by MoZarD
»Približavaju se izbori na kontinentu«, reče Inga. »Slobodni?«
»Naravno«, reče Per.
»U razumnoj meri«, reče Inga. »U okviru potreba Obnove.«
Kraj njih je protrčala gomila dece. Dalje na obali ribari su počeli da istovaraju dnevni ulov.
»Sećate li se čoveka po imenu Dijaz‐Gomid?« upita Per. »Ne.«
»On je brazilski novinar.«
»Da«, reče Foldžer. »Otprilike pre dve godine, zar ne?« Per klimnu glavom. »Nije
samo novinar, već i jedan od glavnih ljudi u opozicionoj partiji. On je njihov tajni ministar Informacija.«
»Senjor Dijaz‐Gomid je pravio velike smetnje sadašnjoj vladi«, reče Inga.
»Istom režimu koji je na vlasti četvrt veka«, reče Foldžer.
Inga načini neodređen gest. »Neko je morao da održava red za vreme i posle rata.«
»Stvar je u tome«, reče Per, »što je taj Dijaz‐Gomid širio istorijske laži u ime svoje partije.«
»Pokušaću da pogodim«, reče Foldžer. Polako je odšetao do kraja mola, a
Lindforsovi su ga pratili. »Otkrio je strašne stvari o vladi u vezi sa Pomorskim institutom na Istočnim Foklandskim ostrvima.«
»Pored ostalih izmišljotina«, reče Per.
Foldžer je zastao, sa nožnim prstima iznad vode. »Neosnovano je tvrdio da se vrše
nehumani eksperimenti i da se mozgovi nepoželjnih i nepoznatih ljudi presađuju u tela morskih bića.«
»Tako nešto, osim što je on to izrazio manje kliničkim jezikom.«
»U zečju rupu« Foldžer lagano klimnu glavom. »Šta želite od mene — demanti?«
»Imamo razloga da sumnjamo da je Dijaz‐Gomid grubo izvrnuo vaše izjave u
intervjuu. Bilo bi dobro da date autentično tumačenje«, rekla je Inga.
»Izveštaji o eksperimentima Pomorskih snaga su veoma preuveličani«, reče Per.
»Rekao bih da nisu«, reče Foldžer.
Gledali su se netremice.
Foldžer je plivao u sredini bazena. Šum regulatora zvučao mu je neobično glasno.
Okrenuo se da bi pratio veliku belu ajkulu kako polako kruži, očiju stalno usredsređenih na Foldžera. Ajkula — bilo mu je teško da joj pripisuje to ime — kretala se lako probijajući se, lagano pokrećući glavu s jedne na drugu stranu u ritmu svojih pokreta kroz vodu.
Ona — učinio je taj napor — ona je bila lepa; neumoljivo, divlje lepa. Retko se nalazio tako blizu ajkule. Tiho je posmatrao njeno telo kako se previja sa hiljadama bora 58
i kako svaki pokret ističe muskulaturu. Nikad nije video tako užasavajuću lepotu.
Nakon izvesnog vremena pokušao je sa soneksom. »Valeri — pitanje— kako je.«
Kodirani odgovor se vratio i bio dešifrovan. »Mark — nikad se ne zna — masa, veličina i sigumost — bolji.«
Poslao je poruku: »Pitanje — srećna.«
»Da.«
Još nekoliko minuta su razmenjivali poruke. Upitaoje. »Pitanje — šta će učiniti s tobom.«
»Dodeljen vojnik — stražarska dužnost — rov Marijana.«
»Pitanje — kada.«
»Nikad — nikad vojnik — ne beži prvi.«
»Tako«, reče Foldžer. »Odreći se svojih ubeđenja ili umreti?«
»Voleli bismo da prihvatite mesto direktora Istraživačkog centra na Guamu«, rekla
je Inga.
Foldžerje pronašao taj papir među drugim pesmama razbacanim po Valerinoj sobi
poput suvog lišća.
»Upraznom, neprikosnovena
od onog što je bila,
što jeste
i što će biti.«
Izašao je napolje do kaveza. Sa uzanog mostića gledao je u bazen. Ajkula je neprestano kružila. Okrenula se prema njemu i Foldžer je posmatrao tamna leđa i pegavi sivo‐beli stomak kako klize pokraj njega. Posmatrao je sve dok nije pao mrak.
»Imam li vremena da razmislim o ponudi?« upitao je Foldžer.
Lindforsovi su se pogledali, razmišljajući.
»Nikad nisam umeo da donosim odluke na brzinu.«
»Voleli bismo da sredimo ovaj posao.. «, reče Per.
»Znam«, reče Foldžer. »Skijanje u planinama.«
_
»Da li će dvanaest časova biti dovoljno?«
»Dovoljno vremena da pogledam šta mi kaže Knjiga promena.«
»Zaista?« Ingine oči su se neznatno raširile.
»Izdaja«, reče Per.
»Ne. Više ne. Moja mistična faza je završena.«
»Onda ujutro možemo očekivati važnu odluku?«
»Tačno.«
»A sada je vreme za večeru«, reče Inga. »Hoćemo li na brod? Sećam se, Foldžere.
Bilo je to vrlo retko.«
»Nećemo o poslu za večerom?«
»Nećemo«, obećala je Inga.
»Tvoja prokleta devojka«, reče nosilac projekta. Skroz mokar od morske vode i bazdeći na krijumčareno piće, ušao je šljapkajući u Foldžerovu rezidenciju. »Pobegla je.«
Foldžer je upalio lampu kod kreveta i sanjivo podigao pogled. »Deni? Šta? Ko je pobegao?«
»Prokleta devojka.«
»Valeri?« Foldžer spusti noge sa kreveta i uspravi se.
»Razvalila je kapiju prema otvorenom moru. Oslobodila ajkule iz polovine bazena.
Pokušali smo da je skrenemo u kanal.«
»Je li ona dobro?«
»Dobro?« Nosilac projekta pokri lice rukama. »Napravila je rupu na brodu. Ubila 59
Kendala i Brukinga. Nikada nisam video toliko mnogo krvi.«
»Bože!«
»Najgore je to što nam je jutros bila preko potrebna«, reče nosilac projekta.
»Zašto?«
»Zaista nam je bila potrebna«, ponovio je nosilac projekta. Izašao je iz sobe teturajući se i nestao u predsoblju.Foldžer je sam odgovorio na svoje pitanje sutradan.
Zaobilaznim putem saznao je da je Valeri bila odredena za vivisekciju.
Foldžer se te noći popeo na planinu iznad svoje kuće. Borio se sa svojim godinama
isto koliko sa šibljem i blatom. Planinski vrh bio je neravan i izlomljen, nije ni bio pravi vrh. Foldžer je odabrao jedno uzvišenje i raširio kišni mantil preko vlažne stene. Seo je u hladovinu i posmatrao tamni Atlantik. Pogledao je naviše i jasno video sazvežđe Južnog krsta. Počela je da pada sitna kiša.
»Do davola«, rekao je i sišao s planine.
Foldžer je isplovio institutskim brodićem iza rta i ukotvio se. Spustio je kavez, a onda obukao svoju gnjuračku opremu. Izgovorio je u soneks. »Pitanje — Valeri —
lokacija.«
Kasnije tog prepodneva Foidžer je pretrpeo povrede.
Marija ga je ujutro probudila prodrmavši ga. Foldžer se preko volje probudio, glave
još uvek pune blagih spirala nad blistavim koralima. Voda je bila topla; nije mu bilo potrebno odelo. Beskrajan, razdragan let...
»Senjor Foldžer, morate ustati. Videli su je.«
Glava mu se klimala dok mu je drmusala rame upomim prstima. »U redu, budan
sam.« Zevnuo je. »Šta su videli?«
»Veliku belu«, reče Marija. »Onu koja je ubila Manuela Padilju pre tri dana. Videli
su je u zalivu odmah nakon sunčevog izlaska.«
»Je li neko nešto pokušao?« upitao je Foldžer.
»Ne. Bojali su se. Dugačka je najmanje deset metara.«
Foldžer ponovo zevnu. »Divota, za dobro jutro.«
»Spremila sam vam doručak.«
Foldžer je napravio grimasu. »Sinoć sam jeo biftek. Pravu govedinu. Jesi li ikad probala govedinu?«
»Ne, senjor.«
Marija mu je pravila društvo od podnožja planine do sela. Uporno mu je nosila neke delove opreme: masku, kutiju sa mecima kalibra dvanaest, mrežastu vreću sa praznim ćupovima. Foldžer je napunio ćupove ovčijom krvlju u seoskoj kasapnici.
Pogledao je na sat; bilo je sedam.
Skif je bio privezan na kraju drugog mola. Aluminijumski hidroplan bjistao je na suncu kad su prošli po
red njega. Inga Lindfors je mimo stajala na mostu. »Dobro jutro Foldžere«, viknula je.
»Dobro jutro«, reče Foldžer.
»Vaš odgovor?«
Foldžer ju je za trenutak odmerio pogledom. »Ne«, reče produživši dalje.
Karcinogeno širenje rata konačno je zaista progutalo Foklandska ostrva.
Sistematični integritet Instituta bio je narušen. Mnoga odeljenja su se rasturila neki su ostali da se bore.
Foldžer, sa patrljkom pokrivenim sjajnim tkivom ožiljaka, već je rekao svoje zbogom.
60
Lebdeći u hladnoj, sivoj praznini, Foldžer je shvatio da je hiperventiliran. Slobodno je plutao, željan odmora, puštajući da mu isprekidano disanje pronađe sporiji, mirniji ritam. Konopac pored njega je vodio do pravougaonog nejasnog obrisa trupa skifa.
Mreža i neotvoreni ćupovi sa ovčijom krvlju kao mamcem bili su privezani najlonskim
užetom.
Foldžer je proverio svoj ograničeni arsenal. Podvodna puška bila mu je privezana
za levi ručni zglob. Bila je to aluminijumska cev od metar i dvadeset sa mehanizmom za okidanje na kraju i nepromočivim čaurama sa sačmom. Kraća palica za ajkule sa čeličnim šiljkom bila je učvršćena za kuku privezanu za patrljak Foldžerove desne ruke.
Nešto se nametnulo na periferiji njegovog vidokruga i on pogleda gore.
Arogantne i samouverene, dve smrtonosne senke izronile su iz mraka. Lindforsovi
su nosili samo masku, peraja i cev za disanje. Pojavili su se naoružani jedino noževima.
Foldžer ih je ugledao i podigao u znak upozorenja pušku za lov na ajkule. Per Lindfors se kezio, a zubi su mu bili veoma beli. Laganim, moćnim zamasima, on i njegova sestra približavali su se Foldžeru sa dve strane.
Ne obazirući se za trenutak na Ingu, Foldžer je okrenuo otvor puščane cevi prema
Peru. Per ju je odgumuo u stranu slobodnom rukom kad je Foldžer povukao obarač.
Činilo se da će potres iznenaditi samo Foldžera. Još uvek se cereći, Per je ispružio ruku u kojoj je bio nož.
Inga je kriknula u vodi. Per se nije obazirao na Foldžerov slabi pokušaj da ga odbije palicom za ajkule i zaplivao je ka površini. Foldžer je okrenuo glavu.
Klaunovsko lice jurnu na njega. Foldžer je buljio u zube. Siljati nos je u poslednjem trenutku promenio pravac kad je ajkula projurila i napala Pera. Čeljusti su potpuno odgrizle Perovu levu ruku i pola grudi. Riba se vratila i ponovo napala. Perove noge, odvojene, ostavljajući krvav trag, polako su padale kroz vodu.
A onda se Foldžer setio Inge. Okrenuo se u vodi i ugledao pola njenog trupa bez
udova i deo glave, pramen svilenkaste kose raširen poput lepeze iza trupa.
Okrenuo se i pogledao ajkulu iza sebe. Ona se lagano okrenula prema njemu i počela da kruži. Tamno oko ga je hladno posmatralo.
Foldžer je držao metalnu palicu koso ispred grudi. Uže od puške se prekinulo od
trzaja.
Ajkula i Foldžer su ispitivali jedno drugo. Ugledao je pegavi ajkulin stomak. Učinilo mu se da vidi šifru Pomorskih snaga utisnutu dole na levoj slabini. Namestio je sonsks:
»Pitanje — Valeri — pitanje — Valeri.«
Ajkula je i dalje kružila. Foldžer je iznenada shvatio da ajkula neumitno smanjuje
spiralu.
»Pitanje — Valeri — ja sam, Foldžer.«
»Foldžer.« Stigao je odgovor. »Valeri.«
»Ja sam, Foldžer«, ponovio je.
»Foldžer«, došao je odgovor. »Ljubav — glad — glad — ljubav.«
»Valeri — ljubav«
»Glad — ljubav«. Ajkula je iznenada probila svoju orbitu i jurnula na Foldžera.
Ogromne čeljusti su se otvorile, gornja čeljust kliznula napred, trouglasti zubi spremni da seku.
Foldžer beznadežno podiže palicu. Ralje su se zatvorile prazne i ajkula je projurila.
Bila je dovoljno blizu da je dotakne da je Foldžer poželeo. Ajkula je otplovila prema otvorenom moru, a Foldžer je zaplivao ka površini.
Igrao se stabljikama hajdučke trave čitav sat. Na kraju ih je ostavio na stranu zajedno sa knjigom. Foldžer je sedeo za stolom sve dok sunce nije granulo. Čuo je Marijine korake napolju na kamenoj stazi. Osluškivao je kako prolazi kroz spoljna vrata, 61
kuhinju i predsoblje.
»Senjor Foldžer, ne spavate?«
»Starim«, reče on.
Marija je bila uzbudena. »Velika bela se vratila.«
»O?«
»Ribari se boje da isplove.«
»To je pametno.«
»Senjor, morate je ubiti.«
»Baš moram?« iskezi se Foldžer. »Spremi mi čaj.«
Okrenula se i otišla u kuhinju.
»Marija, ne moras večeras da dodeš da spremiš večeru.«
Nakon uobičajeno mršavog doručka, Foldžer je skupio opremu i izašao iz kuće.
Oklevao je na pragu.
Postaješ ono što živiš.
Živela je kao ajkula.
Rekao je u vetar: »Šta želiš da učinim? Da isklešem spomenik ovde na planini?«
»Molim, senjor?« reče Marija.
»Hajdemo.« Pošli su po tragu. »Drži ovo«, reče Foldžer.
Vratio se do kuće i otvorio ulazna vrata prema vetru i kiši. Podupro ih je kamenom.
Onda se spustio stazom do mora.
62
Mislim da je Džordži sebi nikada ne bi kupila. Džordži je bila i nesentimentalna i pomalo je strahovala od smrti. Ne, kupio ju joj je njen prvi muž, jedan neizmerno bogat i (po Džordžinim opisima) čudno tugaljiv momak. Ali sebi, u stvari, naravno. On je trebalo da bude korisnik. Samo da nije umro neposredno pošto su je instalirali. Ako je instalirati prava reč. Kada je umro, Džordži se oslobodila skoro svega što je od njega nasledila likvidirajući nasledstvo. U svakom slučaju gotovina je bila ono što joj se u tom braku najviše sviđalo. Međutim, Ose se nije moglo tek tako osloboditi. Džordži ju je ignorisala.
Stvar je zapravo bila veličine najveće ose i imala je istu ležernu i bezumnu borbenost. Naravno, bila je prava stenica, ne od insekatske, već od prisluškivačke vrste.
Tako joj se i ime nametnulo; jedan od onih delića slučajne poetike koju svet ne razmišljajući stvara. O, Smrti, gde ti je žaoka?
Džordži ju je ignorisala. Čovek u njenoj blizini mora da bude oprezan. Osa je pratila Džordži sa različite udaljenosti što je zavisio od pravca kretanja i broja ljudi oko nje, jačine svetla i boje njenog govora. A uvek je postojala mogućnost da je zgnječite vratima ili oborite teniskim reketom.
Koštala je pravo malo bogatstvo (ako računate pristupninu i ugovor o trajnom održavanju, sve plaćeno unapred) i mada nije bila baš lomljiva, nervirala vas je.
Nije snimala sve vreme. Moralo je da bude dovoljno svetla, mada ne mnogo. Tama
ju je isključivala. A onda bi se ponekad izgubila. Kad je jednom neko vreme nismo videli da kruži naokolo, otvorio sam vrata klozeta i ona je izletela, neizmenjena. Blago zujeći, krenula je da pronađe Džordži. Mora da je danima tamo bila zatvorena.
Konačno se istrošila, ili iscrpla. Kod tako malih kola, koja kontrolišu tolike funkcije, mnogo toga se može pokvariti. Pri kraju je uglavnom provodila vreme nežno udarajući
o tavanicu spavaće sobe, opet i opet, poput zimske muve. Onda su je, jednoga dana, kućne pomoćnice pomele ispod komode, praznu ljusku. Do tada prenela je barem osam
hiljada časova ( osam hiljada je zagarantovani minimum) Džordžinih dana i sati, njenih ulazaka i izlazaka, njenog govora i pokreta, njenog života — sve to beše zabeleženo i zatim odneto ni u čiju sobu, u Park. A onda, kad za to dode vreme, otići ćeš tamo, u Park, recimo u subotnje poslepodne, gde ćeš u mirnoj pejzažnoj okolini (kako to Park opisuje) naći njenu komoru za odmor. Tamo ćeš, joj u samoći, prići uz pomoć čarolije
modernog sistema za skladištenje i vraćanje informacija, živoj, kao što je to u svakom pogledu bila, nepromenljivoj, uvek mladoj, svežijoj (kako to brošura Parka kaže) nego u najlepšem sećanju.
Oženio sam se sa
Džordži zbog njenog novca, iz istog razloga zbog koga se ona udala za svog prvog muža, onog koji je za nju potpisao ugovor sa Parkom. Mislim da se ona za mene udala zbog mog izgleda; uvek je imala ukusa kad je u pitanju izgled muškarca. Ja sam želeo da budem pisac. Načinio sam računicu koju češće prave žene nego muškarci i utvrdio da bi mi izdržavanje i plaćanje od strane bogate žene dalo slobodu da to radim, da se »razvijem«. Kao što je to slučaj kod većine žena, ni u mom slučaju računica se nije pokazala valjanom. Vukao sam pisaću mašinu i kutiju raznovrsnog papira od Ibice do Gštada, od Biala do Londona, kucao na plažama i učio
da skijam. Džordži se dopao moj izgled u skijaškom odelu.
Sad kad taj izgled samo što nije minuo, osvrnuvši se na sebe u vreme kad sam još
bio mlado parče, vidim da sam predstavljao retkost, onaj tip ljudi koji se često sreće među ženama, a daleko ređe medu muškarcima, lepota nesvesna svoje lepote, svesna
da jako i manje‐više trenutno deluje na žene, ali nesvesna uzroka. Misli da ga slušaju i 64
razumeju, da mu u dušu proniču, a sve što one vide to su duge trepavice i snažan, četvrtast, preplanuo zglavak koji se ljupko okreće dok gasi opušak. Zbunjen. U vreme kad sam otkrio zašto sam toliko dugo bivao mažen i pažen i slušan, zašto sam bio zanimljiv, više nisam bio kao nekad. Otprilike u isto vreme shvatio sam da uopšte nisam pisac. Džordži njena investicija više nije toliko zanimala, a moji proračuni su prestali.
Jedini problem bio je što sam, kad je to vreme došlo, prilično neočekivano, duboko zavoleo Džordži, a ona je isto tako neočekivano otkrila da sam joj potreban i da me voli isto onoliko koliko joj je potreban bilo ko drugi. Mi se nikada nismo stvarno razišli, iako je toliko putovala, nije stvarno prihvatila da se svet okreće i da vreme za poslepodnevni koktel putuje sa njim. Ona je bila luda, rasipna, srećna žena, bez trunke zlobe, stalnosti ili ambicije — kojoj je malo potrebno da bude zadovoljna i malo potrebno da joj bude
dosadno, a ipak je bila čudesno vedra uprkos grozničavom tempu kojim je živela.