by MoZarD
Oboje gledamo u naslonjač, ja sa strahopoštovanjem, ona ravnodušno.
»Na ovoj stolici desila se greška. Stolica je sama postala program. Možda ne bi trebalo dalje govoriti da vam ne umanjim zadovoljstvo.«
»Vi ste je isprobali?«
86
»Naravno. Naslonjač je trajno modifikovan, ali prvobitna greška je otklonjena.
Senzori će pratiti vaše životne funkcije. Zapravo«, njeni prsti su opet nad tipkama
»čuvala sam ga za vas.«
Stolica je otpremljena u moj stan. Marta i prodavaonica programa tonu Zajedno s
prvim djelom dana. Već godinama, od penzije, svakodnevno dolazim u njenu
prodavaonicu. O njoj ne znam ništa. Ili, možda, znam sve ono što treba znati: ona ima
dobre programe. Kao da sam postao finiji i senzibilniji, vođen kroz sve ove godine njenom stručnom rukom. I zato sam stolicu primio bez pogovora. Ona zna šta meni treba.
Dostavljači je smještaju na sredini sobe, tako čuvam svoj pogled kroz prozor. Moji
naslonjači su maknuti u kut. Ne skidam pogled sa starca dok ne brzinu završavam ručak.
Zamrljana presvlaka malo mi diže želudac, ali očito to moram pregoriti,
Drugi dio mog dana upravo počinje. Sjedam u naslonjač i puštam program.
»Soba je mala i četvrtasta. Posve pravilna. Brojim njene mikromilimetre. Sa stropa
se spušta svjetlost, razliva se poput soka od limuna, kiselo, na mene, na naslonjač. U
ovoj sobi nema ničeg osim naslonjača i mene.
Program je iščezao. Nema.
Čekam da dođu i poprave naslonjač. Čekam.
Svjetlost puzi po meni.
Zrnca prašine na koži.
Sjedim. Spavam. Gledam.
Naslonjač me hrani. Obavlja moje tjelesne funkcije.
Sjedim u naručju plavog naslonjača.
Nitko ne dolazi.
Kamo je iscurilo vijeme? Kosa mi je teška od paučine.
Htjela bi da kroz nju provučem ruku.
Soba je mala i četvrtasta. Posve pravilna. Brojim njene mikromilimetre.«
Pipam rukom po naslonjaču. Pokušavam isključiti program.
»Svjetlost je teška kao puding.
Zovem se Lidija Ugy. Žvala sam se Lidija Ugy.
Sad sjedim u naslonjaču od plavog baršuna.
Niz nogu mi klizi kapljica krvt Još sam živa?
Soba je mala i četvrtasta.«
Izranjam s užasom, na silu, ali program me ponovo obara.
»Krv mi još uvijek teče u venama. Vara me, kao da ne znam za njenu igru sa plavim
baršunom.
Tijelo mi je već dopola u naslonjaču.
Koža mi postaje plava.
Još uvijek kažem 'Ja'. Smiješno.
Sjedim u plavom naslonjaču.
Ja sam naslonjač.
Prašina pada po uglovima, pada po meni, hvatam je plavim dlačicama.
Netko ulazi u sobu«
Sjedim u naslonjaču. Pogled mi se automatski ustremljuje prema prozoru. Drhtim,
a košulja na leđima je vlažna. Polako ustajem, gotovo u strahu da me neće pustiti. Ali
stolica je sad mrtva. Program je isključen.
Oprezno razgledavam presvlaku. Mrlja. U glavi mi se još uvijek monotono valja ženski glas.
Na naslonu za noge, posve pri dnu, vide se kestenjaste mrlje. Krv?
87
Želudac mi se bez ikakvog upozorenja diže i ja jurim u kupatilo izbacujući samog
sebe.
Popodne provodim zureći u naslonjač. Propuštam svoj popodnevni program. Mrlja
se pred mojim očima odvaja od stolice i materijalizira u ženu. Siguran sam da je bila naga. Vjerojatno su onda samo tako mogli senzorl stupiti u vezu s životnim funkcijama.
Možda se uključila na cijeli mjesec, možda je tako htjela provesti godišnji odmor. Ljudi to i danas često čine.
Marta. Trebam izlći iz stana i otići do Marte. Pozvat ću dostavljače i ovo odmah izbaciti iz kuće. Ta kučka. Podvalila mi je ovo namjemo. Sjedim i dalje zurim, nesposoban čak ni za bjes. Slika mi izbacuje sve misli. Soba: pod, prazni zidovi, mjehur svjetlosti i naslonjač s ženom.
Ležala je u naslonjaču i čekala. Što li je namjeravala gledati? Možda Karingtor nove. Tada se otprilike davala »Dinastija VI«. Ljepe žene s kojima je skupa sanjala da bi se odjednom probudila u naslonjaču. Probudila i zauvjek ostala u programu.
Da li je svjesna? Oprezno dodimuh mrlju, a zatim klizhuh rukom po stolici. Da li senzori prenose moj dodir?
Namjestih program na točno dvadeset sekundi i opet sjedoh u stolicu.
»Žuta soba, svjetlost, plava stolica. Netko je na vratima. Ubij me.«
Glas kao da je bio viši. Pet sekundi programa.
»Ubij me.«
Još jednom.
»Ubij me.«
Sumrak ulazi u sobu. Naslonjači gube jasne konture. Ovako umekšan sjenama,
gotovo se ne razlikuje od druga dva.
Zašto je Marta to napravila? Zašto je naslonjač ponudila baš meni? Da li me mrzi?
Zašto? Ništa ne znam o njoj kao ni ona o meni. Nikad nismo vodili razgovor o nečem drugom osim o programima.
Žena u naslonjaču. I Marta je namjenjuje meni.
Pozvao sam dostavljače, a zatim sišao u suteren da potražim baštenski alat.
Otpremam stolicu u gradski park, u jednu od sjevemih, malo posjećenih aleja.
Otpuštam automatske dostavljače i zarivam lepotu u zemlju. Crna je i masna. Cijeli
komadi lijepe se za metal. Kopam najmanje dva sata, dok oko mene postojano rastu hrpe zemlje. Noć je. Osjećam po kosi kapljice vlage.
Guram naslonjač i polako ga rušim preko ruba.
Tupo udara o dno.
Nagrćem zemlju.
Hoće li sanjati?
Svoje senzo‐stolice sam prodao i preko dostavljača poslao Marti obeštećenje za naslonjač.
Nabavio sam knjige, prave knjige i sad se učim čitati. Puno šetam. Mislim da ću početi da putujem.
Često prolazim pored Martinog dućana. Vidim je kroz staklo. Znam da i ona vidi mene.
Ne pozdravljamo se.
88
89
Ispričaću vam priču koja nema glavnog junaka. Jedno vreme sam mislio da sam
to ja, ali se kasnije ispostavilo da su događaji doslovce prošli pored mene.
Bio sam tada skoro tri standardna meseca na Kantileni, i već mi je bilo dosta nerada.
Naravno, stekao sam dosta novih poznanika, a tu su bili i stari, sa kojima sam i došao na ovu planetu. Zajedno smo istraživali većinu zabava i zanimljivosti koje je ovaj svet nudio, razmišljajući o tome gde i kako da utrošim ostatak polugodišnjeg odmora. Ranije
sam dvaput provodio odmore na turističko‐istraživačkim ekspedicijama i, na početku ovog, nadao sam se da će mi se ponovo pružiti prilika za jednu. Međutim, na Menopeju, mom svetu, nije bilo nijedne ponude u vreme kad mi je počinjao odmor.
Iako je podne bilo blizu, ležao sam u postelji neraspoložen za ustajanje, kad je, kratko najavljen zvučno‐vizuelnim signalom, u hotelsku sobu ušao Ingmar, moj kolega iz
zavoda za fiziku na Menopeju.
— Jesi li slušao radio odjutros? — upitao je, zavalivši se prethodno u naslonjač.
— Nisam. Zar ima nešto važno?
— Nije naročito važno. Samo sam pomislio da bi te jedna vest mogla zanimati.
Istraživački centar traži dvadeset ljudi za Ti‐ekspediciju na plenetu TK429/2. Otkrivena je nedavno i još nema ni ime.
Pridigao sam se.
— Koliko je predviđeno za ekspediciju?
— Koliko vremena? Mislim da su rekli dva meseca.
Zamislio sam se na trenutak.
— Ekspedicije često budu duža od predviđenog trajanja.
Znači da bismo se mogli vratiti pri kraju ili čak po završetku našeg odmora. — Ako i
zakasniš malo, niko ti neće ništa. Sve vreme si nam probijao uši doživljajima sa one dve ekspedicije.
— Nije to za mene. Probaj da nagovoriš Iona. Mada, ne verujem ni da će on hteti
da pođe. Ti si sam rekao da te ekspedicije znaju biti opasne.
— Pa, ponekad i jesu. Jedan od momaka sa kojima sam bio poginuo je nesrećnim
slučajem, a još jedan je povređen. Ne znam, verovatno ni ja neću ići. Premalo je vremena.
Nastavili smo razgovor o kndnamskoj emisiji, donekle humorističkoj koju smo
zajedno gladali na vizoru. Kndnamcima je humor bio gotovo stran, i tek posle susreta sa ljudima počeli su pomalo razvijati taj način gledanja na stvari. I to u velikoj meri podražavajući ljude, iako je obično bilo obrnuto.
Posle podne tog dana ipak sam zatražio informaciju o novoj TI‐ekspediciji. Sve je
bilo onako kao što je Ingmar rekao: Istraživački centar je tražio dvadeset dobrovoljaca sa različitim profesijama za TI‐ekspediciju na TK429/2. Sistem zvezde TK429 nije bio naročito zanimljiv. Žuto sunce, tri planete i još neki sitniš — satelit i nekoliko asteroida.
Ničeg tako spektakulamog kao što je prsten oko Saturna u sistemu Sunca ili kndnamski
glatki, reflektirajući sateliti. Interesantno je bilo jedino to što je planeta TK429/2 imala humanoidne, polurazumne stanovnike. Humanoida je u galaksiji bilo malo, a jedini razumni bili su ljudi. Humanoidi sa ove planete su, po proceni kndnamskih astronauta,
vrlo brzo mogli da se razviju u istinski razumna bića. U blizini nekoliko njihovih većih naseobina Kndnamci su ostavili psihostimulatore koji bi trebali da ih pripreme za telepatsku komunikaciju sa ljudima i olakšaju buduće učenje ljudskog standardnog jezika. Zatim su odleteli ostavljajući narednim — ljudskim ekspedicijama da završe tek
započeti posao.
To je sve bio uobičajeni postupak. Kndnamci su bili začuđujuće lenji za rasu takvih
potencijala. Čini se kao da su samo tražili jednu intelektualno podredenu, ali zato poduzetniju rasu, kao što je ljudska. Po svemiru su se kretali — sa našeg stanovišta —
90
sramotno malo. Obično su preuzimali sakupljene informacije od naših istraživačkih centara, i najviše što bi činili (barem koliko smo mi znali), bilo bi da nas upute na neki zanimljiv trag u naučnim istraživanjima ili na neki za nas interesantan kosmički objekat, kao što je bila ova planeta.
Brzo donevši odluku, povezao sam se sa ogrankom Istraživačkog centra na
Kantileni. Za TI‐ekspediciju prijavilo se do tog trenutka dvadeset i šest kandidata, što je bilo prilično malo, s obzirom na to, da je obaveštenje prvi put emitovano još prethodnog dana. Ja sam bio dvadeset sedmi i, pod pretpostavkom da ih se prijavi još
desetak, posle odabira će ostati najviše petnaest kandidata. Uvek je, naime, bilo dosta nekvalifikovanih, nespremnih ili prosto nedovoljno obaveštenih, koji su, pošto bi se bolje upoznali sa čitavim poduhvatom sami odustajali.
Pošto sam javio prijateljima o odluci, uputio sam se do ogranka IC‐a, koji se nalazio, kao i svuda, u neposrednoj blizini glavnog kosmodroma. Procedura je bila uobičajena: prijava za TI‐ekspediciju, ubacivanje u kompjuter lične kartice sa kodiranim podacima, kontrolni lekarski pregled. Zatim su mi predati materijali o planeti i plan istraživanja, koji je, zavisno od okolnosti i samih članova ekspedicije, mogao biti izmenjen. Preostalih nekoliko sati noći utrošio sam na spavanje, a ujutro me je čekala
obavest da sam među devetnaest odabranih i ja. Bez doručka, uputio sam se do vozila
koje je trebalo da nas odbaci do kosmodroma i svemirskog broda. Tek tu, u specijalnom
autobusu ogranka, mogao sam videti sve ostale članove ekspedicije. Svi su bili u dobroj fizičkoj kondiciji i skoro svi mladi — samo dvoje šezdesetogodišnjaka, očigledno bračni par i verovatno veterani TI‐ekspedicija. Sve u svemu, deset muškaraca i osam žena. Tu
sam se setio da je javljeno o devetnaest članova ekspedicije, ali odustajanje nekoga, čak i pred sam polazak, nije bilo neobično — radilo se o ekspedicijama sasvim dobrovoljnog
karaktera.
Vremena za razgovor i upoznavanje u autobusu nije bilo. Vozilo se začas našlo na
pisti kosmodroma i iz njega smo odmah prešli u brod. Tek tu smo se mogli opustiti.
Sused zdesna pružio mi je ruku.
— Ja sam Filim.
— Mihael. Koja vam je ovo ekspedicija po redu?
— Prva. Vi ste sigumo već bili na nekoliko?
— Samo na dve. Vi ih verovatno imate desetak? — obratio sam se supružnicima
koji su bili u sedištima preko puta nas.
— Ako mislite na ekspedicije — žena se okrenula prema meni sa osmehom —
varate se. Muž i ja smo učestvovali u gotovo polovini od svih dosad organizovanih TI‐
ekspedicija.
Podigao sam obrve. Za blizu trideset godina, praktikovanja TI‐ekspedicija
organizovano ih je oko sto pedeset. Muškarac prekoputa mene zapazio je moje
iznenađenje i, šaljivo obgrlivši ženu, rekao:
— Svetlana uvek propušta da kaže da su prve TI‐ekspedicije bile daleko kraće od
današnjih. U poređenju sa ovima, to su bili obični izleti.
Klimnuo sam glavom. Kod prvih TI‐ekspedicija su svi bili vrlo oprezni. Dotada su na
istraživačke misije upućivane samo visokoprofesionalne ekipe. Naravno, ja o tome nisam ništa znao iz prve ruke. Kada je bračni par ispred mene pošao na svoju prvu ekspediciju, ja sam tek učio da hodam.
Filim i ja rukovasmo se sa njima. Zvali su se — Jasan i Svetlana. Oboje su bili lekari.
Čuvši to, žena sa moje leve strane umešala se u razgovor.
— Vama je medicina sigumo prvi poziv?
— Jeste. Kako znate?
— Ja sam takođe studirala medicinu, ali tek kao tercijamu struku. A svaka
ekspedicija mora imati i profesionalne lekare.
— A šta je vaša specijalnost? — upitao sam je.
91
— Biocenoza slatkovodnih jezera.
— Pa zar i slana jezera imaju neku biocenozu? — nasmejao sam se.
— Uglavnom su, zaista, vrlo siromašne — ozbiljno je odgovorila ona.
Ubrzo su se razgovoru priključili i ostali, medusobno se predstavljajući i pričajući o
svojim iskustivma sa TI‐ekspedicjama. U jednom trenutku, želeći — kako se pokazalo —
da prekine ta stihijska upoznavanja i neobavezan razgovor, Svetlana je podigla ruku. Svi ućutaše i pogledaše je.
— Organizatori su mi poverill da vas upoznam sa podelom dužnosti koje će imati
svako od nas. Naravno, to je tek uslovno, pošto se sve može menjati zavisno od okolnosti i individualnih želja. Pošto ćemo uskoro ući u tna‐an stanje, najbolje je da to učinim odmah.
Ona zatim navede već napamet naučena imena, primarne i ostale profesije svih članova. U grupi je bilo čak četiri lekara, nekoliko biologa — stručnjaka za razne oblasti, hemičari, istoričari, jedan glaciolog (ovo je izazvalo višeznačena klimanja glavom i osmehe, jer na planeti ka kojoj smo išli nije bilo ni traga od ledenog pokrivača, što je najverovatnije značilo da je glaciolog imao nekog »svog« u ogranku IC‐a) i predstavnici drugih nauka. Ja sam jedini predstavljao fiziku. Za vođu ekspedicije odreden je komandant jednog vojnog svemirskog broda, odnosno, profesionalni vojnik, što je takođe izazvalo žagor. Naime, funkcija vođe ekspedicije nije imala većeg značaja, jer se uvek postupalo ili po programu, ili u skladu sa odlukama većine. Ali, ako bi zbog nekih nepredviđenih okolnosti trebalo donositi brze i efikasne odluke, valjalo je za to imati stručnu i autoritativnu osobu, pa su se svi rado složili sa odlukom organizatora.
Ubrzo posle toga, glas pilota je najavio da je pred nama probijanje »naddimenzije«
i ulazak u međusvemir, pa smo se uvukli u svoje uzane kabine, koje su se hermetički zatvorile. Međusvemir je izazivao neizlečive psihičke traume na svim živim bićima, pa je Kndnamcima trebalo više milenijuma da pronađu rešenje tog problema i da iz
predgalaktičke pređu u galak
tičku epohu. U stvari, može se reći da je to samo vreme učinilo za njih; čak i kad su se našli u epohi međuzvezdanih putova nja, njihovoj sporosti trebalo je više od dvadeset hiljada standardnih godina da najzad pronađu Zemlju. Bilo
je to pre nekoliko stotina godina i otada se, zahvaljujući ljudima, fond njihovih znanja o svemiru osetno uvećao, što su i sami priznavali. Istina, njihovim brodovima nije se imalo šta prigovoriti. Verovatno su i oni nekada imali nesreća— barem sudeći o tome po mnogim neuspesima i tragedijama u oblasti transporta na Zemlji — ali za ovih nekoliko
stotina godina, koliko su ljudi koristili njihov način putovanja kroz svemir, svaki brod je srećno stizao na cilj.
Odbrana od uticaja međusvemira bilo je veštački izazvano svojevrsno stanje svesti,
koje su Kndnamci nazvali »tna‐an« stanje. U tna‐an stanju (termin smo, u nedostaku svog, preuzeli od Kndnamaca) i čitavo telo je bilo obamrlo i nepomično. Tih nekoliko trenutaka brod je leteo sam, jer su i piloti morali da se zaštite na isti način. Ali jedan deo uma je sve vreme funkcionisao normalno, tako da sam ja tada mogao razmišljati o
ekspediciji koja nam predstoji. Za mene, u stvari, neće biti mnogo posla, što je neko od članova već šaljivo konstatovao, pitajući da li sam poneo jabuku da utvrdim postojanje
gravitacije. Gravitaciju su, naravno, izmerili Kndnamci; iznosila je 0,97 Zemljine ili 1,11
Menopejeve. Zapravo, gotovo da su i sve planete nastanjene ljudima imale slične gravitacije što nije čudno — imali smo srazmemo velik izbor već i među onim planetama koje su Kndnamci zabeležili u svom katalogu.
Izašavši iz međusvemira i svojih zaštitnih kabina, posedali smo, osećajući naglu fizičku malaksalost. Na sreću, imali smo dovoljno vremena da se sami oporavimo, što je
bio prirodniji i bezbolniji način. Drugi način, onaj kojim se koristila posada, bile su kndnamske injekcije, prilagođene ljudskom organizmu, koje su ponekad izazivale