by MoZarD
put sam prihvatila njen poziv. Te noći je ona organizovala zabavu u čast neke lokalne ribarke, njene školske drugarice — u Spenglstrimu zov reke nije neizbežno morao da znači odlazak nekud daleko. Ipak, prilikom trećeg poziva, izvinila sam se. Ovi pozivi, iako veoma ljubazni, podsetili su me da sam i sama pozvala prijateljicu Hali u svoj dom u Pekavaru, da bi otkrila kako je brat Kapsi otišao. U svoju propast. A bio je tu i taj dečkić.
Činilo mi se da me je to dete, preko svog predstavnika, lišilo svih mogućih domova, izuzev onih na vodi.
Posle Spenglstrima, otišli smo u Krekčev Rukavac gde se reka tromo izlivala u kopno stvarajući čitav lavirint vrelih i vlažnih močvara. Tu je štakasto drveće meandriralo u dugim, izuvijanim kolondama, formirajući svodove, hodnike i tunele.
Sprudovi su se ćudljivo pomaljali i nestajali. Oni iznad vode bili su posejani puharama i nekim pečurkama sa velikim klobucima. Velike kreketuše su čučale, skakale i izvodile svoje trbuhozboračke trikove, a zvuk njihovog kreketanja odbijao se od vode i izvijenih stabala drveća.
A ja sam, maštajući, zaključila: ako se kod Spenglstrima nalazi čmar crne struje, onda ovde u Krkčevom Rukavcu mora da je budavo i trulo slepo crevo reke. Taj škripovi
103
kreket bio je neka vrsta stomačnih vetrova, kao krčanje creva.
Izvan Krekčevog Rukavca, obalu su prekrivale šume. I daleka zapadna obala bila je
jedna traka zelenila. Palo mi je na pamet da Adamovi Sinovi ne vladaju svuda duž druge
obale. Kako i mogu ako se odriču prednosti rečnog saobraćaja? Možda su NJIHOVI južni
krajevi nenaseljen. Ilii su, možda, oni koji tamo prebivaju divljaci, čak ni na sumnjivom kultumom nivou Sinova.
Divljaci! Ah, možda ipak pitomiji od Sinova koji onako postupaju s ženama....
A možda su i gori od Sinova. Nisam primetila nikakav kanu, niti pramenove dima
od logorskih vatri uz obalu. Ako je preko neko i živeo, taj je, takode, izbegavao reku.
No, to mi je bila poslednja briga u poređenju s beskrajnim poslom bojenja. Kad god je padala kiša, a padala je povremeno u ogromnim količinama, morali smo da navlačimo katranisano platno.
Postepeno se šuma vezivala i mešala sa lozom, mahovinom, vazdušnim biljkama i
parazitima, krećući se ka pravim džunglama, koje su nas i dočekale kad smo stigli u Džangali.
Na svom putu u Džangali, imali smo i putnike. Dvoje zaljubljenih: Lalo i Kiša. Kiš je bio momak iz Spenglstrima i rođak Džambijeve porodice s majčine strane. Lalo je rešila da
se zaljubi u njega i sada ga je pratila natrag, kući u Džangali, na njegovom jedinom putovanju u životu, kako bi se venčali.
Bilo me je pomalo sramota kada sam shvatila da će zbog toga Kišovi horizonti biti
ograničeni na mali komad kopna izmedu dva susedna grada. U redu, slažem se da između Spenglstrima i Džangalija ima 80 milja. No, žene reke obično razmišljaju u većim razdaljinama i ja sam, prilično snobovski, smatrala da je pomalo nepreduzimljivo s Laline strane što je tražila muža iz grada koji je relativno blizu njegovom domu, umesto iz dalekog Sardžoja (na primer) ili Melonbija.
Bolje se upoznavši, nas četvoro smo jednog dana razgovarali pod palubom. Lalo i
Kiš su se držali za ruke, dok sam ja pokušavala da plovućcem skinem zaostalu boju sa
prstiju.
Kao i Džambi, i Lalo je bila tamnoputa, ali joj je kosa bila kratka i talasasta. Imala je neobično jak glas i neki naročiti naglasak. U jednom trenutku dogodilo se da je pomenula da je neko drveće u Džangali džunglama bilo visoko skoro kao Šiljak u Verinu.
Ona je to rekla usput, ali s takvim pouzdanjem u glasu da umalo nisam slomila nokat o
kamen što sam držala u ruci.
»Oh«! Taj Šiljak, sa svojom opservatorijom, još mi je isuviše bio svež u sećanju.
»A ti si, znači, bila čak do Verina?« upita Džambi bezazleno. Bilo je to zaista neobično bezazleno pitanje od strane jedne žene reke jer je postojalo bar pola tuceta
značajnijih gradova dalje na severu. Ali je Džambi, kao što rekoh, bila privržena jugu.
»Pa, da«, reče Lalo. »Nisam gubila vreme. Ali nisam našla nikog pogodnog. Sve do
Spenglstrima na povratku.« I s ljubavlju steže Kišovu ruku.
»Često je tako« Džambin glas je zvučao izveštačeno.
Nisam mogla a da se ne upitam, nije li Lalo postajala sve nestrpljivija došavši tako
blizu Spenglstrima na svom povratku kuću. Možda je, opet, na svojim putovanjima bila
isuviše izbirljiva, što je značilo da je pametno izabrala. Taj brak će da traje, i to dugo.
Pretpostavljam da je, sa Kišove tačke gledišta, Spenglstrim i Džagali razdvajao čitav
svet. Sudeći po njegovim pitanjima, bilo je jasno da Kiša uopšte ne zabrinjava perspektiva da postane džunglar — ako IKADA išta postane.
Lalo ga je povremeno zadirkivala zbog takve perspektive. A isto toliko puta je ispravljala ono što je krivo shvatao...
»Čini mi se«, rekoh, a mislim da sam, u ovim okolnostima, govorila nepromišljeno,
»da žena može da nađe svog idealnog partnera u skoro svakom gradu nasumice
104
izabranom. Ima tu i malo sreće, zar ne? Mislim — kojom se ulicom, slučajno, spustiš. U
koju krčmu uđeš. Do koga sedneš na koncertu. Ovde skreneš levo, umesto desno, i eto
momka koji će provesti ostatak života s tobom, dok neki drugi momak mimo prolazi. A
mogao je, vrlo lako, da bude baš on.«
»A, ne!« protestovala je Lalo »Vode te osećanja. Neka vrsta posebnog čula koje koristiš samo jednom. Ti ZNAŠ da treba da skreneš levo umesto desno. ZNAŠ da treba
da nastaviš do sledećeg grada jer je u onom prvom miris već nestao. Tokom tih nedelja
lutanja, upravljaš se po nekom naročitom instinktu. Iskreno, Jalin, prepoznaćeš to kad ti se dogodi. To je osećanje koje nas uzdiže i uzbuduje.«
»Ti si romantična«, reče Džambi. »Kiš je srećan čovek. Lično bih se pre složila sa Jalin. Svako može da zasnuje porodicu s nekim.« (To baš nije bilo ono što sam rekla.)
»Ali ipak«, dodala je, »imam reku kao prvu ljubav.«
A, isto tako, i ljubavnike u svakoj luci, siguma sam. O tome mi Džambi nije pričala.
Bezazlene ljubavne avanture nisu bile predmet ogovaranja. Iz jednog jedinog razloga: bilo bi to ponižavajuće za muškarce.
»I tako si ti skrenula levo umesto desno«, rekoh, »ali te je vodio nos.«
»I sada ću zauvek ostati džunglar.« Kiš se žalosno nasmejao. Imao je neobično, izražajno lice s treperavim, plavim očima, a već mu se pojavljivalo i nekoliko bora kada bi se nasmejao. Dopadao mi se i poželeh da sam ga ja srela — isto kao što sam prvo
srela Hasa u Verinu, pre nego što sam otkrila zašto se Haso nadao da sretne nekog kao
što sam bila ja.
»Fuj!« reče Lalo. »Džunglar? I to mi je nešto? Kažem vam, kada idete u džunglu,
bolje da budete NA drveću. Tle je puno bubetina koje puze i gamižu. Potrebne su vam
dobre, jake čizme. A isti takav stomak.« Ali nije mogla da zadrži ozbiljno lice. Zakikotala se. »Ma, samo se šalim. Džangali je pristojno, civilizovano mesto. Ne kao Port Barbra.
Tamo se dešavaju stvamo čudne i mučne stvari. Tamo u unutrašnjosti. Kult gljiva, na primer. Potpuno uništava osećaj za vreme i pristojnost. Mi, pristojni smrtnici, rasturamo se od pića koje ima isto ime: džunglar.
»Pričaj nam još«, reče Kiš. »Osećam da bih i ja želeo da se rasturim. Ali, po mogućstvu, ne od pada s drveta.«
»Ne brini, postoje sigurnosni konopci.«
I tako smo nastavili da se prepiremo oko džunglara — pića. Ono je, očigledno, dobijano destilacijom bobica neke visoke loze. Trošilo se brzo i nije putovalo dalje — na štetu Džangalijske izvozne ekonomije i, verovatno, na sreću ekonomije drugih gradova.
Prepirali smo se i, uopšte, oko džunglara: ljudi koji su obarali tvrdo drveće i žnjeli njihove krošnje,
brali voće, pravili sokove, skidali smolu i skupljali lekovite, parazitske biljke.
Oduševiia sam se predstojećim festivalom akrobacija, ljuljanja na lozi i hodanju po
nebu, a isto tako rasturanjem od džunglara‐pića.
Tako se osećao i Kiš, i zato je Lalo udesila svoj povratak upravo za tu nedelju — da
bi se poklopilo. Posle izvesnog vremena morala je, čak, da ga blago podseti da nisu SVI u Džangaliju džunglari. Bilo je tu i mesara i pekara i stolara kao i na svakom drugom mestu.
I ona nastavi, sada s ljubavlju, da priča o lepotama džungle, ne pominjući gmizavce
i puzavce, kao stvari od male važnosti.
Više bih volela da je gasila moje oduševljenje Džangalijem umesto što ga je raspaljivala. Nisam tada ni znala da će me višak oduševljenja dovesti do toga da spasem Marsijali život — a da za to zaslužim naročito užasnu nagradu.
Spasem Marsijali život. Možda malo preterujem. Promenimo to u: spasla sam je iz
jedne opasne i potencijalno smrtonosne situacije.
Radovala sam se dolasku u Džangali — koji je bio tako pristojno udaljen od Verina.
105
Očekivala sam, zaista, interesantne događaje. Čak sam zamišljala da, na neki način, uspešno bežim. A u stvari sam, sve vreme, bežala — ili plovila UNATRAG.
»Sunce sija! Iznesite opremu za bojenje na palubu!« Čuo se Kredensin poziv s vrha
stepeništa što je vodilo na palubu. Zašto sam se samo mučila da očistim prste, bog bi ga znao. Jedino, da ih nisam očistila tada, kasnije bi bilo teže. Možda u tome postoji naravoučenije: kasnije je uvek teže. Sve.
Džangali je uživao u masivnim kamenim kejovima duž reke. Bili su lepo obrađeni, sa usečenim stepeništima i drvenim rampama. I sam grad je bio sagrađen na toj istoj kamenoj gromadi koja se pružala u kopno, ka džungli, nestajući u njoj, da bi izronila u humusu i vegetaciji. U originalnom starom gradu, zgrade su bile od kamena s gomjim
spratovima od drveta. Novi grad, s one strane — kuda sam se bila uputila — bio je ceo
od drveta i stapao se sa džunglom. U neke zgrade bilo je ugrađeno živo drveće. Neke su
bile sagrađene na drveću ili oko njega. A pojedine su, čak, visile sa njega oslonjene na podupirače. Sve je to davalo utisak da je Džangali čudno biće u trenutku metamorfoze,
koje je, na jednom kraju još bilo živo drvo, a na drugom fosilna stena — ili možda mrtvi kamen koji postepeno oživljava kako se ide dalje u unutrašnjost.
Lokalno stanovništvo me je podsećalo na ono u Verinu. Možda je upravo zbog njih
Lalo, prateći svoj nos, stigla u Verino — mada bez rezultata. Stanovnici Džangalija nisu bili tako bistri i pričljivi. Stalno su nekuda žurili. A koračali su kao da su na oprugama, odskačući. Čovek bi pomislio da kamene ploče kaldrme smatraju nekom vrstom
trambuline uvek spremne da ih odbaci gore u krošnje drveća. Njihova nepokretnost i čvrstina su ih i zabavljali i bili su ponosni — isto kao što se žena reke ponekad, posle duge plovidbe, oseća na kopnu — jer nisu nikako nameravali da dozvole da ih kamen
povredi.
Kao što rekoh, lokalno stanovništvo baš nije bilo pričljivo. Oni su se, međutim, obraćali jedni drugima onom visinom tona koja je mogla da prode kroz gustu vegetaciju
i da se nosi sa glasovima brojnog zverinja; glasovima koji bi trebalo da se probiju do samog krova džungle. Obično su se razgovori vodili na razdaljini koja je, za nekoliko koraka, bila veća nego u drugim krajevima, mnogo bučnije i javnije. Džangali je bio idealno mesto za gluve.
Na taj način su ovdašnji stanovnici pojačavali osećaj zajedništva. A inače, kada se
nađete u džungli, ona može da vas proguta, uguši, izoluje i onemi. Shvatila sam iz Laline glasne priče da se narod oko Port Barbre ponaša mnogo diskretnije.
Pre nego što su se Lalo i Kiš iskrcali pozvali su mene i Džambi da ih posetimo u kući
njihovih roditelja. Ili bolje reći, Kiš je izrazio ovu želju, tako da je Džambi (stari porodični prijatelj) mogla da ga vidi u njegovom novom prebivalištu. Lalo je pozvala Džambi, a poziv je uključivao i mene. Pretpostavljam da je Kiš pokušavao da održi otvorenom neku vrstu psihološke linije života prema Spenglstrimu. Bez sumnje se nadao da će Džambi nastaviti, povremeno, da ih posećuje kad god bude bila u Džangaliju. Lično, mislim da to nije bilo mudro — bar ne u ovoj početnoj fazi njihovog odnosa. Jer:
»Muškarac će ostaviti svoju majku I oca, i sestru i brata, i prihvatiti porodicu svoje žene.« Tako stoji u KNjIZI REKE. A ihače, neka ga voda nosi, kažem ja. Naravno, samo da ne bude nikakvih žara u vodi (ili bar, nadajmo se da ih nema).
A ipak, možda je Kiš u pravu. Takav sistem mu je omogućavao da, od početka, u
jednom tuđem gradu bude u istom položaju kao njegova žena.
U svakom slučaju, bila je to njihova stvar, i ja sam vrlo brzo raščistila sve dileme oko toga da li ćemo im, možda, smetati. Naročito kada sam čula da Lalini roditelji žive u novom gradu, u kući koja visi visoko na drvetu. To sam morala da vidim.
I upravo smo se, narednog dana, bili pripremili za to. Međutim, pre toga se dogodilo nešto čudno.
106
Uplovili smo u Džangali sredinom popodneva. Trebalo je sakupiti jedra, kontrolisati istovar tereta: tovare riba iz Spenglstrima, burad sa solju čak iz Umdale, salamuru iz Krekčevog Rukavca i slično. Pošto smo sve to sredili, imali smo samo toliko vremena da
odemo na obalu u kratku šetnju po veličanstvenom starom gradu, koja se završila u ne
tako kratkoj poseti Džambinom omiljenom baru — gde sam se prvi put upoznala sa jednim žestokim džunglarom.
Bar je bio dupke pun — kao uostalom i ceo grad — u očekivanju festivala. Broj stanovnika se povećao za polovinu. Ljudi su dolazili iz unutrašnjosti, iz malih naselja iz džungle smeštenih duž obale, da i ne pominjem posetioce iz drugih gradova. Lalo mi je
pokazala žene iz Krekčevog Rukavca i Port Barbre. Prve je prepoznala po beloj puti, a druge po ogrtačima s kapuljačama i šalovima koje su nosile — da bi se odbranile, reče
Džambi, od povremenih nesnosnih oblaka insekata u toj oblasti. Nasuprot njima, stanovnici Džangalija su, izgleda, postali još bučniji nego obično. »Ding‐Dong« bar je imao naziv koji mu upravo odgovara, tako da sam veče završila sa priličnom
glavoboljom — što, naravno, nije imalo veze sa džunglarom‐pićem.
Kada je »Ding‐Dong« uređivan, ideja vodilja nije bila drvo nego klesani kamen. Bar
je trebalo da predstavlja nekakvu veštačku pećinu punu ćoškova, pukotina i stubova i obliku stalagmita sa debeljuškastim, golišavim statuama koje su držale uljne lampe. Oko njihovih zdepastih vratova bile su obešene niske medaljona. I oko slabina. Verovatno su ti medaljoni zvonili »ding‐dong« kada se dodimu. Meni je ideja da se bar uredi na taj način izgledala primitivno i prizemno s nagoveštajem nečeg misterioznog,
konspirativnog i mirisom mračne tajne.
Unutra je bilo veoma toplo. Nalazili smo se tu, u smrdljivoj, okamenjenoj utrobi džungle, toliko gustoj da se pretvorila u pećinu. Moram priznati da je mesto ipak imalo neku atmosferu: zbog mešavine parfema, dima od ulja, znoja, ljudi, a, delom, i onog vrelog vazduha koji je dolazio od svih tih glasova koji su neumomo brbljali.
Ne bi me iznenadilo da su odjednom zatutnjali urođenički bubnjevi. Primetila sam
da postoje i kamene kockice za zabavu, ali njima niko nije trenutno igrao.
I slučajno sam ovde, u »Ding‐Dongu«, primetila kako Marsijala i Kredensa sede s
pićem ispred sebe. To, samo po sebi, nije bilo neobično. Bilo je čudno što su se, izgleda, svađale. Kredensa je na nečemu insistirala, a Marsijala upomo glavom odricala.
Kredensa je povremeno pogledala na malu grupu žena iz Port Barbre, s navučenim
kapuljačama. A tada bi Marsijala još jače odmahivala glavom.
Treba da objasnim da je Marsijala bila žena veoma niskog rasta, mada ne
zdepasta, iako mora da je već bila u svojim ranim pedesetim. Kredens
a je bila krupna
plavuša s velikim grudima, bar petnaest godina mlada. Marsijala je svoju prosedu kosu
češljala unazad u kratkim, ošišanim talasima. Kredensa je nosila kratke kike. Sve u svemu, Kredensa je prilično ličila na neku naduvanu i prostu osobu.
»Nešto bih bacila u kljun. Hajde da jedemo«, predložila sam. Tako smo odnele svoja pića do hladnog bifea koji je stajao na ženskim patuljcima vajanim u kamenu.
Pigmejske karijatide su držale sto sa hranom. Na Džambin predlog, uzele smo začinjen
rolat od zmijskog mesa.
Vraćajući se, skliznula sam u jednu praznu nišu odmah uz ugao gde su sedele naša
zapovednica i njen vođa palube. To je bio čist impuls. Sem toga, naša stara sedišta je, u našem odsustvu, neko već bio zauzeo.
Priznajem da sam bila radoznala, a i malo sam popila, pa se stoga osećala
hrabrijom. Međutim, uz svu onu gužvu koja je vladala oko nas, nisam očekivala da ću
išta čuti. No, mora da je u toj niši vladao efekat koncertne sale. Sem toga, žamor je bio toliko nepovezan, da je, paradoksalno, još olakšavao umesto da otežava da se uhvate
odlomci razgovora dva poznata glasa — isto onako kao što majka može da prepozna 107
plač svoje bebe izmedu pedeset drugih,
Mogla sam da čujem samo odlomke, ali su i oni bili dovoljno zanimljivi.
»Pretpostavimo da se cma struja drogira s dovoljno vremenske droge... Bila je to
Kredensa.
Mrmljanje. Marsijala.
»... usloviće njen odgovor, zar ne?
»Ta gljiva je otrov za svest...«
»... ispitamo mešajući malo u bočici sa crnom strujom...«
»... a ko će da popije? Ti?
«... mogla bih.«
»... šta da dokažeš?«
»... da uspostavimo bolje odnose, Marsijala. Da pokušamo nešto da joj saopštimo,
a i ona nama. Možda su naše vremenske razmere suviše različite.«
»... protivrečiš samoj sebi. Usporiti je? Misliš, usporiti nas. U svakom slučaju, ona
dovoljno brzo reaguje kada nekog odbacuje.«