– Viteže Ejk – reče s osmehom, koji je svako osim Geralta mogao doživeti kao mio i ljubazan. – Otkud to? Ja sam gamad, a vi mi spasavate život?
– Vi ste dama, gospođice Jenefer – vitez se kruto pokloni. – A vaše mi iskreno i lepo lice dozvoljava da verujem da ćete se jednom odreći prokletog čarobnjaštva.
Boholt prasnu u smeh.
– Hvala vam, viteže – suvo reče Jenefer. – I veštac Geralt vam zahvaljuje. Zahvali, Geralte.
– Pre će me šlog strefiti – veštac uzdahnu simpatično iskreno. – Zašto bih? Em sam gadno kopile, em moje ružno lice ne pokazuje nikakvu nadu da će se popraviti. Vitez Ejk me je iz provalije izvukao nehotice, samo zato što sam se čvrsto držao lepe dame. Da sam tamo sam visio, Ejk ni prstom ne bi mrdnuo. Grešim li, viteže?
– Grešite, gospodine Geralte – mirno reče lutajući vitez. – Nikome kome je pomoć potrebna ne odbijam da pomognem. Čak ni nekome poput vešca.
– Zahvali, Geralte. I izvini se – strogo reče čarobnica. – U protivnom ćeš samo potvrditi da je, makar u odnosu na tebe, Ejk bio potpuno u pravu. Ne umeš da živiš s ljudima. Zato što si drugačiji. Tvoje učešće u ovom pohodu je greška. Ovamo te je privukao besmisleni cilj. Smisleno će, dakle, biti ako se povučeš. Sudim da si i sam to već shvatio. A ako nisi, onda shvati konačno.
– O kakvom to cilju govorite, gospodična? – ubaci se Gilenstirn. Čarobnica ga pogleda, ali ne odgovori. Neven i Jarpen Zigrin značajno se jedan drugom osmehnuše, ali tako da ih čarobnica ne primeti.
Veštac pogleda u oči Jenefer. Bile su hladne.
– Izvinjavam se i zahvaljujem, viteže iz Denesle – pognu glavu. – Svima ovde prisutnima zahvaljujem. Za brzu pomoć pruženu bez oklevanja. Čuo sam dok sam visio kako ste jedan preko drugog trčali da mi pomognete. Sve ovde prisutne molim za oproštaj. Izuzev plemenite Jenefer, kojoj zahvaljujem, i ni za šta je ne molim. Zbogom. Gamad dobrovoljno napušta društvo. Jer gamadi ste došli preko glave. Zdrav ostaj, Nevene.
– Hej, Geralte – povika Boholt. – Ne duri se kô kakva curica, ne čini od komarca magarca. Dođavola s...
– Ljudiiiiiii!
Od strane grotla klanca dotrčavao je Kozojed, s nekoliko holopoljskih žandara poslatih u izvidnicu.
– Šta je bilo? Što se toliko dere? – podiže glavu Koštunjača.
– Ljudi... Vaša... milosti... – zadihao se obućar.
– Ispljuni više, čoveče – reče Gilenstirn, zakačivši palčeve za zlatni pojas.
– Zmaj! Tamo, zmaj!
– Gde?
– Iza klanca... Na ravnom... Gospodine, on...
– Na konje! – naredi Gilenstirn.
– Koštunjača! – povika Boholt. – Na kola! Derikoža, na konja i za mnom!
– Momci, kasom! – zaurla Jarpen Zigrin. – Kasom, bestraga mu!
– Hej, sačekajte! – Neven prebaci lautu preko ramena. – Geralte! Uzmi me na konja!
– Naskači!
Klanac se završavao osulinom svetlih stena, sve ređih, koje su obrazovale nepravilan krug. Teren se iza njih polako spuštao na travnati, brežuljkasti pašnjak, sa svih strana okružen zidovima krečnjaka iz kojih je zjapilo na hiljade pukotina. Tri uzana kanjona, ušća isušenih potoka, otvarala su se prema pašnjaku.
Boholt, koji je prvi dojahao do kamene prepreke, naglo zaustavi konja i podiže se u sedlu.
– O kuga te odnela – reče. – O kuga te prokleta odnela. To... to nije moguće!
– Šta? – upita Doregaraj prilazeći. Pored njega se Jenefer, saskočivši sa kola Sekača, osloni grudima na stenu, proviri, povuče se i protrlja oči.
– Šta? Šta je? – povika Neven, izvirujući iza Geraltovih leđa.
– Šta je bilo, Boholte?
– Taj zmaj je... zlatan.
Na ne više od sto koraka od kamenog grla klanca iz kog su izašli, na putu do kanjona koji vodi na sever, na blago zaobljenom, niskom brežuljku, sedelo je stvorenje. Sedelo je, savijajući u pravilan krug dugački, tanki vrat, povivši usku glavu na ispupčene grudi, obavijajući repom ispružene prednje šape.
Bilo je u tom stvorenju, u položaju u kom je sedelo, nečeg punog poslovične gracioznosti, nečeg mačjeg, nečeg što je protivrečilo njegovom evidentno gmizavačkom poreklu. Nesumnjivo gmizavačkom. Stvorenje, naime, beše prekriveno krljušti jasnog oblika, koja je blistala snažno svetlim, žutim zlatom. Jer stvorenje koje je sedelo na brežuljku bilo je zlatno – zlatno, od vrhova kandži zarivenih u zemlju do kraja dugačkog repa, koji se jedva primetno pomerao između čičaka što su rasli na bregu. Gledajući u njih velikim, zlatnim očima, stvorenje raširi široka, zlatasta krila slepog miša i stajaše tako nepomično, izazivajući divljenje.
– Zlatni zmaj – prošaputa Doregaraj. – To nije moguće... Živa legenda!
– Zlatni zmajevi ne postoje, pasju mu majku – zaključi Koštunjača i pljunu. – Znam šta govorim.
– Šta je onda ovo što sedi na brežuljku? – razumno upita Neven.
– Ovo je neka prevara.
– Iluzija.
– Ovo nije iluzija – reče Jenefer.
– Ovo je zlatni zmaj – reče Gilenstirn. – Pravi pravcati zlatni zmaj.
– Zlatni zmajevi postoje samo u legendama!
– Prestanite – iznenada dobaci Boholt. – Nema se oko čega raspravljati. Svaki balvan vidi da je to zlatni zmaj. U čemu je razlika, moliću lepo, je li zlatan, siv, usran ili na kvadratiće? Veliki nije, utamanićemo ga na jedan-dva. Živodere, Koštunjača, raščistite kola, izvucite opremu. Baš mi je razlika, zlatan ili nezlatan.
– Razlika je, Boholte – reče Živoder. – I to suštinska. Ovo nije zmaj kog tražimo. Nije ovo onaj otrovan kod Holopolja, koji sedi u pećini, na kamenju i draguljima. Ovaj ovde sedi jedino na guzici. Za kog će nam onda đavola?
– Ovaj zmaj je zlatan, Kenete – zareža Jarpen Zigrin. – Jesi li video nekad takvog? Ne razumeš? Za njegovu kožu uzećemo više nego što bismo izvukli od običnog blaga.
– I to ne kvareći tržište dragog kamenja – dodade Jenefer neprijatno se smeškajući. – Jarpen je u pravu. Ugovor nas i dalje obavezuje. Imamo šta da delimo, zar ne?
– Hej, Boholte – dreknu Koštunjača s kola, prebirajući glasno po opremi. – Šta stavljamo na sebe i na konje? Šta taj zlatni gmizavac izbacuje, a? Vatru? Kiselinu? Paru?
– A kuga će njega znati, milostivi gospodine – zabrinuo se Boholt. – Hej, čarobnjače! Kažu li legende o zmajevima šta o tome kako ga treba ubiti?
– Kako ga ubiti? A, obično! – iznenada povika Kozojed. – Nemamo šta da mozgamo, dajte brzo neku živuljku. Napunićemo je nečim otrovnim i podvalićemo gadu, neka crkne.
Doregaraj pogleda obućara iskosa, Boholt pljunu, Neven okrenu glavu s izrazom gađenja. Jarpen Zigrin se pohotno nasmeja i podboči se.
– Što gledate tako? – upita Kozojed. – Prihvatimo se posla, treba odrediti čime da napunimo crkotinu, kako bi gmizavac što pre skapao. To mora biti nešto što je strašno jako, otrovno ili trulo.
– Aha – progovori patuljak, i dalje se smeškajući. – Nešto što je otrovno, odvratno i smrdljivo. Znaš šta, Kozojede? Ispada da si to ti.
– Šta?
– Govno šta! Gubi se odavde, čizmokvaru, da te moje oči više ne vide!
– Gospodine Doregaraju – reče Boholt, prilazeći čarobnjaku. – Budite od koristi. Prisetite se legendi i predanja. Šta vam je poznato o zlatnim zmajevima?
Čarobnjak se nasmeja i ponosno se uspravi.
– Šta mi je poznato o zlatnim zmajevima, pitaš? Malo, ali i te kako dovoljno.
– Slušamo vas.
– Slušajte, i slušajte pažljivo. Tamo, pred vama, sedi zlatni zmaj. Živa legenda, može biti poslednje i jedino od svoga roda stvorenje koje se sačuvalo vašeg ubilačkog ludila. Legende se ne ubijaju. Ja, Doregaraj, neću vam dozvoliti da taknete tog zmaja. Jeste li razumeli? Možete da se spakujete, da privežete bisage i vratite se kući.
Geralt je bio siguran da će se dići galama. Grešio je.
– Milostivi čarobnjače �
� tišinu prekide Gilenstirnov glas. – Pripazite malo šta i kome govorite. Kralj Nedamir može narediti vama, Doregaraju, da privežete bisage i nosite se dođavola. Ali ne i obrnuto. Da li je to jasno?
– Ne – ponosno reče čarobnjak. – Nije. Jer ja sam majstor Doregaraj i neće mi naređivati neko čije kraljevstvo obuhvata oblast vidljivu s palisada vašljive, prljave i smrdljive stražarske kule. Znate li, gospodine Gilenstirne, da ćete se vi, izgovorim li čini i načinim li pokret rukom, pretvoriti u kravlju balegu, a vaš maloletni kralj u nešto neopisivo gore? Da li je to jasno?
Gilenstirn ne stiže ni da odgovori, a Boholt već priđe Doregaraju, uhvati ga za ruku i okrenu ka sebi. Koštunjača i Živoder, ćutljivi i tmurni, stadoše iza Boholtovih leđa.
– Slušajte vi, gospon čarobnjače – tiho reče ogromni Sekač. – Pre nego što načinite te vaše pokrete rukom, poslušajte. Mogao bih dugo da objašnjavam, milostivi gospodine, šta mislim o vašim zabranama, vašim legendama i vašem glupom naklapanju. Ali ne da mi se. Neka vam onda ovo bude umesto odgovora.
Boholt se nakašlja, prisloni prst uz nos i iz neposredne blizine se išmrknu na vrhove čarobnjakovih cipela.
Doregaraj preblede, ali se ne pomeri. Video je, kao i svi što su videli, buzdovan na dršci dužine lakta, koji je Koštunjača držao u nisko opuštenoj ruci. Znao je, kao i svi što su znali, da je vreme potrebno za izgovaranje čini neuporedivo duže od vremena koje bi Koštunjači bilo potrebno da mu glavu razbije na četvrtine.
– No – reče Boholt. – A sada bih vas zamolio da budete ljubazni i sklonite se u stranu. A ako vas obuzme želja da ponovo otvorite gubicu, onda brzo ugurajte u nju šaku trave. Jer čujem li još jedanput vaša stenjanja, zapamtićete me.
Boholt se okrenu, protrlja šake.
– No, Koštunjača, Živodere, na posao, jer gmizavac će nam na kraju pobeći.
– Ne izgleda kao da ima nameru da pobegne – reče Neven, gledajući ka brežuljku. – Pogledajte ga.
Zlatni zmaj je, sedeći na bregu, zevnuo, zadigao glavu, zamahnuo krilima, ošinuo zemlju repom.
– Kralju Nedamire i vitezovi! – urliknuo je urlikom koji je zvučao poput mesingane trube. – Ja sam zmaj Vilentretenmert! Kako vidim, nije vas sasvim zaustavila lavina koju sam vam, ne hvaleći se, sručio na glavu. Dospeli ste čak dovde. Kao što znate, iz ove doline samo su tri izlaza. Na istok, ka Holopolju, i na zapad, ka Kaingornu. I te puteve možete iskoristiti. Severnim kanjonom, gospodo, nećete moći, jer vam ja, Vilentretenmert, to zabranjujem. Ako pak neko moje naređenje ne misli da poštuje, izazivam ga ovim putem na boj, na časni, viteški dvoboj. Sa konvencionalnim oružjem, bez čari, bez bljuvanja vatre. Borba do potpune jednostrane kapitulacije. Čekam odgovor preko vašeg glasnika, kao što običaj nalaže!
Svi su stajali široko otvorenih usta.
– On govori! – prošaputa Boholt. – Nečuveno!
– I to užasno mudro – reče Jarpen Zigrin. – Zna li iko šta je to konvencionalno oružje?
– Obično, bez magije – reče Jenefer mršteći obrve. – Mene ipak nešto drugo zanima. Ako ima račvast jezik, nemoguće je da govori artikulisano. Nitkov koristi telepatiju. Pazite, to deluje obostrano. Može da čita vaše misli.
– Je l' on potpuno poludeo ili šta? – iznervira se Kenet Živoder. – Časni dvoboj? S glupim gmizavcem? Evo ti ga na! Jurnimo na njega u gomili! U gomili je snaga!
– Ne.
Osvrnuli su se.
Ejkiz Denesle, već na konju, u punoj opremi, s kopljem nameštenim za pojas, izgledao je mnogo naočitije nego pešak. Ispod podignutog zaslona šlema sijale su njegove uzavrele oči, belelo se bledo lice.
– Ne, uvaženi Kenete – ponovi vitez. – Samo preko mene mrtvog. Neću dopustiti da se u mome prisustvu vređa čast viteška. Ko se odvaži da prekrši pravila časnog dvoboja...
Ejk je govorio sve glasnije, uzrujani glas mu se lomio, drhteći od uzbuđenja.
– ... ko okalja čast, okaljaće i mene, i krv će njegova ili moja poteći po ovoj namučenoj zemlji. Beštija traži dvoboj? Onda dobro! Neka glasnik objavi moje ime! Neka sud bogova odluči! Uz zmaja je snaga zuba i kandži, i pakleni gnev, a uz mene...
– Kakav kreten – promrmlja Jarpen Zigrin.
– ... uz mene je čestitost, uz mene je vera, iza mene su suze devojačke, koje taj gmizavac...
– Završavaj, Ejk, povratićemo! – povika Boholt. – Dalje, na polje! Kreni na zmaja, umesto što brbljaš!
– Ej, Boholte, pričekaj – iznenada reče patuljak, čupkajući bradu. – Zaboravio si dogovor? Ako Ejk savlada gmizavca, uzeće polovinu...
– Ejk neće ništa uzeti – iskezi zube Boholt. – Poznajem ga. Njemu će biti dovoljno ako mu Neven posveti pesmicu.
– Tišina! – oglasi se Gilenstirn. – Neka tako bude! Protiv zmaja će istupiti čestiti lutajući vitez, Ejk iz Denesle, boreći se u bojama Kaingorna, kao koplje i mač kralja Nedamira. Takva je kraljevska odluka!
– Vidi sad to! – zaškrguta zubima Jarpen Zigrin. – Koplje i mač kralja Nedamira. Prešao nas je kaingornski kraljčič. I šta sad?
– Ništa – Boholt pljunu. – Nećeš valjda da se zameraš Ejku, Jarpene? On blebeće gluposti, ali ako je već seo na konja i naoštrio se, onda je bolje ne stajati mu na put. Nek ide, dođavola, i nek sredi zmaja! A posle ćemo videti.
– Ko će biti glasnik? – upita Neven. – Zmaj je želeo glasnika. Možda bih mogao ja?
– Ne. Nije to pevanje pesmica, Nevene – namršti se Boholt. – Glasnik nek bude Jarpen Zigrin. Ima glas kao bik.
– Dobro, kako god – reče Jarpen. – Dovedite mi i zastavnika sa znakom, da sve bude po protokolu.
– Samo, govorite pristojno, gospodine patuljče. I otmeno – podseti ga Gilenstirn.
– Nemojte vi mene učiti kako da pričam – patuljak prkosno izbaci stomak. – Ja sam u poslanstva išao još dok ste vi za hleb govorili „leb“, a za muve „ue“.
Zmaj je i dalje mirno sedeo na brežuljku, veselo mašući repom. Patuljak se uspentra na najveću stenu, nakašlja se i pljunu.
– Hej ti tamo! – zaurla, podbočivši se. – Zmaju jebeni! Slušaj šta će ti reći glasnik! To jest ja! Prvo i prvo, časno će krenuti na tebe lutajući vitez Ejk iz Denesle! I tutnuće ti koplje u mešinu, kako svetom običaju dolikuje, na tvoju propast, a na radost sirotih devica i kralja Nedamira! Borba mora biti časna i prema zakonu, oganj se ne sme bacati, smete samo konfesionalno lupati jedan drugog, sve dok onaj drugi dušu ne ispusti i ne umre! Što ti od srca želimo! Jesi li razumeo, zmaju?
Zmaj zevnu, mahnu krilima, a onda, spustivši se na zemlju, hitro slete s brežuljka na ravan teren.
– Razumeo sam, uvaženi glasniče! – otkrešta. – Neka onda istupi na polje plemeniti Ejk iz Denesle. Ja sam spreman!
– Pravi cirkus – Boholt pljunu, tmurnim pogledom prateći Ejka, koji je izjahao iza kamene pregrade. – Prokleta gomila smeha...
– Začepi gubicu, Boholte! – povika Neven, trljajući ruke. – Gledaj, Ejk kreće u juriš! Majku mu, al’ će divna balada da bude!
– Hura! Živeo Ejk! – povika neko iz grupe Nedamirovih strelaca.
– A ja – javi se turobno Kozojed – ja bih ga ipak napunio sumporom, da budemo sigurni.
Već na polju, Ejk je salutirao zmaju podignutim kopljem, zatvorio zaslon šlema i podbo konja mamuzama.
– No, no – reče patuljak. – Glup možda i jeste, ali u juriš se uistinu razume. Samo gledajte!
Ejk, povijen, pripijen uz sedlo, spusti koplje u punom galopu. Uprkos Geraltovom očekivanju, zmaj nije odskočio, nije se pomerio u polukrugu, već je, priljubljen uz zemlju, poleteo pravo na viteza.
– Udri ga! Udri, Ejk! – zaurla Jarpen.
Iako nošen galopom, Ejk nije udario pravo, naslepo. U poslednjem trenutku vešto je promenio pravac, prebacio koplje iznad konjske glave. Proletevši pored zmaja, ubo je iz sve snage, uspravivši se u sedlu. Svi viknuše u isti glas. Geralt se nije pridružio horu.
Zmaj je izbegao udarac u delikatnom, veštom okretu punom gracioznosti, i izvivši se kao živa, zlatna traka, munjevito al
i mekano, baš poput mačke, zahvati šapom konjski trbuh. Konj zanjišta, visoko podižući sapi, vitez se zaljulja u sedlu, ali ne ispusti koplje. U trenutku kad se konj skoro zario kopitima u zemlju, zmaj oštrim pokretom šape izbaci Ejka iz sedla. Svi su videli ploče oklopa kako lete nagore i obrću se, svi su čuli zveket i huk uz koji je vitez zveknuo na zemlju.
Prisedajući, zmaj prignječi konja šapom, spusti zubatu čeljust. Konj zastrašujuće zanjišta, zatrese se i umiri.
U tišini koja je zavladala svi začuše duboki glas zmaja Vilentretenmerta.
– Hrabrog Ejka iz Denesle možete odvući s polja, nesposoban je za dalju borbu. Sledeći neka izvoli.
– Au, majku ti – reče Jarpen Zigrin u tišini koja je nastala.
VIII
– Obe noge – reče Jenefer brišući ruke lanenom krpicom. – I valjda nešto s kičmom. Oklop na leđima je ulubljen kao da je udaren maljem. A noge, to mu je od vlastitog koplja. Neće uskoro ponovo sesti na konja. Ako uopšte sedne.
– Profesionalni rizik – promumla Geralt.
Čarobnica se namršti.
– To je sve što imaš da kažeš?
– A šta bi ti još da čuješ, Jenefer?
– Taj zmaj je neverovatno brz, Geralte. Prebrz da bi se s njim mogao boriti čovek.
– Razumem. Ali ne, Jen. Ne ja.
– Principi? – zajedljivo se nasmeši čarobnica. – Ili običan, najobičniji strah? Jedino ljudsko osećanje koje iz tebe nije istrebljeno?
– I jedno i drugo – ravnodušno se složi veštac. – Koja je razlika?
– Upravo tako – Jenefer se približi. – Nikakva. Principi se mogu pogaziti, strah se može savladati. Ubij tog zmaja, Geralte. Za mene.
– Za tebe?
– Za mene. Želim tog zmaja, Geralte. Celog. Želim ga samo za sebe.
– Upotrebi čini i ubij ga.
– Ne. Ti ga ubij. A ja ću činima zadržati Sekače i ostale, da ti ne bi smetali.
– Pašće glave, Jenefer.
– Od kada tebi to smeta? Ti se pozabavi zmajem, ja ću se pobrinuti za ljude.
– Jenefer – hladno reče veštac. – Ne shvatam. Zašto ti treba taj zmaj? Zar te do te mere zaslepljuje žutilo njegove krljušti? Ne živiš u bedi, imaš bezbrojne izvore prihoda, čuvena si. O čemu je onda reč? Samo mi, molim te, nemoj govoriti o pozvanju.
Mač Sudbine Page 6