by MoZarD
Zastade, oklevao je. »Idemo dole«, reče naglo.
»Ceo brod? Mislila sam da nećeš da preuzmeš taj rizik.«
»Skautski brod. Mesta ima za troje, uključujući i robota.« Posmatrao ju je
zamišijeno. »Treba nam psiholog, po mogućstvu sa opsežnim znanjem o starom
folkloru Zemlje.«
»Razumela sam poruku« osmehnu se ona.
On ustade. »Nekad smo bill dobar par. Moralo bi još jednom da funkcioniše.«
»Dobar stari tim...« okrete se. »Važi, Mon, idem sa tobom.«
Zvuk njegovih užurbanih koraka iščeze u hodniku a kad se Ket naglo okrenu da sakupi trake, nestade njenog osmeha i bolna crta joj se ureza oko usana.
6
Na Zemlji: predeo se stabilizovao u novim oblicima. U razrušenoj svemirskoj luci sakutski brod je još uvek lebdeo na istom mestu, zarobljen silama koje je samo on mogao da spozna. Klanac je nestao; tamo gde je dotad bio, počinjala je tamna šuma što
se pružala do horizonta. A duboko u šumi: Marta.
Marta je išla prastarom, kamenom popločanom ulicom, a njena senka je groteskno
puzala za njom. Mračna šuma se tiho prostirala oko nje; ležala je u prvim zracima svitanja. Sunce koje se pelo svetlucalo je u njenoj crnoj kosi i velikim, preplašenim očima.
Gledala je kedrove, breze i čvornovata stabia prastarih hrastova oko sebe; a iza nje, kroz guste krošnje, padalo je meko, zeleno svetlo. Slušala je eho ptičjih krikova i dalekih udara vetra, šum lišća, žubor skrivenih potoka; čitavi orkestri su svirali u tihom, bezvremenom moru uspavane šume. Posrtala je dalje, praćena sećanjem na Sfingu i krvavi komad mesa, što je nekad bio neko koga je znala. Scena se uvek iznova odvijala
ispod njenih zatvorenih kapaka, dok je trčala kroz tihu šumu i neprozirnu noć, dok je posrtala, padala, puzala, pri najtišem zvuku stresala se od straha, nepojmljivog razumu, 17
plakala pred nepoznatim. Bilo je bića u noći koja su tiho trčala pored nje, očiju koje su sjale sopstvenom vatrom i nestajale kad ih je progonila. Noć je bila beskrajna, ispunjena zvukom njenog sopstvenog teškog daha i bezobličnim senkama koje su se približavale i
opet nestajale. A kad je najzad došla zora, stapale su se sa senkama tajanstvenog drveća, tako brzo i bešumno, da se pitala da li su ikad postojale.
Samo upola svesna šume oko sebe, Marta je išla dalje. Šuma je bila san, brod je
bio san, samo je sećanje na Džoselina koji je umirao bilo stvamost. Plakala je iako ukočenog lica.
Iznenada je začula glasove iza malog grma pored puta. Ruka joj automatski skliznu
do beskorisnog oružja što joj je visilo o kuku, a svoju vatru pre pola noći i čitave večnosti ispucalo na nepovredivu životinju; tad poče da puzi oprezno ka grmu. Začuše
se glasovi muškaraca i žena koji su se smejali i koji su pričali čudno arhaičnim ali još razumljivim jezikom. Ona razmače grane i ugleda mali osunčani proplanak, prepun čudnih bića.
Tu je bilo devojaka u svetlim haljinama, sa krilima od gaze duginih boja na leđima;
patuljaka, muškaraca i žena odevenih u lelujave odore. Marta razrogači oči ugledavši i
malog debelog čoveka sa magarećom glavom, koji je sedeo na zemlji, dok se neobično
lepa žena u haljini sa hiljadu boja naginjala nad njim, milovala životinjsku glavu i govorila mekim, blagim glasom.
Dok je Marta gledala neobičnu scenu na proplanku, iza nje se začu tihi šum, i nešto
joj dodimu ruku. Ona se osvmu.
Plavokosa devojčica u plavoj haljini gledala je u nju, sa rukama na leđima, i sa neskrivenom radoznalošću na lieu.
»San letnje noći«, reče. »Dopadaju li ti se?« Zastade preplašeno. »Vile, mislim. Zar
nisu lepe?«
Marta je ćutala. Devojčica joj priđe jedan korak i nasmeši se iznenada. »Mislila sam da ti se možda dopada...«, reče.
»Ko si ti?« upita Marta polako.
»Alisa«. Nasmešene oči susretoše Martin pogled; zadovoljne dečje oči iza čijih plavih zenica se skrivao osmeh. »Ja živim ovde.«
»Ovde?«
»Pa, ne baš ovde, ali ne daleko... Nisi izgledala srećno, ali vile su ti se ipak dopale, zar ne?«
Marta uhvati sebe kako joj se zauzvrat osmehuje. »Možda.«
»Šta želiš?« upita devojčica.
Marta pogleda Alisu sa bolno radosnim osmehom u grlu. Bilo je tako zabavno, tako
neverovatno, neizdržljivo zabavno. Da li je uopšte išta želela? Šta je još mogla da poželi? Zar nije imala sve što se samo poželeti moglo? Oko nje je bila lepota, mir, ljubav. Samo...
»Džoselin«, reče. »Želim Džoselina.« Smešila se još uvek ali joj se lice ukoči u bolnoj grimasi usiljene radosti. »Ali on je mrtav«, reče.
Jedan delić njenog razuma je vikao: Zašto to radim? Šta se dešava sa mnom?
Zašto to govorim?
»Ali on je mrtav«, ponovi glasno.
Devojčica je zurila u nju. »Oh«, reče tiho.
Marta se ponovo okrete grmu. Osećala se omamljeno, opijeno. Topao osećaj sreće
i zadovoljstva se širio lagano po njenom telu, nadjačavao tih uporan glas, koji je neprestano pitao zašto, zašto, zašto. Smešila se pospano i gledala ka proplanku. Bila je napuštena.
Ona se zakikota.
Nešto se pomeralo iza proplanka. Visoki čovek se pojavi poput senke, lica
18
skrivenog u tami. Tiho je pozva.
»Marta?«
Suze joj navreše na oči dok je trčala kroz travu. »Džoselin!« vikala je. »Džoselin!«
Plakala je i smejala se u isto vreme.
Iza nje je stajala Alisa i posmatrala grm. Vetar je šumorio a jedan zečić skoči visoko
do nje, ne bi li privukao pažnju. Ona se saže i pomazi ga odsutno. Zečić srećno zacvili.
Marta je stigla na čistinu, zagrlila Džoselina, bila zagrljena. Proplanak je bio ispunjen svetlošću, a ipak je lice muškarca još uvek bilo u senci. Izgledao je kao Džoselin, a s druge strane i nije. To je bio Džoselin kakvog ga je Marta videla, neobičan, idealizovan, stilizovan Džoselin. Imao je otvorenu ranu iznad desnog oka. Odeća mu je
bila iscepana. Glas mu je bio skoro kao Džoselinov. Skoro, ali ne sasvim. To je bio glas onog Džoselina kog je samo Marta poznavala.
»Jesi li srećna?« upita topli, bestelesni glas. »Stvarno srećna?«
Ona se nasmeši i sklopi oči.
Na drugoj strani proplanka, Alisa je uzela zeca u ruke i otrčala u mračnu šumu, ostavivši za sobom mali osunčani proplanak na kome je stajala Marta, omađijana nekim
ko je mogao biti Džoselin.
7
Montojieov brod se spuštao u svetlosnoj lopti duginih boja, otegnutim brujanjem stojećeg zvučnog talasa. Sabijeni vazduh je pogodio ruševine snagom hiljada kovačkih
čekića, ostavivši za sobom samo oblake prašine.
Upravljao je brodom kao konjem koji se propinje, čvrsto, nepopustljivo,
nemilosrdno. Mozak broda bio je odvojen od mehanizma za sletanje; Montojieovi brzi
prsti su igrali omamljujućom brzinom po bleštavoj dugmadi instrumentalne table, upravljali, korigovali, izračunavali. Pogled mu je uporno ležao na ekranu kojim je proletao predeo što je zbog brzine delovao nevidljivo i nejasno. Oči su mu sjale, usne je razvukao u skoro bolnu grimasu. Ket u stolici pored njega zevnu i nasloni se.
Baš kao u stara dobra vremena, bezumno obrušavanje, razaranja, sreća na
njegovom licu. Ovaj izraz je često viđala kod njega, previše često, i mrzela ga je. Ona polako odahnu, a slike su letele iza njenih sklopljenih kapaka. Dve godine su bili zajedno, prošli celu galaksiju, tražili novu zemlju za konfederaciju, nova bogatstva, nove planete za stanovništvo koje se stalno uvećavalo. Stare kolonije su ponovo otkrivane, kad su se skautski brodovi spuštali obavijeni svetlošću duginih boja, sa pogonskim mehanizmima koji su grmeli visoko iznad prastarih gradova i ruševina nekadašnjih raskošnih građevina, donoseći razaranje na svom putu, dok je vazduh podrhtavao od zvuka. Uspon nove imperije:
zvuk napretka. U svoje vreme su bili jedan od najboljih izviđačkih timova: brz, pouzdan, i pre svega sposoban da preživi. Kombinacija se pokazala ispravnom: mirna, strasna, pametna Ket, psiholog, naučnik, lepota; i Montojie, žestoki vihor od čoveka, autokrat, čudo od deteta čvrstog pogleda, odlučnih usana i očajnog duha. Sve skupa, bilo je to dobro vreme, ali kad su ih unapredili, bez žaljenja su se odrekli izviđaštva i jedno drugog.
Dve godine su bile dovoljne i više nego dovoljne; poznavali su se previše dobro, pošto su čitave mesece proveli jedno kraj drugog u skautskom brodu i na udaljenim, beživotnim planetama, gde su čekali da ih prihvati sledeća flota. Ponekad ih je sjedinjavao seks, ali to je bila čista želja, bez ljubavi, odbrana od dosade, usamljenosti, ljudska potreba. Mrzeli su se u tišini.
Ona stisnu usne kad je brod pojurio preko planina, preko neutešnih ravnica,
usnulih prašuma, mrtvih gradova, koji su se iza njih pretvarali u uskovitlanu prašinu.
Dođe jutro; oblaci su bili vatrena mora koja se gomilala na nebu i odslikavala u rekama i 19
pojedinačnim krhotinama stakla. Sada su tamo dole pevale ptice, a tamna bića se budila u bujnim prašumama. I negde jedan muškarac i jedna žena i nešto što nije bilo
ništa od toga. Ostaci skautske ekipe: sami, zaplašeni, umirući. Sfingina zagonetka: vek čovečanstva. Brod u orbiti: apsolutni, neizbežni kraj. Stresla se kad se brod, zavijajući kao mračni demon, spustio na sletnu stazu.
Ruševine su se razlivale u jutarnjem svetlu i svetlucale kao magla, učvršćivale se polako u nove i nepoznate oblike, ključale životom antičkih bajki čovečanstva."
Izgreban metal sletnog polja se podiže i postade predeo sa niskim, prostranim brežuljcima, prekrivenim bujnom zelenom travom. Magla se spusti na zemlju i pretvori
se u vilinsko kolo koje se vilo iznad trave.
Paunovi su dostojanstveno koračali kroz travu, pored njih čvorci, crvendaći, i labudovi, i zečići i beli mačići sa ružičastim nosićima. Vazduh je bio ispunjen mirisom prošlih leta i zvukom izgubljenih svetova.
A tu je bila kuća, ni nalik ijednoj drugoj, na travnatom brežuljku. Dimnjaci su izgledali kao zečje uši, a krov je bio prekriven krznom; ispod drveta pred kiaćom bio je postavljen sto, sa čajnikom, šoljama i tanjirima, za zeca u plavom odelu i jednog puha.
kao i malog čoveka sa velikim cmim cilindrom. Svi su sedeli za jednim uglom stola i niko nije obraćao pažnju na svemirski brod što se, grmeci, spustio sa neba u plamenom luku,
što je spalio travu i prastaro drveće podigao«u vazduh: gorući spo‐menici čovečanstva
su se vraćali.
Brod se umirio na sto metara od neobične kuće i lebdeo bešumno dve stope iznad
zemlje. Montojie se nagao u stolici i posmatrao ekran.
»Pogledaj ovu halucinaciju!« Nabra čelo. »Skoro kao stvarna. Nikakvo čudo da su
Marta i Džoselin naseli.«
»Ako su halucinacije bile toliko stvarne da brod nije mogao da se podigne s tla«,
reče Ket, »onda su i za nas dovoljno stvame.«
»Jesi li ti pri sebi? Ti to smatraš stvarnim?«
»Baš bi i moglo biti.«
»Ti si luda. Jesi li ikada videla takva stvorenja?« On joj se isceri. »Još bolje ako se ispostavi da su stvama. Mogu da izađem nakraj sa svim što je stvamo, pa bio to i prokleti zec u svečanom odelu ili išta drugo.« Ispruži ruku i pritiskom na dugme aktivira mozak borda. »Uzmi sa tla ispod broda probni uzorak«, reče. »Izvrši analizu i napravi izveštaj. Nikakvo detaljno ispitivanje, samo otkrij da li je u pitanju metal, ili kamen, ili zemlja, ili šta drugo.« Okrete se prema Ket. »To će ti pokazati.«
Dok je brod uzimao probni uzorak, i za vreme kratke analize, vladala je tišina.
Onda:
»Uprošćena analiza pokazuje«, reče brod, »da se tlo sastoji iz obične zemlje, veoma plodne, sa brojnim mikroorganizmima. Tlo je prekriveno biljkom Spezies
Graminae koja je obično poznata kao...«
»Dovoljno je«, prekida ga Ket. Pogleda Montojiea. »To je trava.«
»Trava?«
»Da, trava. A šta si ti očekivao?«
Montojie se zavrte na stolici i ustade psujući. »Baš lepo!« reče. »Prokleti brod je
otkačio. Pogledaj — pre deset minuta ovo je još uvek bila sletna staza. Rođenim očima
sam je video. I kako, do davola, to sada može da bude trava?«
»Ali jeste trava.« Nasmešila se.
»Ne može da bude trava. Uverićeš se sama. Idemo napolje.«
Vazdušna komora se otvori. Napolju se zelenilo, ispresecano samo sa nekoliko
veličanstvenih prastarih stabala, i sa čudnom kućom, prostiralo sve do horizonta.
Montojie napravi groznu grimasu.
»Trava!« reče prezrivo.
20
Bila je trava. Montojie se podiže iz klečećeg položaja, zapanjenog izraza lica.
»Neka me đavo nosi«, procedi i pogleda Ket. »Izgleda da sam se preračunao kod
navigacije. Ovo nije sletna staza.« On se okrete robotu. »Gde smo?«
»Ne mestu gde je prvi brod sleteo«, reče robot. »Dobro ste upravljali.«
»Ah da? A gde je onda drugi brod?«
»Prema proračunima tamo.« Robot pokaza na kuću.
»Ti si lud. To je kuća. Vidiš li možda neki brod tamo?«
»Vidim kuću«, odgovori robot nezainteresovano. »Ipak bi se prema proračunima
brod morao tamo nalaziti.«
Montojie pogleda kuću. Bila je potpuno neprirodna, sa životinjama koje su sedele
za stolom kao iz neke bajke za sasvim malu decu. I pastoralna scena na mestu gde bi
morale biti ruševine svemirske luke...
Iluzije.
Zemlja se bezumno poigravala; snovi su postali more; nesigurnost; probudili su se
stari strahovi.
Neko, pomislio je, hoće da mi napakosti.
Ispravi se: nama.
Taj prasac.
On priđe čudnoj kući.
Ono troje za stolom su ga posmatrali sa očiglednim negodovanjem. »Nema mesta!
Nema mesta!« povikali su kad su videli da se približava. Nije obratio hikakvu pažnju na njih, već sede u veliki naslonjač na drugom kraju stola, koji se — na njegovo iznenađenje — pokazao materijalnim i stvarnim. On se naže, osloni se laktovima na sto
i pogleda ono troje. »Ovde ima mesta«, reče.
»Popijte čašu vina«, reče zec ohrabrujući.
Montojie pogleda preko stola. Video je samo čaj.
»Ne vidim nikakvo vino«, reče.
»I nema vina«, odgovori zec.
»A zašto mi nudiš vino, kada ga nema?« upita Montojie, za trenutak pomalo
zbunjen.
»Zašto se vi sami pozivate, kad uopšte niste pozvani?« reče zec. »Vi i vaši smešni
prijatelji.«
Montojie podiže obrve. »Moji prijatelji ne sede ovde«, reče.
»Neka se samo usude!« reče zec uzbuđeno.
»Morate odseći kosu«, reče mali čovek sa velikim šeširom. Od pre nekog vremena
posmatrao je Montijea sa priličnom radoznalošću, i to je bilo prvi put da je progovorio.
»Mi smo ga, ipak, samo izmislili«, reče zec znalački. »Ta stvorenja uvek tako izgledaju.«
»Da, tako neočešljana.«
»Vrlo neočešljana.«
»A kod jednog od njegovih prijatelja kucka sat u grudima. Smatram da nije učtivo
doći nepozvan na čaj, sa satom koji kuca u grudima.«
»Uvek je isto sa izmišljenim stvorenjima; uopšte nemaju manire«, reče zec
posmatrajući robota sa neodobravanjem.
»Puh opet spava«, reče Šeširdžija sipajući mu malo vrućeg čaja na nos.
Puh nestrpljivo zatrese glavom. »Naravno, naravno«, reče ne otvarajući oči,
»upravo to sam hteo i sam da kažem«
»Zašto gavran liči na pisaći sto?« upita Šeširdžija i pogleda oštro Montojiea.
»To je bio najbolji maslac«,
mrmljao je zec nemirno.
»Bile jednom tri male sestre«, reče puh sa velikom žurbom, »a imena su im bila...«
»Možda šolju čaja?« upita Šeširdžija učtivo.
21
»... možda je koja mrvica dospela i u sat«, reče zec ljubazno.
»... koji kuca u njegovim grudima! «
»Koji je dan danas« Moj sat je opet stao.«
»... nije trebalo da stavite nož za hleb unutra...»
Sve grozničavije su se uveravali međusobno i u svojoj bespredmetnoj svađi
zaboravili posetioca. Montojie ih je gledao jednog pa drugog i pitao se da li je još pri zdravom razumu. Kako se diskusija nastavljala i niko se više nije interesovao za njega, on se najzad podiže sa stolice i pride Ket i robotu, koji su zastali malo dalje od stola, i ćuteći posmatrali neobičnu scenu.
»Ne pitajte me«, reče on umorno, »jer nemam ni najmanju predstavu«
»Zar nisi prepoznao?« upita Ket.
Montojie je zurio u nju. »Ja? Šta?«
»To je šašavo društvo za čaj iz jedne prastare knjige. Čitala sam je: Alisa u Zemlji čuda. «
»Ona je sasvim poludela«, promrmlja Montojie. »Pa?«
Ona pogleda pored njega i napući usta. »Mogli bi biti roboti.«
»Jasno, roboti.« Nije zvučao ubeđeno.
Ona prođe kraj njega do stola, gde su tri bića uporno odbijala da je primate.
Rastavili su veliki džepni sat čija je unutrašnjost bila delom ispunjena masnim, zlatnim maslacom i rasipnički rasutim mrvicama hleba.
»Ja sam rekao da maslac neće prijati mehanizmu«, reče Šeširdžija i dobaci zecu besan pogled.
»To je bio najbolji maslac«, odgovori zec ljubazno.
»Oni su kao roboti u zabavnim parkovima«, reče Ket i pogleda ih sumnjičavo. Tad
se okrete Montojieu. »Možda smo sleteli usred nekog zabavnog parka; to bi sve objasnilo.«
»Onda oni mora da imaju prokleto čudan smisao za šalu«, procedi Montojie, »kad
ta prokleta Sfinga kida ljude na komade.«
»Oni su ovde već pedeset hiljada godina«, reče Ket. »Pre ili kasnije, mašine se kvare.«
»Ti si genije«, reče Montojie sarkastično. Prođe pokraj nje prema kući. »Ne