Mač Sudbine

by Andrzej Sapkowski

  – Ponoviću, lupetaš.

  – Isprobao si – nepokolebljivo je nastavljao bard – neće li ti uspeti da pođeš s njom u seno, hoće li biti radoznala kako izgleda voleti se sa čudakom, s prevrtljivcem vešcem. Na sreću, Esi se pokazala pametnijom od tebe i dobronamerno se smilovala nad tvojom glupošću, shvativši njene uzroke. Zaključujem to iz činjenice da se s mostića nisi vratio otečene njuške.

  – Završio si?

  – Završio sam.

  – Onda laku noć.

  – Znam ja zašto se ti gneviš i škripućeš zubima.

  – Sigurno. Ti sve znaš.

  – Znam ko te je tako izopačio, kome možeš zahvaliti što ne umeš da razumeš normalne žene. Kako ti se samo uvukla pod kožu ta tvoja Jenefer, đavo nek me nosi ako znam šta vidiš u njoj.

  – Pusti to, Nevene.

  – Zar ti zaista nije draža normalna devojka, kao što je Esi? Šta čarobnice imaju što Esi nema? Godine, jedino. Okce možda nije najmlađa, ali ima toliko godina kako i izgleda. A znaš li šta mi je jednom, posle nekoliko čašica, Jenefer priznala? Ha-ha... Rekla mi je da je prvi put bila s muškarcem tačno godinu dana pošto je izmišljen dvoralni plug.

  – Lažeš. Jenefer te trpi kao kužnu zarazu i nikad ti se ne bi poverila.

  – Neka ti bude, slagao sam, priznajem.

  – I ne moraš. Poznajem te.

  – Samo ti se čini da me poznaješ. Ne zaboravi da sam komplikovana priroda.

  – Nevene – uzdahnu veštac, reklo bi se zaista pospano. – Ti si cinik, lupež, kurvar i lažov. I ničeg, veruj mi, ničeg u tome nema komplikovanog. Laku noć.

  – Laku noć, Geralte.

  V

  – Rano ustaješ, Esi.

  Pesnikinja se nasmeši, pridržavajući kosu koju je vetar raznosio. Oprezno je hodala molom, zaobilazeći rupe i trule daske.

  – Nisam mogla da propustim priliku da gledam vešca na zadatku. Hoćeš li me opet smatrati previše radoznalom, Geralte? Šta sad, ja i ne krijem da uistinu jesam radoznala. Kako ti ide?

  – Kako mi ide šta?

  – Oh, Geralte – reče. – Potcenjuješ moju radoznalost, moj talenat da prikupim i interpretiram informacije. Znam već sve o slučaju lovaca, znam detalje tvog dogovora s Aglovalom. Znam da tražiš mornara koji bi bio rad da isplovi tamo, prema Zmajevim kljovama. Jesi li ga pronašao?

  Nakratko ju je posmatrao ispitivački, onda se odjednom odlučio.

  – Ne – odgovori. – Nisam našao. Nijednog.

  – Boje se?

  – Boje.

  – Kako onda misliš da ideš u izvidnicu, bez mogućnosti da isploviš na more? Ako ne možeš da isploviš, kako ćeš izmlatiti čudovište koje je ubilo lovce?

  Uhvatio ju je za ruku i poveo s mosta. Krenuli su polako pored mora, preko kamene plaže, duž barki izvučenih na obalu, između špalira mreža okačenih na kočeve, između paravana sušenih raspolućenih riba koje je vetar pomerao. Geralt iznenada shvati da mu pesnikinjino društvo nimalo ne smeta, da mu nije naporno i nametljivo. Osim toga, nadao se da će miran i ljubazan razgovor zataškati posledice onog glupog poljupca na terasi. Činjenica da je Esi došla na mol ispunila ga je idejom da se ne ljuti na njega. Obradovao se.

  – Izmlatiti čudovište koje je ubilo lovce – promrmlja, ponavljajući njene reči. – Kad bih samo znao kako. Znam veoma malo o morskim avetima.

  – Zanimljivo. Iz onoga što mi je poznato, u moru je daleko više čudovišta nego na kopnu, kako u pogledu broja, tako i broja vrsta. Iz toga bi se dalo zaključiti da je more dobro polje za pokazivanje veština veštaca.

  – Nije.

  – Zašto?

  – Ekspanzija ljudi na more – nakašlja se, okrećući lice – traje odnedavno. Vešci su bili potrebni davno, na kopnu, u prvoj etapi kolonizacije. Nismo od koristi u borbama sa stvorenjima iz mora, mada je u njemu zaista mnogo svakojakih agresivnih gadova. Ali naše vešterske sposobnosti nisu dovoljne protiv morskih čudovišta. Ta stvorenja su za nas ili prevelika, ili suviše dobro oklopljena, ili previše sigurna u svom okruženju. Ili sve zajedno.

  – A čudovište koje je ubilo lovce? Pretpostavljaš li šta je to bilo?

  – Možda kraken?

  – Ne. Kraken bi uništio brod, a brod je ostao čitav. I, kako kažu, pun krvi – Okce proguta pljuvačku i primetno preblede. – Nemoj misliti da se pravim pametna. Odrasla sam pored mora, svašta sam videla.

  – U tom slučaju, šta je to moglo biti? Velika hobotnica? Mogla je povući te ljude s palube...

  – Ne bi bilo krvi. Nije to, Geralte, bila hobotnica, niti orka ili zmajokornjača, jer to nešto nije ni uništilo ni prevrnulo brod. To nešto ušlo je na palubu i tamo načinilo masakr. Možda praviš grešku tražeći u moru?

  Veštac se zamisli.

  – Počinjem da ti se divim, Esi – rekao je. Pesnikinja se zacrvene. – U pravu si. Moglo je napasti iz vazduha. Mogao je to biti ornitodrakon, grifon, viverna, letač ili vilerep. Možda čak i rok...

  – Izvini – reče Esi. – Vidi ko dolazi.

  Obalom se približavao Agloval, sam, u veoma mokroj odeći. Bio je primetno ljut, a ugledavši ih, čak se i zajapurio od besa.

  Esi se lako poklonila, Geralt pognu glavu, prislanjajući pesnicu uz grudi. Agloval pljunu.

  – Sedeo sam na stenama tri sata, gotovo od svitanja – zareža. – Nije se ni pojavila. Tri sata, kao budala, na stenama koje su zapljuskivali talasi.

  – Žao mi je... – promrmlja veštac.

  – Žao ti je? – prasnu princ. – Žao? To je tvoja krivica. Upropastio si stvar. Sve si pokvario.

  – Šta sam pokvario? Samo sam izigravao prevodioca...

  – Dođavola s takvim poslom – razljućeno ga prekinu Agloval, okrećući se profilom. Profil je imao pravi kraljevski, dostojan slike na novčiću. – Uistinu bi bolje bilo da te nisam unajmio. Zvuči paradoksalno, ali dok smo bili bez tumača, bolje smo se razumeli, Šinaz i ja, ako znaš šta imam na umu. A sada... Znaš li šta govore po mestu? Šapuću po ćoškovima da su lovci stradali jer sam ja razbesneo sirenu. Da je to njena osveta.

  – Budalaština – hladno je prokomentarisao veštac.

  – A otkud da znam da je budalaština? – zaškrguta princ. – Znam li ja šta si ti njoj onda napričao? Znam li ja na šta je ona spremna? S kakvim čudovištima druguje dole po dubini? Molim lepo, dokaži mi da je to budalaština. Donesi mi glavu stvorenja koje je ubilo plivače. Daj se na posao, ’mesto što se baviš flertovanjem po plaži...

  – Na posao? – iznervira se Geralt. – Kako? Treba li da opkoračim bure pa da isplivam na more? Tvoj Zelest je pretio mornarima mučenjem i vešalima, ali i pored toga niko neće. A ni sam Zelest se preterano ne gura da pođe. Kako onda...

  – Šta to mene briga kako? – dreknu Agloval, prekinuvši ga. – To je tvoj problem! Čemu služe vešci ako ne zato da pošten svet ne bi morao da lupa glavu kako da se otarasi čudovišta? Unajmio sam te za posao i zahtevam da ga izvršiš. Ako ne možeš, onda se gubi odavde, inače ću te batinom izjuriti sve do granica moga poseda!

  – Smirite se, milostivi prinče – reče Okce, tiho, ali bledilo i drhtaji ruku odali su njenu uzbuđenost. – I ne pretite Geraltu, ljubazno vas molim. Sticajem okolnosti, Neven i ja imamo nekoliko prijatelja. Kralj Etain iz Cidarisa, da pomenem samo jednog, veoma voli nas i naše balade. Kralj Etain je prosvećeni vladar i govori uvek da naše balade nisu samo vesela muzika i rime, već i način na koji se prenose informacije, hronika čovečanstva. Želite li, milostivi prinče, da se upišete u hroniku čovečanstva? Mogu vam to olakšati.

  Agloval ju je posmatrao neko vreme hladnim, omalovažavajućim pogledom.

  – Lovci koji su poginuli imali su žene i decu – reče najzad, značajno tiše i mirnije. – Ostali će, kad im glad pogleda u oči, ubrzo isploviti ponovo. Lovci na bisere, sunđere, ostrige i jastoge, ribari, svi. Sada se boje, ali glad pobeđuje strah. Isploviće. Ali, hoće li se vratiti? Šta misliš o tome, Geralte? Gospođice Daven? Interesuje me vaša balada koja će o tome pevati. Balada o vešcu koji mirno stoji na obali i gleda u krvavu posadu broda, u uplak
anu decu.

  Esi još više poblede, ali gordo zabaci glavu, pirnu u loknu, i već se bila spremila da odgovori, ali je Geralt hitro uhvati za ruku i stegnu, preduhitrivši reči.

  – Dovoljno je – rekao je. – U čitavoj ovoj poplavi reči jedna ima pravo značenje. Unajmio si me, Aglovale. Prihvatio sam zadatak i ispuniću ga, ako se može ispuniti.

  – Računam na to – kratko reče princ. – Doviđenja onda. Moj naklon, gospođice Daven.

  Esi se nije poklonila, samo je klimnula glavom. Agloval podignu mokre pantalone i krenu prema luci, teturajući se po kamenju. Geralt tek tada primeti da pesnikinju i dalje drži za ruku, i da pesnikinja uopšte ne pokušava da se oslobodi. Pustio ju je. Esi se, postepeno se vraćajući normalnim bojama, okrenu licem prema njemu.

  – Lako te je naterati da rizikuješ – rekla je. – Dovoljno je nekoliko reči o ženama i deci. A toliko se govori o tome kako ste navodno bezosećajni vi vešci. Geralte, Aglovala baš briga za žene, decu i starce. On želi da ponovo krene lov na bisere, jer svakim danom kada mu se ne dostavljaju – gubi. On te je nasamario gladnom decom, a ti si, s druge strane, spreman da rizikuješ život...

  – Esi – prekinu je. – Ja sam veštac. Moj je posao da rizikujem život. Deca nemaju nikakve veze s tim.

  – Nećeš me obmanuti.

  – Otkud ti pretpostavka da uopšte imam nameru da to učinim?

  – Otud što bi, da si takav hladni profesionalac kakvim želiš da se prikažeš, pokušao da podigneš cenu. A ti ni rečju nisi spomenuo naplatu. Ali dobro, dosta više o tome. Hoćemo li nazad?

  – Prošetajmo još malo.

  – Sa zadovoljstvom. Geralte?

  – Molim?

  – Rekla sam ti da sam odrasla uz more. Umem da upravljam brodom i...

  – Izbaci to sebi iz glave.

  – Zašto?

  – Izbaci to sebi iz glave – ponovio je oštro.

  – Mogao bi to ljubaznije da formulišeš – rekla je.

  – Mogao bih. Ali prihvatila bi to... đavo će ga znati kako. A ja jesam bezosećajni veštac i hladni profesionalac. Rizikujem sopstveni život. Tuđi ne.

  Esi ućuta. Znao je kako je stisnula usne, kako je cimnula glavom. Nalet vetra ponovo je razbarušio njenu kosu, na trenutak je prekrio njeno lice isprepletanim zlatnim pramičcima.

  – Samo sam htela da ti pomognem – reče.

  – Znam. Hvala.

  – Geralte?

  – Molim?

  – A šta ako u pričama o kojima je Agloval govorio ima istine? Valjda i sam znaš da sirene nisu uvek i svuda prijatne. Bilo je slučajeva...

  – Ne verujem.

  – Ne veruješ ili nećeš da veruješ?

  Nije odgovorio.

  – I ti hoćeš da se predstaviš kao hladni profesionalac? – upitala je s neobičnim osmehom. – Kao neko ko razmišlja oštricom mača? Ako želiš, reći ću ti kakav si ti zaista.

  – Znam kakav sam zaista.

  – Osetljiv si – tiho je rekla. – U dubini duše pune nemira. Tvoje kameno lice i hladni glas neće me zavesti. Ti si osetljiv, i upravo ti tvoja osetljivost nalaže da se sada bojiš da to protiv čega treba da ispružiš mač u ruci može imati svoje razloge, može nad tobom imati moralnu nadmoć...

  – Ne, Esi – reče sporo. – Ne traži u meni temu za dirljivu baladu, baladu o vešcu rastrzanom iznutra. Možda bih voleo kad bi tako bilo, ali nije. Moje moralne dileme umesto mene rešavaju kodeks i vaspitanje. Dresura.

  – Ne govori tako – obrecnula se. – Ne razumem zašto se trudiš...

  – Esi – još jednom je prekinu. – Ne želim da stvoriš lažnu sliku o meni. Ja nisam lutajući vitez.

  – Hladni i lakomisleni ubica takođe nisi.

  – Ne – mirno se složi. – Nisam, mada ima i onih koji misle drugačije. Ali nisu moja osetljivost i karakterne vrline ono što me podiže iznad, nego ohol i arogantan ponos profesionalca uverenog u svoje vrednosti. Profesionalca kome su govorili da su kodeks njegove profesije i hladna rutina viši od emocija, da ga čuvaju od grešaka koje može načiniti ako se uplete u dileme Dobra i Zla, Reda i Haosa. Ne, Esi. Nisam ja osetljiv, već ti. Tvoja profesija to, uostalom, i zahteva, zar ne? Tebe je uznemirila misao da je naizgled simpatična sirena, povređena, napala lovce bisera iz očajničke osvete. Odmah tražiš opravdanje za sirenu, olakšavajuće okolnosti, negoduješ na pomisao da bi veštac, plaćen od strane princa, mogao ubiti lepu sirenu samo zato jer se osmelila da podlegne emocijama. Ali veštac je, Esi, oslobođen takvih dilema. I emocija. Ako bi se čak ispostavilo da to jeste sirena, veštac je ne bi ubio, jer mu kodeks zabranjuje. Kodeks rešava dileme za vešca.

  Okce ga pogleda, naglo podižući glavu.

  – Svaku dilemu? – brzo upita.

  Zna za Jenefer, pomislio je. Zna za nju. Ah, Nevene, ti prokleti brbljivče...

  Gledali su se.

  – Šta se krije u tvojim modrim očima, Esi? Radoznalost? Zadivljenost različitošću? Koje su mračne strane tvog talenta, Okce?

  – Izvini – rekla je. – Pitanje je bilo glupo. I naivno. Sugerisalo je da sam poverovala u ono što si govorio. Vratimo se. Vetar prodire do srži u kostima. Vidi kako se more valja.

  – Vidim. Vidiš, Esi, zanimljivo je...

  – Šta je zanimljivo?

  – Glavu bih dao da je stena na kojoj se Agloval sastaje sa sirenom bila veća i bliža obali. A sada je ne vidim.

  – Plima je – kratko reče Esi. – Voda će uskoro dopreti čak tamo, do strmine.

  – Čak tamo?

  – Da. Voda ovde mnogo raste i opada, daleko iznad deset lakata, jer se ovde, u tesnacu i ušću reke, pojavljuje takozvani eho plime, ili kako ga već mornari zovu.

  Geralt je gledao prema rtu, u Zmajeve kljove, zarivene u hučne, zapenjene talase.

  – Esi – upita. – A kada počne oseka?

  – Tada šta?

  – Koliko daleko se more povuče?

  – A zašto... Ah, shvatam. Tako je, u pravu si. Povuče se sve do linije šelfa.

  – Linije čega?

  – Pa, to su nekakvi ispusti koje stvara morsko dno, ravni plićaci što se završavaju ivicom na granici dubine.

  – A Zmajeve kljove?

  – One su tačno na ivici.

  – I biće dostupne suvom nogom. Koliko bih imao vremena?

  – Ne znam – Okce se namršti. – Trebalo bi pitati meštane. Ali ne čini mi se, Geralte, da bi to bila dobra ideja. Pogledaj, između kopna i Kljova su stene, cela obala ispresecana je uvalama i fjordovima. Kada počne oseka, tamo će se pojaviti useci, kotlovi ispunjeni vodom. Ne znam da li...

  Od strane mora, iz jedva vidljivih stena začuo se pljusak. I glasan, raspevani uzvik.

  – Belokosi! – dozivala je sirena, graciozno poskakujući preko, leđa talasa, šljapkajući vodu kratkim, elegantnim udarcima repa.

  – Šinaz – uzvratio je, mašući rukom.

  Sirena dopliva do stena, uspravi se u penušavoj zelenoj dubokoj vodi, obema rukama zabaci kosu unazad, pokazujući istovremeno torzo, sa svom svojom lepotom. Geralt baci oko na Esi. Devojka blago pocrvene i sa izrazom žaljenja i snebivanja na licu kratko pogleda na sopstvene atribute, koji su se jedva ocrtavali pod haljinom.

  – Gde je onaj moj? – zapeva Šinaz, doplivavajući bliže. – Trebalo je da bude ovde.

  – Bio je. Čekao je tri sata i otišao.

  – Otišao? – začudi se sirena visokim trilerom. – Nije sačekao? Nije izdržao bedna tri sata? Tako sam i mislila. Nimalo požrtvovanja! Nimalo! Gad, gad, gad! A šta ti tražiš ovde, belokosi? Došao si da prošetaš sa svojom voljenom? Lep ste par, samo vas te noge nagrđuju.

  – Nije to moja voljena. Jedva se i poznajemo.

  – Da? – iznenadi se Šinaz. – Šteta. Lepo stojite jedno drugom, divno izgledate zajedno. Ko je ona?

  – Ja sam Esi Daven, pesnikinja – zapeva Okce s intonacijom i melodijom uz koju je veščev glas zvučao kao graktanje vrane. – Drago mi je, Šinaz.

  Sirena pljesnu dlanovima po vodi, zvonko se zasmeja.

  – Kako je to divno! – povika. – Znaš naš gov
or! Dajem vam reč, iznenađujete me vi ljudi. Istina je, uopšte nas ne deli tako mnogo kao što se tvrdi.

  Veštac nije bio iznenađen ništa manje nego sirena, iako je mogao pretpostaviti da obrazovana i načitana Esi bolje od njega zna Drevni jezik, jezik vilenjaka, čiju su pevljivu verziju koristile sirene, morščinke i nereide. Trebalo mu je takođe biti jasno da su pevljivost i komplikovana melodika sireninog govora, koje su njemu predstavljale teškoću, za Okce bile olakšanje.

  – Šinaz! – pozvao ju je. – Nešto nas ipak deli, a to što nas ponekad deli biva prolivena krv! Ko... Ko je ubio lovce na bisere, tamo, kod dve stene? Reci mi!

  Sirena zaroni, uzburkavši vodu. Trenutak kasnije ponovo izlete na površinu, a njeno lepo lice bilo je zgrčeno i zategnuto u ružnoj grimasi.

  – Ne usuđujte se! – prodorno je povikala. – Ne usuđujte se da priđete Stepenicama! To nije za vas! Ne igrajte se s njima! To nije za vas!

  – Šta? Šta nije za nas?

  – Nije za vas! – vrisnula je Šinaz, bacajući se leđima u talas.

  Mlazevi vode poleteli su visoko nagore. Još za trenutak videli su njen rep, račvasto, zasečeno peraje koje je pljeskalo po talasima. Onda je nestala u dubini.

  Okce namesti kosu, razbarušenu od vetra. Stajala je nepomično, pognute glave.

  – Nisam znao – nakašlja se Geralt – da tako dobro znaš Drevni jezik, Esi.

  – Nisi ni mogao znati – reče s izrazitom gorčinom u glasu. – Ipak... Ipak me jedva i poznaješ.

  VI

  – Geralte – reče Neven, osvrćući se i njuškajući kao pas gonič. – Ovde nešto strašno smrdi, zar ne osećaš?

  – Šta znam – veštac podiže nos. – Znam mesta na kojima je i gore smrdelo. To je samo miris mora.

  Bard okrenu glavu i pljunu među stene. Voda je glogotala u pukotinama stena, peneći se i šumeći, otkrivajući talasima isprane šljunkovite useke.

  – Pogledaj kako se lepo isušilo, Geralte. Gde je nestala ta voda? O čemu se tu radi, dođavola, s tim plimama i osekama? Kako do njih dođe? Nikad se nisi pitao?