by MoZarD
Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,
ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐
njenoj veličini.
H. L. BORHES
Broj 15 25000 din.
S A D R Ž A J
Reč urednika ................................................................................................... 2
Sem Lundval: ALISIN SVET .............................................................................. 3
Orson Skot Kard: MESO ZA KRALJA .............................................................. 56
Džejms Patrik Keli: NAJOKRUTNIJI MESEC .................................................... 63
Greg Bear: TANGENTE .................................................................................. 74
Vera Ivosić‐Santo: U NASLONJAČU ............................................................... 85
Andrija Lavrek: FAKTOR MUTACIJE .............................................................. 89
Jan Votson: KNJIGA REKE ............................................................................ 100
Odgovorni urednik
Milorad Predojević
Urednik
Boban Knežević
Likovni urednik
Dragoljub Stanković
Naslovna strana
U prošlom broju – Mario Rosanda Ros
Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights
Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST
21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI
1
REČ UREDNIKA
Iz broja u broj ALEF je sve skuplji i samim tim sve nedostupnij najširim čita‐
lačkim masama. Što se cene tiče tu ne možemo ništa da učinimo, vreme četvo-rocifrene inflacije uzima svoj danak u novcu, preostaje nam samo da kvalitetom izbora i možda određenim sadržinskim promenama zadržimo što više SF ljubitelja.
Jedna od najkrupnijih promena koju možemo da učinimo odnosi se na roman.
Odavno je poznato (podjednako važi i za nas i za Zapadno tržište) da romani imaju
mnogo bolju prođu nego zbirke priča i kada se stvari tako postave postaje jasnije zašto je SF edicija X—100 romana bila tiražnije izdanje od (nesumnjivo kvalitetnijeg)
ALEF‐a. Polemika o tome zašto ljudi više vole da čitaju romane nego priče traje već
decenijama i još uvek ne postoji čvrsto naučno mišljenje.
No, konkretno u slučaju ALEF‐a, radi se o sledećoj ideji: umesto naslovne
novele i romana u nastavcima, donositi u svakom broju po jedan kompletan roman.
Istina, to bi mogli biti samo kraći romani, do dvesta kartica teksta, a li s obzirom da je trećina svih SF romana kraća od ove dužine, izbor nipošto ne bi bio oskudan. Ova
mogućnost se ozbiljno razmatra u redakciji ALEF‐a pa pozivamo i vas, čitaoce i ljubitelje fantastike, da se izjasnite o tome.
Naslovna novela iz ovog broja, »Alisin svet« najpoznatijeg švedskog SF autora Sema Lundvala u stvari je kratki roman koji se svuda u svetu prodaje kao zasebna
knjiga. Ukoliko se realizuje promena sa objavljivanjem romana u ALEF‐u, onda biste
u svakom broju imali praktično po jednu celu knjigu plus nekoliko priča i magazinski
deo, što bi sve zajedno trebalo da opravda relativno visoku i neprekidno rastuću cenu ALEF‐a.
I dok se jugoslovenski SF časopisi bore za goli život, svet otiče dalje. Upravo su
izglasani ovogodišnji dobitnici nagrade NEBULA: Lois McMaster Bujold, Connie
Willis, George Alec Effinger i James Morrow. Imena koja malo govore prosečnom,
pa čak i natprosečnom Jugoslovenskogm SF čitaocu, ali savršeno odslikavaju to koliko uspevamo da održimo korak sa najsavremenijim svetskim SF tokovima.
Taman pomislimo da smo tu, da smo uspeli da pohvatamo najznačajnija dela
vodećih autora, da je naše tipovanje na grupu pisaca koja bi trebalo da obeleži osamdesete ispravno... kada večnoključajući SF vrh jednostavno mahne pred našim
očima sa nekoliko potupno neočekivanih aduta i trku bez kraja učini još
neizvsenijom. No, nema veze, važno je učestvovati..
Boban KNEŽEVIĆ
2
3
1
Već u rano jutro, beli ždrebac se vijugavom stazom popeo na vrh brda. Dan je bio to-pao, ali on je stajao nepomično, jer je imao nejasnu predstavu da se to od njega očekuje. Zemlja je pod njim isparavala, a tamošnja stvorenja su se nemimo pokretala,
čekajući odavno njegov znak; međutim tek se uveče zbi ono što su starice predskazale.
Iznenada, svemirski brodovi pojaviše se na nebu — poput roja muva. Lebdell su kao kapi istopljenog metala na plavom večemjem nebu.
Gonjen strašnom čežnjom, ždrebac nape mišiće i vinu se u vazduh. Snažna bela krila se raširiše na njegovim ramenima; bez vidljivog napora poneše ga u sumračno nebo. Klizio je veličanstveno oko brda, praćen hiljadama napetih očiju, i snažnim zamasima poleteo preko beskrajnog čelično‐plavog mora prema svemirskim brodovima
koji su lebdeli u daijini na toplom večemjem svetlu. Za njim se diže čitav oblak letećih stvorenja, gonjenih istom razarajućom čežnjom koja je i njega obuzela. Došle su Valkire na svojim letećim konjima, Feniks, Sfinga; ogromni čoveksa daleke planete Trudvang što je putovao u letećim bomim kolima koja su vukla dva jarca. Hiljade i hiljade stvorenja podizalo se visoko iznad zemlje. Iznad svih je besnela Medeja u zlatnoj kočiji koju su vukli zmajevi, sa Oistrosom kao kočijašem; veliki roj je sledila prilično velika buba koja je Večemjaču, Venus Mehanitis prepustila njenoj sudbini. Buba se zvala Kepre i bila je iste vrste kao i ostala stvorenja. Ipak je pre svih Pegaz poleteo preko mora u susret brodovima. Bela griva mu je lepršala na vetru, a vazduh je podrhtavao od
udara snažnih krila. Pegaz je leteo visoko iznad onog mora koje su nekad zvali Sredozemnim, prema dalekim ostrvima na koja. su se spustili brodovi sa ljudima-povratnicima.
2
Prvi brod se kružeći spuštao iz oblačnog neba, prelećući preko vrhova brda i tamnih šuma. Sletao je u širokim krugovima na zemlju, tiho kao pero. Duga krila duginih boja,
što su brodu davala izgled libele, treperila su pod svetlošću, prostirući jeziv sjaj po tlu.
Brod skliznu između dva trošna stuba, koji su nekad bili bleštavo beli, a danas tamni, bez sjaja, puni pukotina kroz koje je tamnozelena vegetacija izbijala. Opisavši krug iznad zarđale metalne platforme za sletanje, ispresecane prastarim drvećem, bešumno se spusti. Vitka tvorevina, velika masa neoštećenog cmog metala, lebdela je nepokretno jednu stopu iznad tla, dok su je nepoverljivo posmatrali sa brodova iznad nje.
Pulsirajuća polja sile, koja su se kao krila širila iz trupa broda bledela su i najzad se sasvim izgubila.
Bilo je lepo veče, prohladno i mimo. I vrlo miroljubivo.
Na brodu: dva čoveka su upravljala kontrolama. Vladala je buka teških mašina i miris metala i ulja. Jedna žena u plavoj odeći, što je padala u naborima, stajala je pored vazdušne komore koja se otvarala uz tih cmoktav zvuk. Ona se okrete.
»I?«, upita.
»Ništa«. Čovek je imao stroge usne i ukočen pogled. »Mrtvo je. A šta si ti očekivala? Odbor za doček?« Glas mu je bio visok, čudan kontrast njegovom snažnom
stasu.
»Ja... zamišljala sam to sasvim drugačije«, reče ona i pogleda napolje u sumrak.
Sklopi ruke na leđima i ponovo ih pusti; kosa joj se izlivala u cmi vodopad; mirisala je pomalo na Styrax calamitus.
»Znaš, Džoselin«, reče, »jednostavno...bilo šta«
»Razumem«. Visoki glas.
4
Drugi čovek, koji je sedeo na obrt
noj stolici pred svetlećim kontrolnim ekranom, ne reče ništa. Zavalio se, ruku opuštenih u krilu, zatvorenih očiju, sa osmehom na usnama. Pod treperavim svetlom ekrana, njegova koža je dobila čudnu boju.
Džoselin se lagano podiže sa stolice.
»Hajdemo«, reče.
Napoiju: nekad je to bila jedna od najvećih svemirskih luka na Zemlji — ali od tada je prošlo pedeset hiljada godina. Sada je ostala samo pustoš raspadnutih predmeta između kojih su se iz neravnog tla trijumfalno uzdizala snažna stabla. Posvuda su ležali razbacani ostaci mašina i letelica. Miris raspadanja je lebdeo iznad tog mesta, toliko gust da se skoro mogao seći. U daijini su se nejasno naziraii ostaci nečega što je možda bio prastari svemirski brod. Bio je neverovatno velik; goli stubovi su štrčali iz trupa kao rebra ogromnog ugljenisanog leša.
Džoselin i Marta se pojaviše u vazdušnoj komori; ocrtavali su se nakratko na plavo‐
belom svetlu broda, pre nego što su iskočili. Tlo je bilo istrošeno i hrapavo; škripalo je pod njihovom težinom. Kad su se udaljili od broda, na omotaču se pojaviše otvori i šipke, posude kliznuše napolje, i uz tiho, lako škljocanje zauzeše položaje. Bleštavi metal je, zujeći, ispitivao okolinu preciznim mehaničkim pokretima. U njima je bilo lepote i smrti.
Marta pogleda uvis, Podiže ruke i razrogači oči.
»Tamo!«, prošaputa. »Vidi! «
Predeo se menjao. Propale tvorevine brzo su se kretale i svetlucale, rasle, preobražavale se. Ruševine su se pružale ka nebu, stvrdnjavale se u kamen i kristal; pojavljivale su se potpome grede; njihove površine, nabrane od tečne vatre, penjale su
se sve više, ka velikim stubovima od okamenjene svetlosti, i njihale se uz zvuk dalekih zvona. Vazduh se zgrušavao u smaragde i rubine, svetlucao u svetlosti i ukrašavao veličanstvene zidove. Tlo se menjalo i postajalo veliki kameni mozaik koji se pružao do neprozime daljine; tamne, masivne tvorevine su se podizale, slagale se preko njih; mesec se menjao, razbijao se u hiljade treperavih sveća koje su gorele ispod velikih lukova; oglasi se snažan hor, najpre jasnim šapatom, potom glasnom pesmom. Pojaviše
se ogromni zasvođeni prozori, umrljano staklo, upravo živahno od omamljujućeg svetla;
bilo je omamenata i skulptura, a visoko, u plavoj daljini luka, kretale su se neke prilike.
To je bila Remska katedrala, ali sto, hiljadu puta veća. Rasla je i rasla, bez prestanka; oltar je bio obavijen lelujavom maglom, zidovi su goreli u bojama kristala. Astronaut je bio zmce prašine u brodu crkve, između svetlećih stubova koji su se dizali u večnost.
Začu se zvuk zvona; neko je stajao za propovedaonicom, okretao stranice velike knjige
ukrašene čudnim znacima. Glas je brujao sve glasnije, stvarao eho između zidova i stubova i gotskih lukova; hor ga je nosio na ramenima i on je ispunjavao neizmemi prostor katedrale.
Džoselin pljesnu rukama ispred lica i kriknu; snažhi glas zastade i hor ućuta, kao u
velikom strahu od tog zvuka. Visoki glas ispuni katedralu i ona zadrhta. Stubovi se zaljuljaše, zasvođeni prozori izgubiše boju, skulpture se istopiše. Kristal pade, rastopi se u blistave komade, pod se podiže, zidovi se brzo pokrenuše, smanjiše se i nestadoše u
tankim prugama treperavog vazduha.
Katedrala se bešumno sruši i preobrazi u dim i vazduh. Ubrzo se mogao razabrati
još samo udaljeni eho zvona koji je polako nestajao u vetru.
Čovek u brodu je usredsredio pažnju na ekran ispred sebe. Ruševine su se vraćale,
lebdele na bledom mesečevom svetlu, a u mračnom otvoru vrata, koja su sa strane podupirali trošni stubovi od tamnozelenog kamena, stajala je devojčica. Mogla je imati
oko deset godina. Nosila je svetloplavu haljinicu, bele čarape i sveže uštirkanu kecelju.
Kosa, plava i duga, padala joj je niz leđa; pustila je loptu živih boja da skače po tlu 5
posutom kršom; pogleda nestašnim, blistavim očima svemirski brod i strese se od prigušenog smeha.
Čovek je trenutak posmatrao ekran hladnim, nezainteresovanim očima, a onda
iznenada isključi kameru i zavrte se na stolici. Zamišljeno je posmatrao pokazne uređaje koji su registrovali nezamislivu masu, što je došla ni iz čega, okružila brod i ponovo nestala. Da je na njegovom mestu bio neko drugi, zazviždao bi začuđeno; ovako, ne pusti ni glasa. Na nemilosrdnom plavom svetlu pokazne konzole moglo se jasno razabrati njegovo glatko, mesnato lice koje, osim velikih nepomičnih očiju i finih okruglih usana nisu odlikovale posebne crte. Sasvim uobičajen izgled, sigumo; ali s druge strane, ljudi vole kad su njihovi roboti što ljudskiji. On pritisnu nekoliko dugmadi i bez žurbe uspostavi vezu sa lebdećim brodom pod zastavom. Verovatno fatamorgana
ili halucinacija. Kad se lice uniformisanog čoveka polako pokaza na ekranu, on se zavali u stolici. Halucinacije su se katkad javljivale; nisu bile neuobičajene. Ali, ako ljudi i pate od halucinacija, s robotima to nije slučaj.
3.
»Ali halucinirao je«, reče Montojie. Bio je velik, snažan muškarac i nosio je jedno-stavnu plavu uniformu sa znakom — svemirskog broda — i — sunca na levoj strani grudi. Oči ispod mase neukrotive cme kose bile su uske, nos velik i kukast, usta odlučna.
On se naže preko stola i pogleda ljude u prostoriji. »Video je«, reče, »i instrumenti to potvrduju«. Oklevao je. »Bar neki. Pitam vas, koja vrsta halucinacije bi mogla da bude
tako zabeležena?«
Edi Bar, jedan od specijalista za kompjutere, podiže pogled. »Hoćete li moje stručno mišljenje?« upita.
»Naravno.«
»U tom slučaju — nemam ga. Ja opslužujem kompjutere, a oni su uglavnom valjani
i logični i tako dalje. Nakljukao sam ih informacijama o tom... slučaju...« Glas mu se izgubi.
»Da?«
»Što se kompjutera tiče«, reće Edi, »to nije bila halucinacija. Za to imam i vrlo dobrih dokaza.«
»Kad bih bar tako primitivno verovao kompjuterima kao vi«, reče Montojie. »Na
žalost, ne verujem im.«
»Do halucinacija može da dođe«, reče Ketrin diRact, psiholog. »Posebno pod
stresom... Džoselin i Marta su bili pod priličnim pritiskom, zar ne?«
»Sigurno.« Nasmeši joj se bez radosti. »I roboti, možda? I instrumenti?« On se podiže i pođe oko stola ka ekranu koji je pokrivao jedan zid prostorije. »I TV‐sistemi, pretpostavljam!«
Zatrese glavom. »Pitam ja vas, koje se halucinacije mogu videti na TV‐ekranu?«
»Fatamorgane...«, reče Edi nesigumo.
»Fatamorgane! Neka me đavo nosi...! Pokazivači mase su skoro iskočili iz ležišta,
kad se ta... stvar pojavila. Pojavila ni iz čega i onda opet nestala. Pa kakva je to vrsta halucinacije?«
»Neka katedrala«, reče neko, »rana gotika, rekao bih. Vrlo upečatljiva
arhitektura.«
»Hvala«, procedi Montojie. »Toga se ne bih setio. Čujte, meni je svejedno da li je
to što je tamo stajalo bio zamak sa duhovima. Ja hoću da znam odakle je došlo i kako,
drugo me ne interesuje. I nemojte mi sada pričati šta kažu kompjuteri, jer me i za njih baš briga. Ima li neko neki predlog?«
6
Niko. Montojie podiže obrve, uspravi ramena i okrete se ekranu. Preko njega su letele slike, slike bujica sa velikim talasima, slike šuma, džungli, beskrajnih savana na kojima su se poluinteligentna stvorenja borila za opstanak pod suncem koje je pržilo.
Pustoši prekrivene snegom, brda, doline, pustinje, mora. I ruševine. Četrnaest brodova
u obliku libele, što su okruživali planetu, neumorno su snimali njene predele teleskopskim kamerama i prenosili beskonačnu reku slika na komandne mostove
brodova. Slike su se stalno menjale, ali je rezultat bio isti.
Na polovima je led progutao gradove, a neobična bela stvorenja tumarala su
pustarama gde su nekad beli vrhovi tornjeva i stubovi jedne neverovatne civilizacije stremili ka beskrajnom nebu. Prašume su prekrile gradove i svemirske luke
neprohodnim slojem zelenila; blešt
ave vrhove tornjeva osvojilo je korenje prastarih ogromnih stabala, u nekadašnjim raskošnim halama sedeli su majmuni — žalosna
parodija pompeznog dvora carskih vladara. Na plažama, u ravnicama i u brdima, nalazili
su se propali gradovi, smrvljeni skoro u prah. Sve je bilo propalo, zaboravljeno i oskrnavljeno. Hiljadu godina kasnije, ništa ne bi ostalo od dostignuća čovečanstva.
Prizor je izazivao sažaljenje, ali nije bio sasvim neočekivan.
»Pitam se čemu smo se nadali«, procedi on posmatrajući ekran. »Možda
visokorazvijenoj civilizaciji... carstvu u punoj snazi i procvatu, koje će svom izgubljenom sinu poželeti dobrodošlicu. Ne izgleda da mnogo obećava.« On nabra čelo i okrete se.
»Pa dobro«, reče. »To je sve. Pokušajte da smislite nešto, bilo šta. Ali brzo.«
Prostorija se praznila uz žamor odbojnih glasova, koji je iznenada prekinut
zatvaranjem vrata. Montojie je rastreseno i zamišljeno gledao za njima. Samom se sebi
činio starim i umomim; koža lica mu je bila suva i hrapava, a iscrpljenost je u njemu rasla kao talasi uzburkanog mora.
Neko se pokrenu u prostoriji. Osvmuvši se susrete pogled Katrin diRact, koja je stajala pored stola. »Ti si, dakle, ostala, Ket? Baš kao u stara dobra vremena, zar ne?«
Nasmeši se. »Uvek dobri Samarićanin, uvek reč utehe za svakoga kome je potrebna. Ili
možda imaš neku ideju?«
»Znaš da nemam.«
»Onda, znači, uteha.« On se zavali i prekrsti ruke na potiljku. »Znaš, u jednom trenutku sam pomislio da imaš nešto drugo. Jedno dobro jednostavno objašnjenje bi bilo dovoljno.« Posmatrao ju je zamišljeno. »Veruješ li da je to bila halucinacija?«
»Ne.«