znam, a znam ih mnogo, ne izgleda starije od dvadeset pet – trideset, a neke od njih, čuo sam, pamte vremena kad je šuma šumela tamo gde danas Novigrad stoji. Najzad, od čega su eliksiri iz mandragore? A oči sebi mandragorom prskaju da bi blistale. Žene kô žene.

  – Nije bila riđa? – upita veštac.

  – Nije, gospodine – reče desetar. – Crnka.

  – A konj, koje boje? Riđan s belom zvezdicom?

  – Ne. Vran, kô i ona. Tako vam je, gospodo, kažem vam, ona će ubiti zmaja. Zmaj je posao za čarobnjaka. Ljudska snaga tu ne pomaže.

  – Pitam se šta bi na to kazao obućar Kozojed – zasmeja se Neven. – Kad bi imao pod rukom šta jače od čemera i vučje trešnje, sad bi se na holopoljskom palisadu sušila zmajeva koža, balada bi bila spremna, a ja ne bih ovde žuteo na suncu...

  – Kako se dogodilo to da te Nedamir nije poveo sa sobom? – upita Geralt, ukoso pogledajući pesnika. – Valjda si bio u Holopolju kad je kretao. Nije valjda da kralj ne voli umetnike? Šta se desilo pa tu žutiš, umesto da sviraš kraj kraljevskog stremena?

  – Desila se jedna mlada udovica – turobno reče Neven. – Ðavo nek ga nosi! Zadržao sam se, a narednog dana Nedamir i ostali već su bili preko reke. Sa sobom su poveli čak i onog Kozojeda i izviđače iz holopoljske milicije, samo su na mene zaboravili. Objašnjavam to desetaru, a on tera svoje...

 

‹ Prev