by MoZarD
Kada smo se, sat kasnije, konačno vratili na HITRU GUSKU zatekli smo zaista čudnu situaciju. Džambi se setila da uvuče pristanjaču — što meni u onom trenutku nije palo
na pamet. Ona i još dve članice posade, s drvenim bitvama u rukama, sprečavale su ulazak na palubu, mada se činilo da ih samopouzdanje napušta u srazmeri sa
povećanjem izgleda na gadnu i, po život opasnu, tuču. Jer, vođa palube Kredensa ih je
grdila sa keja, kao i tri druge članice posade koje su se u meduvremenu pojavile. One,
zapravo, nisu znale šta se zaista događa, njima je to izgledalo kao pobuna. U
međuvremenu su se žene iz Port Barbre, navučenih kapuljača i umotane u šalove, 117
odšunjale u senke pozadine. Brzo se smrkavalo. Duž obale su već bile upaljene lampe.
Čim smo se mi pojavili, situacija se, sama od sebe, razrešila. Kiš je stavio Marsijalu
na noge, ali je još uvek morao da je pridržava. Žene iz Port Barbre su prošaputale nekoliko reči između sebe, a zatiin klisnule. Posle izvesnog oklevanja, procenjujući mogućnost: da i dalje ostane i prkosi, i perspektive: šta će se stvamo dogoditi kada Marsijala ponovo preuzme svoje dužnosti — Kredensa je samo slegla ramenima i otišla,
grabeći krupnim koracima, mada, to joj moram priznati, ne bez dostojanstva.
Pristanjača se ponovo bučno spustila na kej. Džambi i njene dve pristalice su izgledale kao da im je pao kamen sa srca.
Pomogli smo Marsijali da se polako popne na palubu broda kojim je zapovedala.
Uskoro potom, prva raketa se rasprsnula iznad džungle rasipajući crvene i srebme zvezde.
Oko ponoći, ta daleka pirotehnička predstava bila je završena, a naša je tek počinjala.
Marsijala je ubrzala. Trčala je po kabini, blebetala, virila kroz prozor na boku, otključavala i zaključavala ormare i nečitko žvrljala po brojnim listovima papira. Morali smo da uzmemo brodski dnevnik da je sprečimo da ga upropasti.
Sedala bi, zatim naglo ustajala. Tražila je vrele napitke (a zatim još njih) koje je stenjući donosila kuvarica zamućenog pogleda, a Marsijala pila u jednom gutljaju.
U jednom trenutku je htela da istrči na obalu i probudi upravnicu pristaništa. U
sledećem je insistirala da isplovi za Port Barbru odmah, iako je bio mrkli mrak.
Preuzeli smo inicijativu. Uprkos svim njenim kreštavim pretnjama, molbama i
protestima držali smo je zatvorenu u kabini. Konačno je, pred zoru, pala od iscrpljenosti. Tako smo Džambi i ja mogle, na kraju, da otpužemo do naših sopstvenih
ležaja.
Kada sam se, mnogo kasnije, probudila mogla sam da osetim da je HITRA GUSKA
napolju, na reci. Svetlost se brzo gasila, mora da sam bila prespavala ceo dan. Džambi je još uvek spavala, hrčući. Samo je zaječala kada sam je prodrmala. Ruka i rame su me pakleno boleli, a desna šaka kao da je bila uvijena u beton, a ne u laneno platno.
Ponovo sam se uvukla među čaršave i nisam ustajala do sledećeg svitanja. Pošto je HITRA GUSKA plovila od večeri, očigledno je da je Marsijala bila napravljena od čvršćeg materijala nego ja — ukoliko posledice delirijuma izazvanog drogom nisu bile blaže po
telo nego naknadni efekti silaska s visina.
Samo u bajkama momar odjednom postaje vođa palube. Ni Marsijala nije bila toliko glupo zahvalna samo zato što sam joj spasila život (možda) i sto je Kredensa dezertirala.
Kad sam se ponovo pojavila na palubi, Marsijala je već bila unapredila Sulu, iz Kapije Juga, za vođu palube. Nisam mogla a da ne pomislim kako ta mršava i omalena
Sula nikako nije od one vrste žena koje bi mogle da odvuku paralizovanu zapovednicu
čak gore na drvo i da je posade na trapez.
(»Dajte mi one, poput mene, što su slabi«, da parodiram drevni fragment iz
»JULIJA CARA«.)
Naravno, Marsijala mi je zahvalila i odobrila bolovanje dok mi šaka ne zaraste.
Neko vreme za Jalin neće biti bojenja ni tegljenja konopaca. U stvari, to i nije bila tako bogovska stvar, jer je značilo da nemam nikakvog posla sem da lutam po brodu, kao neki putnik, da posmatram džunglu kako prolazi i da se zameram kuvarici nudeći se da
joj pomažem jednom rukom. I da sve vreme krijem šta se dogodilo, kao dozu crne struje.
Sem toga, imala sam dovoljno vremena da mislim na svoju sudbinu koju je
prorekla ona žena iz Port Barbre. Pitala sam nekoliko drugih žena šta misle o gledanju u karte. (Nisam pitala Džambi, možda zato što nisam želela da me ona, zauzvrat, upita šta 118
su karte rekle. (Samo jedna od njih je imala neko mišljenje o tome, a i ono je bilo prilično kontradiktomo. S jedne strane, karte će uvek reći ono što se čini prihvatljivim osobi o kojoj se radi. S druge, međutim, ta će priča biti ispričana nasumice.
Sve me je to zbunjivalo, pa sam zaključila da su slike na kartama bile, u suštini, toliko uopštene da bi neko drugi mogao izvući potpuno različitu ličnu snagu iz ređanja
durbina, lomače i ostalog. A mogla sam, vrlo verovatno, da izaberem i drugih devet karata i da u njima nađem istu priču — kao u odrazu ogledala.
A ipak...
Čak i otrcane i izlizane karte, izgleda, poseduju nekakvu snagu, kao da se njima, a i
onima pre njih, koristilo toliko vekova da su (ako u početku tu i nije bilo istine) ipak likovi na njima mnoge generacije ispunile mučnim osećanjima. Svaki put kada su ih koristili: ovde‐onde, tu i tamo, ljudi su u karte ugrađivali po mrvicu od sopstvenog života i snage volje, tako da su, na kraju, one postale... pa, istinite.
Nismo razapeli mnogo jedara, kao da, sada kada smo bezbedno ostavili Džangali za
nama, Marsijala želi da produži vreme do uplovljavanja u sledeću luku. Naravno, u stvamosti je to omogućavalo Marsijali da natenane prati kako Sula izlazi nakaj sa iznenadnom promenom svojih dužnosti.
Samo nekoliko sati pre nego što je trebalo da uplpvimo u Port Barbru, Marsijala me je pozvala u svoju kabinu.
Sipala je, za obe, po čašicu džunglara‐pića iz jedne skoro prazne boce.
»O, Bože«, rekoh, posmatrajući je.
»To odmah klizi niz grlo. Ne putuje dugo« nasmejala se Marsijala. »Ali ti — da, Jalin. Muvaš se okolo. Pre svega, bila si u 'Ding — Dongu' one večeri...
Brzo sam podigla svoju čašu i otpila polovinu pića koje je peklo, ne bih li podstakla
obraze da pocrvene sami od sebe.
»... zatim si se stvorila na vrhu tog užasnog drveta i tačno znala šta mi se dogodilo.«
»Pa, vidiš, Lalo mi je pomenula drogu od gljiva rekavši da zaustavlja vreme —
sećaš se Lalo i Kiš. Oni su...«
»Sećam se. ONI su mi pomogli da se vratim na brod.«
»I tako, kada sam te videla kako potpuno nepomično sediš na tako opasnom
mestu...«
»Sabrala si deset i deset i dobila stotinu. A stotina je bio pravi odgovor. Ja sam ti
već zahvalila, Jalin, za tvoj pravovremeni i lojalni čin hrabrosti. Bilo bi nezahvalno da sam te tada pitala... zašto si prisluškivala Kredensu i mene.« Odmahnula je rukom. »Oh, ne brini. Nisam uvređena. Ono što me zaista zanima, s obzirom da sam zapovednica gilde...« Ponovo je napravila pauzu, ali ja sam samo zurila u nju čekajući, dok se ona prigušeno smejala. »Mislim da je sada trebalo da izraziš izvestan stepen iznenađenja.
Trebalo je da, bezazleno razrogačivši oči, uzvikneš: 'Oh, zar?'«
»Kruže glasine«, promrmljala sam i progutala polovinu ostatka džunglara.
»Kao zapovednici gildi dužnost mi je da se brinem, kako da se izrazim, da...«
»Da se kola s jabukama ne prevmu?« Nije trebalo to da kažem. Marsijala je toliko
oklevala da to izgovori sama, da me je prosto naterala da završim rečenicu umesto nje.
»Htela sam, da kažem: da stvari budu u redu. Možda si i ranije čula da se govori o
ravnoteži naših malih kola s jabukama...«
Ovoga puta sam pazila da držim usta zatvorena.
»No, nema veze. Poš
to sam ti zahvalna, neću te primoravati. Želim da se sada zakuneš da nećeš ni reč progovoriti o tom naročitom ludilu — o toj bolesnoj ideji da se drogira struja — što je, za sada, samo blesak u nečijem oku« Dohvatila je KNJIGU REKE i Gildine Statue. »Inače će ljudi početi da šire glasine. Pre ili kasnije, neki će muškarac 119
reći: Hajde da POKUŠAMO. I pre no što budemo znali gde smo, bićemo do grla u đubretu.«
»Već sam nešto rekla — Džambi. I Lalo.«
»Oh, pretpostavljam da im nisi rekla SVE, zar ne?«
Progutala sam pljuvačku. Ne džunglar. Pljuvačku i srce.
Šta znači »sve«? Droga. Osmatrači u Verinu? Činjenica da je Kapsi prešao reku bez
pomoći neke blesave droge od gljiva, koristeći se gnjuračkim odelom? Činjenica je da tamo preko spaljuju žive one žene koje vole reku.
Sve to stvari zajedno sačinjavaju »sve«. Naravno, čak ni Zapovednica gilde
Marsijala nije mogla znati sve!
Upitno me je posmatrala. »Ne ličiš mi na osobu koja priča... sve što zna.«
Uzela sam obe knjige i stavila svoju uvijenu šaku na njih, razmišljajući rasejano da li to znači da postoji neka vrsta zaštitnog sloja izmedu mene i moje zakletve.
»Kunem se da neću ništa reći o onome što je Kredensa smerala. O onome što je
nameravala da uradi. Neka samu sebe pobljujem ako to uradim.«
»Kao što ti se već desllo, mislim. Naravno, treba da imamo milosti i prihvatimo da
je Kredensa sve to uradila, recimo, iz LJUBAVI, ljubavi prema ovoj reci žena i struji koja je njen nervni sistem. Drugi ljudi — a naročito muškarci — ne mogu da osete takvu ljubav.« Očigledno zadovoljna, uzela je knjige i vratila ih na policu. »Dobro si postupila, Jalin.«
»Hm, kako izgleda kada vreme stane?« Upitala sam,
Marsijala je prsnula u smeh: »Ti si nemoguća, draga devojko. Ali, kada već pitaš,
bilo je... interesantno. Ali ne baš TOLIKO, pod datim uslovima. Zamisli da se deset dana krećeš kroz melasu... Ne, zaista ne mogu to da opišem. Pretpostavljam da si i ti, takođe, fascinirana strujom? Da, vidim da jesi. Mnogi je uzimaju zdravo za gotovo. Ne možeš je
nikada ignorisati ako misliš da budeš zapovednica gilde.« Oči su joj zablistale. »Uzgred budi rečeno, to NIJE obećanje.«
A zatim je, ljubaznim tonom, nastavila da se raspituje o mojoj ruci.
I tako, za Port Barbru. Posle svog tog uzbuđenja i svih predskazanja u Džangaliju, razmišljala sam o tom gradu sa izvesnim pribojavanjem, kao da me, svakog trenutka, mogu oteti žene pod kapuljačama i, omamljenu drogom, prokrijumčariti u dubine džungle,
Međutim, nije bilo tako. Ni tada, ni kasnije, prilikom narednih pristajanja HITRE
GUSKE u Port Barbri, tokom sledećih deset do dvanaest nedelja. (Pošto smo se uključili
u lokalni saobraćaj: Džangali — Port Barbra — Adželobo, i natrag.)
U poređenju sa Džangalijem, sagrađenim od masivnog, tesanog kamena i
plemenitog drveta, Port Barbra je bila tek zametak grada, za sada sastavljenog od samih udžerica. Glavna ulica bila je isto toliko blatnjava koliko i sporedne, ali su bar glavne saobraćajne arterije imale, sa obe strane, drvene trotoare na stubovima. Insekti su bili prava napast, ne toliko što bi vas ujedali, koliko što su voleli da uleću u nozdrve terajući vas da hrčete kao bolesna svinja u maglovito jutro. Počela sam i ja da nosim šal kada sam bila u luci, a i maramu za glavu, da bih sprečila da mi ulaze u kosu.
Port Barbra je izvozila plemenito drvo: gildolu, rubinski mramorak i plaminu kost
— sve nisko drveće, pa im nisu bili potrebni herojski podvizi džunglara. Međutim, stanovnici su za svoje sopstvene građevine i nameštaj koristili jeftino drvo. Gradili su kao da nameravaju da napuste grad čim se obogate. Sem, što nije bilo nikakvih znakova
bogatstva. Iskreno rečeno, ne bi me iznenadilo da u takvom mestu ljudi koriste drogu.
Možda takav grad, koji je ceo jedna velika jazbina, ili odustaje od svega — ili stvara neki misticizam i okrenutost samom sebi. Sigumo je, sudeći po njihovom tihom žamorenju,
nošenju kapuljača i očiglednom preziru komfora i luksuza, da su pribvatili ovaj drugi 120
kurs. Mada nisam videla nikakve mistične krajnosti. Niti sam prilikom ijedne posete srela onu vračaru, ako bih uopšte mogla da je prepoznam. A ni Kredensu,
pretpostavljajući da je došla u Port Barbru uz pomoć svojih saveznica.
Prirodno, pitala sam se ŠTA se desilo sa Kredensom. Prilikom prve posete Port Barbri, Marsijala se dugo zadržala na obali, zatvorena sa upravnicom pristaništa.
Odmah zatim, primetila sam mnoge helio‐signale kako bleskaju uz i niz reku: signale koje nikako nisam mogla da dešifrujem. Mnogo kasnije, kada smo ponovo bile na reci,
jedan brod koji je prolazio pored nas poslao nam je još šifrovanih poruka. Potom sam
primetila Marsijalu kako me, stisnutih usana, posmatra kada misli da ja ne gledam.
I tako, za sparni, cvetni i mirisni Adželobo, raj na zemlji u poredenju sa Port Barbrom.
U Adželobu bih mogla srećno da živim. Da odem s broda, kao Kredensa. Istupim.
Adželobo je bio tako uredan i... da, tako nevin, bar na prvi pogled.
Sve kuće su bile od laganog drveta i voštanog papira. Odmah izvan grada nalazili su
se topli izvori, gde se stanovništvo svakog vikenda selilo EN MASSE. Deca, obučena kao
cveće, puštala su zmajeve i vodila bezazlene, male vazdušne bitke. Starci s belim bradicama igrali su neke komplikovane igre na tablama, koristeći stotine poliranih figura. Postojalo je pozorište lutaka, rvačko borilište — pošto je rvanje bilo lokalna strast — i desetine malih kafea gde su ljudi satima pričali nad maleckim šoljicama slatke cme kafe, jednog od najvažnijih izvoznih artikala u Adželobu. Izlazila su, čak, i tri dnevna lista štampana ručnim presama, puna fantastičnih anegdota, rebusa, priča u
nastavcima, poezije, recepata i dugačkih, elegantnih polemika (o oblačenju, ponašanju,
načinu izražavanja, starinskim komadima), koje niko, ko se naknadno uključuje, ne može da prati, ali koje su redovni čitaoci gutali sa žarom nekog ko čita avanturističke romane. Kada smo već kod njih, oni najegzotičniji su bili napisani i objavljeni u Adželobu, a zatim izvezeni.
A možda je Adželobo bio sama površnost, bez dubine.
Ali isto tako, kome je trebalo da se igde nastani — kada je švaki grad duž reke bio
njegov dom, samo ako je to želeo?
Tokom naše četvrte plovidbe u Adželobo, na isteku godine, Marsijala je izdala jedan proglas brodskoj posadi. HITRA GUSKA će otploviti sve do početka reke, do kraja
sveta, ispod Dalekih Litica: do Tambimatua, i to upravo na Novogodišnje veče. A jednoj
članici naše posade pripala je počast — za dobro obavljanje službi na brodu i za pokazanu inicijativu iznad zahteva službe. Ona će biti pozvana da, kao dobrovoljac, u ponoć, izmedu stare i nove godine, isplovi na cmu struju.
Bila sam to ja. Mogla sam da propadnem u zemlju.
Ne zbog skromnosti. To treba da bude jasno. Svakom prija čast.
Nego zbog načina na koji je to bilo rečeno: »pozvana, kao dobrovoljac.« Nije li to
najbolji način da se kola s jabukama održe, ako neko mlad i neodgovoran zna nešto što
ne bi trebalo, i onda da...?
Ne, to ne može biti. Verovatnije je da je to bio fini način da osetim još veću lojalnost — prolazeći kroz ceremoniju posvećivanja drugog stepena.
Svi na palubi su zurili u mene.
Uvek sam se pitala kako izgleda kada glas podrhtava. Ne znam ni sada da li je podrhtavao, jer nisam mogla da čujem sebe: »Ja sam dobrovoljac«, rekoh.
Tapšali su me po leđima. Džambi me poljubila u oba obraza. Sula mi je pumpala
ruku, dok je Marsijala izgledala iskreno oduševljena i ponosna.
Ja, međutim, nikako nisam mogla da zaboravim sve one šifrovane signale. Pitala sam se nije li preduzeta istraga, ne samo o Kredensi i njenom savezu, nego i o meni, na
primer u Verinu... koja je otkrila, možda, činjenicu da je, izgleda, moj brat nestao ranlje tokom godine.
121
U tom trenutku sam, na svoje zaprepašćenje, shvatila da već dugo vremena živim neporočno. Nisam imala pojma da li je to iz nekog poštovanja prema mom mrtvom bratu, ili zbog užasa koji sam osećala prema muškom bratstvu s one strane vode, ili čak, iz neke perverzne ozlojeđenosti na svoje roditelje jer stvaraju novi izdanak. Možda je uzdržavanje bilo neko samokažnjavanje kao i stvamo mučenje moje desne ruke, pri silasku niz konopac u Džanagaliju?
Odlučila sam da ovu grešku ispravim pre nego što ponovo isplovimo. Moram,
takođe, da priznam da sam se pomalo pitala da li ću uopšte doživeti sledeću godinu. U
slučaju da neću, treba da uživam u telesnim zadovoljstvima.
I tako sam popila »sigumicu« — ne sa Džambi, koja, ako hoće, može da ulovi nekog izmučenog obalskog muža, nekog oženjenog muškarca — već sa Kler, jednom veselom brinetom iz Gvineamoja. Nju sam bila pitala za karte. Te večeri smo zajedno izašle na obalu. Poslednje veče. I kao što ona reče: da proslavimo.
Mislim da mogu reći da smo u tome zaista uspele. Ali osvajanjima se ne treba hvaliti. Ne bi trebalo omalovažavati muškarce u njihovom odsustvu, samo zato što mi
možemo da lunjamo, a oni ne. I tako ću, kao neka prava dama iz Port Barbre, navući šal
i kapuljaču diskrecije na nekoliko veoma prijatnih časova.
Bila sam poptuno nepripremljena za prvo viđenje Dalekih Litica. Paperjasti, beli oblaci sivih, raskvašenih omotača ceo dan su plovili zajedno sa nama, prazneći povremeno svoja korita na nas. Satima sam pažljivo osmatrala horizont reke i džungle
ispred nas tražeći nešto što je, po meni, trebalo da liči na neki ogroman zid. Bilo je lepljivo i užasno vruće, čak i na reci. Toplota je bila natopljena vlagom, sasvim drukčije od one suve topline mog rodnog Pekavara.
Prolazila je Kler izvršavajući neki nalog.
»Gde su, gde su gde?« mrzovoljno sam promrmljala.
»Jesi li izgubila riešto, Jalin?«